Комедија и сатира у Пучинијевом ремек-делу
Ђани Скики: Комична страна Пучинија

Ђани Скики (1918) завршни је сегмент трилогије једночинки Il trittico (коју чине још и опере Плашт и Сестра Анђелика) – иновативног подухвата у чијем се компоновању Ђакомо Пучини опробао након својих великих оперских тријумфа. Суочивши се са проблемом сажимања драмског материјала, али и спајања три различита жанра у једном пројекту („драмског“, „сентименталног“ и „комичног”), успео је да достигне високо естетско јединство трилогије, те чврсту формалну целовитост и кохеренцију током једне оперске вечери. Много чешће извођена у односу на прве две, Ђани Скики данас важи за једну од најживописнијих и најпопуларнијих опера италијанске литературе. Премијерно изведена 14. децембра 1918. у њујоршкој Метрополитен опери, убрзо се издвојила као засебан драгуљ, чија су музика, духовита прича и бриљантни ансамбли освојили публику широм света.

Ђакомо Пучини, познат по својим емоционално снажним драмама попут Тоске, Боема и Мадам Батерфлај, овом опером показао је нешто другачију страну свог талента. Ђани Скики репрезентује Пучинија као мајстора комедије, аутора који је у стању да музиком пренесе духовитост, иронију и оштру друштвену критику. У овој једночинки, Пучини се окренуо жанру комичне опере, али са озбиљном намером: да исмева људску похлепу, лицемерје и друштвену корупцију, док истовремено пружа публици неодољиву забаву.

Радња опере темељи се на причи из Дантеовог Пакла у којој се Ђани Скики спомиње као грешник осуђен на вечне муке због лажног представљања и преваре у вези с тестаментом. Пучинијев либретиста, Ђовакино Форцано, адаптирао је ову епизоду у забавну и сатиричну причу, смештену у 13. веку у Фиренци. Прича започиње смрћу богатог шкрца Буоза Донатија. Његови рођаци, окупљени у кући покојника, шокирани су када открију да је Буозо своје богатство завештао цркви, њих остављајући празних руку. У очајничком покушају да поврате наследство, обраћају се Ђанију Скикију, лукавом и прагматичном Фирентинцу.

Скики смишља план: представља се као покојник и диктира нови тестамент, али, том приликом осигурава да највећи део богатства на крају припадне њему. Овај заплет, употпуњен низом комичних ситуација, додатно је обогаћен паралелном љубавном причом између Скикијеве ћерке Лаурете и младог Ринуча, једног од чланова похлепне породице.

Иако опера траје свега сат времена, свака сцена богата је детаљима и савршено избалансирана. Уводна сцена, у којој ожалошћени рођаци жале за покојником, бриљантан је пример Пучинијеве способности да музиком пренесе ироничан хумор и карикирање друштвених обичаја. Посебно се истиче Скикијево опонашање гласа покојног Буоза приликом диктирања новог тестамента, сцена која је истовремено урнебесна и драматично напета. Пучини је показао своје мајсторство у обликовању ансамбала и коришћењу музичких мотива за повезивање ликова и развијање радње. Користи оркестар да подржи духовите дијалоге и пренесе суптилне промене у динамици између ликова, док задржава препознатљиву италијанску мелодичност и лирику. Детаљнијим испитивањем структуре дела, може се закључити да је Пучини желео да оживи моделе из опере 18. века, нумеричку концепцију и смену арија и речитатива.

Ђани Скики закључује трилогију, делом захваљујући робусном заплету, али и зато што, са формалне тачке гледишта, има све карактеристике симфонијског финала – завршног сегмента класичног троставачног сонатног циклуса. Иако је у питању првенствено комична опера, у њеној сржи лежи оштра друштвена критика. Опера поставља питања о моралу, правди и границама људске похлепе, док истовремено пружа прилику публици да се насмеје апсурду целокупне ситуације. Скикијев лик, иако морално упитан, осваја публику својом интелигенцијом и досетљивошћу. За многе, у питању није само прича о похлепи и превари, већ и подсећање на људску сналажљивост у суочавању са изазовима. Данас је ова опера незаобилазан део репертоара највећих позоришта, а Лауретина позната арија „O mio babbino caro“, у којој моли оца да благослови њену љубав, учинила је ову оперу препознатљивом и ван граница оперске публике.

Ивана Ножица, асистенткиња на Академији уметности у Новом Саду,
Катедра за музикологију и етномузикологију