Premijera: 28. marta 2011. godine na sceni "Jovan Đorđević" SNP-a

Dirigenti:
Aleksandar Kojić  / Aleksandar Anisimov (Belorusija)

Reditelj: Oleg Meljnikov (Belorusija) Koreograf: Vladimir Logunov Scenograf: Ljubov Sideljnikova (Belorusija) Kostimograf: Jasna Badnjarević Dirigent hora: Vesna Kesić Krsmanović

Glavni asistent reditelja: Dragan Jerinkić Asistent reditelja: Katarina Mateović Tasić Asistent reditelja za scenski pokret: Lidija Radovanov Asistent kostimografa: Snežana Horvat Prevod, transkripcija i adaptacija teksta za displej: Branislav Jatić Majstor svetla: Mladen Bukarica

Glavni korepetitor: Georgij Karant (Belorusija)
Korepetitori i solo klavir u predstavi: Irina Mitrović / Danijela Hodoba-Leš
Koncertmajstori: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov

ULOGE


Herman: Miljenko Đuran
Tomski:  Nebojša Babić
Jelecki:  Vasa Stajkić
Čekalinski:  Slavoljub Kocić*
Čaplicki: Branislav Cvijić
Surin: Branislav Jatić
Narumov:  Željko R. Andrić
Ceremonijal:  Igor Ksionžik
Grofica:  Marina Pavlović Barać
Liza:  Svitlana Dekar
Polina:  Violeta Srećković
Prilepa:  Jelena Končar
Guvernanta:  Dubravka Filipović*
Maša: Verica Pejić*
Pratnja carice: Gizela Gregorović,  Marija Šarčević


Intermedijum (u drugom činu)
Pastorala Iskrena pastirica

Zlatogor: Nebojša Babić
Milovzor: Violeta Srećković

Amor, pastiri, pastirice: BALET
Amor: Sanja Pavić / Teona Radanović / Dunja Lepuša
Pastirice: Ljiljana Jokanović, Teona Radanović, Jovana Lalić, Maja Stanković /
Ivana Nanić-Suvačarević, Azusa Oiši, Sonja Gavrilov
Pastiri: Azusa Oiši, Brankica Vučićević, Milena Krkotić, Vesna Ćuković / Sonja Gavrilov,
Ivana Pribić, Sonja Batić, Ana Đurić Kadril
Dame: Irena Mesaroš, Ivana Ivanov-Maćešić, Zorana Radivojević, Nadežda Salak,
Ivana Pribić, Marija Janković / Tatjana Nenadović, Marijeta Virag, Vesna Kovač,
Milana Balaž, Ana Đurić
Gospoda: Ranko Lazić, Đulio Milite, Lučijan Puškaš, Vlad Moldovan, Tudor Oltean,
Bojan Radnov / David Gruoso, Džošua Ekob, Ivan Đerković

Repetitori baleta: Branka Gligorić, Vesna Kovač

Pratnja i lakeji, statisti: Vladislav Šeguljev, Filip Petronijević, Boris Kiralj
Deca: statisti

ORKESTAR i HOR SNP-a
Truba solo: Andrej Kandrijanu / Isidor Bobinec


Inspicijenti: Dejan Teodorović, Tanja Cvijić, Sanja Milanov
Sufleri: Boženka Očovaj, Milana Cap
Displej: Ivan Svirčević

Vršilac dužnosti direktora Opere: Marina Pavlović Barać
Umetnički sekretar Opere: Lado Leš
Sekretar Opere: Emilija Bilić

SADRŽAJ

Prvi čin
Prva slika    Petrogradski park. Dva oficira, Čekalinski i Surin, zabrinuti razgovaraju o kolegi Hermanu i njegovoj strasti prema kockanju. Kad se njih dvojica udalje, dolazi Herman, u pratnji grofa Tomskog i poverava mu razlog svoje duboke tuge. Zaljubljen je u nepoznatu lepoticu kojoj se ne usuđuje prići, jer je plemkinja, a on oficir bez imetka. Pristiže i knez Jelecki, priča im da se srećno verio i predstavlja svoju izabranicu, Lizu, koja dolazi u pratnji svoje bake, stare grofice. Herman s užasom otkriva da je Liza devojka u koju se zaljubio. Pošto su se one udaljile, Tomski priča legendu o staroj grofici: ona zna tajnu triju karata koje uvek dobijaju igru. Zato je svi i zovu „Pikova dama“. Međutim, onaj ko otkrije tu tajnu prouzrokovaće svoju smrt. Herman se odmah prepušta maštanjima, u kojima vidi sebe kako saznaje tu tajnu, postaje bogat i ženi se Lizom. Nevreme koje dolazi unosi pometnju u, ionako potresen, um mladića. On čak pomišlja i na samoubistvo, ali odlučuje da još jednom vidi Lizu, da joj prizna svoju ljubav i da sačeka da mu ona odredi sudbinu.

Druga slika    Veče u Lizinoj sobi. Liza se zabavlja s prijateljicama: atmosfera je vesela, prožeta igrom i pesmom. Kada devojke preteraju, dolazi guvernanta i prekida im zabavu. Ostavši sama, Liza razmišlja o skoroj udaji i nepoznatom oficiru koji ju je pratio, ne predstavljajući se. On se odjednom pojavljuje pred njom. Izjavljuje joj ljubav, ali ga Liza preklinje da je ostavi. Buka razgovora probudila je groficu. Nakon njenog odlaska Liza popušta Hermanovoj strasti i uzvraća mu ljubav.

Drugi čin
Treća slika    Bal pod maskama. Knez Jelecki ne uspeva da zadobije Lizinu ljubav. Herman traži Lizu, progonjen čudnim glasovima koji ga podsećaju na grofičinu tajnu triju karata.
Tokom zabave, odvija se pastorala. Za to vreme, Liza je Hermanu dala ključ od tajnih vrata grofičine sobe, kroz koju će proći da bi se sastao s njom. Herman prihvata, opsednut tajnom stare grofice.

Četvrta slika      Iste večeri, Herman ulazi u grofičinu sobu. Ona dolazi sa bala, umorna od plesa, priprema se za spavanje. Pošto je ostala sama, sa setom se seća prošlosti. Bude je Hermanovi koraci. Užasnuta zbog prisustva uljeza, koji je u nju uperio pištolj, grofica umire. Ulazi Liza i shvata da je Hermana u njenu kuću prvenstveno dovela opsesija grofičinom tajnom, a ne ljubav prema njoj.

Treći čin
Peta slika    U kasarni, Herman razmišlja o tome kako mu je izmakla grofičina tajna. Ne uzbuđuje ga Lizino pismo kojim mu ona izjavljuje ljubav i oprašta grofičinu smrt. Grofičin duh mu se javlja, tajna mora biti otkrivena Hermanu kako bi se spasla Liza – tri karte su trojka, sedmica i kec. Uz suludi smeh Herman polazi na kartanje.

Šesta slika    Na mostu preko Neve, Liza i Herman se sreću poslednji put. Liza je uznemirena zbog sumnje u stvarne motive svog ljubavnika, a on je obuzet svojim priviđenjima. Počinje da priča nepovezano, pa otrči nazad za kartaški sto. Liza se baca u reku.

Sedma slika    Kockarnica. Veselo društvo se zabavlja uz piće i pesmu. Stiže Herman, odlučan da uloži sve na tri fatalne karte. Sedmica i trojka dobijaju, ali umesto keca, pojavljuje se pikova dama. Hermanu, koji se suočava s uvređenim Jeleckim, opet se javlja grofičin duh. On ne može da podnese priviđenje, i ubija se.

PIKOVA DAMA
Uticaj velikog pesnika Puškina na ruske kompozitore devetnaestog veka bio je izuzetan i veoma je teško naći, ukoliko uopšte postoji, sličan primer literarne inspiracije na muzičko stvaralaštvo u okviru jedne nacionalne muzičke kulture. Puškin i Čajkovski su dva imena nerazdvojno vezana za remek-dela ruske opere, kao što su Evgenije Onjegin i Pikova dama, dela koja su ušla u riznicu evropske muzičke kulture. Međutim, ako pogledamo literarne obrasce ovih dveju epoha, uočićemo da su se oni različito odrazili na oblikovanje pojedinih operskih dela.
Ukoliko je Onjegin kao roman, ta „enciklopedija ruskog života“, doživeo znatna skraćenja i sažimanja u „lirskim scenama“, kako je sam autor nazvao svog Onjegina, to je u Pikovoj dami bio sasvim obrnut slučaj. Čajkovski je od Puškinove skromne pripovetke stvorio izuzetno snažnu psihološko-muzičku dramu koja predstavlja vrhunac njegovog operskog stvaralaštva i može se reći da je muzička forma daleko nadmašila svoj literarni uzor u svakom pogledu.
Direktor imperatorskih pozorišta Vsevološki je osamdesetih godina 19. veka obratio pažnju na Pikovu damu Puškina. On je poručio bratu kompozitora, Modestu Iljiču Čajkovskom, da napiše libreto za jednog malo poznatog kompozitora, Klenovskog. Tada se desilo, sasvim slučajno da se jednog dana sa libretom upoznao i sam kompozitor Čajkovski. Međutim on nije odmah rešio da piše operu. O tome kaže autor: „U početku mi je bila smešna misao napisati operu na siže Pikove dame, zatim mi je došlo u glavu da je scena u grofičinoj sobi velelepna i zatim je krenulo i krenulo.“
Čajkovski je kao dramatičar imao svoj „specifičan“ način stvaranja, ako se to tako može reći. U njega kao u pravog dramatičara su se u svesti stvarale osnovne tačke dramskog zapleta, pa onda ostalo. Retko je pisao operu od slike do slike. Kada je rešio da piše operu Pikova dama, on je otputovao iz Rusije za Firencu, gde je stigao 18. januara 1890. Po dolasku na stanicu, odmah je kupio malu beležnicu, u koju je zapisao prve muzičke teme, koje su se verovatno stvorile još za vreme puta. To su bile teme iz četvrte slike opere – scena u grofičinoj sobi. To su bile teme triju karata ili sudbine i tema ljubavi. Čajkovski je bio inspirisan baš tom scenom kod Puškina i možda je u ekspoziciji tih dveju tema autor dao i samu ideju dela: sukob Hermana, kao nosioca težnje ka ljudskoj sreći i stare Grofice kao nosioca sudbinske osuđenosti čoveka na propast. Ono što je bilo blisko kompozitorovoj prirodi i što je intimno vezano sa njegovim stvaralačkim principima jeste intimna drama. Evo šta kaže Čajkovski kompozitoru Tanjejevu: „Ja neću kraljeve, pokrete narodnih masa, bogove, skaske, ukratko ništa od svega onoga što znači atribute „velike opere“. Ja tražim intimnu, ali potresnu dramu, koja je zasnovana na konfliktu takvih situacija, koje sam lično doživeo i video i koje mogu duboko dirnuti moje srce.“
Ove reči autora mogu se shvatiti kao njegov umetnički „Credo“, koji je on sprovodio veoma dosledno naročito u Onjeginu i Pikovoj dami...
Kroz samo mesec i po dana, 3. marta, opera je bila gotova, no još uvek u klavirskom izvodu. Instrumentacija je bila završena tek u junu. Doživljavajući i stvarajući delo u jednom zamahu, u jednom dahu, Čajkovski je svoje osnovne muzičke ideje, tri teme, temu triju karata, temu grofice i temu ljubavi, na kojima počiva muzičko-dramska radnja, odmah prezentovao slušaocima u njihovom prvom kontaktu sa delom, u uvertiri, da bi ih potom konsekventno sprovodio kroz celo delo.
Pikova dama je po dramskoj tenziji ravna Borisu Godunovu. Dok Boris umire gonjen prokletstvom čedomorstva, Herman u Pikovoj dami umire prokletstvom triju karata koje su mu, umesto sreće, donele smrt.
Muzičko-dramski genij Čajkovskog našao je u ovom delu svoju najbolju potvrdu. Publika je Pikovu damu pozdravila s oduševljenjem na premijeri u Petrogradu 19. decembra 1890., a kritika ocenila kao najznačajnije muzičko-scensko ostvarenje Čajkovskog.
(N. Grba, Biseri operske riznice, Beogradska knjiga, 2001)

 

PETAR ILJIČ ČAJKOVSKI (1840-1893) nesumnjivo je najpopularniji ruski kompozitor i najizrazitiji predstavnik slovenske romantike u drugoj polovini 19. veka. U svojim velikim simfonijama Čajkovski je osobine ruske narodne pesme potpuno stopio sa zrelim romantičnim izrazom nemačke simfonijske škole, uvrstivši se i instrumentalnim koncertima među najpopularnije kompozitore koncertnih dvorana širom sveta. Toplina njegove muzike, izvanredna melodioznost njegovih muzičkih misli te briljantno vladanje velikim orkestrom kao i svakim pojedinim instrumentom učinili su Čajkovskog – intimnim prijateljem široke muzičke publike, kojoj su misli izrečene njegovom muzikom bliske, razumljive i drage. Čajkovski je, pišući mnogo, komponovao i niz dela za scenu, nekoliko opera i popularnih baleta, među njima često izvođeno Labudovo jezero, Ščelkunčik i Uspavana lepotica. Od opera Čajkovskog, osim Evgenija Onjegina i Pikove dame u Rusiji se češće izvodi i opera Mazepa. Kao i mnogi drugi ruski kompozitori iz razdoblja romantike, Čajkovski se u svojim scenskim delima najčešće oslanjao na literarne sižee velikog ruskog pesnika Aleksandra Puškina.

 

O DIRIGENTU

ALEKSANDAR KOJIĆ Rođen u Novom Sadu 1984. Diplomirao i specijalizirao dirigovanje na Fakultetu muzičke umtnosti u Beogradu 2008. u klasi prof. Bojana Suđića. Usavršavao se u Beču na Univerzitetu za muziku i izvođačku umetnost (Universität für Musik und darstellende Kunst, Wien), kod prof. Marka Stringera, Daniela Hardinga i Vladimira Kiradjieva. Na samom početku studija dobija angažman korepetitora hora u ansamblu AKUD-a „Branko Krsmanović“, kasnije, u toku studija, mesto korepetitora Hora RTS-a, na projektima Mocart – Velika misa u c-molu i Hendl – Mesija, a učestvovao je i u radu Simfonijskog orkestra RTS-a. Godine 2005. je učesnik majstorskog kursa prof. Uroša Lajovica na temu Betovenovih simfonija, održanog u Beogradu, u leto 2006. odlazi u Majnc (Meinz) i na Evropskom horskom festivalu učestvuje u radionicama Georga Grünna, Friedera Berniusa i Erwina Ortnera. Od 1999. je stalni član Hora “Sv. Stefan Dečanski”. Tokom usavršavanja u Beču 2007. i 2008. godine javno je nastupao s orkestrom „Češki virtuozi“ iz Brna izvodeći dela simfonijske i operske literature (Mocart, Čajkovski, Britn, Vagner, Stravinski, Sen-Sans, Bartok, Dvoržak, Šostakovič, Sibelijus). Kao pijanista korepetitor aktivno sarađuje s operskim pevačima u Beogradu, Novom Sadu i Beču. U avgustu 2009. s grupom istaknutih novosadskih muzičara snima dečji balet Aleksandre Vrebalov Udovičina metla (The widow’s broom), u oktobru 2009. s orkestrom  Camerata academica iz Novog Sada premijerno izvodi delo Isidore Žebeljan Igra drvenih štapova za hornu i gudače. Od 2007. zaposlen je u Srednjoj muzičkoj školi «Isidor Bajić» u Novom Sadu na mestu dirigenta srednjoškolskog simfonijskog orkestra, od decembra 2009.  je asistent dirigenta u Operi Srpskog narodnog pozorišta, a od maja 2010. je stalni dirigent Opere SNP. Diriguje opere Travijata, Pozorišne zgode i nezgode, Boemi, Pikova dama i Don Đovani.

ALEKSANDAR ANISIMOV, dirigent Aleksandar Anisimov je glavni dirigent Beloruske filharmonije u Minsku i glavni gost dirigent Operske kuće Čajkovski u Permu. Često je sarađivao kao gostujući dirigent opera i simfonijskih programa širom bivšeg Sovjetskog Saveza, u Boljšom teatru u Moskvi i u lenjingradskoj Kirov operi. Zaslužni je umetnik Rusije. Gostovao je kao dirigent u ansamblima i operama širom sveta, među kojima su i Velika opera u Hjustonu, Opera San Francisko, Teatro Kolon u Argentini, Državna opera Južne Australije, La Feniče, Opera u Đenovi, Državna Opera u Hanoveru i Hamburgu, Komična Opera u Berlinu, Opera u Bastilji, Opera Garnijer, Gran Teatre del Liseu u Barseloni, festival Pučini u Klagenfurtu, Bartok + festival u Mađarskoj, Holandski simfonijski orkestar, Sanktpeterburška i Varšavska filharmonija, Litvanski nacionalni simfonijski orkestar, Moskovska filharmonija, Mađarski nacionalni simfonijski orkestar, Santa Čečilija u Rimu, Filharmonija Monte Karlo, Roterdamska filharmonija, Simfonijski orkestar grada Birmingema, Kraljevska filharmonija u Liverpulu, Simfonijski orkestar i Kraljevska filharmonija u Londonu, Praška filharmonija, Slovačka filharmonija, Australijski omladinski orkestar, Tokio Metropoliten orkestar i Gradski orkestar Tokio. Redovno diriguje Omladinskim nacionalnim orkestrom Irske, a Vagnerov ciklus Prsten Nibelunga koji je tamo radio proglašen je za najznačajniji muzički događaj 2002. godine. Redovno sarađuje s Irskom operom i festivalom Wexford, a počasni je predsednik Udruženja Vagner u Irskoj. Godine 2001. Nacionalni univerzitet Irske mu je uručio Počasni doktorat u muzici kao zahvalnost za doprinos muzičkom životu te zemlje.

O REDITELJU

OLEG MELJNIKOV, reditelj Poznati beloruski pevač (bas), Zaslužni umetnik Belorusije, nosilac počasnog srebrnog ordena Fonda Irine Arhipove, pobednik mnogih međunarodnih takmičenja. Završio je Konzervatorijum u Odesi (Ukrajina) u klasi prof. E. Ivanove. Odmah  je primljen u Teatar Opere i Baleta u Odesi (1986). Od 1993. je solista Državnog akademskog velikog teatra Opere i Baleta Belorusije u Minsku. Opersku režiju završio je na Državnom univerzitetu kulture i umetnosti Belorusije (Minsk), 2007. Na njegovom repertoaru su praktično sve velike basovske uloge ruskih i zapadnoevropskih opera. Učesnik je brojnih međunarodnih operskih festivala i gost najznačajnijih operskih kuća Evrope, Azije, Severne i Južne Amerike. Od 2003. je i šef Katedre za solo pevanje Državnog univerziteta kulture i umetnosti Belorusije. Član je žirija međunarodnih takmičenja „Glinka“ (Rusija), „Bil-Bil“ (Azerbejdžan) i „N. Lisenko“ (Ukrajina). U svom matičnom teatru do sada je režirao opere Evgenije Onjegin i Jolanta P. I. Čajkovskog, Mocart i Salijeri N. Rimskog-Korsakova i Jubilej S. Kortesa. Njegove režije odlikuju se inovativnošću zasnovanoj na tradiciji.

ČAJKOVSKI NA SCENI OPERE SRPSKOG NARODNOG POZORIŠTA


PIKOVA DAMA – Premijera 5. februara 1959.

Dirigent Lazar Buta, Dušan Miladinović, k.g, reditelj Emil Frelih, scenograf Stevan Maksimović, kostimograf Stana Jatić, koreograf Georgi Makedonski, horove spremio Eugen Gvozdanović; Lica: Vladan Cvejić (Herman), Matija Skenderović, Irena Davosir-Matanović (Liza), Vlada Popović (Knez Jelecki), Ljubica Janković, Mirjana Vrčević (Grofica), Dragutin Duić (Grof Tomski, Zlatogor),Franja Knebl (Čekalinski), Vikentije Neckov, Dušan Baltić (Surin), Dušan Sekulić, Josip Poka (Čaplicki), Svetislav Matanović, Kazimir Dorotić (Narumov), Kosta Marcikić (Reditelj svečanosti), Mirjana Vrčević, Jelena Ječmenica (Polina, Milovzor), Jelena Ječmenica, Ljubica Janković (Guvernanta), Adela Mirčov (Maša, Prilepa).

EVGENIJE ONJEGIN – Premijera: 12. mart 1955; 16. januar 1969. i 5. maj 1989.

JOLANTA – Premijera: 14. februar 1987. i 24. januar 1993.