Ђузепе Верди – 200 година од рођења

СИМОН БОКАНЕГРА

(Giuseppe Verdi: Simone Boccanegra)

Опера у три чина с прологом

Либрето: Франческо Марија Пјаве, према истоименој драми Антонија Гарсије Гутијереса
Диригент: Александар Којић
Редитељ: Катерина Панти Либеровичи (Caterina Panti Liberovici), Италија
Сценограф: Серђо Мариоти (Sergio Mariotti), Италија
Костимограф: Кристина Ачети (Cristina Aceti), Италија
Хор припремила: Весна Кесић Крсмановић
Фотографије: Миомир Ползовић

УЛОГЕ

Симон Боканегра, плебејац, дужд Ђенове
Васа Стајкић / Драгутин Матић, к.г.

Марија Боканегра, његова кћи,
одрасла под именом Амелија Грималди
Љиљана Лишковић, к.г. / Данијела Јовановић / Верица Пејић

Јакопо Фијеско, патрициј, њен деда
Бранислав Јатић / Горан Крнета

Габриеле Адорно, млади патрициј
Александар Саша Петровић / Бранислав Цвијић

Паоло Албијани, канцелар
Жељко Р. Андрић / Небојша Бабић

Пјетро, сенатор
Иван Дајић / Горан Крнета

Капетан
Игор Ксионжик / Бранислав Цвијић

Амелијина пратиља
Јарослава Бенка Влчек

Маријин дух
Маријета Вираг / Софија Станић

Марија, девојчица
Јана Васић / Невена Станков

Војници, грађани Ђенове, сенатори, морнари, занатлије, затвореници
Хор

ОРКЕСТАР И ХОР СНП-а

Асистент редитеља: Катарина Матеовић Тасић
Асистенти сценографа: Ањезе Белато (Agnese Bellato), Италија и Нада Даниловац
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Либрето превео и прилагодио за титл: Иван Свирчевић
Концертмајстор: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Страхиња Ђокић
Суфлер: Александра Мајтан
Инспицијенти: Тања Цвијић, Дејан Теодоровић
Дизајн светла: Марко Радановић
Преводиоци с италијанског: Јелена Лагатор, Јелена Бадовинац и Зоран Маровић

Место и време радње: Ђенова, од 1339. до 1363. године.

Прво извођење: Венеција, театар „Ла Фениче“, 12. марта 1857.
Коначна верзија: Милано, театар „Ла Скала“, 24. марта 1881.
Прво извођење у Српском народном позоришту: 20. јуна 1967.
Премијера: 12. децембра 2013, сцена „Јован Ђорђевић“ 19.00

Представа траје око три сата с једном паузом.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.



ПРОЛОГ

Прилично дуг пролог (обично се игра као одвојен чин) одвија се на главном ђеновском тргу почетком XIV или XV века. (У либрету се говори о XV веку, но ипак, историја сведочи да се избор Симона Боканегре, првог дужда Ђенове, одиграо 1339. године.) Ђенова је у то време била република, и опера почиње разговором два политичка делатника, Паола и Пјетра, о њиховим проблемима. Они су представници – према данашњим схватањима – демократске политичке струје, гибелина, и баве се питањем ко ће постати дужд, односно главар овог града-државе. Брзо долазе до сагласја да то буде Симон Боканегра. У том тренутку он је веома популаран и поштован (избавио је град од најезде пирата који су долазили са афричке обале Средоземног мора). Уто се појављује и сам Симон. Паоло му обећава да ће, још колико ујутру, постати дужд. Симон се трза на ове речи. Он уопште не жели власт, већ да се ожени Маријом, с којом је у тајној љубавној вези. Али, Паоло успева да га брзо наговори да промени позицију.
Марија је кћи патриција Јакопа Фијеска. Уколико би Симон био изабран за дужда стекао би титулу војводе, и Фијеско не би више могао бранити кћери да се уда за Симона.

Када је договор са Симоном постигнут, Паоло и Пјетро сакупљају своје присталице. Њихови политички аргументи носе лични карактер, али ипак производе неопходан утисак. Они окрећу народ против Фијеска, Симоновог супарника испред партије гуелфа, додајући да овај тајно држи у својој палати једну заточену лепотицу. То дефинитивно убеђује народ да ће Симон бити бољи дужд, и сви се разилазе у великом узбуђењу. Али Фијеско, патрициј и гуелф, никако није злочинац. Жена за коју је чаршија говорила да је код њега у заточеништву заправо је његова кћи Марија, Симонова љубавница. Она је управо умрла, убрзо након порођаја. У широко познатој арији „Il lacerato spirito“ („Измучени дух“) Фијеско прича о свом болу. За то време хор иза сцене пева „Miserere“.

Симон, отац Маријиног детета, труди се да оствари пријатељство са Фијеском. Он тражи његов опроштај, и чак му нуди свој живот, али Фијеско не жели да буде убица и обећава Симону свој опроштај, уколико му преда унуку. Симон није у стању да то учини и открива Фијеску да је жена, којој је било поверено дете, нађена мртва, а дете је отето. Фијеско, ништа не говорећи Симону о Маријиној смрти, гордо и надмено му окреће леђа и напушта свог политичког противника. Симон ипак улази у дворац, али се већ за који тренутак враћа: тамо је затекао мртво тело своје вољене Марије.
У том тренутку народ нахрупи на трг пред дворцем и ликује због избора Симона за дужда. Пролог се завршава њиховим узвицима „Живео Симон!“, које он дочекује сломљеног срца.

ПРВИ ЧИН

Сцена прва
Протекле су двадесет четири године. Симон Боканегра је још увек дужд у Ђенови. Његова кћи живи у дому давнашњег непријатеља, Фијеска, али ни он, ни Симон, па ни сама девојка, немају представу ко је она у ствари. Девојка расте под именом Амелија. Чин почиње њеним ишчекивањем доласка њеног драгог, Габриела Адорна, младог патриција из партије која не подржава Симона. Загледана у пучину, она пева арију у којој изражава нестрпљење поводом Габриеловог повратка. Далеко иза сцене зачује се Габриелова узвратна љубавна песма: то се његов брод приближава обалама Ђенове. Ускоро, они се налазе у страсном загрљају. Ипак, на њихов однос пала је сенка. Амелија не одобрава заверу коју је против Симона покренуо Габриел. „Метеж, који сејеш, изнеће те на стуб срама. Ноћима гледам како се вртом шуњају тајанствене фигуре, виђам тебе и монаха Андреа, у чијим очима пламти љута мржња, виђам дворјане и војнике…“, – говори му Амелија. Њихов разговор прекида Пјетро, који најављује долазак дужда. Амелија ужурбано објашњава како дужд намерава да је испроси за једног од својих фаворита и моли Габриела да предузме нешто, како би спречио тај брак. Пре доласка дужда појављује се стари Фијеско (који се, да би сакрио свој прави идентитет, крије под именом монаха Андрее). Он исприча Габриелу како је Амелија плебејског рода и није права него усвојена кћер грофице Грималди. Тај моменат нема значаја за ватрено заљубљеног Габриела, и тада његов заштитник – у дуету који плени дубоко религиозном мелодиком – благосиља њихову везу.

Појављује се дужд. Циљ његове посете је да обезбеди заруке Амелије и Паола, човека који му је некада помогао да постане дужд, а који је сада његов главни саветник. Али током дугог и дирљивог дуета, где му Амелија открива своју животну причу, обома постаје јасно да је она његова давно изгубљена кћи. Тада дужд мења своју одлуку: она не мора да пође за Паола, пошто не воли њега, него неког другог. Симон, међутим, у том тренутку још не зна да њен изабраник, према коме је испољио благонаклоност, није нико други него његов заклети непријатељ, Габриеле Адорно.

Сцена друга
Између прве и друге сцене одиграло се неколико важних догађаја. Прво – његов дволични саветник Паоло сазнао је да Симон више не подржава његов брак са Амелијом. Друго – он је са својим присталицама покушао отмицу Амелије. И треће – овај покушај осујетио је Габриеле, убивши притом једног од његових људи. Габриеле је убеђен да иза свега стоји сам Симон.

Сцена почиње заседањем сената, где Симон, мудрим саветима, покушава да успостави трајни мир међу супротстављеним партијама. Неочекивано, са трга се зачују крици гомиле која – испровоцирана покушајем Амалијине отмице, и у лажном уверењу да ју је организовао дужд – тражи Симонову смрт. У салу уводе Габриела и патера Андреа. Габриеле не пориче да је убио човека по имену Лоренцино, да би спасао Амелију. Додаје како му је познато да иза читавог догађаја стоји један утицајни господин. Тај „утицајни господин“ је управо Паоло Албијани. Паоло схвата да се над његовом главом згушњавају облаци. Он покушава да утекне, али му – по наређењу дужда – стража преграђује пут. Габриеле, у убеђењу да је кривац за отмицу Симон, баца се на њега с ножем. Пут му препречи Амелија. Не називајући никог поименце, она јасно ставља до знања да је организатор њене отмице Паоло. Следи величанствени секстет са хором, у коме сваки лик изражава своја размишљања и осећања. На крају секстета Симон се обраћа Паолу. Он зна да је Паоло организатор отмице, и поручује му: „У твојим су рукама част и правосуђе овог града, иди и изврши свој дуг. Осуди преступника. Нека се на њега, као бич, обруше речи ‘Буди проклет’!“ Паоло, у ужасу, мора да осуди самог себе – „Sia maledetto!“ Ове речи прихвата читава сала.

Пауза

ДРУГИ ЧИН

Паоло се куне да ће се осветити дужду, и припрема му пехар с отровом. Наређује да му се доведу двоје утамничених – Габриеле и Фијеско. Прво покушава да убеди Фијеска да отрује дужда на спавању. Али стари аристократа и овога пута одбија да убије Симона. Тада Паоло на исти чин наговара Габриела. Говори му да је Амелија постала Симонова љубавница, због чега мора да га убије. Оставши сам, Габриеле даје одушка свом негодовању, а потом – у необично лепој арији – моли небо да му врати Амелијину љубав.

Улази Амелија. У прелепом дуету моли Габриела да поштује и дужда, и њену невину љубав према њему. Појава Симона прекида њихов разговор. Габриеле се сакрива у суседној просторији. У дуету који ће уследити Симон сазнаје да је Амелијин изабраник управо његов непријатељ, Габриеле. Веома узбуђен, обећава Амелији да ће му опростити, уколико се овај покаје.

Растрзан и уморан, Симон седа за сто и испије пехар с отровом који је ту оставио Паоло. Обузима га сан. Тада истрчава Габриеле, с намером да га убије. У томе га поново спречава Амелија. Она му открива да је Симон њезин отац, и саопштава му његову великодушну одлуку да му опрости. Бунтовници опседају дворац. Симон се буди и предлаже Габриелу да се придружи побуњеницима. Габриеле узвикује да се никада више неће борити против дужда, и они се – раме уз раме – супротстављају разјареној гомили.

ТРЕЋИ ЧИН

Дужд и млади Габриеле успевају да однесу победу над патрицијском партијом гуелфа. Паоло, издајник Симона, доведен је у војводски дворац и осуђен на смрт вешањем. Пре него што га одведу на погубљење, он открива Фијеску да је отровао дужда и потом, да би свој крај учинио додатно тужним, слуша певање свадбеног хора са венчања Амелије и Габриела. Доводе већ умирућег Симона, чији долазак најављују фанфаре. Двојица старих непријатеља – Фијеско и Симон – остају сами. И кад Фијеско сазна да је Амелија давно изгубљена кћи његове кћери Марије, они једно другом падају у загрљај.

У салу улазе тек венчани Амелија и Габриеле. Тек сада она сазнаје да је Фијеско, њен дугогодишњи старатељ и заштитник, заправо њен деда. У том тренутку сви примећују да Симона напушта снага. Он, пре него што ће испустити душу, успева да за свог наследника, новог дужда Ђенове, именује Габриела Адорна.
Хенри Сајмон

Превод: Б. Јатић