uspavana-lepotica

ПОДЕЛАО АУТОРУО КОРЕОГРАФУО ДИРИГЕНТУО БАЛЕТУФОТОВИДЕО
Петар Иљич Чајковски
УСПАВАНА ЛЕПОТИЦА
(Спящая красавица)

Балет у три чина с прологом

Либрето: Иван Всеволожски и Маријус Петипа, према бајци Шарла Пероа

Кореографија и режија: Владимир Логунов, према оригиналној кореографији Маријуса Петипаа
Диригент: Александар Којић / Микица Јевтић
Сценограф: Борис Максимовић
Костимограф: Мирјана Стојановић Маурич
Балетмајстор репетитор: Оксана Сторожук
Репетитори: Андреја Кулешевић, Весна Бркић, Бранка Глигорић, Маја Грња

Играју:

Краљ:
Иван Ђерковић

Краљица:
Маријета Вираг

Принцеза Аурора:
Ана Ђурић

Принц Дезире:
Андреј Колчериу

Каталабит, церемонијал мајстор:
Ранко Лазић

Учитељ принца:
Бојан Раднов

Вереница принца:
Јелена Вукадиновић

Вила искрености:
Јука Мацујама

Вила житног класја:
Весна Огњанов

Вила изобиља:
Соња Батић

Вила канаринка:
Јелена Николић

Вила страсти:
Лана Стојановић

Вила Јоргован:
Катарина Кљајић

Карабос, зла вила:
Милена Кркотић

Принчеви:
Давид Груосо, Самјуел Бишоп, Бојан Раднов

Аурорине другарице:
Соња Батић, Ајака Саито, Јована Пауновић, Мина Радовић, Јелена Дангузов, Лана Стојановић, Јелена Николић, Јелена Марковић

Вила Бриљант:
Јука Мацујама

Виле злата, сребра, сафира:
Соња Батић, Соња Гаврилов, Ајака Саито

Бела мачка и Мачак у чизмама:
Олга Аврамовић, Давид Груосо

Црвенкапа и Вук:
Јелена Николић, Зоран Трифуновић

Принцеза Флорина и Плава птица:
Лана Стојановић, Давид Груосо

Дадиља:
Бранка Глигорић

Нереиде, Валцер са гирландама, Мазурка, Дворске даме, Господа:
Соња Батић, Марија Вученовић, Соња Гаврилов, Јелена Дангузов, Зорана Димитријевић, Татјана Димовић, Настасја Иветић, Милица Јелић, Љиљана Јокановић, Маја Кувељић, Јелена Марковић, Бојана Матић, Јука Мацујама, Ирена Месарош, Јелена Николић, Весна Огњанов, Јована Пауновић, Ивана Прибић, Мина Радовић, Ајака Саито, Милана Самарџић, Дејана Симатовић, Биљана Бабијановић, Ивана Нанић Сувачаревић, Татјана Ненадовић, Љубица Селаковић Бандић
Наојуки Ацуми, Александар Бечварди, Милан Иван, Ђулио Милите, Бојан Раднов, Игор Таубер, Зоран Трифуновић, Никола Стаменовић*, Стефан Микан**, Мирослав Стојиљковић**, Владислав Шегуљев**

*Ученици Балетске школе Нови Сад
**Статисти

ОРКЕСТАР СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

Концертмајстор: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Виолончело соло: Ибоја Фараго / Кристина Токоди
Харфа соло: Ивана Павловић

Асистент сценографа: Нада Даниловац
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Корепетитори: Золтан Гајдош, Дејан Бркић
Асистент корепетитора: Предраг Петрушевски
Инспицијенти: Тања Цвијић, Иван Свирчевић
Дизајн светла: Марко Радановић
Компјутерска припрема сценографских решења: Милица Максимовић

ПРЕМИЈЕРА: 13. јун 2013, сцена „Јован Ђорђевић“

Представа траје два сата и четрдесет минута, са две паузе.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.

ПЕТАР ИЉИЧ ЧАЈКОВСКИ
(Пётр Ильич Чайковский)

cajkovsiРођен у Воткинску на Уралу 1840. године. Мада је још у родитељском дому дошао у додир с музиком, и заволео је за читав живот, студирао је правне науке у Петрограду и 1859. ступио у службу у Министарство правосуђа. Ипак, 1862. уписао се на петроградски Конзерваторијум, где је учио композицију код Антона Рубинштајна. Годину дана касније заувек напушта правничку службу, да би се у потпуности посветио музици.

Године 1866. прешао је из Петрограда у Москву и пуних једанаест година на Конзерваторијуму предавао теорију музике. У то време веома много је и напорно радио – као композитор, педагог, музички писац и критичар.

Веома осетљиве природе, склон разочарaњима и осећању злог фатума који управља људским животом, Чајковски је тежио независном животу и стварању. То му је својом материјалном помоћи омогућавала богата љубитељка његове музике Надежда фон Мек, с којом га веже дугогодишње пријатељство иако се никада нису лично упознали.

Напустивши место професора на Конзерваторијуму у Москви Чајковски се посветио композиторском раду. Његова слава све је више расла у Русији и у читавом свету. Године 1893. на врхунцу стваралаштва, умро је од колере у 53. години живота.

Дело Чајковског веома је обимно и разноврсно. Компоновао је десет опера (међу којима су Евгеније Оњегин и Пикова дама, ремек-дела која се и данас изводе на светским оперским сценама), три балета (Лабудово језеро, Успавана лепотица, Шчелкунчик / Крцко Орашчић), шест симфонија (од којих се четврта, пета и шеста најчешће налазе на репертоару симфонијских оркестара широм света) и велики низ симфонијских радова програмског карактера, концерата, свита, клавирских и камерних дела и песама. Својим делима – која се одликују мајсторством форме, богатством хармоније, распеваношћу мелодијских линија и непосредношћу музичког говора – Чајковски је изразио и дочарао веома различита људска осећања и расположења, од најнежније лирике до снажне драматике. Тим делима Чајковски се уврстио међу највеће руске и светске композиторе.


Балети Петра Иљича Чајковског

1875-1876. Лабудово језеро, oп. 20, балет у четири чина.
Први пут је изведен 1877. у Бољшом театру у Москви

1888-1889. Успавана лепотица, oп. 66, балет у три чина с прологом.
Чајковски је овај балет сматрао за своје најбоље дело. Први пут је изведен 3. јануара 1890. у Маријинском театру у Петрограду.

1891-1892. Шчелкунчик (Крцко Орашчић), оп. 71, балет у два чина и 3 слике.
Премијерно је изведен 1892. у Маријинском театру у Петрограду.

ВЛАДИМИР ЛОГУНОВ

logunovЧаролија сцене и лепота балетске уметности повукла га је на пут уметности која тражи много одрицања, напора и зноја, али обећава потпуно остварење личности и задовољство да се покретом, игром, телом, изразе емоције и хтења. Безброј часова у класи Миле Катић у Сплиту доноси сазнање да је балет његово коначно и једино животно усмерење, потом у раду с незаборавном и великом Нином Кирсановом, која је умела у сваком ученику да развије управо онај најсветлији пламичак у најлепшу ватру живота. Корелијус (улога за коју је добио награду за најбоље уметничко остварење 1979), Миракл, Дапертуто, Ротбард, Карењин … , В. Логунов стварао је технички сигурно, а у изразу специфично. Техника и израз једно без другог не даје резултате, једно друго допуњује у бескрај.

Форма вива, А. Вивалдија, његова је прва кореографија на сцени Народног позоришта 1974. године, а после студија на московском ГИТИС-у следе балети: Лицитарско срце К. Барановића 1980, целовечерњи балет Дон Кихот Л. Минкуса 1988, Кармен Ж. Бизе-Р. Шчедрин 1990. и Успавана лепотица 1995; радио је више кореографија за београдску Оперу: Атила, Фигарова женидба, Ловци бисера, Конзул, Кћи пука, Магбет, Травијата и Адријана Лекуврер; Месечева соната Л. в. Бетовена, Љубљана 1985. и Картун З. Ерића 1989; Симфонија Це-дур Ж. Бизеа, ХНК Загреб 1989. и Симфонија из новог света А. Дворжака, ХНК Сплит, исте године; са Балетом Српског народног позоришта сарађује од 1992. године, остваривши следеће кореографије: Кармина бурана К. Орфа, Кармен Ж. Бизеа-Р. Шчедрина, Болеро М. Равела, 1992, Серенада П. И. Чајковског 1993, Пружи ми руку Терпсихора П. Вангелиса и Предсмртна љубавна песма С. Дивјаковића, 1996, Лабудово језеро Чајковског, 2008, затим опере: Мајска ноћ, Травијата, Слепи миш и мјузикл Човек од Ла Манче.

На Југословенском балетском такмичењу у Новом Саду освојио је више награда за кореографије: Грана без лишћа Малера, бронзана медаља, Валцер Хачатуријана, сребрна медаља, Цвет с напуклог зида Сибелијуса-Баха, бронзана медаља.

Био је члан жирија Интернационалног балетског такмичења у Варни, Бугарска, 2008. и 2010.

Награде: награда Заједнице музичких и балетских педагога Србије, награда „Димитрије Парлић“, Удружења балетских уметника Србије (УБУС), за представу Др Џекил и мистер Хајд, Награда за животно дело, УБУС-а, Национално признање за допринос култури Србије.

Владимир Логунов је био шеф и уметнички руководилац Балета Народног позоришта од сезоне 1979/80. до сезоне 1985/86.


РЕЧ КОРЕОГРАФА

Велика је одговорност кореографа кад се нађе у ситуацији да постави значајно дело класичног репертоара и један од најпопуларнијих и најомиљенијих балета као што је Успавана лепотица П. И. Чајковског, по кореографији Маријуса Петипаа. Овај кореографски драгуљ је такорећи у потпуности сачуван до данашњих дана, а постоји и богата писана литература која се односи на овај балет. То је олакшавајућа околност али и замка за кореографа. Будући да данашњи гледалац тешко може да испрати интегралну редакцију која траје четири сата, препуну пантомиме, која је тада била неопходна, а сама поставка балета захтева огроман ансамбл и учешће великог броја ученика балетске школе, што данас ретко које позориште може да приушти, неопходна су скраћења, свођење пантомиме на минимум и на појединим местима кореографске интервенције.

Наравно, треба имати у виду да се никако не сме нарушити основна замисао аутора оригиналне представе, као и да све измене, поготово кореографске, изгледају као да их је сачинио сам Маријус Петипа (варијацију виле Јоргован сачинио је Ф. Лопухов, савременик Петипаа, и она се данас сматра интегралним делом представе).

Рад на овом балету сваком кореографу причињава радост и усхићење и искрено се надам да ће то осетити и извођачи и публика, као на праизведби балета у Петрограду 1890. године.

АЛЕКСАНДАР КОЈИЋ

aleksandar-kojicРођен у Новом Саду. После завршених основних и специјалистичких студија дириговања, на Факултету музичке уметности у Београду, усавршавао се на неколико различитих мајсторских курсева: у Београду, Бечу (проф. Марк Стрингер, Universität für Musik und darstellende Kunst), Мајнцу – курсеви из хорског дириговања (проф. Erwin Ortner и Frieder Bernius), Утрехту – курсеви из хорског дириговања (проф. Timothy Brown), као и на радионицама за стару музику (Helmuth Rilling – у Мајнцу и Ton Koopman – у Утрехту). Од 2010. године је диригент у Опери Српског народног позоришта у Новом Саду, а од августа 2012. до априла 2014. био је директор Опере СНП-а.

Поред стандардног оперског репертоара, доказао се и на пољу модерне опере. У протеклих неколико година гостовао је у ХНК у Загребу и ХНК Ивана пл. Зајца у Ријеци, Сегединској опери, Театру Опере и Балета у Краснојарску. У септембру 2017. усавршавао се у Равени (Италијa) на мајсторском курсу за италијанску оперу, који је водио Рикардо Мути.

Оперски репертоар: Верди (Травијата, Трубадур, Аида, Симон Боканегра, Набуко, Риголето) Пучини (Боеми, Мадам Батерфлај, Тоска), Чајковски (Пикова дама, Евгеније Оњегин, Крцко Орашчић), Моцарт (Дон Ђовани), Доницети (Љубавни напитак, Позоришне згоде и незгоде), Росини (Севиљски берберин), Калман (Кнегиња чардаша), Бритн (камерна опера Окретај завртња), Готовац (Еро с онога свијета), Бизе (Кармен), Вребалов (Милева), Oрф (Кармина бурана), Бајић (Кнез Иво од Семберије), Ђ. К. Меноти (Телефон), С. Барбер (Партија бриџа), П. Хиндемит (Тамо и натраг), М. Теодоракис (балет Грк Зорба), П. Маскањи (Кавалерија рустикана), Р. Бручи (балет Катарина Измаилова).

Награђиван је Годишњом наградом СНП-а за дириговање опере Пикова дама П. И. Чајковског 2012, за праизведбу опере Милева А. Вребалов 2012, за Гала концерт поводом 150. годишњице рођења Рихарда Штрауса 2015, за редакцију партитуре и дириговања концертним извођењем опере Кнез Иво од Семберије Исидора Бајића, поводом обележавања сто година од смрти композитора 2016.


МИКИЦА ЈЕВТИЋ

mikica-jevtic2Рођен 1977. у граду Хорбу на реци Некар у Баден – Виртембергу (Немачка). Студије дириговања завршио је 2003. године на Националној музичкој академији Украјине у Кијеву у класи професора Алина Власенка, а на истој високој музичкој школи дипломирао је и на одсеку за хармонику код професора Павела Фењука.

Од 2001. до 2003. био је диригент Симфонијског оркестра и Оркестра Оперског театра града Дњепропетровска у Украјини. С Гудачким оркестром Кијевске музичке школе наступао је у Шпанији, Пољској, Немачкој, Португалији, а имао је и бројне концерте с Националним симфонијским оркестром Украјине.

Шест година (од 2005) је радио као диригент оркестра Музичке школе у Шапцу, да би 2011. постао стални диригент Оркестра Српског народног позоришта у Новом Саду. Сарађује с Војвођанским симфонијским оркестром.

Диригент Микица Јевтић интезивно сарађује са ансамблом за савремену музику „2К+“ афирмишући тако дела младих композитора.

Досадашњи оперски репертоар Микице Јевтића садржи дела: Чајковског (Евгеније Оњегин), Вердија (Набуко, Риголето, Травијата), В. А. Моцарта (Фигарова женидба, Чаробна фрула), Римски-Корсакова (Царска невеста), Пучинија (Мадам Батерфлај), Доницетија (Лучија од Ламермура, Љубавни напитак), К. Орфа (сценска кантата Кармина бурана), И. Калман (Кнегиња чардаша).

На уметниковом актуелном балетском репертоару за чије извођење добија и посебне похвале су остварења: Петра Иљича Чајковског (Крцко Орашчић, Лабудово језеро, Успавана лепотица), Лудвига Минкуса (Дон Кихот), Микиса Теодоракиса (Грк Зорба), Адолфа Адама (Жизела), Сергеја Прокофјева (Ромео и Јулија).

Из Јевтићевог концертног репертоара издвајају се: Гала концерт Опере (13. јануарa 2012), Гала концерт Опере (14. јануарa 2013), Новогодишњи концерт – Гала концерт Опере (11. јануарa 2014), Гала концерт Опере (24. мајa 2014), Балетски гала концерт (7. јунa 2014), Кад је опера срела филм (Новогодишњи гала концерт солиста, Хора и Оркестра Опере СНП, 13. јануарa 2016).

Добитник је прве награде на 1. Међународном такмичењу диригената „Стефан Турчак“ у Кијеву 2006.


РЕЧ ДИРИГЕНТА

У драматуршкој основи балета Успавана лепотица (1889) лежи борба Виле Јоргован и Виле Карабос – вечита борба добра и зла, где добро побеђује. Будући да је Чајковски музику за ово дело писао на врхунцу свог стваралаштва, по завршетку Пете симфоније, а имајући у виду чињеницу да је руски балет до тог времена био под утицајем једног генија као што је Маријус Петипа, он није могао написати једноставну балетску музику. Композиторски гест Чајковског захтевао је „симфонизацију“ музике намењене изражавању кореографске замисли.

Већ у Лабудовом језеру (1876) Чајковски је у значајној мери преформулисао појам групне класичне игре, дајући му важну улогу у музичкој драматургији балета. Може се рећи да је Успавана лепотица постала наредна етапа у даљој еволуцији тог музичког облика. Посматрајући на тај начин балет Успавана лепотица, ова уметничка појава се пред нама приказује не као једноставна композиција у којој се смењују „омиљене мелодије и дисонантне епизоде“ већ као естетска вредност непревазиђеног значаја.

УСПАВАНА ЛЕПОТИЦА

Балет Успавана лепотица настао је као идеалан спој деловања неколико изузетних личности и околности које су се у руском позоришном животу одигравале деведесетих година XIX столећа.

На место директора руских царских позоришта постављен је Иван Александрович Всеволожски, образован човек реформаторског духа. Он је позвао тада већ прослављеног Петра Иљича Чајковског да напише балет за Маријински театар у Петрограду, за који је он заједно с познатим кореографом Маријусом Петипаом написао либрето, инспирисан чувеном бајком Шарла Пероа (1628-1703).

Чајковски је пристао, и тринаест година после Лабудовог језера, које је на премијери доживело неуспех, из врло блиске сарадње Чајковског и Петипаа, две личности снажне индивидуалности и различитог начина рада, настало је једно је од најлепших дела класичне балетске литературе, које већ око сто тридесет година траје на светским позорницама.

Праизвођење балета Успавана лепотица одржано је у јануару 1890. на сцени Маријинског позоришта у Петрограду. Убрзо је балет постао саставни део руског балетског репертоара. У западној Европи балет је први пут изведен у лондонском Алхамбра театру 1921. године у кореографији Николаја Сергејева, са чувеним играчима Руског балета Сергеја Дјагиљева. Југословенска премијера одржана је 16. јуна 1927. у Београду, под насловом Очарана лепотица. У Српском народном позоришту балет је изведен 6. априла 1971. поводом 20-годишњице постојања Балета.

Балет Успавана лепотица изводи се са мање или више одступања од оригиналне верзије Маријуса Петипаа, великог реформатора руског класичног балета, но чињеница је да су поједине кореографске варијације остале непромењене.

Музичка партитура П. И. Чајковског за тај балет тада је била веома модерна, јер је звуком описивала карактере и психологију појединих личности и дочаравала атмосферу бајке. Музика је имала „руски дух“ који се испољавао у истанчаној осећајности, лиричности и природности којом се звуком прича „француска бајка“. „Изгеледа да ће музика овога балета бити једно од мојих најлепших дела. Сиже тако поетичан, тако благородан за музику, толико ме је очарао и одушевио да сам писао музику са оном топлином која увек условљава вредност једне композиције“. (Из писма Чајковског Надежди фон Мек).

Чаробни свет лепоте, маште и снова Успавана лепотица приказује фабулом о уснулој принцези, коју након стогодишњег сна буди млади, лепи принц. Посебну привлачност овог дела представља сјај дворског живота у раскошној сликарској и кореографској инсценацији, велики балетски ансамбл с многобројним солистима који имају могућност да покажу све богатство не само своје класичне играчке технике, већ и своју музикалност и суптилну осећајност кроз варијације и игре парова.

Врхунац тог празника класичне балетске уметности је велики дует (Grand pas de deux) принцезе Ауроре и принца Дезиреа, који и у музичком и у кореографском погледу представља и врхунац балета.


УСПАВАНА ЛЕПОТИЦА НА СЦЕНИ СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

Премијера 6. април 1971, поводом 20-годишњице постојања Балета СНП.

Диригент Имре Топлак, кореограф, редитељ и костимограф Борис Тонин, сценограф Бранислав Добановачки; Ерика Марјаш Брзић / Биљана Максић (Принцеза Аурора), Џо Савино / Никола Никић (Принц), Моник Арабиан (Вила Јоргована), Маргита Братоножић / Софија Стојадиновић (Карабос).

Укупно одиграно 26 представа (шест на гостовању, од тих једна у Суботици с гошћом Жужом Кун, примабалерином из Будимпеште), 10.072 гледаоца.


САДРЖАЈ

Пролог
Раскошна свечаност поводом крштења принцезе Ауроре. Долазе добре виле, куме мале принцезе и обасипају је даровима. Церемонију прекида долазак зле виле Карабос коју су заборавили да позову на свечаност. Она проклиње Аурору и прориче јој да ће умрети на дан свог пунолетства од убода вретеном. Вила Јоргована, која предводи остале виле, ублажава страшно пророчанство: принцеза неће умрети, само ће спавати дуго, док је својим пољупцем не пробуди прелепи принц.

Први чин
Прошло је осамнаест година. У Аурорину част одржава се Свечаност цвећа. Она је израсла у лепу, љупку и веселу девојку. Са свих страна долазе принчеви који се надмећу за руку младе принцезе. Међу гостима се налази и једна старица од које Аурора на поклон добија вретено, иако је краљ, Аурорин отац, забранио употребу вретена, под претњом смртне казне. Старица је зла Вила Карабос, која напокон може да изврши своју освету. Међутим, ни Вила Јоргована није заборавила своје обећање: Аурора и цео двор падају у дубок сан који траје сто година.

Други чин
Сто година је прошло. Принц Дезире одлази у шуму где среће Вилу Јоргована, која је њега одабрала да пробуди успавану принцезу. Како би у томе успела, она призива привиђење Ауроре, чијом лепотом је принц очаран. Док крећу према уснулом дворцу, Вила Јоргована му открива да само његова искрена љубав може окончати стогодишњи сан. Он љуби Аурору, пун бојазни да ли ће прекинути чаролију. Успавана лепотица се буди, а с њом и цео двор.

Трећи чин
Раскошна свадба принцезе Ауроре и принца Дезиреа, венчање на радост и весеље свих дворана, ликова из бајки, и наравно вила, празник класичне балетске игре, апотеоза „добру, љубави и срећи“.

Фотографије: Миомир Ползовић и Никола Брадоњић
ВРХ СТРАНЕ