Објављено:
141
прегледа

Прво извођење „Пере Сегединца“ Лазе Костића

Лаза Костић

Да је позориште огледало света, посебно огледало друштва у ком настаје, познато је од када позориште постоји. Некада су конотације  очигледније, некада мање очигледне, али су позориште и друшво увек  повезани, по сличности или напротив по невероватној супротности. Примери су репресивна друштва у којима с једне стране постоји кабаре и мјузикл, с друге репертоар значајних националних позоришта који је врло увесељавајући у односу на сивило друшвених прилика. Комунизам је имао примере у којима је због ализија скидана представа са репертоара или није била ни дозвољена. И то звог алузија које је могао да примети само неки високо позиционирани политичар.

Српско народно позориште у време свог настајања, па све до краја Првог светског рата имало је изузетно значајну мисију очувања културе, а истовремено није у оквиру Аустроугарске монархије могло да постане институција која се бави борбом за права мањинских народа. Под будним оком аустријских жбира и незамењивих издајника свог народа, морало је да одржава равнотежу. Један од примера  положаја позоришта као и сведочанство времена и прилика је комад Лазе Костића „Пера Сегединац“, сасвим неоспорно антиаустријски и антиклерикални, а пре свега отворено и снажно устајући против свих компромиса на које је српски народ био приморан.

Лаза Костић је свој комад „Пера Сегединац“ написао још 1875. године, када су у књижевном часопису Јавор објављена прва два чина. Песник је тврдио да је цела драма већ била готова. Један од највећих проблема у драми био је лик митрополита карловачког Вићентија Јовановића који је лик корумпираног негативца, отпадника од вере, издајника. Прво су против драме устали црквени кругови незадовољни приказом митрополита. Лаза Костић се прво бранио песничким слободама, а друго и чињеницом да је патријарх Герман Анђелић који је наводно био узор за лик Вићентија, именован на положај тек 1881. године када је „Пера Сегединац“ већ био написан.

Великом песнику , што је најгоре, највероватније није ни био потребан узор, јер је таквих како је описао Вићентија Јовановића било много. Лаза Костић је видео мане свог народа и то га је болело, та снисходљивост, поданички дух и вечито ћутање, то га је болело. Зато је требало подсетити на  лик хероја, лик Пере Сегединца који ће улити наду и веру да је свака власт променљива и привремена, а и да положај сужња ако је дуг, није вечан.

Сам комад је за оно време био несвакидашњи, не само по својој тематици. Технички је захтевао бројне промене декора и много статиста. Израда историјских  костима је  била врло скупа. Лука Дотлић не наводећи изворе пише да би само за главне глумце израда костима стајала око хиљаду форинти, што је за Позориште било незамисливо.

Друштво за Српско народно позориште одлучило је, ипак, да постави на сцену „Перу Сегединца“ у сезони 1881/82.

Тона Хаџић „удесио“ је комад за сцену, технички тако што је бројне сцене скратио или избацио, а више улога повезао да их игра исти глумац. С друге стране, значајно је отупео политичку убојитост комада, о чему је сведочио Миша Димитријевић. Друштво за Српско народно позориште је организовало и костимбал на ком су се скупљали добровољни прилози за извођење комада. Четворица угледних грађана појавила су се на костимбалу у костимима Поморишке војне крајине који је сваки коштао по 80 форинти, колико и плата глумца и редитеља  Димитрија Ружића. Ове костиме су оставили глумцима на поклон, а сакупљено је у новцу још скоро две стотине форинти. Појавио се на овом костимбалу и веома скупоцен костим за  митрополита Вићентија. Наш лист Позориште је пред премијеру у три наставка објавио текстове посвећене комаду „Пера Сегединац“, уобичајено непотписане текстове, али се сматра да их је написао Антоније Хаџић јер је комад препричан према његовим  драматуршким интервенцијама.

Премијера је одржана 26. јануара 1882. године. Никада ниједна представа у Српком народном позоришту није  изазвала толико интересовање публике, цене карата су повећане, за публику су стављане додатне столице, а позориште је зарадило 528 форинти. Одигране су три представе заредом. Али Срби не би били Срби, да не раде једни против других, па је патријарх Герман од аустроугарских власти тражио забрану „Пере Сегединца“, што су оне  једва и дочекале, па послале указ свим среским начелницима на територији Угарске, да не смеју да дају дозволу за извођење Костићевог комада. Глумце је ова одлука дочекала у Сентомашу, данашњем Србобрану, где су дошли управо да изведу представу. Изгледа да је Вићентије Јовановић некоме узнемиравао савест, закључило се у листу  Застава.

Комад „Пера Сегединац“ на територији Угарске више није извођен. Следеће извођење догодило се тек 1900. у Београду.

У Новом Саду је горак укус ове забране дуго био осетан и присутан. Цензура је била врло успешна. Чак ни наш лист Позориште ни словца на ову тему није објавио.

Н.Ј.

Подели