Драма која извире из стварних догађаја

Ликови у овом комаду се потпуно, или делимично, заснивају на стварним људима који су учествовали, или имају посредне везе, са догађајима из Другог светског рата око којих се плете ова драма (Херман Брум је заиста постојао и обесио је осамнаест људи у Панчеву, Герхард Кесел је „искомбинован“ од једног војног сниматеља и једног војног фотографа Вермахта, једино је Ева Шулц измишљена личност – али је њен брат, који се помиње у комаду, заиста постојао).
Радња комада је директно, документаристички, повезана са стварним историјским догађајима (са вешањем српских цивила у Панчеву, 1941. и, после драматрушке интервенције, са НАТО бомбардовањем Србије 1999), али је сам догађај у Брумовом дворишту, наравно, пишчева конструкција. Са друге стране, постоји сачуван документарни снимак вешања у Панчеву (на којем се види стварни млади Херман Брум који веша људе) и тај снимак ће бити интегрални
део представе.
Веома је битно обратити пажњу и на драматуршки промењен историјски контекст који би, у већој или мањој мери, могао имати утицаја на (већу или мању) релативизацију злочина и личне одговорности. Наиме, у време НАТО бомбардовања Немци поново убијају по Панчеву и то се сматра „исправним“ понашањем – историјски ветар је тако дунуо и Панчевци су поново проглашени „лошим момцима“.

Иван Церовић, редитељ

Проширено „подручје деловања”

Одличан комад Милоша Николића. И веома инспиративан: сам комад је, у својој суштини, један камеран (и помало бизаран) театарски есеј о људској природи и сведен је на три лика и једно двориште – али нам је та основна ситуација несебично омогућила да позоришни простор, у којем ће ова представа деловати, буде много шири.
Драма је већ смештена у Немачку на крају двадесетог века, али је драматуршка интервенција много конкретније лоцира у времену: прича коју ћемо гледати одвија се 1999. године, у време НАТО бомбардовања Србије. Тиме наша прича проширује „подручје деловања“ и са терена људске природе, односно личне савести и одговорности, „Мачке“ се премештају на један много универзалнији ниво: глобалнополитички, историјски па чак и антрополошки. Одавно је познато
да, осим што „историју пишу победници“, тумачење историјски „исправног“ и „неисправног“ потпуно зависи од тренутне констелације геополитичких снага у свету – другим речима, у зависности с које стране тренутно дува историјски ветар, нешто што је некад било злочин може постати и социјално прихватљиво понашање.
То проширење „позоришног дворишта“ кроз увођење утицаја историјског миљеа на вредновање личне, па и колективне, одговорности (убацивањем псеудоисторијских вести о Елвису Прислију, којих нема у оригиналном комаду) ову причу осветљава са помало неочекиване стране и свакако је актуелизује – али и драматично заоштрава сукоб који ћемо гледати у дворишту Хермана Брума.

Божидар Кнежевић, драматург