ФУРШАМБОЛОВИ (Les Fourchambault) – комедија у 5 чинова. Написао: Емил Ожје. Прво извођење у Паризу, 8. IV 1878, у нашој земљи 5. XII 1878. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 13. III 1884. у НСаду. Превео: Бранко Мушицки. – А. Лукић (Фуршамбол), Љ. Динићка (Корнелија), М. Димитријевић (Луј), Л. Хаџићева (Бланка), М. Рајковићка (Марија Летеријерова), Д. Ружићка (Бернардовица), Д. Ружић (Бернард), М. Хаџи-Динић (Барон), Б. Рашић (Жермен). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: М. С(ави)ћ, Фуршамболови, Позориште, НСад, 1884, бр. 33, с. 130-131; Н., „Фуршамболови“, позоришна игра у 5 чинова од Е. Ожјеа, Браник, 1887, бр. 154, с. 4; -н, Фуршамболови, Позориште, НСад, 1887, бр. 48, с. 215.

В. В.

ХАБРАМ Аранка – власуљар-маскер-фризер, висококвалификована радница (Суботица, 11. II 1927 – Нови Сад, 17. V 2000). Завршила је занатску школу и положила испит за квалификовану фризерку 1944. у НСаду. Радила је код приватних мајстора и у берберско-фризерској задрузи у НСаду, а у СНП је дошла 1. XI 1957. и у њему остала до 31. XII 1960. Затим је радила као угоститељски радник у клубу синдикалне подружнице СНП и у угоститељском предузећу „Фрушка гора“ у НСаду. Поново је дошла у СНП 9. IV 1962. и у њему остала до пензионисања, 31. VIII 1980. Посећивала је часове и курсеве маскирања и власуљарства, па ју је Комисија за превођење у виша стручна звања у СНП 1971. унапредила у висококвалификованог власуљара-маскера-фризера. Била је бирана у Централни савет СНП и у разне стручне комисије, а успешно је сарађивала и са многим аматерским позориштима у Војводини.

Р. Б.

ХАВЛИК-КРЏАЛИЋ Љиљана – корепетитор Балета (Београд, 28. II 1936 –). Студије клавира завршила је на Музичкој академији у Бгду 1965. Члан СНП била је од 1. IV 1965. до 15. X 1968.

ХАДНАЂЕВ Мирко – оперски певач, бас (Стари Бечеј, 7. IX 1925 – Нови Сад, 11. XII  1997). Потекао је из трговачке породице. У родном граду је завршио основну школу и гимназију и отпочео школовање у Богословији у Сремским Карловцима које је прекинуо рат 1941. У школској 1943/44. похађао је Музички конзерваторијум у НСаду, да би се 2. XII 1944, као солиста, прикључио дивизијској културно-уметничкој екипи КНОЈ-а и са њоме, до 9. V 1945, концертирао широм тек ослобођене државе. По завршетку рата уписао се на Музичку академију у Бгду (у класи Николе Цвејића), на њој дипломирао 1949. и 29. XII 1949. постао стални члан Опере СНП, као тумач и носилац улога басовског фаха. Као стипендиста СНП стручно се усавршавао у Бечу, Милану и Паризу. Здравог, звучног, компактног и сонорног гласа, остварио је респектабилан број оперских рола, преко четрдесет. Његов репертоар је импозантан по низу највећих и најекспониранијих басовских партија стандардног светског басовског репертоара. Поред рада у Опери, са запаженим успехом је наступао на многим солистичким концертима или пак онима са Новосадском филхармонијом (Моцартов и Вердијев Реквијем, између осталог). Још од 1954. почео је да се бави вокално-педагошким радом, најпре као професор (по позиву) у Средњој музичкој школи „Исидор Бајић“; такође је сарађивао са Академским хором новосадских студената „Соња Маринковић“; 1. VIII 1967. напустио је СНП и запослио се као професор музичког образовања у основној школи „Јован Поповић“ у НСаду. У СНП се вратио 1. I 1972. као помоћни редитељ Опере и у њему остао до 28. II 1975. Од 1. III 1975. до пензионисања, 30. IX 1985, радио је као редовни професор Академије уметности у НСаду, на којој је предавао технику гласа. Из ове области и из историје музике објавио је низ студија и чланака, поглавито у листу „Позориште“ али такође и у „Дневнику“ и „Нашој сцени“, те један приручник за ученике певања. Добитник је награде ГИОАПВ 1950. и Седмојулске награде Удружења музичких уметника Србије 1959. Сахрањен је у породичној гробници у Старом Бечеју.

УЛОГЕ: Борис (Борис Годунов), Черевик (Сорочински сајам), Мефисто (Фауст), Фигаро (Фигарова женидба), Пасквале (Дон Пасквале), Дон Базилио (Севиљски берберин), Кецал (Продана невеста), Кончак (Кнез Игор), Тимур (Турандот), Копелијус, Депертуто, Миракл (Хофманове приче), Томазо (У долини), Начелник (Вертер), Франк (Слепи миш), Селим-паша (Отмица из сераја), Газда Марко (Еро с онога свијета), Његован (Морана), Трећа протува (Мудра девојка), Лодовико (Отело), Симон (Четири грубијана), Филип II (Дон Карлос), Велики свештеник (Набуко), Балтазар (Фаворита), Генерал Пипо де Фраскати (Љубичица са Монмартра), Марко Краљевић (Милошева женидба), Цунига (Кармен), Колен (Боеми), Жеронт ди Равоар (Манон Леско), Шароне, Црквењак (Тоска), Рамфис (Аида), Спарафућиле (Риголето), Том (Бал под маскама), Фернандо (Трубадур), Рајмондо (Лучија од Ламермура), Гремин (Евгеније Оњегин), Гуликеса (Чаробна виолина), Дужде од Млетака (Кнез од Зете), Кромов (Весела удовица), Руше, Флевиј и Фукије (Андре Шеније), Пјетро (Симон Боканегра), Леандер (Заљубљен у три наранџе).

БИБЛ: Од аудиције до концерта – основи хорског певања, НСад 1971; чланци (сви у новосадском „Позоришту“): Опера и певачки кадрови, 1972, бр. 7, с. 12; Модерна вокална музика и певачка репродукција, 1972, бр. 9–10, с. 12; Празноверице у позоришту, 1972, бр. 9–10, с. 16; О произвољностима у интерпретирању арија, 1972, бр. 1, с. 12-13; Недеља јубиларних представа, 1972, бр. 4, с. 5–6; Фјодор Шаљапин, 1973, бр. 7, с. 6–7; Ненадмашни тенор Енрико Карузо, 1973, бр. 9, с. 11; Гостовање „Театра комунале“ из Модене  – „Пуританци“ Винченца Белинија, 1973, бр. 2, с. 18–19; Уз јубилеј братимљења Модена – Нови Сад, 1973, бр. 2, с. 19; Гостовање Сегединске опере – Успело извођење Вердијевог „Фалстафа“, 1973, бр. 4, с. 5; Уметник и трема, 1973, бр. 8, с. 12; Светска каријера Милке Трнине, 1974, бр. 5, с. 12; Тридесет пет година рада Лазара Буте, 1974, бр. 8, с. 9; Лазару Бути – Златна медаља „Јован Ђорђевић“, 1974, бр. 9, с. 2; Темишварска опера у Новом Саду, 1974, бр. 10, с. 14–15; Интересне заједнице и позориште, 1974, бр. 3, с. 2; Државна опера из Берлина у Новом Саду, 1974, бр. 4, с. 10; Мисија вокалне педагогије, 1975, бр. 6, с. 11; Певање и педагогија, 1975, бр. 7, с. 11; О теорији певања, 1975, бр. 8, с. 15; Каирски балет у Новом Саду, 1975, бр. 9, с. 12; Вокална наука и педагогија, 1975, бр. 1, с. 10; Певачка психологија, 1975, бр. 2, с. 9; Јединство вокалне педагогије, 1975, бр. 3, с. 12; Певање – проблем који се тешко решава, 1976, бр. 7, с. 11; Уз 80-ти рођендан Николе Цвејића, 1976, бр. 4, с. 6; Уходане стазе оперског репертоара, 1977, бр. 9, с. 7.

ЛИТ: Б. Чиплић, Поводом премијере Пучинијевих „Боема“ у Војвођанској опери, ЛМС, 1950, књ. 365, с. 202; Н. Петин, Штраусов „Слепи миш“, СВ, 13. VII 1951; Н. Херцигоња, Вердијев „Трубадур“, НС, 1951, бр. 4, с. 1; Н. Грба, Д’Алберова опера „У долини“ на новосадској позорници, СВ, 24. I 1952; Ј. Шулхоф, Премијера Д’Алберове опере „У долини“, НС, 1952, бр. 36, с. 1; Н. Грба, „Вертер“ на сцени Новосадске опере, СВ, 7. VI 1952; М. Ивановић, Оперска премијера, НС, 1953, бр. 61-62, с. 3; Н. Петин, „Фауст“ у Новосадској опери, НС, 1953, бр. 67, с. 4; Н. Грба, „Фигарова женидба“, Дневник, 10. I 1956; М. Бабинка, Њима се често одушевљавамо…, Дневник, 17. III 1956; Б. Драгутиновић, Мусоргски: „Сорочински сајам“, Дневник, 27. XII 1956; Н. Г(рба), „Заљубљен у три наранџе, Дневник, 9. VI 1957; Е. Фрелих, „Хофманове приче“, Дневник, 7. IV 1959; М. Логар, „Хофманове приче“, Дневник, 10. IV 1959; Н. Грба, П. Коњовић: „Женидба Милошева“, Дневник, 23. II 1960; И. Врсајков, Вердијев „Отело“, Дневник, 5. VI 1963; М. Будак, Напуштена класична режија, Дневник, 20. II 1964; Ј. Шулхоф, Уверљив утисак, Дневник, 18. II 1965; Г. Д(ивљак)-А(рок), Прво извођење на Балкану, Дневник, 15. III 1966; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 72; В. Ћ. (М. Радоњић), Мирко Хаднађев (1925-1997), Алманах позоришта Војводине, 1999, бр. 32, с. 128–129.

В. П.

ХАЗЕНКЛЕВЕР Валтер (Walter Hasenclever) – немачки писац (Ахен, Немачка, 8. VIII 1890 – логор за интернирце Les Milles / Aix en Provence, Француска, 22. VI 1940). Гимназију је похађао у месту рођења и по очевој жељи започео студије правних наука у Оксфорду. Пошто се више бавио поезијом него учењем, отац, лекар, пребацио га је на Правни факултет у Лозани, али ни тамо Х. није марио за студије него се бавио готово искључиво књижевношћу; његови први литерарни узори били су Ниче, Георге, Хофманштал, Бодлер, Метерлинк и Ибзен. Убрзо је једноставно побегао из Лозане, што је узроковало да никада више не ступи у родитељски дом. Најпре је у Лајпцигу студирао историју, књижевност и филозофију, а наставио у Берлину, где га је материјално подржавала баба по мајци. Припадао је кругу писаца који су представљали експресионизам (Georg Heym, Kurt Hiller, Max Brod, Johannes R. Becher и др.). Као слободан књижевник много је путовао по Европи. У Првом светском рату учествовао је најпре као добровољац, али је убрзо постао пацифиста и то остао до краја живота. Г. 1917. добио је Клајстову награду за књижевност. После рата је поново доста путовао и држао многа предавања, по Немачкој и изван ње. Од 1924. до 1929. био је дописник „Берлинског вечерњег листа“ („Berliner Abendblatt“) из Париза. Потом је живео у Берлину, Холивуду и северној Африци, а када су нацисти дошли на власт одузето му је немачко држављанство (1933), па је емигрирао у Југославију. Затим је боравио у Енглеској и у Италији, а почетак рата га је затекао у Француској – ту је интерниран и у логору је, пред наступањем немачких трупа, извршио самоубиство. Поред бављења новинарством, био је и лиричар, есејиста и драматичар. Његова комедија Бољи господин (Ein besserer Herr) настала је 1926. у Паризу и Ници а први пут је изведена у Франкфурту 12. I 1927. и убрзо у Берлину 18. III 1927, где је доживела изванредан успех. То је критика капиталистичког друштва, сатира на рачун малограђанштине о лажном младожењи који вара уцвељене и богате удовице. Ова комедија се убрзо нашла на репертоару тридесетак сцена немачког језичког подручја, па прешла и у Енглеску и у Америку, а одржала се на позорници све до наших дана. Од осталих Х. драма познате су: Der Sohn (1913/14), Antigone (1916), Die Menschen (1917/18), Die Entscheidung (1919), Gobseck (1921), Kulissen (1927), Ehen werden im Himmel geschlossen (1927/28), Napoleon greift ein (1928/29). Münchhausen (1934), Konflikt in Assyrien (1938/39). Још нема потпуног издања Х. дела; досад је најпотпуније издање за које је коришћена његова заоставштина објављено 1963: Gedichte, Dramen, Prosa. Eingeleitet von Kurt Pintus, Unter Mitwirkung v. Edith Hasenclever und Bernhard Zeller. У Н-Оп је 1931. изведена његова комедија Бољи господин у преводу Томислава Танхофера.

С. К. К.

ХАЈД’ У ПАРК КАБАРЕ – литерарно-музички кабаре. По текстовима Матије Бећковића и Милована Витезовића драматизовао: Никола Петровић. Музика: Војислав Костић.

Праизвођење у СНП 22. I 1982. у НСаду. – Рд. Н. Петровић, ас. рд. М. Момчиловић, сц. М. Лесковац, к. Б. Петровић, к. г., к-граф Љ. Дуловић, к. г.; Д. Тасић – Даф, к. г., С. Шалајић, Љ. Ракић, Р. Виги, И. Пејчић. В. Вртипрашки, М. Петроње, М. Петровић, Т. Станић, А. Берић, Е. Ревид, М. Момчиловић, В. Ђокић, С. Ковачевић, М. Нонин, Д. Месарош. – Изведено 97 пута, глед. 26.437.

ЛИТ: Д. Николић, Први новосадски кабаре, Дневник, 22. I 1982; М. Кујунџић, Похвала глупости и остало, Дневник, 24. I 1982.

Ј. М.

ХАЈДЕ ДА СЕ ИГРАМО (Voulez-vous jouer avec moâ) – комедија у 3 чина. Написао: Марсел Ашар. Прво извођење у Паризу, у театру „Атеље“, 1923.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 5. I 1957. на Малој сцени у предворју Радничког дома у НСаду. Превела: Мира Траиловић. – Рд. Д. Ђурковић, музички сарадник Д. Стулар; Д. Милосављевић Гула (Кроксон), Ђ. Јелисић (Раскас), Д. Чаленић (Изабела), Н. Омербеговић (Аугуст), А. Пахерник (Гласник), немо лице од дрвета (Господин Лоајал). – Изведено 6 пута, глед. 1552.

БИБЛ: Марсел Ашар, Хоћете ли да се играмо, прев. и адаптација Мира Траиловић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 705.

ЛИТ: М. Бабинка, Бољи изгледи, Дневник, 30. VIII 1956; М. Бабинка, За љубитеље драме и музике…, Дневник, 30. XII 1956; М. Бабинка, Коначно Мала сцена, Дневник, 5. I 1957; М. Бабинка, Сусрет поезије и цинизма, Дневник, 13. I 1957; О. Новаковић, Марсел Ашар: „Хајде да се играмо“ на новосадској сцени, НС, 1957, бр. 120, с. 4; П. Матеовић, Вриједно остварење, Ослобођење, Сарајево, 12. IV 1957.

Ј. М.

ХАЈДЕ ДА СТВАРАМО ОПЕРУ / МАЛИ ДИМНИЧАР (Let’s make an Opera) – дечија опера у 2 дела. Музика: Бенџамин Бритн. Либрето: Ерик Крозајр. Прво извођење у Аделбургу, 14. VI 1949, у нашој земљи 12. VII 1960. у Шибенику (ансамбл загребачког ХНК).

Прво извођење у СНП 7. II 1962. у НСаду. Превела: Бранка Лалић. – Рд. Ј. Лешић, дир. Е. Гвоздановић, сц. С. Максимовић, к. С. Јатић, пом. рд. Д. Јанковић Макс; И. Кнежевић, М. Тодоровић (Црни Боб, Кочијаш), В. Куцуловић, Н. Ћириловић (Клем, Баштован), З. Миросављевић (Сем), Ј. Кнежевић, В. Наодовић (Госпођа Бегот), Ј. Пачирски, К. Филеп, И. Давосир-Матановић (Ђулијет), А. Чик (Геј), Д. Гавриловић, С. Егић (Софи), А. Мирчов, А. Животић (Роуен), Д. Михалек (Џони), К. Јуршић, К. Ердевик (Тина), Р. Павловић (Хју) и Хор Ниже музичке школе „Јосип Славенски“, који је припремила Антонија Тот. – Изведено 7 пута, глед. 2179.

Премијера у СНП 26. III 1971. у НСаду. – Рд. Д. Миладиновић, к. г., дир. Е. Гвоздановић, сц. С. Максимовић, к. М. Стојановић-Маурич; С. Дракулић (Боб), А. Мандић (Клем), Л. Пољак (Сем), Ј. Јечменица-Инић (Госпођа Бегот), Ј. Хартиг (Џулијет), Т. Черевицки (Геј), А. Брегун (Софи), И. Давосир-Матановић (Роуен), Б. Антић (Џони), Ј. Јовановић (Тина), В. Новаковић (Хју). – Изведено 19 пута, глед. 6374.

ЛИТ: М. П(етковић), Премијера за најмлађе, Дневник, 25. III 1971; Д. Миладиновић, Хајде да стварамо оперу, Позориште, НСад, 1971, бр. 7, с. 7.

В. П.

ХАЈДН Јозеф (Franz-Jozeph Haydn) – аустријски композитор (Рорау, на северу Градишћа, Бургенланд, Аустрија, 31. III 1732 – Беч, 31. V 1809). Као осмогодишњи дечак постао је члан хора цркве Светог Штефана у Бечу. Музичко образовање је стекао код познатог италијанског композитора Никола Порпоре, код којег је радио као корепетитор. Од 1761. пуне три деценије је био диригент приватног оркестра аустроугарског феудалца кнеза Естерхазија. Упоредо са диригентском делатношћу бавио се и компоновањем, превасходно за потребе Естерхазијевог оркестра, па се за његов стваралачки опус сазнало релативно касно. Пошто је писао и по поруџбинама из Париза и Лондона, крајем XVIII столећа, као већ признат композитор, у два маха је путовао у Енглеску, где је стекао светску славу и где су настала његова најзрелија дела. У свом дугом и плодном животу написао је 104 симфоније, које представљају главни део његовог стваралаштва. Њима треба придодати и многобројне концерте за поједине инструменте, затим клавирске сонате, гудачке квартете и дела за разне камерне саставе. Писао је и вокално-инструментална дела, мисе, реквијеме и ораторијуме. Његов прилог оперском стваралаштву обухвата опус од двадесетак оперских дела и игроказа. Ту су још и многе соло-песме, као и обраде народних напева из Шкотске и Велса. Највећи значај свакако имају симфоније и гудачки квартети, чији је класични облик Х. усавршио и проширио у погледу тематике и донео многе новине у оркестрацији. Тематика Х. дела је једноставна, неусиљена, природна, блиска народу. У њој се одражава композиторова оптимистичка природа, прожета искреним животним весељем које је често прелазило у хумор, за њега веома карактеристичан. Успевши да у својим делима оствари класичну уравнотеженост делова у целини, усавршио је све инструменталне врсте рококоа. На његово оперско стваралаштво дуго се гледало као на најмање успели део његовог рада. У новије време, међутим, такво мишљење је промењено, бар што се тиче опера, писаних за Естерхазијево позориште на италијанске текстове, у којима је испољавао смисао за запажање и тонско потцртавање психичких особина својих јунака. Реч је о његовим најуспелијим операма: Апотекар (Lo speziale), Живот на месецу (Il Mondo della luna / Die Welt auf dem Monde), Права истрајност (La vera costanza), Рибарице (Le pescatrici), Ненастањено острво (L’isola disabitata) и Разочарана неверност (L’infedeltà delusa). Х. је првенствено инструментални композитор и као такав је трајно заслужан за пуно осамостаљење инструменталне музике у другој половини XVIII века. У СНП су извођене његове опере Апотекар (1941) и Живот на месецу (1975) и 1964, концертно, ораторијум Годишња доба (Die Jahreszeiten).

М. Х.

ХАЈДУ В. – певач-аматер. У оперетама и драмским комадима с певањем наступао је у СНП 1930. Од тих епизодних улога позната је само Чарли у оперети Оли-Поли.

ЛИТ: А-м, „Оли-Поли“, оперета од Валтер Коло-а, Нови Сад, 1930, бр. 8, с. 2; Б., Премијера оперете „Оли-Поли“, Отаџбина, 1930, бр. 37. с. 5.