Objavljeno:
879
pregleda

Peter Brojer: Princeza Meseca

Foto: Srđan Doroški

– Pred kakvim sve izazovima ste bili kada ste pravili balet?

Volim ovu operu „Madam Baterflaj“, ali verujem da baletom, kroz naša tela, možemo još intenzivnije da izrazimo osećanja radosti, tuge i bola i želeo bih da ispričam i drugu stranu priče. Želeo bih da prodrem dublje u duše likova i osvetlim kulturne razlike.

– Šta Vas je motivisalo da napravite Vašu baletsku priču?

Kao igrač, često sam nastupao u Japanu i uvek sam bio fasciniran tom kulturom. Estetika arhitekture, malih stvari, slikarstva i… svaka šolja čaja je jedinstvena. Kodeks časti je u vezi s njihovim mističnim svetovima i njihovim divnim legendama i bajkama. Isto tako želim da uporedim dve kulture, Japana i SAD-a, posebno u njihovim osećanjima, vrednostima i emocijama.

– Koji stil igre preovladava, ili su ravnomerno prisutni i klasičan i neoklasičan pokret?

Živimo u vremenu, i to je divno, kada možemo preplitati sve stilove zajedno, u zavisnosti od toga šta priča zahteva. Tako da sam, naravno, utkao različite plesne izraze. Prkošenje gravitaciji, ljubav i niti takođe mogu zračiti agresivno. Sve u neoklasičnoj formi, zajedno sa savremenim pokretima, kontrakcijama i džez elementima (posebno u američkoj sceni integrisani su i pokreti mjuzikla i džez baleta) i realističkim glumačkim reakcijama, ali bez baletske pantomime.

– Ko su glavni likovi i kako ih gradite u odnosu sa sporednim likovima? Ko je Ćo-Ćo-san?

Glavni lik je Princeza Meseca koja želi da se preobrazi u Ćo-Ćo-san. Pinkerton je površni američki oficir koji je prirodno fasciniran egzotičnim, njemu nepoznatim emocionalnim svetom Ćo-Ćo-san, ali ne shvata da je za nju obećanje od velike važnosti i, rekao bih da će, ako se on ne vrati, ona izgubiti čast i lik. To je trećina originalne priče, Princeze meseca i scena koje sam zamislio (poput američkog venčanja, scene „Vreme prolazi“ i mesečevih scena). Uvek sam se pitao šta Pinkerton radi u Americi, zašto je zaboravio Ćo-Ćo-san?

– Koliko ima Pučinijeve „Madam Baterflaj“ u Vašem baletu?

Rekao bih malo. Trećina prati originalnu priču. Jedan deo priče je Amerika i ostalo je moja fikcija.

– Poznato je da Pučinijeva opera „Madam Baterflaj“ delo u kojem nema skoro nikakve radnje i da su u fokusu tragedija jedne Japanke i lirsko osećanje. Kojim sve sredstvima postižete dinamiku radnje, a kojima dobijate na snazi lirske ekspresivnosti?

To sam želeo da ispravim. Nisam želeo da prikažem kliše potčinjene i slabe žene, već njenu snagu volje, njenu unutrašnju snagu i njene kapacitete u životnom iskustvu.

– Kojim sve sredstvima postižete dinamiku radnje, a kojima dobijate na snazi lirske ekspresivnosti?

To se takođe ogleda u mom izboru muzike (muzika japanskih kompozitora za velike klasične orkestre sa japanskim solo instrumentima, filmska muzika, kodo bubnjevi, i kao kontrast numere On The Town Leonarda Berštajna). Scenografija je jednostavna forma japanske kuće, sve scene u Japanu su slikane i animirane u japanskom stilu. Amerika je veoma upadljiva. Tako da su ta dva sveta u snažnom vizuelnom kontrastu. Emocije su pretočene u svetlo, a takođe ih podržava i muzika.

– Šta se sve očitava od univerzalnih simbola i šta oni znače?

Očev sepuku daje Ćo-Ćo-san moć da odluči o svom životu kroz staru tradiciju. Dete je njen emocionalni most do stvarnog života, možda iz želje da prekine sa tradicijom.

– U kakvom odnosu stoje prolog i epilog i šta referiše?

Apstraktne scene Prologa i Epiloga su forme koje uokviruje priču – to je manje-više svet Princeze Meseca. Bonzai simbolizuje život. Te dve scene i žudnja za ljudskim osećanjima su naša velika misterija života.
„Čekajući sreću isto je kao čekajući smrt“.

I. I. K.
(prevod: S. Petrović)

Podeli