ГАВАН – шаљива игра у 3 чина. Написао: Лазар Марковић Мргуд. Прво извођење у НП 14. VI 1919. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да је представу режирао К. Васиљевић. Остали учесници представе нису познати. – Изведено 1 пут.
ЛИТ: А-м, Из канцеларије Српског народног позоришта, Јединство, 1919, бр. 40, с. 2; А-м, „Гаван“, Застава, 1919, бр. 127, с. 3; Један што се не потписује, „Гаван“, Слобода, НСад 1919, бр. 131, с. 3.
В. В.
ГАВАНСКИ Марко – волонтер (рођен у Србобрану). У НПДб је у сезони 1937/38. радио као декоратер, а повремено је и статирао. Играо је Газда-Спасу у Сумњивом лицу.
ГАВАНСКИ Стеван – кројач, висококвалификовани радник (Србобран, 6. X 1914 – Нови Сад, 16. VI 1988). Завршио је четири разреда гимназије и кројачки занат са положеним мајсторским испитом 1949. у НСаду. Од 1935. до 1953. радио је код приватних мајстора, а 1. XI 1953. ступио је у СНП, где је остао до пензионисања, 30. XI 1975. Као изванредно способан и активан радник биран је у Централни савет и Управни одбор СНП.
Р. Б.
ГАВЕЛА Бранко – драмски и оперски редитељ, позоришни критичар, есејист и теоретичар глуме и режије (Загреб, 28. VII 1885 – Загреб, 8. IV 1962). Псеудоними и шифре: Mautner, A. M., -LL-, B. G. Породица Гавела (Gavella) потиче из села Габолићи, код Габеле у јужној Херцеговини. Почетком XIX в. иселила се у Срем. Бранков деда Ђуро рођен је 1812. у Сремској Митровици, трговину је учио у Панчеву и од 1842. имао је радњу у Згбу, где је као способан и имућан привредник стекао леп углед. После његове смрти (1880) трговину су преузели његови синови, Никола и Ђуро млађи, који се оженио Олгом Мусулин из Сиска. Из тог брака, као првенац, родио се Б. Основну школу (1891-1895) и класичну гимназију (1895-1903) учио је у Згбу и већ у то време био је стални посетилац позоришних представа. Први пут је ступио на позорницу 1903. као статиста-волонтер у опери Федора, у режији Стј. Милетића. После матуре студирао је на Филозофском факултету у Бечу чисту филозофију код проф. Фридриха Јодла. За време студија слушао је још и естетику, психологију и логику; код проф. Хермана Рајха, Ничеовог ученика, студирао је социјалну психологију и драматургију; из германистике главни професор му је био Јакоб Минор, код којег је слушао и историју немачке драме, посебно Гетеа и Шилера, а код В. Јагића студирао је словенску филологију. Докторирао је 1908. одбранивши тезу: „Erkenntnistheoretische Bedeutung des Urteils“ („Спознајно теоријско значење суда“). За време студија у Бечу био је стални посетилац бечких позоришта, нарочито Бургтеатра. У државну службу примљен је 1909. као пристав Свеучилишне књижнице у Згбу, а 1910. је прихватио да пише за „Agramer Tagblatt“ реферате из области културе, посебно из театра и књижевности. Свој први рад, „Erstaufführung von ᾿Hirud᾿, Erster Teil, Tragödie in 3 Akten von Dr. Ante Tresić-Pavičić“, објавио је у бр. 231 овог листа (1910) под шифром -LL-. У наредних преко 50 г. књижевног рада објављиваће позоришне критике, приказе књига, есеје, студије, портрете и чланке из књижевности, позоришта, филозофије и политичке историје – у листовима, часописима, зборницима и посебним књигама. Први пут наступа јавно 22. II 1913. предавањем у Хрватском земаљском казалишту у Згбу о Пјеру де Маривоу поводом 150-огодишњице његове смрти; те г. изабран је и за одборника Друштва хрватских књижевника. Као позоришни редитељ дебитује 19. IV 1914. у истом театру премијером Шилерове Месинске вјеренице. Почетком јесени 1914. био је мобилисан и прве г. Првог светског рата углавном је провео на фронту. Од 15. VIII 1917, поред рада у Свеучилишној књижници, ради и у Хрватском земаљском казалишту као драматург и редитељ, у ком својству дебитује у ХЗК 14. XI 1917. режијом комада Свијећњак од А. де Мисеа. У сезони 1918/19. заменик је драматурга и редитељ у хонорарном својству; 15. IX 1919. поднео је Земаљској влади предлог да се у Згбу оснује Глумачка школа и израдио наставни план Школе. Тек 17. II 1920. дефинитивно прелази у ХНК за равнатеља Драматске школе (коју заправо води од 1. I до 15. IV 1920) и надредитеља; после 15. IV 1920. предаје у Драматској школи практичну драматургију и води Клуб-кабаре; од 9. V 1922. до 28. XI 1925. равнатељ је и редитељ Драме НК у Згбу; у то време се жени оперском примадоном Златом Ђунђенац. До 12. VIII 1929. је редитељ и директор Драме НП у Бгду; додељен је на рад Министарству просвете са циљем да му се онемогући рад у позоришту; 12. X 1929. уважена му је оставка на државну службу. Први пут долази у сукоб са владајућим режимом 30. XII 1920, када су тадашње реакционарне власти на дан премијере забраниле извођење Крлежине Галиције, у његовој режији; због тога је у сезони 1921/22. могао да режира само оперска дела. Подржавао је напредна струјања у драмској литератури и позоришту, нарочито М. Крлежу; 1928. учествовао је у покретању часописа „Нова литература“, где је био и један од уредника; исте г. присуствовао је у Ослу прослави 100-годишњице рођења Х. Ибзена, а у Москви 30-огодишњице оснивања Московског художественог театра. Због тога му власти, нарочито за време шестојануарске диктатуре, онемогућују ангажман у театру. До 1931. режирао је као гост у Н-Оп и СНГ у Љубљани. Од сезоне 1931/32. до краја сезоне 1934/35. радио је као оперски редитељ у Брну, у Чехословачкој, а повремено гостовао у Љубљани, Марибору и Згбу; сезону 1935/36. проводи у Згбу. Од сезоне 1936/37. до краја марта 1939. поново је у Чехословачкој (Брно, Праг), а у међувремену гостује у НСаду, Милану (Опера „La Scala“) и Софији, а затим се враћа у Згб, али му 1940. министар А. Корошец онемогућује да преузме професуру на Драмском одсеку Музичке академије у Бгду. У Згбу остаје до новембра 1943. (у међувремену са две режије гостује у Сарајеву), а тада помоћу лажних исправа одлази у тзв. Чешки протекторат; од сезоне 1945/46. до краја фебруара 1947. оперски је редитељ у Братислави и Моравској Острави, а затим се дефинитивно враћа у Југославију. Од марта 1947. до децембра 1948. је драмски и оперски редитељ СНГ у Љубљани, а затим, до краја сезоне 1952/53, главни редитељ ХНК у Згбу. Један је од оснивача и уметнички руководилац Загребачког драмског казалишта, у којем ради од сезоне 1953/54. до марта 1959. У овом раздобљу повремено гостује у Љубљани, Трсту, Бгду и Дубровнику, где 1950. учествује у оснивању Дубровачких љетних игара. Више од 50 г. бавио се и педагошким радом: двадесетих г. је наставник Глумачке школе у Згбу, после Другог светског рата редовни и хонорани професор Akademije za igralsko umetnost у Љубљани; од 1949. је професор Глумачке школе, а од 1950. шеф Катедре за глуму и режију Академије за казалишну умјетност у Згбу, чији је и ректор од 1954. до смрти. Премијера његове последње режије била је 13. VIII 1961: Гундулићева Дубравка на Дубровачким љетним играма. У Згбу је 1939. прославио 25-огодишњицу, а 1954. 40-огодишњицу уметничког рада. Добитник је многих друштвених признања, 1956. додељена му је Стеријина награда за режију Стеријиног Кир Јање. Изабран је 1961. за правог члана ЈАЗУ у њеном Одјелу за филологију. После његове смрти установљена је награда „Бранко Гавела“, коју додељује Савез удружења драмских уметника Југославије позориштима која се истичу у неговању домаћег репертоара, а Загребачко драмско казалиште променило је име у Драмско казалиште „Gavella“. У својој каријери остварио је 265 режија драмских и оперских дела, на текстовима домаћих и страних писаца, од класика до савремених; такође, режирао је знатан број опера страних и домаћих композитора. О представама које је режирао објављено је у југословенским и страним листовима и часописима преко 2000 приказа, рецензија и чланака. Његов књижевни опус знатно је већи од онога који је штампан у засебним књигама и износи преко 300 јединица. Само у „Agramer Tagblatt“-у је од 1910. до 1919, на немачком, објавио око 200 позоришних критика, приказа књига и драмских дела, књижевних портрета и чланака поводом годишњица наших и страних писаца. Има радова и из наше културне и политичке прошлости. Радови су му објављени или прештампани још у листовима и часописима: „Савременик“ (1912, 1914, 1924), „Belgrader Nachrichten“ (1917), „Хрватска њива“ (1917), „Казалишни лист“, Згб (1921), „Нова литература“ (1928-1929), „Jugoslovan“, Љубљана (1930), „Gledališki list narodnega gledališča v Ljubljani – Drama“ (1930/31, 1931/32, 1932/33, 1933/34, 1937/38), „Јутарњи лист“ (1930), „Позоришни лист“, Бгд (1931), „Казалишни лист“, Сплит (1931), „Казалишни лист“, Згб (1933), „Ново доба“ (1933, 1935), „Mariborski večernik“ (1933), „Данас“ (1934), „Књижевни хоризонти“ (1934), „Даница“, Згб (1934), „Комедија“ (1935, 1939), „Новости“, Згб (1940, 1941), „Хрватска позорница“ (1941/42, 1942/43), „Сарајевска хрватска позорница“ (1942/43), „Gledališki list Slovenskega narodnega gledališča v Ljubljani – Opera“ (1948/49), „Сцена“, Згб (јесен 1950), „Народни лист“ (1950, 1952, 1955), „Казалишне вијести ХНК-а“, Згб (1951/52, 1954/55), „Gledališki list Slovenskega narodnega gledališča v Ljubljani – Drama“ (1951/52, 1952/53), „Gledališki list Slovenskega narodnega gledališča v Trstu“ (1951/52), „Gledališki list Mestnega gledališča v Celju“ (1951/52), „Хрватско коло“ (1952), „Коло“ (1952, 1963), „Република“ (1952, 1953, 1955), „Вјесник“ (1952, 1956), „Културни радник“ (1952), „Сељачка слога“ (1952), „Погледи 55“ (1953), „НИН“ (1953), „Напријед“ (1953), Програм Дубровачких љетних игара (1953, 1959), „Новосадски дневник“ (1954), „Ослобођење“ (1954), Загребачко драмско казалиште – програми представа Голгота (1954) Macbeth (1957), „Naši razgledi“, Љубљана (1955), „Вјесник у сриједу“ (1955), „Театар“ (1956, 1957, 1965), „Литература“ (1957), „Позоришни живот“, Бгд (1957), „Наша сцена“ (1958), „Књижевник“ (1959, 1961), „Телеграм“ (1960-1963), „Студентски лист“ (1961), „Казалишни билтен“, Сплит (1961/62), „Данас“, Бгд (1962), „Сцена“, НСад (1965, 1974), „Позориште“, Тузла (1967), „Рад ЈАЗУ“ (1968). Својим радовима заступљен је у издањима и публикацијама: Новија хрватска поезија. Избор пјесама за рецитирање, Згб 1952. (Поговор); Алманах Савеза књижевника Југославије, Бгд 1953; Хрватско народно казалиште 1860-1960. Зборник о стогодишњици, Згб 1960; Мирослав Крлежа. Зборник о педесетогодишњици књижевног рада, Згб 1963. Постоје тврдње да је за живота у више махова говорио да није написао Предговор Пустолову пред вратима, који је са његовим потписом објављен у књизи Милана Боговића Три драме, у издању Г. Кона, Бгд 1954, с. 111-116. Разговори с њиме, његове изјаве разним поводима, најчешће позоришним, и резимеи његових јавних предавања објављени су у листовима и ревијама: „Театер“ (1923), „Ријеч“ (1923), „Comoedia“ (1924/25), „Хрватска позорница“ (1925/26), „Правда“ (1927), „Реч“ (1927), „Време“ (1928, 1929), „Јутарњи лист“ (1928), „Хрватски лист“ (1930), „Наша спона“, Сушак (1930), „Дневник“, Суботица (1930), „Књижевне новине“, Згб (1931), „Ново доба“ (1932), „Кроника“ (1933), „Позориште“, Бгд (1933/34), „Загребачки лист“ (1938/39), „Комедија“ (1939), „Јутарњи лист“ (1941), „Народни лист“ (1950, 1955), „Ревија књижевности“, Бгд (1952), „Глобус“ (1954), „Ljubljanski dnevnik“ (1955), „Наша сцена“ (1956), „Вјесник“ (1956), „T(edenska) T(ribuna)“, Љубљана (1957), „Арена“ (1960). За потребе позоришта превео је 30 драмских дела, односно оперских либрета немачких, француских, енглеских, италијанских, чешких и словачких писаца. Свега један превод му је штампан (Шекспир: Како вам драго), а нештампани су: H. Kistemaeckers: Плам љубави (1913); J. Renard: Риђокоси (1913); S. Guitry: Заузеће тврђаве (1913); R. de Flers, G. A. Caillavet: Зелени фрак (1914); A. de Musset: Свијећњак (1917); G. Hauptmann: Роза Бернд (1923); E. Labiche, Marc-Michel: Фирентински шешир (1923); H.-R. Lenormand: Промашени животи (1923); M. Brod, H. Reimann (по Ј. Хашеку): Добри војник Швејк (1929); A. Nichols: Трипут венчани (1929); J. Galsworthy: У трагу за бјегунцем (1930); Ф. Гандера: Ништа без мушке главе (1931); M. Pagnol: Мариус (1931); A. de Lorde, P. Chaine (по C. Vautel-у): Наш жупник код сиротиње (1931); B. Polach, J. Zalman: A propos, што ради Андула? (1935); К. Тобис, В. Мировски, В. Рохан, В. Шпилер: На зеленој ливади (1936); исти аутори: Факинка (1936); J. Balda, E. Kašpar, J. Chlumecky: Кукавица (1936); К. Чапек: Бијела болест (1937); V. Werner: Људи на санти (1937); Л. Јаначек: Мудра лија (1939). E. Vachek: На пећи (1939), E. Krásnohorska (муз. Б. Сметане): Тајна (1940); Г. Е. Лесинг: Minna von Barnhelm (1943); W. Shakespeare: Зимска прича (са др М. Богдановићем, 1956); W. Shakespeare: Macbeth (1957); L. Illica, G. Giacosa (муз. Ђ. Пучинија): Tosca (1959): W. Shakespeare: Хенрик IV – први и други део. Сви преводи, сем оба дела Хенрика IV, извођени су на сцени – у највећем броју у Згбу, затим у Бгду, Осијеку, НСаду и другим већим југословенским позоришним центрима. Примерци превода ових драма и оперских либрета чувају се: Добри војник Швејк и Трипут венчани у НП у Бгду, У трагу за бјегунцем у ХНК у Осијеку, оба дела Хенрика IV у Књижници Академије за казалиште, филм, радио и телевизију у Згбу, а сви остали текстови у ХНК у Згбу. У новосадским театрима изведени су његови преводи: Марије, Добри војник Швејк, Заузеће тврђаве, Пећ, Ништа без мушке главе, Зелени фрак и Љубав на санти. У сезони 1930/31. режирао је к. г. у Н-Оп. Портретисали су га Коста Ангели-Радовани (биста, бронза), Анка Кризманић (уље на платну, 1949/50), Камило Томпа (лавирани туш – перо кист, 1971) и Федор Ваић (цртеж тушем, 1973).
РЕЖИЈЕ: Родољупци, На три краља или Како хоћете, Леда, На крају пута, Дубровачка трилогија.
БИБЛ: Пир младог Деренчина. Према драми Робиња Ханибала Луцића и Тирени, пасторалној игри Марина Држића, приредили Бранко Гавела и Миховил Комбол, Згб 1939; Хрватско глумиште. Анализа настајања његова стила, Згб 1953; Социјална атмосфера Хрватског народног казалишта и његови односи према свом казалишном сусједству (сепарат из „Рада ЈАЗУ“, св. 533), Згб 1968; Глумац и казалиште (приредио Н. Батушић), НСад 1967; Књижевност и казалиште, Згб 1970; Есеји, студије, критике, Пет стољећа хрватске књижевности, књ. 86 (са радовима Алберта Халера, Миховила Комбола и Љубомира Мараковића), Згб 1971; преводи: са енглеског: W. Shakespeare: Како вам драго (As you like it), Згб 1957, ревија „Театар“, бр. 1-2, 17-45; на словеначки: Igralec in gledališče (приредио Лојзе Филипич), Љубљана 1968.
ЛИТ: Ј. Кулунџић, Бранко Гавела као драматург и инсценатор, Театер, 1922/23, бр. 2, с. 4-8; В. Ковачић, Др Бранко Гавела, Хрватски дневник, 1939, бр. 1228, с. 9; К. Месарић, Умјетничка личност дра Бранка Гавеле. Пригодом прославе 25-годишњице његовог умјетничког рада, Комедија, 1939, бр. 30, с. 6-11; С. Батушић, Сусрети с Бранком Гавелом, Република, 1954, бр. 2-3, с. 234-243; М. Матковић, Јубилеј Бранка Гавеле, Међународна политика, 1954, бр. 106, с. 21; Т. Танхофер, Исповест једног режисера, Књижевне новине, 27. V 1954; З. Берковић, Гавела и Ступица, Народни лист, 2. III 1955; Ј. Пуљизевић, Бранко Гавела, Телеграм, 3. III 1961; Д. Шошић, Бранко Гавела, Разлог, 1962, бр. 2, с. 218-220; Ф. Чале, Бранко Гавела, Република, 1962, бр. 2-3, с. 131; Д. Роксандић, Свестрана театарска личност, Борба, 10. IV 1962; В. Глигорић, Велики уметник сцене, Политика, 15. IV 1962; М. Богдановић, Човек богате имагинације, Политика, 15. IV 1962; Ј. Кулунџић, Гавелино завештање, НИН, 15. IV 1962; Р. Маринковић, О Бранку Гавели, Политика, 15. IV 1962; Р. Маринковић, Аријел је слободан, Телеграм, 1962, бр. 103, с. 13; М. Крлежа, У спомен Бранка Гавеле, Форум, 1962, бр. 5, с. 737-740; М. Матковић, Бранко Гавела (1885-1962), Љетопис ЈАЗУ, 1963, књ. 69, с. 216-219; Т. Танхофер, Гавела путујући режисер, Могућности, 1965, бр. 11, с. 1151-1161; К. Спаић, Гавела је прерано отишао, Вјесник, 4. IX 1966; В. Филиповић, „Глумац и казалиште“, Позориште, Тузла 1968, бр. 1, с. 18-26; Р. Јовановић, Гавелин допринос позоришној теорији, Позориште, Тузла 1968, бр. 1, с. 26-32; Т. Танхофер, Само сјећања, Позориште, Тузла 1968, бр. 1, с. 90-92; Н. Батушић, Библиографија радова Бранка Гавеле, Позориште, Тузла 1968, бр. 1, с. 100-115; Н. Батушић, Попис режија Бранка Гавеле, Позориште, Тузла 1968, бр. 1, с. 115-127; С. Батушић, Бранко Гавела, Казалиште, 1971, бр. 3, с. 13.
Л. Д.
ГАВЕЛА Ђуро – књижевник (Босански Петровац, 17. VIII 1907 – Београд, 2. II 1978). Отац Бранко био је трговац, мати Јелена рођ. Крецо домаћица. Основну школу завршио је у Србу (Лика), гимназију почео у Дарувару, а завршио у Бихаћу (1926). Југословенску књижевност студирао је на Филозофском факултету у Згбу (1926/27), а завршио у Бгду (1931). Школске 1933/34. боравио је у Паризу на усавршавању, као стипендиста француске владе. По повратку у земљу, 1934. се запослио у Министарству просвете у Бгду, где је обављао разне дужности до почетка рата 1941. Од 1945. до 1949. радио је као уредник у издавачком предузећу „Просвета“, а од 1950. до 1955. уређивао је библиотеку „Српски писци“ у „Нолиту“. Управник Вуковог и Доситејевог музеја постао је 1949. и на том положају остао до пензионисања, 1975. Покренуо је и уређивао серијске публикације „Ковчежић“ (1958-1973) и „Вуков сабор“ у Тршићу (1970-1973). Културне и књижевне активности почео је у Бихаћу као гимназијалац, прве песме објавио у загребачким серијским публикацијама
ГАВЕЛА-ЂУНЂЕНАЦ Злата — в. ЂУНЂЕНАЦ-ГАВЕЛА Злата
ГАВО Пол (Paul Gavault) – француски драмски писац (Алжир, 1. IX 1867 – Париз, 31. XII 1951). Средње образовање стекао је у Лицеју Луј-ле-Гран у Паризу. Завршио је књижевност и права, а од 1888. почео је да ради као новинар. Од 1889. до 1891. био је шеф кабинета париског префекта, па се вратио новинарству. Једно време је био редактор у Министарству поморства и колонија. За директора позоришта „Одеон“ наименован је неколико дана пре избијања Првог светског рата, у који је одмах отишао као ратни извештач. Иако је био одличан управник, дао је оставку на овај положај 1921. Затим је био управник два булеварска позоришта. Као позоришни писац јавио се 1892. Сам или у сарадњи, написао је велик број комада из свих драмских врста, највише водвиља. Бавио се и адаптацијама. По таленту је био сродан Лабишу и Мејаку. Описивао је карактере или нарави свога доба. Интрига му је забавна и конвенционална. Смех и емоцију је складно дозирао. Укратко, био је читак и пријатан писац. Неговао је и позоришну критику; аутор је неколико романа. У СНП су приказана два његова дела: Госпођица Жозета, моја жена (Mademoiselle Josette, ma femme, 1906), написано у сарадњи са Робером Шарвеом (в), и Мала чоколадарка (La Petite chocolatière, 1909) – први 1907, други 1913.
ЛИТ: Л. (Марковић) М(ргу)д, Госпођица Жозета моја жена, комедија у 4 чина од Гавела и Шарвеја, Браник, 1907, бр. 272, с. 2-3; А-м, Казалиште, Народна обрана, Осијек 3. XI 1907; Ј. Хр(аниловић), Госпођица Жозета моја жена, Позориште, НСад 1907, бр. 22, с. 142-143; Ст., У четвртак увече смо гледали француску комедију „Госпођица Жозета моја жена“, Слога, Сомбор 1908, бр. 10, с. 3; Јосин (Ш. Рајчић), Српско народно позориште, Невен, Суботица 1908, бр. 6, с. 44; О. С(уботи)ћ, „Госпођица Жозета моја жена“ (Премијера 11. III), Застава, 13. III 1925; Театрофил, „Госпођица Жозета, моја жена“, Јединство, 18. III 1925; А-м, „Госпођица Жозета, моја жена“, комедија у 4 чина, написали Гаво и Шарве, редитељ г. Брана, премијера 2. о. м., Видовдан, НСад 20. III 1925.
С. А. Ј.
ГАВРИЛОВИЋ Александар – глумац и редитељ (Панчево, 15. VIII 1880 – Осијек, 22. VIII 1944). Школовао се у родном граду. Глумачку каријеру је започео у путујујућој трупи „Србадија“ Димитрија Нишлића, па је прешао у дружину Љубомира Рајичића Чврге. Потом је добио ангажман у НК у Осијеку. Кратко је глумио у НП у Бгду, а члан Н-Оп био је од његовог оснивања (1928). Од 1933. је поново члан НК у Осијеку, где је обављао и дужност директора Драме. Истакнути глумац, редитељ и уметнички руководилац, наступао је у репертоару класичних светских и домаћих писаца. Адаптирао је више дела за потребе сцене (Поп Ћира и поп Спира по С. Сремцу – у Н-Оп изведено 1934; Миљенко и Добрила ). Супруга Мица такође је била глумица. Као чланови ХНК у Осијеку наступили су заједно 26. I 1926. у представи новосадског НП Морфијум као гости, а он је сам, у оквиру 75-огодишњице СНП, 28. XI 1935. гостовао у улози Кнеза Иве у Нушићевом комаду Кнез Иво од Семберије. У осјечком казалишту је 11. III 1939. прославио 40-огодишњицу уметничког рада као Јованча Мицић у Путу око света.
РЕЖИЈЕ: Џентлмени, Довер-Кале, Матија Губец, Госпођа министарка, Три према један, Непријатељица, Врзино коло, Мајчино срце, Кућевласници, Преко мртвих.
УЛОГЕ: Феранте (Ружни Феранте), Роналд Денси (Џентлмени), Фјодор Иванович (Анфиса), Ага Хасанага (Хасанагиница, Огризовић), Патрик (Довер-Кале), Лир (Краљ Лир), Матија Губец (Матија Губец), Швејк (Добри војник Швејк), Психијатар (Габријелово лице), Игњат Глембај (Господа Глембајеви), Јован Љуштина (Три према један), Смрдић (Родољупци), Малволио (На три краља), Стјепан Грегоријанец (Златарево злато), Дворанин (Богојављенска ноћ), Муж (Непријатељица), Џиво, Лукша (Дубровачка трилогија), Лука (Грешница), Едип (Едип).
ЛИТ: О. С(уботи)ћ, „Морфиум“, нотурно у 4 слике од Л. Херцера. Премијера 26. I о. г. Гостовање Аце и Мице Гавриловић, Застава, 28. I 1926; С. С(екулић) Ц(еца), Новосадско-осечко позориште у Сомбору, Застава, 24. IV 1928; К. Николић, Добри војник Швејк, Нови Сад, 1928, бр. 47, с. 5; А-м, „Довер-Кале“ од Ј. Берстла, Застава, 4. I 1929; А-м, Народно позориште Новосадско-осјечко, Југословенски дневник, 1930, бр. 104, с. 5; Ђ. Бељански, „Богојављенска ноћ“, Југословенски дневник, 1930, бр. 124, с. 4; А-м, „Господа Глембајеви“, Југословенски дневник, 1930, бр. 140, с. 4; Б. Л., Рад осјечког народног позоришта, Југословенски дневник, 1931, бр. 15, с. 3; А-м, Dubrovniker Trilogie, Deutsches Volksblatt, 1931, бр. 3589, с. 5; А-м, Историска драма „Златарево злато“ по роману Аугуста Шеное, Нови Сад, 1932, бр. 43, с. 3; А-м, Новосадско-осјечко позориште, Југословенски дневник, 1932, бр. 217, с. 4; П. Мијаиловић, „Господа Глембајеви“, Млада Југославија, Велики Бечкерек 1932, бр. 17, с. 3; (а), Matija Gubec, Hiradó, Велики Бечкерек 1932, бр. 158, с. 3; А-м, Врзино коло, Југословенски дневник, 1932, бр. 230, с. 5, бр. 232, с. 5; А-м, Новосадско-осјечко позориште у Н. Саду, Југословенски дневник, 1932, бр. 276, с. 5; А-м, Синоћ (28. XI) је завршена прослава 75-годишњице Српског народног позоришта, Дан, 1935, бр. 159, с. 3; А-м, Директор Драме осјечког позоришта г. Аца Гавриловић слави четрдесетогодишњицу уметничког рада, Дан, 1939, бр. 50, с. 4; Т. Танхофер, Народно казалиште Осијек, Осијек 1957.
В. В.
ГАВРИЛОВИЋ Божа – глумац (Београд, око 1866 – ?). Дебитовао је на сцени београдског НП 1885. У сезони 1887/88. био је члан СНП, затим у дружини Ђуре Протића, поново кратко у НП у Бгду, јануара 1893. придружио се дружини Адолфа Фемена у Вараждину; 1894. био је у путујућем позоришту Милоша Хаџи-Динића, 1896/97. код Петра Ћирића, 1898/99. у НК у Вараждину, од маја 1899. код Љубомира Рајчића Чврге; 1902. је водио сопствени театар; 1906. је наступао у Мостару у дружини Михаила Марковића; 1909. по Босни је водио поново своју трупу; у лето 1914. играо је у путујућем театру Војислава Вуковића. Супруга Мила Гавриловић такође је била глумица.
УЛОГЕ: Стражар железнички (Пут око света за осамдесет дана), Сокл (Распикућа), Милан (Љубавно писмо), Официр (Отело).
В. В.
ГАВРИЛОВИЋ Живојин-Жика – драмски писац (Вишеград, 1922 – ?). Школовао се у Сарајеву, где је похађао учитељску школу. Од самог почетка Другог светског рата прикључио се народноослободилачкој борби. Сећања на те догађаје описао је у ратним хроникама Ране још увек боле (1954), Игманци (1962) и Пане лимар (1965). По ослобођењу земље обављао је разне дужности, а затим се посветио публицистичком и литерарном раду. Писао је прозу, али и драмске текстове: Златан пијесак (1957), који је у сезони 1957/58. извођен у Шапцу, Сомбору, Лесковцу, Титовом Ужицу, Приштини, Крагујевцу и Вршцу; Тишина шума (1958), Чарна (1964), Грешник (1966). У СНП је праизведена његова драма Тишина шума 1958.
БИБЛ: Тишина шума, драма у три чина, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 795.
ЛИТ: П. Волк, Писци националног театра, Бгд 1995, с. 377-378; М. Радоњић, Савремена домаћа драма на сцени Српског народног позоришта (1945-1965), НСад 2006, с. 46-47.
В. В.