ЧЕТИРИ ЖЕНЕ ПОД ЈЕДНИМ КРОВОМ (Qauattro donne in una casa) – комедија у 3 чина. Написао: Паоло Ђакомети. Прво извођење у Риму, децембра 1842, у нашој земљи 17. II 1896. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 9. XI 1904. у НСаду. Превео: Михаило Добрић. – Рд. Д. Спасић; М. Николић (Бјађио), Д. Барјактаревић (Армандо), К. Васиљевић (Ђорђијо), Т. Лукићка (Ермелина), С. Бакаловићка (Адела), Д. Матејићка (Паола), М. Тодосићка (Тереза), Ђ. Бакаловић (Ђордано). – Изведено 5 пута.

ЛИТ: Л. (Марковић) М(ргу)д, „Четири жене под једним кровом“, комедија у 3 чина, написао Паоло Ђакомети, с талијанског превео Михаило Добрић, Браник, 1904, бр. 258, с. 3; О., У уторак, 9. нов. гледали смо у Н. Саду „Четири жене под једним кровом“, Застава, 10. XI 1904; Ј. Хр(аниловић), Четири жене под једним кровом, Позориште, НСад, 1904, бр. 17, с. 102; А-м, У уторак 21. фебруара давана је „Четири жене под једним кровом“, Слога, Сомбор, 1906, бр. 10, с. 5.

В. В.

ЧЕТИРИ МИЛИОНА РУБАЉА – шаљива игра у 3 чина, с певањем. Написао: Стеван Ј. Јефтић. Музика: Даворин Јенко. Прво извођење 14. II 1885. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 6. IV 1886. у НСаду. – А. Милојевић (Јефта Бакаловић), Д. Ружићка (Стана), Л. Хаџићева (Смиљана), П. Добриновић (Газда Таса), Ј. Добриновићка (Перса), М. Марковић (Глиша), С. Ђурђевић (Милан Димитријевић), Н. Петровић (Кузман), В. Миљковић (Влајко), В. Димитријевић (Ћира), Д. Бандобранска (Сока), К. Васиљевић (Стари сват), С. Кестерчанек (Први сељак), М. Стојчевић (Други сељак), С. Лазић (Трећи сељак), З. Милојевићка (Прва сељанка), М. Максимовићева (Друга сељанка), С. Бркићева (Трећа сељанка), Д. Николићева (Четврта сељанка). – Изведено 5 пута.

БИБЛ: Стеван Ј. Јефтић, Четири милиона рубаља, Бгд 1887.

ЛИТ: М. С(ави)ћ, „Четири милиона рубаља“, шаљива игра у три чина, с певањем, написао Стеван Ј. Јефтић, Браник, 1886, бр. 46, с. 3; А-м, Представа из народног живота, Наше доба, НСад, 1886, бр. 47, с. 3; А-м, (Српско народно позориште), Стражилово, 1886, бр. 15, с. 513-514; Ненад, Српско народно позориште, Застава, 1888, бр. 164, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Вршачки гласник, 1890, бр. 13, с. 3.

В. В.

ЧЕТИРИ ПИСМЕНА (U. A. W. G. / Um Antwort wird gebeten / oder die Einladungskarte) – шаљива игра у 1 чину. Написао: Аугуст фон Коцебу. Прво извођење у Бечу, 6. XI 1817.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 17. V 1862. у НСаду. Посрбио: Ђорђе Поповић-Даничар. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – Д. Ружић (Јурист), Н. Зорић (Доктор), Д. Коларовић (Ђурђевић). – Изведено 18 пута.

БИБЛ: Аугуст фон Коцебу, U. A. w. g., у збирци „Бутурица игроказах илирскога казалишта из немачкога преведених“, прев. Д. Галац, Згб 1843.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Даница, 1862, бр. 15, с. 250; А-м, Србско народно позориште. Н. Сад, 1. VII 1862. г. „Четири писмена“, Даница, 1862, бр. 19, с. 315; А-м, Србско народно позориште. Н. Сад, 7. I 1865. г. „Четири писмена“, Даница, 1863, бр. 3, с. 46.

В. В.

ЧЕХОВ Антон Павлович (Антон Павлович Чéхов) – велики руски и светски писац, новелиста и драматичар (Таганрог, 29. I 1860 – Баденвајлер, Немачка, 15. VII 1904). После завршеног медицинског факултета као лекар се бавио одређеним грађанским занимањем и, за релативно кратко време које је посвећивао књижевном раду, написао је стотине тзв. кратких прича, односно новела, и десетак драмских дела која су извршила велик утицај не само на руску него и на светску новелистику и драматургију. У најпознатије његове новеле, хронолошки, спадају: Дебели и мршави (1883), Камелеон (1884), Туга (1886), Досадна историја (1889), Двобој (1891), Павиљон бр. 6 (1892), Ана на врату (1895), Јонич (1898), Човек у футроли (1898), У јарузи (1900), затим још: Дама са псетанцетом, Степа, Сељаци, Црни монах, Вереница и многе друге. У различитим новелама се показивао, по идејном склопу, као писац различитог става и погледа на свет, али јединствене уметничке снаге. За први период могло би се утврдити да Ч. обухвата врло много тема, са основним циљем да руски живот посматра с комичне стране, да кратко, као у скици, једноставној шали или подсмеху, издвоји неки детаљ из живота својих јунака и представи га необичним и важним, чак са извесним елементима нешто грубљег хумора, па и натуралистичког начина сликања. Нешто касније, после првих почетака, све више прелази на тешке друштвене теме и компликованије јунаке, са доживљајима који су „изузетнији“, а радња „необичнија“. У овим приповеткама има оног правог, чеховљевског хумора, који је превазишао анегдотски карактер приче, а постао нешто налик на став и поглед на свет. Књижевни статистичари су израчунали да је Ч., са променом тематике и са сложенијим схватањем новеле као књижевне врсте, писао сваке г. све мање и мање, на пример: 1885 – око 120 новела, 1886 – око 100, 1887 – око 60, а 1888 – свега десетак. Све више га је интересовала истина. Иако у животу проста и једноставна, истина у уметничком делу мора да се „представи“ са много снаге и књижевне уверљивости. Зато је Ч., радећи новеле на осетљивој друштвеној тематици, све више усавршавао свој књижевни поступак, а живот својих јунака и слику руске стварности приказивао не само строго реалистички него са оним одликама портрета животних околности које све више добијају универзалан карактер. Отуда и велика популарност Ч. као новелисте у свету: читав један необичан а уверљив свет ликова, чиновника, сељака, отмених дама, официра, монаха… са њиховим необичним доживљајима постаје један огроман „павиљон“ и просто је невероватно да један писац тзв. кратких прича може у свом делу да створи и обједини толико портрета и ситуација. Користећи се савладаном књижевном праксом, све више је постајао писац новелиста који се горко смеје и кроз отрован смех оптужује несавршено људско друштво и сажаљева немоћног малог човека. Изненадности и неочекиваности у његовом приповедању, због уверљиве психологије, постају свакодневне и обичне: он одмах прелази на ствар, иде на конкретан догађај, саопштава карактеристичан детаљ. Као драмски писац створио је нарочиту драмску врсту – лирску комедију. Неколико његових драмских дела, по вредности и утицају, од епохалног су значаја: Иванов (1887), Вампир (1889), Галеб (1896), Ујка Вања (1897), Три сестре (1901) и Вишњев сад (1903). Написао је и неколико мањих комада: Просидба, Јубилеј, Медвед, Предлог. Као драмског писца одликује га, пре свега, ново схватање драматургије: људи треба на сцени да буду онакви какви јесу, а не извештачени; све у драмском делу треба да буде строго мотивисано и да има јасну функцију (важнији је сиже од фабуле); заплете треба свести на најмању меру или их сасвим избацити; спољна интрига је мање важна од онога што чини унутарње расположење; треба спојити сету са комиком једним особеним, лирским, тоном; контрастна расположења не морају (као што у животу и нису) бити трагични извор неспоразума, него прилика за емоционални судар драмског и комичног, тужног и подсмешљивог. Схватајући живот тако, он је изванредно познавао и разумевао законе сцене и био потпуно свестан колико су неки облици позоришног извођења дела дотрајали и преживели. Зато је настојао да све у својим драмама учини и реалистички уверљивим и психолошки оправданим и социјално јасним и сценски мотивисаним. Имајући и сиже, идеју и „лирску радњу“, нарочиту пажњу је поклањао говору и језику својих ликова: ништа неприродно, никакве тираде и беседе, него говор и језик као слика бића и карактера, у целини и у свакој ситуацији. Ваља напоменути да је као теоретичар уметности мање познат него што заслужује. Његова схватања уметности, нарочито драмске и сценске, врло су разложно саопштена у његовој преписци, која се издваја занимљивошћу и сажетошћу опсервација. Огроман утицај Ч. драма у свету још увек није престао. У нашој књижевности он је такође добро познат и радо извођен писац, а његов утицај на развој наше позоришне уметности врло уочљив. У СНП су изведена следећа Ч. дела: Медвед (1901, 1946), Чудна просидба (1923, и, као Просидба, 1924, 1946), Соба број 6 (вероватно у драматизацији А. Верешчагина, 1924. и 1933), Ујка Вања (1924, 1970), Вештица (1933), Јубилеј (1945), Свадба (1946), Вишњик (1950), Три сестре (1965), Галеб (1973), Платонов ( 1982).

В. Кл

ЧЕШАЉ – комедија у 2 дела. Написао: Фадил Хаџић. Прво извођење у сезони 1980/81. у Казалишту „Комедија“ у Згбу.

Прво извођење у СНП 22. IX 1981. у НСаду. – Рд. В. Солдатовић, сц. М. Лесковац, к. М. Стојановић-Маурич; В. Животић (Иво Скок), Д. Синовчић-Брковић (Ана Скок), М. Петровић (Свен), Добрила Шокица (Катица Кунштек), Љ. Јовић (Олга), В. Каћански (Правник), А. Ђорђевић (Тонко), Ј. Бјели (Ружа Томић). – Изведено 73 пута, глед. 17.629.

ЛИТ: Д. Николић, Повратак нашег детета, Дневник, 22. IX 1981; М. Кујунџић, Ни блуднице ни поштовања, Дневник, 24. IX 1981; П. Матеовић, Чему се свет смеје, Политика експрес, 3. X 1981; М. П-р, „Чешаљ“ враћа публику, Дневник, 9. X 1981.

В. В.

ЧИЗМЕ – шала у 1 чину. Написао: Петар Петровић Пеција. Прво извођење 4. III 1919. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у НП у НСаду 15. II 1924. – Рд. Ж. Васиљевић; Стеван Јовановић (Исо), К. Цветковићка (Смиља), Д. Васиљевићка (Јула), П. Филиповић (Милић). – Изведено 9 пута.

Прво извођење у СНП 3. X 1928. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Ж. Васиљевић; Х. Харитоновићка, Љ. Јовановићка, Стеван Јовановић. – Изведено 3 пута.

БИБЛ: У навиљцима, четири хумореске (међу њима и Чизме), Згб 1916.

ЛИТ: К. Николић, „У навиљцима“. „Чизме“, „Род“ од П. Петровића Пеције, Нови Сад, 1928, бр. 37, с. 6.

В. В.

ЧИКА ЛЕБОНАР (Le Père Lebonnard) – драма у четири чина. Написао: Жан Екар. Прво извођење у Слободном позоришту у Паризу, 21. X 1889, у нашој земљи 30. X 1907. у НП у Бгду.

Прво извођење у НП у НСаду 23. IX 1920. Превео: Коста Н. Христић. – Рд. Д. Спасић; Д. Спасић (Лебонар), Д. Васиљевићка (Његова жена), С. Ленска (Јованка), М. Душановић (Роберт), Д. Сотировић (Маркиз д’Еспреј), Л. Краус (Бланша), Б. Николић (Др Андре), С. Стојчевићка (Марта), С. Дружинић (Слуга). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м, „Чика Лебонар“, Застава, 30. IX 1920.

В. В.

ЧИКИ Гергељ (Gergély Csiky) – мађарски драмски писац (Панкота, Румунија, 8. XII 1842 – Будимпешта, 19. XI 1891). Гимназију је завршио у Араду. Мада се већ тада бавио литературом, по мајчиној жељи се уписао у семинариј у Темишвару, па у Пешти. Већ као заређен свештеник студирао је теологију у Бечу и положио докторат. Учећи уз студије сâм, стекао је обимна знања, нарочито уз књижевности и права, а служио се многим језицима  – поред грчког, латинског и хебрејског, још и немачким, енглеским, француским, италијанским и шпанским. Био је професор у темишварској гимназији, али се убрзо преселио у Будимпешту. Изабран је за члана Кишфалудијевог друштва и Мађарске академије наука. Због својих дела, сувише световних за црквене власти, морао је да иступи из свештеничког реда. Био је драматург пештанског НП (Némzeti szinház), секретар Кишфалудијевог друштва и професор Позоришне академије. Писао је приповетке и романе, али је његова главна књижевна преокупација била драма. Почевши са неоромантиком, он је после једног полугодишњег боравка у Паризу, подстакнут француским драмама са тезом, написао драму Пролетери (1882), која се сматра првом правом драмом мађарског критичког реализма. Од тада, све његове драме писане су у складу са књижевним идејама тог правца. Његове драме и комедије сликају друштвену средину са свим њеним манама и неправдама. Ч. није револуционаран, али друштвену реформу осећа као неопходност због своје снажно изражене социјалне оријентације. Ипак, он не бежи ни од лакших, мање значајних тема, зна бити забаван и веома популаран. У XIX веку био је најизвођенији мађарски аутор у СНП – изведено је чак девет његових драма. По броју представљаних дела, он је међу водећим страним писцима на сцени СНП. Сасвим је поуздано утврђен његов утицај и на репертоаску оријентацију и на публику која се све више при­клањала реалистичкој драми. Изведена су следећа његова дела: трагедија Црна пега (A sötét pont), прев. Јована Грчића, 1887; весела игра Мехурићи или Пружај се према губеру (Buborékok), прев. Милана А. Јовановића, 1887; друштвена драма Штомфајеви (A Stomfay család), прев. М. А. Јовановића, 1888; комедија Задушни Филип (A jó Fülöp), прев. Ј. Грчића, 1888; трагедија Челик-човек (A vasember), прев. Ј. Грчића, 1891; друштвена драма Вечити закон (Az örök törvény), прев. М. А. Јовановића, 1892; шаљива игра Мáјка (A nagymama), прев. Стевана Дескашевог, 1894; Господска сиротиња (Cifra nyomorúság), прев. Уроша Топонарског, 1895; трагедија Две љубави (Két szerelem), прев. Ј. Грчића, 1900. Још 1882. Бранко Илијћ, правник из НСада, превео је Ч. Пролетере (A Proletárok) и превод понудио СНП. Пошто је А. Хаџић дао позитивну рецензију, превод је откупљен, али никад није игран. М. А. Јовановић превео је 1888. Ч. комедију А Kaviár под насловом Ајвар. Ј. Грчић је реферисао да је дело подесно за репертоар, а превод добар, упућено је трупи за приказивање, али до представе није дошло. У два маха, 1899. и 1901, Жарко Аћимовић, учитељ из Футога, нудио је СНП слободан превод драме Jóslat под насловом Делфијско пророчиште, али је оба пута добио негативну рецензију па дело није уврштено у репертоар. Многобројне представе Ч. драма пратио је велик број рецензија и критика у разним српским листовима и часописима. Још 1886. Ч. је уступио право на извођење у СНП за своје драме Црна пега и Мехурићи једним сачуваним писмом (Рукописно одељење Матице српске, бр. 18.955). Маја 1888, на позив Антонија Хаџића, допутовао је у Суботицу да присуствује представи своје Црне пеге и Сиглигетијевог Циганина у извођењу СНП. Том приликом, на свечаности приређеној њему у част, поклоњена му је једна сребрна гарнитура за писање. Он је узвратио уступањем свих својих дела са извођење у СНП без накнаде. То је, свакако, не само куртоазни гест, него и искрен знак захвалности, јер СНП је прво позориште које је изводило његове драме у преводу. Доцније, чиниће то многа европска позоришта.

ЛИТ: А-м, Гергељ Чики, Народни дневник, 1891, бр. 247, с. 3; М. К. Драгутиновић, Нови мађарски комади на нашој позорници, Дело, 1894, с. 496-501; I. Póth, Gergely Csikys Dramen auf den serbischen Bühnen, Studia slavica, 1963, т. IX, фасц. 1-4, с. 283-309.

Б. Кв

ЧИКИНА КУЋА (Дядюшкина квартира) – комедија у 3 чина. Према комаду Карла Лауфса Ein toller Einfall, написао: Иван Иљич Мјасницки. Прво извођење у Москви, 1890/91, у нашој земљи 5. X 1894. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 26. VI 1895. у Руми. Превео: Јанко Веселиновић. – Рд. П. Добриновић; М. Николић (Галкин), К. Жикићка (Агнија Петровна), Д. Весићева (Наташа), М. Марковић (Гранитов), Ј. Тодосић (Свистунов), Ј. Душановић (Передовиков), Д. Спасић (Вихрев), Љ. Душановићка (Ваљницка), С. Стефановић (Хијацинтов), П. Добриновић (Бобриков), Д. Васиљевићка (Настасија Ивановна), З. Ђуришићева (Марица), Д. Барјактаровић (Судски извршитељ, Скалкин), Т. Илић (Петар), Д. Туцаковићева (Лиза). – Изведено 23 пута.

Премијера у СНП 3. IV 1910. у Сомбору. – Рд. Д. Спасић; Р. Спиридоновић (Галкин), М. Тодосићка (Агнија Петровна), О. Освалдова (Наташа), М. Матејић (Гранитов), К. Васиљевић (Свистунов), М. Хаџи-Динић (Передовиков), С. Стефановић (Вихрејев), Д. Матејићка (Ваљницка), Д. Кранчевић (Хијацинтов), П. Добриновић (Бобриков), Д. Васиљевићка (Настасија Ивановна), Р. Кранчевићка (Марица), Б. Николић (Судски извршитељ), Ј. Антонијевић (Скалкин), Б. Савић (Петар), М. Филиповићка (Лиза). – Изведено 14 пута.

Прво извођење у НП 27. V 1919. у НСаду. Подела узета са плаката представе одржане 25. И 1923. у НСаду. – Рд. К. Васиљевић; Р. Алмажановић (Галкин), К. Виловац (Агнија Петровна), В. Јовановићка (Наташа), Стеван Јовановић (Григорије Сергејевич), М. Душановић (Свистунов), К. Васиљевић (Передовиков), Ј. Стојчевић (Вихрев), Д. Матејићка (Ваљницка), В. Ивановић (Хијацинтов), М. Хаџи-Динић (Бобриков), Д. Васиљевићка (Настасија Ивановна), Р. Кранчевићка (Марица), В. Виловац (Судски извршитељ), М. Пашко (Скалкин), С. Савић (Петар), М. Авировићева (Лиза). – Изведено 11 пута.

Премијера у СНП 25. X 1922. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 2 пута.

Прво извођење у НПДбС 30. I 1941. у Крагујевцу. – Рд. П. Шебешћен; Р. Спиридоновић (Галкин), Н. Стимићева (Агнија Петровна), З. Андрићка (Наташа), Р. Гојкић (Гранитов), П. Шебешћен (Свистунов), М. Мирковић (Передовиков), В. Милин (Вихрев), З. Чокановићева (Ваљницка), Ф. Живојевић (Хијацинтов), С. Савић (Бобриков), А. Мајценовићка (Настасија Ивановна), З. Деспотовићка (Марица), Т. Тасић (Судски извршитељ), Ј. Јукић (Скалкин), Л. Делић (Петар), М. Гојкићка (Лиза). – Изведено 2 пута.

Прво извођење у НПДб 4. II 1941. у НСаду. – Рд. А. Верешчагин, сц. М. Шербан; Н. Стојановић (Галкин), И. Душановићка (Агнија Петровна), М. Бомбардели (Наташа), Г. Николић (Гранитов), Б. Станојевић (Свистунов), М. Милићевић (Передовиков), С. Цвитковић (Вихрев), Д. Петковићева (Ваљницка), А. Маслов (Хијацинтов), М. Ајваз (Бобриков), М. Верешчагина (Настасија Ивановна), Р. Петровићева (Марица), М. Гајчин (Судски извршитељ), С. Пашалић (Скалкин), Б. Варађан (Петар), М. Кајтас (Лиза). – Изведено 4 пута.

ЛИТ: Ј. Хр(аниловић), „Чикина кућа“, комедија у три чина од И. И. Мјасницког, превео са руског Ј. Веселиновић, Браник, 1896, бр. 33, с. 1; Ј. Хр(аниловић), Чикина кућа, Позориште, НСад, 1896, бр. 34, с. 134-135; А-м, Српско народно позориште, Невен, Суботица, 1904, бр. 6, с. 89; (Ј.) Г(рчић), Чикина кућа, Позориште, НСад, 1905, бр. 6, с. 22-23; А-м, У среду 15. марта дата је руска комедија „Чикина кућа“, Слога, Сомбор, 1906, бр. 12, с. 3; А-м, „Чикина кућа“, Застава, 1919, бр. 110, с. 3; А-м, „Чикина кућа“ од Мјасницког, Јединство, 1919, бр. 33, с. 3; Зд., Позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек, 1922, бр. 105, с. 1; А-м, „Чикина кућа“, Застава, 1923, бр. 55, с. 2; Цицерон, „Чикина кућа“ у Новом Саду, Нови Сад, 1927, бр. 12, с. 3, Л. Дотлић, „Чикина кућа“ од И. И. Мјасницког, Дан, 1941, бр. 33, с. 7.

В. В.

ЧИКОШ Андрија – главни столар, висококвалификовани радник (Бијељина, 24. VII 1919 – ?). Изучио је столарски занат и положио мајсторски испит 1942. у Тузли. Пре рата је радио код приватних мајстора у Брчком. После рата се запослио у бродоградилишту у НСаду, а у СНП је дошао 17. II 1953. и у њему радио до пензионисања, 31. V 1962. Одлуком управних органа у СНП 1955. је преведен у звање висококвалификованог позоришног столара и постављен је за шефа радионице.

Р. Б.