ШАРИЋ Звјездана

ШАРИЋ Звјездана – драматург и драмски писац (Загреб,  15. IX 1946 – Нови Сад, 1. X 2000). Мати јој је била глумица Јелка Асић, рођ. Шокчевић, а отац диригент Милан Асић. Гимназију је завршила у Суботици 1965. Рано је почела да пише, те је члан Удружења књижевника Војводине постала као седамнаестогодишњакиња. У Згбу се уписала најпре на Ликовну академију, али је убрзо прешла на загребачки Филозофски факултет, где је завршила компаративну књижевност. Потом је у Бгду студирала драматургију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију и дипломирала 1975. Једну сезону (1975/76) радила је хонорарно за Радио-тв Бгд и за театре у Суботици, Титограду, Приштини, Шапцу… У СНП се као драматург запослила 1. X 1976. и у њему остала до 30. XI 1979, када је прешла у драмску редакцију Телевизије НСад. Од 1. III 1985. радила је као секретар Одељења за посебне активности у Стеријином позорју до 31. I 1991, када је постављена за директора Галерије Рајка Мамузића (1991-1992). У току трогодишњег ангажмана у СНП драматуршки је пропратила 24 драмске премијере, уређивала је лист „Позориште“ и написала два сценска дела за пригодно извођење: Тамо где је било срце данас стоји сунце или Титов Напријед (1977), у част јубилеја председника Јосипа Броза Тита – награђена је као представа у целини на 27. Сусретима војвођанских позоришта у Суботици 1977, и Док црвена јесен друмовима хода (1978), у спомен на друго заседање АВНОЈ-а, а изведена је и на 29. Сусретима војвођанских позоришта у Вршцу 1979. Од позоришних дела (Још једном свет као на длану, Живот под заштитом, Три брата и др.) изведен јој је Велики мали рат, у београдском позоришту „Дадов“ 1973. Радио Бгд је извео две њене драме: 1973. Све оно што ми сами не бисмо никада учинили и 1982. Опроштајну шалу, а Радио-НСад 1977. такође две радио-драме: Лаку ноћ Адаме и Зид. ТВ НСад је 1981. приказала њену адаптацију текста Душана Белче Балада о Синиши и мангупу. На Фестивалу поезије у Вршцу 1963. добила је Покрајинску награду за поезију, а касније су уследиле и награде за драмско стваралаштво: 1971. прва награда листа „Младост“ и Књижевне омладине Србије за драму Балада о златном магарцу; 1972. трећа награда на конкурсу Радио-Бгда за радио-драму Све оно што ми сами не бисмо никада учинили; 1972. прва награда за текст-сонг на фестивалу БАП у Бгду; 1973. прва награда за драму на Десетом светском фестивалу омладине и студената у Берлину. За сценску адаптацију текста Трапави змај Мирослава Настасијевића, изведеног 1979. у Дечијем позоришту у Суботици, добила је Покрајинску награду за сценске делатности. У новосадском Позоришту младих јој је 1982. изведен сценски приказ посвећен делу Ђуре Јакшића Поноћ на снег пала. Радом „Дидаскалије у Војновићевим драмама“ учествовала је на сипмозијуму „О дјелу Ива Војновића“ у Дубровнику 1979.

БИБЛ: Видици ветрова, Суботица 1964; Пријатељу да не заплаче, Суботица 1969; Све оно што ми сами не бисмо никада учинили, Руковет, Суботица 1972; Велики мали рат, Књижевна реч, Бгд 1973; Када бих волео, то би морало бити у Одеси, Руковет, Суботица 1975; Сарадња република и градова, Позориште, НСад, 1977, бр. 1-2, с. 1-2; Сусрет као празник, Позориште, НСад, бр. 10, с. 4;  О неким аспектима позоришне критике, Позориште, НСад, 1977, бр. 6, с. 2; Прилог за студију о симболизму, Сцена, 1977, бр. 2, с. 109.

ЛИТ: Д. Николић, Одрасла иза кулиса, Позориште, НСад, 26. X 1976; Н. С(имин), Реч и песма оданости Титу, Дневник, 26. V 1977;  Ј. Миросављевић, СНП на Слободишту, Позориште, НСад, 9. XI 1977; М. Кујунџић, Сећање на отпор народа, Дневник, 19. XI 1978; М. Ж. Павлов, Звездана Шарић (1946-2000), Алманах позоришта Војводине, 2000/2001, бр. 35, с. 174.

В. В.