Објављено:
338
прегледа

49. ИНФАНТ

ГОСПОЂИЦА ЈУЛИЈА
Бург театар, Беч (Аустрија)
Аугуст Стриндберг/Матеја Колежник

Данас се поново налазимо у периоду транзиције у којој је сигурност све мања. Делимо исту несигурност о којој су писане драме из касног 19. века, и данас толико релевантне јер подсећају на поруке из периода преврата. Ми смо данас, на неки начин, једнако изгубљени као Жан и Јулија, актери Стриндбергове драме, колебљиви и дезинтегрисани. И увек – некада као и данас, када двоје сањаре, а трећи сплеткари, нема сумње ко ће приграбити власт…

Редитељка Колежник каже да гледамо причу о два изгубљена бића – господарици и слуги, који једне вреле ивањске ноћи имају глупи секс, а онда морају да преузму одговорност за своје поступке – испоставиће се – кобне…

Ремек дело Аугуста Стриндберга део је позоришног алфабета који прижељкује сваки глумац. Изведбом ове представе, глумци Бург театра померају границе поимања глуме и глумачког талента, посвећености, концентрисаности, сценске свеприсутности. Сведена сценографија, проницљиво и прецизно постављено светло доприносе раскошној једноставности ове изузетне представе. Глумачки и уметнички мастер клас какав се не сме пропустити.


ВОЈЦЕК
Национално позориште Мађарске, Будимпешта (Мађарска)
Георг Бихнер/Атила Видњански, млађи

„Војцек“ у режији Атиле Видњанског, млађег, редитеља, а иначе и глумца, апсолутни је хит у мађарској престоници. И то не само зато што користи снажне и узбудљиве звучне и светлосне ефекте. Ово је једна од ретких представа у којој су у редовима испред благајне махом млади људи. У Немзети Сзинхазу врло примећују да је „Војцекова“ публика млађа и бучнија од просечне позоришне публике у Мађарској. И много је разлога за то…

За разлику од чувених адаптација „Војцека“, рецимо једног Вернера Херзога, Јаноша Саса, Јожефа Нађа, или пак Роберта Вилсона са Томом Вејтсом као глумцем, те суморног тона у којем се обично поставља овај текст, овај пештански „Војцек“ одише бизарном свежином.

Аутори, све млади људи, кажу да су желели да направе представу налик клипу „јер њихова генерација више не живи на основу искуства стварности, већ трагове ремедијализованог света (интернет, ТВ, радио) сматра својом стварношћу. У томе лежи огромна опасност, јер док поп култура, филмови о суперхеројима и ТВ емисије прожимају наше животе, ми смо изгубљени у сусрету са стварношћу. У овој неупућености лежи права драма овог „Војцека“, сматрају креатори представе.

Мучну Бихнерову дилему – како некога може да заобиђе бујица стимулативних токова која нас окружује – ансамбл представе превео је у своје искуство на следећи начин: Војцек је заокупљен самим собом. Седи жалостан и фрустриран, љубоморно посматра неверства своје супруге Мари и труди се да избегне матицу представе, увлачећи гледаоце у њу. То није лак посао, али је истински непоколебљив у томе.


ТАЛОГ
Градско позорише Љубљана (Словенија)
Катарина Морано/Жига Дивјак

Редитељ Жига Дивјак и драматуршкиња Катарина Морано креативни су тандем који истанчаним осећајем за друштвене и људске кривице у својим представама и ауторским пројектима преиспитују поредак данашњег друштва и улогу појединца у њему. Представа „Талог“ истражује оно што ће остати за нама, кад нас једном више не буде. Нешто ће можда стати у кутије, али шта ћемо с оним што се не може никуда поспремити, с оним што смо наследили, што је пребачено на нас, с оним што ће они, који остају, носити са собом? Шта је то што остаје, кад на крају живота, усмереног искључиво у будућност, те будућности нестане? И кад тако генерацију за генерацијом само журимо и журимо, шта ће заправо остати оној последњој генерацији, која неће имати никоме више ништа добро да остави?

Жига Дивјак и Катарина Морано добитници су бројних награда. Жиги Дивјаку је 2021. године уручена Жупанчићева награда, највеће признање града Љубљане, за његов редитељски рад у последње две године. Катарина Морано је 2022. године за драму „Талог“ добила награду „Славко Грум“ за најбољи нови драмски текст.


КАФКА MACHINE
Српско народно позориште, Нови Сад (Србија)
Франц Кафка/Вељко Мићуновић

Живимо у доба лаког пристајања. Кријемо се иза лажних идентитета. Претворили смо се у профиле на друштвеним мрежама. Илузије су потрошене. Идеологије су злоупотребљене. Крећемо се у свету који је црн, једноставан, суров, а апсурдно духовит. Ту нема компликованих конфликата. Нема мучно морално-поучних дилема. Нема великих филозофских одлука. Критика система (који је уједно и највећи анатагониста у свим Кафкиним делима) постаје јасна онда када се открије да баш та машина која нас меље ипак не може да функционише без нас.

Кафка је вешто уочавао проблеме са којима се суочава обичан човек у свакодневном животу и стварао надреалан свет који функционише по надреалним правилима. Ту се до данас ништа није променило и тај парадокс ствара огромну тензију у свим његовим делима, чак и у оним недовршеним у којима се његови јунаци налазе у сталном унутрашњем конфликту и интензивној борби против неке више силе која их надилази, а која је стално присутна.

Подели