Александар Петровић

СКУПЉАЧИ ПЕРЈА


Редитељ: Дејан Пројковски
Адаптација и драматург: Сашо Димоски
Сценограф: Валентин Светозарев
Костимографкиња: Ивана Ристић
Композитор: Оливер Јосифовски
Кореографкиња: Андреја Кулешевић
Сценски говор: др Дејан Средојевић
Фотографије: Владимир Величковић
Асистенткиња костимографкиње: Миња Давидовић

Играју:
Бели Бора: Марко Савић
Тиса: Бојана Милановић
Ленче: Марта Береш
Мирта: Милан Ковачевић
Ружа, Борина жена: Јована Балашевић
Борина мајка: Александра Плескоњић
Миртина жена: Гордана Каменаровић
Пајташ: Пеђа Марјановић
Пајташева жена: Миа Симоновић
Игуманија: Мирјана Гардиновачки
Отац Паја: Александар Гајин
Тони: Аљоша Ђидић
Шандор: Вукашин Ранђеловић
Милиционер: Марко Савковић
Ђурика: Димитрије Аранђеловић
Иванов: Стефан Бероња
Стари Словак: Мирослав Фабри
Стари Румун: Душан Јакишић
Жена старог Румуна: Ивана Панчић Добродолац
Стара Румунка: Катарина Брадоњић
Млада Румунка: Симонида Мандић
Странац: Александар Сарапа
Есмералда: Анђела Пећинар
Пале, младожења: Михајло Матић
Палова мајка: Ивана Крстић
Палов отац: Јован Живановић
Борина деца: Дамјан Мандић, Симон Петковић, Искра Шимон

МУЗИЧАРИ (Бели Оли и Скупљачи перја Оркестра):
Петар Најдовски – труба; Богдан Ранковић – кларинет и фруле; Никола Вучковић – виолина; Рајан Болозан – труба; Лариса Копић – виолина; Миодраг Спасић – хармоника; Никола Петаковић – тамбуре; Саша Игњатовић – удараљке; Илија Мицев – труба

Ауторске текстове сонгова написао Сашо Димоски, а музику Оливер Јосифовски.
Радијску верзију композиције Не остављај све ове године изводи: Ален Адемовић.

Инспицијент: Золтан Бешењи
Суфлерка: Анисија Боданов
Мајстор светла: Миа Млинаревић
Тонмајстор: Боба Видрић
Сликарски и вајарски радови: Марко Миловић, Младен Стојановић, Иван Киш, Нада Даниловац и Александар Ковачевић

Премијера: 8. новембар 2023, сцена „Пера Добриновић“

Декор и костими су израђени у радионицама Српског народног позоришта.



Скупљачи перја Александра Саше Петровића

Филм Скупљачи перја одавно живи у шареним облицима легенде, попут извезених украса са ромских марама, заузимајући тако различита а кључна мјеста не само у сфери наше, већ и планетарне културе. Као филм који је својевремено приказан у више од стотину земаља и имао 200,000 продатих улазница само у Паризу, престоници Француске али и европског филма, и уз то дуго био најгледанији филм у бившој Југославији, онда се и статистички може доказати његов изузетан значај. А за оне који за бројеве не маре, поготово у домену умјетности, остаје непозната како је један филм који приказује врло осјетљиву а сурову психолошку љубавну драму у простору насељеном најсиромашнијом и најобесправљенијом етничком заједницом у Европи, успио да додирне толика срца, мисли, и распламса полемике, и тако дуго остане и битан и савремен. Поред тога, Скупљачи перја су освојили Гран При канског фестивала и били номиновани за Оскара, али су и почасно приказани на отварању Првог свјетског конгреса Рома, у Лондону 1971. године. Филм је тако увео у свјетску популарну културу звукове и боје и Ромске и балканске културе, те 1967. године, за шта и тада и касније није увијек било разумијевања код нас. Стварајући у колективној свијести јунака какав је Бели Бора, заслепљен својом страшћу за младом Тисом која се и сама грчевито бори за њену слободу и право избора, Александар Саша Петровић је произвео ријетко храбар филм чији главни јунак Бора као да нас из своје маргинализоване позиције пита да ли смо предалеко отишли са нашом цивилизацијом. Евидентна је тако сложеност овог филмског текста, са свим својим елементима: дијалозима и незаборавним репликама, лаганом а генијално убједљивом глумом, крупним плановима и покретима камере као из документарних филмова, модернистичком монтажом, контрасту јесењих пејсажа наспрам јарких ромских костима, и изнад свега, својом јединственом музиком. Изузетан изазов је латити се овог филмског текста изнова, али изазов свакако вриједан покушаја, макар били осуђени на пут Белог Боре. Нема сумње да ће и овај подухват поновног оживљавања Петровићевог текста отворити простор за неку нову музику која ће нам великодушно заразити душе дертом, пробудити тако нове страствене емоције и призвати обрисе људске слободе обасуте небеским перјем. На позоришним даскама у Новом Саду, у Војводини гдје су Скупљачи перја прије више од пола вијека већином и снимљени, редитељ Дејан Пројковски нас сада враћа на дуге друмове ромске, у потрази за перјем које се никад не да сакупити.
Властимир Судар

Реч редитеља / редитељско запажење

Више од пола века касније, повратак „Скупљачима перја“ је враћање стварности бола и радости слободе, лепоте френетичног живљења, аутентичности живота, жудњи и страсти, смрти и еросу. То је враћање константи која, без разлике у промени контекста, остаје иста. Њена суштина је отпорна на друштвене промене и представља управо отпор укалупљивању у конвенције савременог света – толико да створи свет довољан сам за себе.

„Сакупљачи перја“, је химна слободе до које се увек стиже услед затвора пред сопственим очима.
Дејан Пројковски, редитељ