ШАРИЋ Звјездана – драматург и драмски писац (Загреб,  15. IX 1946 – Нови Сад, 1. X 2000). Мати јој је била глумица Јелка Асић, рођ. Шокчевић, а отац диригент Милан Асић. Гимназију је завршила у Суботици 1965. Рано је почела да пише, те је члан Удружења књижевника Војводине постала као седамнаестогодишњакиња. У Згбу се уписала најпре на Ликовну академију, али је убрзо прешла на загребачки Филозофски факултет, где је завршила компаративну књижевност. Потом је у Бгду студирала драматургију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију и дипломирала 1975. Једну сезону (1975/76) радила је хонорарно за Радио ТВ Бгд и за театре у Суботици, Титограду, Приштини, Шапцу… У СНП се као драматург запослила 1. X 1976. и у њему остала до 30. XI 1979, када је прешла у драмску редакцију Телевизије НСад. Од 1. III 1985. радила је као секретар Одељења за посебне активности у Стеријином позорју до 31. I 1991, када је постављена за директора Галерије Рајка Мамузића (1991–1992). У току трогодишњег ангажмана у СНП драматуршки је пропратила 24 драмске премијере, уређивала је лист „Позориште“ и написала два сценска дела за пригодно извођење: Тамо где је било срце данас стоји сунце или Титов Напријед (1977), у част јубилеја председника Јосипа Броза Тита – награђена је као представа у целини на 27. Сусретима војвођанских позоришта у Суботици 1977, и Док црвена јесен друмовима хода (1978), у спомен на друго заседање АВНОЈ-а, а изведена је и на 29. Сусретима војвођанских позоришта у Вршцу 1979. Од позоришних дела (Још једном свет као на длану, Живот под заштитом, Три брата и др.) изведен јој је Велики мали рат, у београдском позоришту „Дадов“ 1973. Радио Бгд је извео две њене драме: 1973. Све оно што ми сами не бисмо никада учинили и 1982. Опроштајну шалу, а Радио-НСад 1977. такође две радио-драме: Лаку ноћ Адаме и Зид. ТВ НСад је 1981. приказала њену адаптацију текста Душана Белче Балада о Синиши и мангупу. На Фестивалу поезије у Вршцу 1963. добила је Покрајинску награду за поезију, а касније су уследиле и награде за драмско стваралаштво: 1971. прва награда листа „Младост“ и Књижевне омладине Србије за драму Балада о златном магарцу; 1972. трећа награда на конкурсу Радио-Бгда за радио-драму Све оно што ми сами не бисмо никада учинили; 1972. прва награда за текст-сонг на фестивалу БАП у Бгду; 1973. прва награда за драму на Десетом светском фестивалу омладине и студената у Берлину. За сценску адаптацију текста Трапави змај Мирослава Настасијевића, изведеног 1979. у Дечијем позоришту у Суботици, добила је Покрајинску награду за сценске делатности. У новосадском Позоришту младих јој је 1982. изведен сценски приказ посвећен делу Ђуре Јакшића Поноћ на снег пала. Радом „Дидаскалије у Војновићевим драмама“ учествовала је на сипмозијуму „О дјелу Ива Војновића“ у Дубровнику 1979.
БИБЛ: Видици ветрова, Суботица 1964; Пријатељу да не заплаче, Суботица 1969; Све оно што ми сами не бисмо никада учинили, Руковет, Суботица 1972; Велики мали рат, Књижевна реч, Бгд 1973; Када бих волео, то би морало бити у Одеси, Руковет, Суботица 1975; Сарадња република и градова, Позориште, НСад 1977, бр. 1–2, с. 1–2; Сусрет као празник, Позориште, НСад бр. 10, с. 4;  О неким аспектима позоришне критике, Позориште, НСад 1977, бр. 6, с. 2; Прилог за студију о симболизму, Сцена, 1977, бр. 2, с. 109.
ЛИТ: Д. Николић, Одрасла иза кулиса, Позориште, НСад 26. X 1976; Н. С(имин), Реч и песма оданости Титу, Дневник, 26. V 1977;  Ј. Миросављевић, СНП на Слободишту, Позориште, НСад 9. XI 1977; М. Кујунџић, Сећање на отпор народа, Дневник, 19. XI 1978; М. Ж. Павлов, Звездана Шарић (1946–2000), Алманах позоришта Војводине, 2000/2001, бр. 35, с. 174.

В. В.

ШАРЛАТАНИЗАМ (Le charlatanisme) – шаљива игра у 1 чину. Написао: Ежен Скриб. Прво извођење у Паризу, 10. V 1825, у нашој земљи 12. III 1874. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 18. XII 1874. у НСаду (са једночинком Гренгоар). Превели: Милан Ф. Христић и Никола Ј. Мариновић. – Н. Недељковић (Делмар), А. Сајевић (Рондон), А. Лукић (Др Реми), В. Марковић (Жермон), Б. Хаџићева (Софија), Ј. Поповићева (Мелкурева), Ј. Божовић (Џон), Ј. Бунић (Франсоа). – Изведено 1 пут.

В. В.

ШАРЛИЈЕ Ектор (Hector Charlier) – француски драмски пирац. У сарадњи са Ксавијеом де Монтепеном написао је комад Женски рај (Le Paradis des Femmes, 1865), који је у НП у НСаду изведен 1923.

ШАТРИЈАН Александар (Alexandre Chatrian) – француски романсијер и драмски писац (Солдатентол, Лотарингија/Лорена, 18. XII 1826 – Париз, 26. III 1890). Отац му је био стаклар, али је пропао, па је прешао у Белгију, где се запослио као обичан радник. Син му је помагао у послу све до 1847, када је отишао у Фалзбург и постао васпитач у тамошњем колежу. У овом се месту упознао са Емилом Еркманом (в). Ускоро је био отпуштен из службе, па је прешао у Париз запосливши се као службеник Источних жељезница и на том послу је остао пуне четири деценије. Велико је питање његове сарадње са Еркманом. По свему судећи, писац је био Еркман, а Ш. је, као пословни човек, пласирао те рукописе, суделујући вероватно у њиховим дефинитивним редакцијама. У сваком случају, постигли су велик успех, па ни приходи нису били мали – о њима је управо Ш. водио бригу. Финансијски разлози су, поред политичких разилажења, били повод да се пред крај живота њих двојица заваде и чак изађу пред суд, који је стао на страну Еркмана. Од позоришних комада које су заједно потписали новосадска публика је 1887. и 1897. видела комедију Ранцављеви или Завађена браћа (Les Rantzau, 1882) и драму Јеврејин из Пољске (Le Juif polonais, 1869).

ЛИТ: А-м, Завађена браћа, Позориште, НСад, 1887, бр. 11, с. 42-43; -о-, „Завађена браћа, позоришна игра у 4 чина од Еркмана и Шатријана, Браник, 1887, бр. 140, с. 3; Г., Завађена браћа, Позориште, 1887, бр. 31, с. 142-143; -н-ћ, У уторак 4. фебруара давана је драма „Завађена браћа“, Банаћанин, Велика Кикинда, 1892, бр. 9, с. 2; М. Д., „Завађена браћа“, позоришна игра у 4 чина, са певањем, написали Еркман и Шатријан, превео М. П. Шапчанин, Весник, Панчево, 1893, бр. 16, с. 2; А-м, „Јеврејин из Пољске“, позоришна игра од Еркмана-Шатријана. Превела Милка Марковић, Браник, 1898, бр. 72, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Јеврејин из Пољске, Позориште, НСад, 1898, бр. 28, с. 122-123; А-м, У уторак 24. новембра први пут: „Јеврејин из Пољске“, Србадија, Велика Кикинда, 1898, бр. 67, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Српство, Вршац, 1898, бр. 88, с. 3.

С. А. Ј.

ШАТРИЋ Душан – члан оперског хора (Сусек, Срем, 28. VIII 1907 – Нови Сад, 12. VIII 1969). Основну школу завршио је у НСаду 1924. Од 1. VIII 1926. до 30. XI 1949. радио је као службеник у разним местима. Од 1. XII 1949. до пензионисања, 30. IV 1963, а затим и хонорарно све до своје трагичне смрти, певао је у хору Опере СНП. Истицао се изразито дубоким, волуминозним басом.

В. В.

ШАУЛА Ђорђе – музички критичар, публицист и преводилац (Београд, 26. II 1921 – Загреб, 2006). Студирао је право у Бгду и југословенску књижевност на Филозофском факултету у Згбу. Новинарством је почео да се бави 1946. у Згбу објављујући у „Студентском листу“, па у „Хоризонту“, „Вјеснику“, „Вјеснику у сриједу“, „Вечерњем листу“ (позоришне критике), „Телеграму“ и у многим другим југословенским дневним листовима и часописима. Од 1951. био је новинар РТВ Згб, где му је главни домен била музичка критика. Преводио је прозу и стихове са француског, италијанског, немачког, руског, пољског и португалског. Био је стални је члан међународног жирија „Prix mondial du disque“ у Монтроу (Швајцарска). Врло агилан и радознао гледалац и слушалац, Ш. је пратио музички живот такорећи у целој земљи, па и у иностранству; сарађивао је са свим југословенским радио-телевизијским центрима.

БИБЛ: Песма слободи, Дневник, 28. II 1961.

В. В.

ШАФРАНЕК Виктор – диригент и композитор (Загреб, 3. VII 1908 – Нови Мароф код Вараждина, 17. II 1979). У Згбу је завршио правни факултет са докторатом, а упоредо је студирао и на Музичкој академији дириговање и композицију код Ф. Лотке, Ф. Дугана, Б. Берсе и К. Одака – дипломирао је 1935. Музичку каријеру је започео као хоровођа неколиких певачких друштава у Згбу: мушки хор угоститељских радника „Славуј“ и Женски квартет Радио-Згба (1933-1938). Од 1937. до 1941. сарађивао је као помоћни диригент и пратилац на клавиру са Загребачким камерним збором, који је водио проф. Матец. После Другог светског рата најпре је обављао дужност тајника загребачке Музичке академије. Од 1946. до 1950. био је корепетитор Опере ХНК. Истовремено је, од јесени 1946, поново био на челу, сада мешовитог, хора угоститељских радника „Јожа Гмајић“, са којим је остварио неколико успешних турнеја у Бгду, НСаду и по Хрватској и 1951. освојио прво место на такмичењу хорова. У јесен 1950, заједно са Фердом Делаком, основао је казалиште „Комедија“ у Згбу и био његов први диригент. У сезони 1951/52. деловао је као диригент Опере Македонског народног театра у Скопљу. У Опери СНП био је ангажован у два маха: од 1. VIII 1952. до 31. VII 1953. и од 1. I 1958. до 31. VIII 1959, а у међувремену је био на челу Градског симфонијског оркестра у Тузли. Као пензионер је до 1967. живео у НСаду активно учествујући у ширењу и афирмацији музичке уметности у Војводини: био је организатор музичко-литерарних часова за школску омладину у Старој Пазови, наступао на концертима камерне музике и био секретар Удружења музичких уметника Војводине. Када се 1967. преселио у Згб, организовао је културно-уметнички живот у општини Подсусед а повремено је на клавиру пратио вокалне солисте на концертима широм Хрватске и у Немачкој (1972-1975). Као композитор оставио је иза себе инструментална дела (свита за оркестар, гудачки квартет, сонатина за клавир), али је највише писао хорску музику: Пјесма градитеља Аутостраде (за коју је 1948. добио награду владе Хрватске), Друже оствари план, Галијотова песен, Мој дом, Пјесма Истри, Домача реч, као и соло-песме (Осамљени дуб и др.). За потребе СНП је урадио коректуру оркестарске партитуре Христићевог балета Охридска легенда.

ДИРИГОВАЊА: Лучија ди Ламермур, Шехерезада, Кармен, Трубадур, Еро с онога свијета, Охридска легенда, Лабудово језеро, Бахчисарајска фонтана, Силвија.

БИБЛ: Пјесма градитеља Аутостраде, Зборник „Пјесме борбе“, Бгд 1949; Осамљени дуб, Згб 1949; О совјетском структурализму, Згб 1970.

ЛИТ: Н. Петин, Алтернације у опери „Кармен“, НС, 1952, бр. 52, с. 4; М. Ивановић, „Лучија ди Ламермур“ Г. Доницетија, НС, 1953, бр. 61-62, с. 3; С., Премијера „Силвије“ Леа Делиба, Дневник, 5. VI 1958; Двадесет година УМУС-а, Бгд 1966; В. Поповић, Др Виктор Шафранек (In memoriam), Позориште, НСад, 1979, бр. 3, с. 6.

Н. П.

ШАХ-ШЕХ – комедија у 2 чина. Написао: Лукијан Бранковић Тривунов.

Праизвођење у СНП 30. III 1933. у Панчеву. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – В. Милин, Г. Николић, М. Миљуш, М. Динићка, Р. Ферари, Ј. Јевтићева. – Изведено 1 пут.

БИБЛ: Лукијан Бранковић Тривунов, Шах-шех, Сремски Карловци 1927.

ЛИТ: М. В. И., Српско народно позориште из Новог Сада, Панчевачка недеља, 1933, бр. 15, с. 2.

В. В.

ШВАЈЦЕР Жан Батиста (Jean Baptista Schweizer) – немачки књижевник и политичар (Франкфурт на Мајни, 12. VI 1833 – Гризбах, Швајцарска, 28. VI 1875). Рођен је у патрицијској породици, студирао права у Берлину и Хајделбергу, па у Франкфурту био адвокат, али без значајне праксе и клијентеле; више се бавио уметничким (посебно позоришним) и политичким питањима. Почетком шездесетих г. приступио је немачкој социјалдемократији и после смрти Фердинанда Ласала 1864. постао председник Општег немачког радничког удружења (Allgemeiner deutscher Arbeiterverein) и Савеза немачких синдиката; у том својству је издавао лист „Социјалдемократ“ (1865–1871) и често долазио у сукоб са пруском владом. Маркс, Енгелс и Либкнехт били су у почетку сарадници овог листа, али су убрзо дошли у сукоб са Ш., који је, остајући на Ласаловој линији, објективно ишао на руку Бизмарковој политици. Ш. је 1867. изабран на социјалдемократској листи за посланика севернонемачког парламента, али када није изабран за Рајхстаг (савезни парламент) 1871. се повукао из политичког живота и посветио се искључиво књижевности. Његов књижевни рад добрим делом је био подређен његовој политичкој активности: роман Лусинда (Lucinde, 1863–64), драмски одломци Обешењак (Ein Schlingel, 1867) и Гуска (Eine Ganz, 1869) допринели су оживљавању социјалистичке литературе у Немачкој. Успех на немачким сценама доживљавале су драме: Алкибијад (Alcibiades, 1858), Фридрих Барбароса (Friedrich Barbarossa, 1858), Каноса (Canossa, 1871), Дарвинисти (Die Darwinianer, 1875), Гуштер (Die Eidechse, 1876), као и оне изведене у СНП (обе 1879. и обе у преводу П. Ј. Мостића): Великоварошани (Grosstädtisch, 1876) и Прилепчиво (Epidemisch, 1876).

С. С. К.

ШВАЉА – позоришна игра у 4 чина. Написао: Лукијан Бранковић Тривунов.

Праизвођење у СНП 17. XI 1901. у НСаду. – Рд. Д. Спасић; М. Николић (Драгутин Веселиновић), С. Вујићка (Јелена), З. Добриновићка (Драга), Д. Васиљевићка (Даринка Станићка), Ј. Душановић (Здравко Рацковић), М. Матејић (Младен), Д. Матејићка (Милица), А. Стојановић (Станко Ракић), К. Васиљевић (Рајко Искрић), М. Тодосићка (Анка Искрићка), М. Радошевићева (Мара), К. Виловчевица (Јулка), Л. Вујичићева (Лепосава), Д. Николићка (Зорка), Д. Илкић (Јован), Е. Слука (Вељко), С. Шикопарија (Слуга). – Изведено 2 пута.

БИБЛ: Лукијан Бранковић Тривунов, Шваља, НСад б. г.

ЛИТ: -а, У суботу 17. нов. гледасмо нов комад: „Шваља“, Застава, 20. XI 1901; А-м,  „Шваља“, позоришна игра у 4 чина од Лукијана Тривунова Бранковића, Браник, 1901, бр. 141, с. 2; (Ј.) Г(рчић), Шваља, Позориште, НСад, 1901, бр. 26, с. 158-159; А-м, Шваља, Позоришни лист, Бгд, 1901, бр. 48, с. 376-378; Ј. Грчић, Српско народно позориште, Бранково коло, 1902, бр. 23, с. 129.

В. В.