Објављено:
169
прегледа

Ленка Хаџић

Ленка Хаџић, фото: Архив СНП

Још једна дивна глумица Српског народног позоришта, Ленка Хаџић, спада у оне које познају театролози и историчари српског театра, а публика, шира јавност ју је на жалост заборавила. Била је то судбина многих глумица с краја 19. и почетка 20. века. Прво зато што занимање глумца, посебно глумица, далеко од тога да је било виђено. Мишљења су често била подељена. Они познати, најбољи су и били на цени, сви остали, колико год били добри и даље су најчешће били сматрани чудацима, вагабондима, у најмању руку другачијим од обичног света.

Тако су жене гледале да се или удају у самој трупи, па да тако имају неку залеђину и подршку за живот какав воде, или ако то није био случај, да се удају и напусте позориште.

Ово се догодило и са нашом Ленком Хаџићевом. Члан Српског наорндог позоришта била је осамнаест година, а затим је нагло и неочекивано отишла. Само десет година касније је и преминула.

Како пише Лука Дотлић, случај Ленке Хаџић је не само дирљив, већ трагичан. Била је једна од најдаровитијих које смо имали. Посебно позната по огромној љубави према свом позиву.

Ленка је била кћи Косте Хаџића, глумца, једног од деветоро чланова трупе Јована Кнежевића који су јула 1861. поднели молбу Српској читаоници у Новом Саду да их прими за чланове Српског народног позоришта. Све три кћери Косте Хаџића биле су глумице, Ленка, Милева и Босиљка.

Милева о којој се не зна скоро ништа била је члан Српског народног позоришта две године, од 1868. до 1870. године када је умрла. Ленкина сестра Босиљка била је чланица позоришта девет година, позната је била по дивном гласу, али, Босиљка је била једна од оних којима је упркос великој љубави према позоришту, било ипак лакше да се уда и напусти глумачки позив.

Јелена, Ленка, „испекла“ је занат још од малих ногу, путујући са родитељима и сестрама свуда где је Позориште гостовало, то јест где је вршило своју културну и националну мисију. Ленка је и почела играјући дечје улоге. Пред новосадском публиком појавила се први пут 14. јануара 1870. године, са четрнаест година изговарајући Пролог у драми Јована Суботића Крст и круна.

Глумац Коста Хаџић, Ленкин отац умро је 1872. године, две године након Милеве, па тако и млада Ленка издржава сама мајку и млађу сестру Босиљку. Имала је тек шеснаест година.

После низа мањих улога, Ленка као седамнаестогодишњакиња игра Анђелију у Костићевом Максиму Црнојевићу. Њен таленат је раскошан, а лепота неоспорна. Ленка је, такође и све амбициознија како њена оставарења одлично оцењује и публика и критика. То је доводи у неку врсту латентног сукоба са старијим глумицама које су редовно добијеле улоге на које је она претендовала. Управа је била изузетно опрезна и лукаво је, могло би се рећи, подилазила старијим и познатијим глумцима тако што су увек добијали оно што су очекивали. Није се смело ризиковати и дати неки „велики залогај“ младом глумцу, јер би старији, увређен могао да напусти трупу и оде у Београд, у Народно позориште, где би га дочекали бољи услови и већа плата. Улоге које је желела Ленка редовно су добијале Софија Вујић, Ивана Сајевић и Марија Рајковић. То је обесхрабривало младу глумицу, али је ипак стрпљиво чекала и ређала добре критике. Посебно се истакла у улози Малчике у Трифковићевој Избирачици.

Ленка Хаџић постаје првакиња онда када из трупе одлази Марија Рајковић. Преузима све велике хероине и показује се као трагедкиња великог дијапазона. Одиграла је Шекспирове Дездемону, Јулију, Корделију као и Грету у Фаусту, Амалију у Шилеровим Разбојницима.

После осамнаест успешних година, глумица изузетног и ретког талента и лепоте, Ленка Хаџић одлучује да напусти Српско народно позориште ради удаје. Имала је 31 годину, што се сматрало да је већ закорачила у уседеличко доба. Оно што је било другачије у односу на друге глумице, Ленки се овај поступак замерао и за њега није имала разумевања ни управа, ни колеге. А оно најгоре, тек је уследило; управа је усвојила Ленкину молбу да напусти позориште ради удаје, до које није ни дошло! Нико не зна зашто… Не зна се чак ни ко је био изабраник. Тако је Ленка Хаџићева изгубила позориште, своју велику љубав, а затим и љубав свог живота због које је оставила позориште. У Српском народном позоришту се нико није сетио да је позове да се врати.

Ленка је три пута упућивала молбу управи Српског народног позоришта да се врати уз велика извињења због „забуне“ коју им је приредила отишавши.
Нису је примили. Уместо ње је избор пао на, како пише Лука Дотлић, једну субрету. И не можемо, а да не завршимо овај мали осврт управо Дотлићевим речима: „ Притиснута несрећом са свих страна, испаћена и одбачена од оних у које се највише уздала, Ленка Хаџић се сасушила и увенула пре времена и нестала оставивши за собом светао траг. Била је од оних уметника глуме које историја не заборавља.“

Н.Ј.

Подели