Objavljeno:
276
pregleda

Sećanje: Zafir Hadžimanov (1943 – 2021), pesnik, glumac, pevač…

Foto: Anđelko Vasiljević / Politika

Korona je odnela još jedno veliko ime jugoslovenske umetničke scene – Zafira Hadžimanova – pesnika, glumca, pevača, nezaboravnog Tejvjea u prvoj postavci „Violiniste na krovu” Srpskog narodnog pozorišta, koja je na sceni našeg najstarijeg profesionalnog teatra opstala punih dvanaest sezona.

Rođen je 25. decembra 1943. u Kavadarcima. Njegov otac, Vasil Hadžimanov, prvi se u porodici počeo ozbiljnije baviti muzikom, i to još tokom srednjoškolskih dana u Velesu. Iako je kasnije upisao Farmaceutski fakultet u Beogradu, a onda završio i muzički odsek Više pedagoške škole u Skoplju, ceo život je posvetio tradicionalnoj makedonskoj muzici.

Moj otac je bio jedna izvanredna ličnost, ispričao je svojevremeno Zafir za „Dnevnik”.

Bez obzira što je bio magistar farmacije, dodao je tom prilikom Zafir, odlučio da se posveti muzici za koju je bio bogom dan.

Imao je apsolutan sluh: vi mu pevate, on sluša i piše note. Od svoje sedamnaeste godine počeo je da zapisuje narodne pese i iza njega je ostao opus od oko šest hiljada etnomuzikoloških zapisa. Eno ih u Makedonskoj akademiji nauka i umetnosti, čekaju neke svetlije dane…

Zafir je diplomirao 1967. na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, ali je pre toga već postao poznato lice, budući da je nastupio na festivalima u Splitu, Zagrebu i Opatiji. Iste te, 1967, zablistao je i na velikom platnu, u i danas popularnom krimiću „Nož” Žike Mitrovića, koji mu je poverio ulogu popularnog pevača – i žrtve ubistva – Aleksandera Kiša, kao i kultnom ostvarenju „Makedonska krvava svadba” Trajča Popova…

Ruku na srce, zaista sam bio kao bogom dan za tu ulogu Spaseta u „Svadbi”. Čobanče koje ima možda dvadeset godina, a u momentu je sazreo. Naravno, velika je stvar kad David pobedi Golijata, kad klinac koji juri za ovcama pobedi velikog bega. I danas u svakoj kući Makedonaca u Americi, Kanadi, Australiji, Novom Zelandu, imaju snimak „Krvave makednoske svadbe“. Kada sam bio na turnejama u tim zemljama, ljudi bi me pozivali na večeru, na kafu, piće, a kako gde uđem, „Svadba“ ide sa ekrana…

U to vreme će se zaljubiti u pevačicu Senku Veletanlić, s kojom je 1973. dobio sina Vasila, danas jednog od najpriznatijih yez pijanista na ovim prostorima. Tokom sedamdesetih i osamdesetih više je bio prisutan na muzičkoj no na filmskoj, televizijskoj ili pozorišnoj sceni. Ipak, na poziv reditelja Voje Soldatovića dolazi 1992. u Srpsku Atinu, gde će ostvariti ulogu o kojoj i danas pričaju svi koji su gledali novosadskog „Violinistu na krovu”. Uostalom, ova postavka čuvenog mjuzikla Boka i Stejna će u Srpskom narodnom pozorištu doživeti čak 120 izvođenja

Imao sam 48 godina kada je „Violinista” premijerno izveden u Novom Sadu. Puno sam znao i nije me sramota da kažem kako sam, bar iz mog ugla gledano, bio, što mjuzikla. tiče jedan od najobrazovanijih ljudi u eks Jugoslaviji. Još kao student sam se u Americi nagledao mjuzikala. Sve vreme sam bio u Actor studiu i iz prve ruke sam dobijao informacije koje su prethodno dobijali i Marlon Brando, Merlin Monro… Stipendiju za postdiplomske studije u najboljoj mjuzikl školi Maynooth Music School sam odbio zato što sam u međuvremenu dobio glavne uloge u filmovima „Nož“ i „Krvava makedonska svadba“, pa onda pobedio na nekoliko festivala zabavne muzike, potom otišao na tri opasne turneje po Sovjetskom Savezu, zaradio prve pare. S obzirom na to da je Jugoslavija tada išla vertikalno u vis i s obzirom na to da sam se zaljubio u Senku, odlučio sam da ipak ne odem ponovo u SAD. Jer, da sam otišao, ne bih se vratio…

Budući da je sa ulogom Tejvija nastupao i u Pozorištu na Terazijama, kao i u velikom stađone projektu „Violiniste” u Bostonu, bilo je to ukupno više od 200 predstava u kojima je igrao Tejvjea. Po vlastitom priznanju, jedan od najvećih komplimenata u svojoj dugogodišnjoj karijeri Zafir Hayimanov dobio je od legendarne Mire Banjac. „Dođe ona konačno u SNP da gleda ’Violinistu na krovu’ i kaže mi: ’Ova tvoja partnerka Sonja Stipić mi se popela na glavu, priča o tebi kao da si Lorens Olivije i, evo, došla sam da vidim tu predstavu’. Završi se ’Violinista’ i ja dobijem najveći kompliment koji je neko mogao da mi da. Mira je došla, kucnula na vrata garderobe i rekla mi: ’I kad te nema na sceni, najviše si prisutan’, zatvori vrata i ode…”

Znao je Zafir da kaže kako je Novi Sad „treći grad” njegovog života: „Ako sam u Skoplju proveo detinjstvo, u Beogradu mladost i zrelost, u Novom Sadu sam ostario. Stekao sam sjajne prijatelje, izvanredne ljude, družio se sa neverovatnim umetnicima, lekarima, mangupima, boemima i sa izvanrednim damama. Bio sam okružen lepim svetom. Ali kao i uvek, postoji kontrateža lepom. Nekoliko tipova koji ništa ne rade, nego sede po kafanama i presipaju iz šupljeg u prazno, stalno su tražili razlog da skinu ’Violinistu’ sa repertoara. Ma…”

Usledile su potom još neke značajne uloge na sceni, poput Žana Valžana u „Jadnicima“ u zemunskom „Madlenianumu”. U međuvremenu je objavio nekoliko zbirki pesama na srpskom i makedonskom jeziku, a 2007. je promovisan u počasnog ambasadora kulture Makedonije u Srbiji. U povodu 55 godina umetničkog rada, 28. novembra 2014. objavljen je njegov kompilacijski album na kome se našlo 19 pesama.

Inače, manje je poznato da je Zafir podigao i vinograd u blizini Slankamena: „Uspem od toga da napravim 300 litara vina i nekih 40 litara loze. Bude tu malo i šljiva, jabuka… Igram se sam, uglavnom, osim kada nešto valja ozbiljnije uraditi. Tada zovnem neke drugare da pomognu ili platim ljude… Kad god sam ranije išao u Novi Sad, svraćao sam u Slankamen u odlasku ili povratku. Naravno, bio sam i mlađi, sada više ne mogu. Ipak, odem ponekad na tri dana: prvi dan pripreme, drugi dan se radi, a treći se opustimo i malo degustiramo. Jedino što je vremena za ta druženja sve manje. Ali ga ipak ukradem…

Zafir Hadžimanov je preminuo 27. marta od posledica infekcije korona virusom.

Njegovo veliko srce nije uspelo da pobedi bitku sa ovom groznom bolešću, reči su kojima se od oca oprostio Vasil Hadžimanov.

„Za sobom je ostavio pravo bogatstvo, od pesama koje je tako majstorski lako pevao, preko svojih mnogobrojnih i raznovrsnih kompozicija, knjiga poezije i proze, pa sve do nenadmašivih uloga u pozorištu i na filmu. Njegov nesavladiv duh, sposobnost da se u svakoj situaciji snađe i nađe na nogama, energija da sve što radi uvek radi celim svojim bićem, a da dok sve to radi bude istovremeno vrhunski šmeker… to mora da se pamti”.

M. Stajić, Dnevnik, 29. mart 2021.

Podeli