Фрагменти о Вештицама из Салема (редитељске белешке)

У драми Артура Милера само је привидно реч о „историјским вештицама“, писац је, као што знамо, мислио на „лов на вештице“ који је захватио САД 50-их година прошлог века, када је сенатор Макарти прогонио комунисте и све који су с њима имали везе. Оно што овај познати историјски догађај чини и данас једнако занимљивим је свевременост теме, јер свако време може да препозна у своме друштву одређени „лов на вештице“. (…)
Историја на неки начин увек говори о садашњости. (…)
Салем је у ствари метафора. (…)

Један од ликова у представи каже: „Мрачне силе јесу у Салему, али оне су у нама… Боље да зле духе прво потражимо у нама самима“. (…)
Посебно ми је у комаду занимљиво како се понашају људи када нестану уобичајене „кочнице“ здравог разума и како лако настане владавина терора у којем нико није безбедан. Како једна мала, затворена заједница, одједном постане зла.
Када кажем „зло“, пре свега мислим на зло које обмањује људску свест, које нас доводи у заблуду, које се издаје за истину а то није. Лаж представљена као истина је зло – у томе је перверзија истине. (…)

Такође ме интересује и тема страха као главног инструмента за манипулацију људима. (…) Током дугог низа година имам утисак да живим у некаквом „Салему“ (цео свет ми све више личи на Салем), у којем се непрестано халуцинира – види се оно што други не виде, измишља, подмеће, претвара… речју, стално се прогоне неке вештице, шири се страх од разних „вештица“.