ПРОЈЕКАТ „ЕФЕКАТ“

ПОНОВНО УЈЕДИЊЕЊЕ ДВЕ КОРЕЈЕ


Аутор текста: Жоел Помера
Превод: Ванда Микшић
Режија: Игор Павловић
Драматургија: Мина Петрић
Сценографија: Саша Сенковић
Костимографија: Марина Сремац
Музика: Ирена Поповић Драговић
Сценски покрет: Андреја Кулешевић
Анимација: Зоран Отрупчак
Асистирање у костимографији: Миња Давидовац


Играју:
Сања Микитишин
Јована Стипић Радошевић
Вишња Обрадовић
Ивана Панчић Добродолац
Аљоша Ђидић
Марко Савковић
Данило Миловановић
Милорад Капор


Вођење представе: Снежана Радованов
Шаптање: Наташа Барбир
Вођење звука: Саша Милојковић
Вођење светла: Миа Млинаревић

Представа траје око сат и по времена.

Премијера: 28. новембар 2023, Камерна сцена



Реч редитеља

Поновно уједињење две Кореје није политички комад о тешким односима Северне и Јужне Кореје које су у сукобу већ више од 70 година. Писац овог комада, Жоел Помера, употребио је однос двеју Кореја као метафору међуљудских односа, који су компликовани као однос двеју зараћених страна. Кроз комад Помера нам представља различита уверења о природи љубави – љубав као болест, као рат међу љубавницима, страствена љубав, смешна љубав (јер свака љубав је помало и смешна), алтруистичка љубав… А шта је за нас љубав заправо свако може да одговори у своје име.

У 12 фрагментарних сцена које третирају љубав као највећи феномен наших живота, 8 глумаца игра по неколико улога. Духовита, трагична, апсурдна као и живот, представа говори о ономе што нам је свима потребно… О љубави.

Игор Павловић


Драматуршка белешка

Од шеснаестовековног песника Самјуела Денијела („Љубав је болест пуна јада, коју је немогуће лечити“) преко Леонарда Коена („Нема лека за љубав“) до Жоела Помера и његовог текста Поновно уједињење две Кореје, постоји потреба писца да се обрачуна са љубављу као са пошасти која диригује нашим животима. Помера зато бира да о љубави говори кроз мржњу, болест, хладноћу и нискост. Он нам слика свет у ком је љубав замењена свим оним што се за љубав лажно представља – свим средствима које људи користе како би створили привид да су вољени и да воле. Онеобичавање нам је, зато, деловало као прави редитељско-драматуршки кључ представе.

Фрагментарни текст смо обликовали тако да се сцене нижу једна преко друге попут палимпсеста, наносећи увек потпуно нову боју, а категоризацију врста љубави потражили смо у античкој лексикологији и грчким тј. латинским називима за љубав. Међутим, ако је опасно потпуно се предавати сопственој слици љубави, можда је још горе побећи у цинизам. Зато смо се посебно потрудили да у стварању представе оставимо једну пукотину, кроз коју може да се појави – нада.

Мина Петрић