ФРИДРИХ Вилхелм (Wilhelm Friedrich) – немачки позоришни радник, драмски писац и преводилац (Берлин, око 1805 – Напуљ, Италија, 15. XI 1879). Служио се псеудонином В. Ф., што су у ствари оба лична имена, а право презиме му је било Ризе (Riese). До 1852. је живео у Хамбургу и радио за тамошње позориште („Талија-театер“); 1852. настанио се у Напуљу, где је остао до смрти. Поред неколико оригиналних драма и оперских либрета (музика Friedrich von Flotow), са енглеског и француског је превео и за немачку сцену адаптирао око 120 позоришних комада који су штампани у десет збирки (Das Theater des Auslandes. In Bearbeitungen) у периоду од 1847. до 1868; комад Претенденат и протектор (Prätendent und Protektor), који је, у преводу Бранка Мушицког, у СНП изведен 1875, објављен је у трећој збирци (1850-1852). Ф. је данас сасвим заборављен, а како је последње деценије живота провео у Италији, у Немачкој га се после његове смрти једва још неко сећао и о њему готово и нема литературе.

С. К. К.

ФРИШ Макс Рудолф (Max Rudolf Frisch) – писац и архитекта (Цирих, 15. V 1911 – Цирих, 4. IV 1991). Прва дела написао је још као гимназијалац. Студије германистике уписао је 1930. на универзитету у Цириху. Убрзо је увидео да му студије неће помоћи да стекне списатељски занат онакав какав је очекивао. Почео је да ради за једне циришке новине, где је писао есеје на тему Шта сам ја?, што је представљало почетак његовог слободног деловања као писца, а уједно је то била и главна проблематика већине његових будућих радова. Поред рада у новинама, држао је и курсеве на универзитету. Његов рад је био инспирисан аутобиографским самоистраживањима, обрађивао је приватне доживљаје и увек је био аполитичан. Од фебруара до октобра 1933. радио је као репортер у Прагу, Будимпешти, Бгду, Сарајеву, Дубровнику, Згбу, Истамбулу, Атини и Риму. Доживљаје са тих путовања искористио је за свој први роман Јирг Рајнхарт. Летње судбинско путовање (1935). После другог романа,  Одговор из тишине (који је изашао из штампе 1937), одустао је од писања и од 1936. до 1940. студирао је архитектуру. Међутим, током Другог светског рата, док је био у швајцарској војсци, поново је почео да пише. У Дневнику 1946–1949 (1950) изнео је свој доживљај света у послератној Европи, да би већ  1951. изашла  његова нова драма Гроф Едерланд, која је доживела неуспех. Исте г. одлази у САД и Мексико, где пише драму Дон Жуан или љубав према геометрији. После Другог светског рата, када је објавио роман Штилер (1954) који је доживео велики успех, посветио се само писању. Роман који му је донео светску славу и који је објављен на више од 30 језика, Хомо Фабер (1957), и данас је обавезна школска лектира у земљама немачког говорног подручја. Следе романи Рецимо да ми је име Гантенбајн (1964), Виљем Тел: школски уџбеник (1971), Монток (1975), Плавобради (1982), као и политички ангажоване драме Гроф Едерланд (1951), Дон Жуан или Љубав према геометрији (1953), Бидерман и паликуће  (1958), Андора (1961) и др.  У Дневнику 1966–1971 (1972) критички је проговорио о својој домовини, Швајцарској, и менталитету својих суграђана. У јулу 1958. упознао се са аустријском списатељицом Ингеборг Бахман и, иако је она одбила његову брачну понуду, он је све до 1968. био њен верни пратилац и сапутник. Веза између њих била је интензивна али проблематична. Његов роман Нека ми име буде Гантенбајн сматра се директном реакцијом на ту везу која се непосредно пре издавања романа завршила. Крајем 1968. венчао се са 28 г. млађом студенткињом немачког и француског језика Маријаном Елерс. Међутим, дошло је до развода 1979, када се обелоданила његова афера са 32 г. млађом Американком током једног семинара у САД. У центру Фришовог стваралаштва налазе се човекови конфликти са самим собом: проналазак и потврђивање сопственог идентитета, посебно у односу са другима, затим стварање сопствене биографије, подела између полова и њено укидање, старост и пролазност, као и проблем језика и шта се њиме уопште може рећи. СНП је извело његову драму Бидерман и паликуће.

М. Л.

ФРИШЕ-ФИРЕ – шаљива игра у 1 чину. Написао: Милан Савић.

Праизвођење у СНП 24. II 1879. у НСаду. – Ј. Поповићева (Спасићка), Л. Хаџићева (Ленка), М. Максимовићева (Аница), П. Добриновић (Младен Рајковић). – Изведено 2 пута.

БИБЛ: Коста Ристић, Фрише фире, НСад 1879.

ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), „Фрише фире“, Позориште, НСад, 1879, бр. 33, с. 130-131; -СТ-,  „Фрисе фире“, шала у једном чину од Косте Ристића, Јавор, 1879, бр. 13, с. 413-414; Кеста, Српско народно позориште у Вршцу, Застава, 1879, бр. 186, с. 2.

В. В.

ФРОЈЛАЈН АНА – лирска комедија у 2 дела. По мотивима Швабице Лазе Лазаревића написала: Весна Јанковић.

Праизвођење у СНП 18. XII 1975. у НСаду. – Рд. С. Салетовић, сц. М. Табачки, к. г., к. М. Чохаџић, к. г., музички сарадник Д. Стулар; К. Мартинов-Павловић (Ана), В. Вртипрашки (Миша), М. Петковић (Коста), Т. Плескоњић (Туманов), Љ. Јовић (Клара), С. Јосић (Девојка), Д. Стулар (Клавириста). – Изведено 23 пута, глед. 5402.

БИБЛ: Фројлајн Ана, драма у 4 чина, по мотивима приповетке Швабица Лазе Лазаревића, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1835.

ЛИТ: А-м, „Швабица“ као „Фројлајн Ана“, Борба, 13. XI 1973; В. Миросављевић, Тимска представа, Дневник, 14. XII 1973; Д. Николић, Дијалог са савременошћу, Позориште, НСад, 1973, бр. 4, с. 3; В. Јанковић, О свом тексту, Позориште, НСад, 1973, бр. 4, с. 3; А-м, „Фројлајн Ана“ у Новом Саду, Политика, 19. XII 1973; А-м, „Фројлајн Ана“ пред селекторима, Дневник, 20. XII 1973; М. Мирковић, Блиско о странкињи, Политика експрес, 20. XII 1973; Л. Геролд, Régi szerelmek – mai fiataloknak, Magyar Szó, 21. XII 1973; П. Матеовић, У вртлогу сазревања, Дневник, 23. XII 1973; С. Божовић, Дневник сентименталне љубави, Вечерње новости, 24. XII 1973.

Ј. М.

ФРОМОН И РИСЛЕР (Fromont jeune et Risler aîné) – драма у 5 чинова, с предигром. По властитом истоименом ромену написао Алфонс Доде, у сарадњи са Анријем Белоом. Прво извођење у Паризу, 16. IX 1876, у нашој земљи 20. XII 1883. у ХНК у Згбу (под насловом Fromont junior i Risler senior).

Први пут у СНП 20. I 1900. у НСаду. С француског превео: Михаило Р. Поповић. – Рд. М. Хаџи-Динић; Д. Ружић (Рислер), М. Марковићка (Сидонија), Д. Спасић (Франсоа Рислер), М. Марковић – Мика (Фромон – Ђорђе), С. Бакаловићка (Клара), М. Хаџи-Динић (Делобел), Љ. Душановићка (Дезире), А. Лукић (Шеб), М. Тодосићка (Шебовица), М. Николић (Сигмунд, Планус), Д. Николићка (Г-ђа Добзонова), Л. Вујичићева (Собарица), Д. Туцаковићева (Шегрт), М. Николантић (Келнер), В. Хорват-Хорватић (Слуга у писарници). – Изведено 16 пута.

Обновљено као премијера у СНП 5/18. II 1902. у Сентомашу. – Рд. М. Хаџи-Динић; Д. Ружић (Рислер), М. Марковићка (Сидонија), А. Стојановић (Франсоа Рислер), М. Марковић Мика (Фромон), С. Бакаловићка (Клара), М. Хаџи-Динић (Делобел), З. Добриновићка (Дезире), П. Добриновић (Шеб), М. Тодосићка (Шебовица), М. Николић (Сигмунд Планус), Д. Николићка (Госпођа Добзонова), Л. Вујичићева (Собарица), С. Шикопарија (Шегрт), Е. Слука (Келнер), В. Виловац (Слуга). – Изведено 7 пута.

Премијера у СНП 20. III 1919. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 2 пута.

БИБЛ: А. Доде и А. Бело, Фромон и Рислер, драма у 5 чинова, с предигром, с француског прев. Мих. Р. Поповић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 216.

ЛИТ: А-м, У четвртак, 20. јануара први пут: „Фромон и Рислер“, Застава, 22. I 1900; А-м, „Фромон и Рислер“, драма, написали су је А. Доде и А. Бело, Браник, 1900, бр. 9, с. 3; (Ј. Г(рчић), Фромон и Рислер, Позориште, НСад 1900, бр. 15, с. 58–59; А-м, С. Н. П. у Меленцима, 8 (21) јула 1900 представљено „Фромон и Рислер“, Србадија, Велика Кикинда 1900, бр. 4–6, с. 3; А-м, „Фромон и Рислер“, драма у 5 чинова од А. Додеа и А. Белоа, Браник, 1901, бр. 150, с. 5; -а, У суботу 8. децембра гледасмо по други пут: „Фромон и Рислер“, Застава, 11. XII 1901; Ј. Хр(аниловић), Фромон и Рислер, Позориште, НСад 1901, бр. 38, с. 206–207; Ј., Драма „Фромон и Рислер“ давана је на нашој позорници први пут дне 19. фебруара, Народност, Панчево 1903, бр. 17, с. 4.

Л. Д.

ФРОНДЕ Пјер (Pierre Frondaie) – француски песник и писац романа и позоришних комада (Париз, 1884 – Вокресон, 27. IX 1948). Право му је име било Рене Фроде (René Fraudet). Отац му је био Парижанин, а мати Баскијка. Родитељи су желели да га упишу у трговачку школу, али је то избегао отишавши на одслужење војног рока. Пошто је отац и по његовом повратку из војске настојао да га приволи да буде трговац, напустио је родитељски дом – као двадесетогодишњак, са 40 франака у џепу, али је понео и рукопис свог драмског првенца – Перверзна ноћ. Послао је писмо Сари Бернар: „Госпођо, написао сам генијално дело. Само Ви можете да одиграте улогу главне јунакиње“. „Ко зна – одговорила му је Сара – можда Вас сам Бог шаље. Донесите ми рукопис“. С. Бернар је текст прочитала, али је комад одиграла много касније. Као драмски писац Ф. је постигао огроман успех (Шарл Боаје је почео у његовом комаду Монмартр); романи су му донели мање славе. Волео је снажне ефекте. Није се одликовао нарочито дубоком мишљу, али му је заплет био изврстан, а стил бриљантан. Био је препун животног елана и ђаволски духовит. Једна корпулентна глумица, којој се замерио, искористила је податак што у току рата није био на фронту па му је послала корпу са цвећем и пропратним писамцетом у којем је стајало: „Човеку који би могао да носи пушку“. Одговорио јој је новом корпом цвећа и писамцетом: „Жени која би могла да носи топ“. Нарочито успешан је био у адаптацијама како својих тако и туђих романа (Мориса Бареса, Анатола Франса, Клода Фарера). Један од његових радова ове врсте је, у сарадњи са аутором, и драматизација романа Жена и њена играчка (La Femme et la pantin, 1898) Пјера Луиса, која је у Паризу угледала света 1910, а коју је СНП извело 1924. Добар део његових романа и драма је филмован.

С. А. Ј.

ФРТУНИЋ Димитрије – књижевник и преводилац (Вучитрн, 8. II 1884 – Београд, 9. VII 1937). Основну школу завршио је у Вучитрну, гимназију у Цариграду, а у Бгду је студирао француски и српскохрватски језик и књижевност. Учитељевао је у Радаљу, Крушевцу, Ужицу, Крагујевцу и Куманову (1908-1915). За време Првог светског рата прешао је преко Албаније и нашао се у Француској, где је од 1916. до 1919. био васпитач српске средњошколске омладине (у Ници и Марсељу). Затим се вратио у Куманово, а од 1921. до пензионисања (1932) предавао је на Филозофском факултету и у гимназији у Скопју. Говорио је француски, турски и албански. Био је члан Клуба независних књижевника. Објављивао је у „Цариградском гласнику“,  „Књижевној недељи“,  „La Patrie serbe“, „Мисли“, „Јужној Србији“, „Вардару“ и „Јужном прегледу“. Његов превод драме Браћа Карамазови, коју су по Достојевском написали Ж. Копо и Ж. Кру(ј)е, изведен је у НПДб 1938.

БИБЛ: Ф. Достојевски, Браћа Карамазови, драма у 5 чинова, написали Жак Копо и Жан Грује (sic!), прев. са француског Димитрије Фртунић, Крагујевац 1912.

В. В.

ФУЛДА Лудвиг (Ludwig Fulda) – немачки писац (Франкфурт на Мајни, 15. VII 1862 – Берлин, 30. III 1939). Тешко је искусио расне прогоне. Као син трговца и банкара, франкфуртског Јеврејина, требало је и сам да постане трговац, али је ипак отишао на студије филозофије и филологије, најпре у Берлину и Лајпцигу, а дипломирао је и докторирао у Хајделбергу, на најстаријем универзитету у Немачкој. Тема доктората је био немачки драмски писац Кристијан Вајзе (Christian Weise, 1642–1708). Иако је пред њим била извесна каријера универзитетског професора, одлучио је да буде слободан писац. Од 1884. живео је у Минхену, где је припадао кружоку Паула Хајзеа (Paul Heyse, 1830–1914), првог Немца носиоца Нобелове награде за књижевност (1910), данас већ прилично заборављеног писца, који је, међутим, пре Првог светског рата и код нас био доста познат. Од 1888. до 1893. поново је био у Берлину, у којем се приближио натуралистима, посебно Герхарту Хауптману и Херману Зудерману; после још једног једногодишњег боравка у Минхену (1894-1895), коначно се настанио у Берлину. Г. 1906. путовао је у Америку. Сем малог броја новела и других прозних радова, написао је неколико десетина драмских дела, највише комедија: Die Aufrichtigen, 1883; Das Wunderkind, 1896; Die Zwillingsschwester, 1902; Der Dummkopf, 1907; Das Wundermittel, 1920. итд.). Преводио је са француског (Молијерова дела, Фигарову женидбу, Сирана де Бержерака итд.), са енглеског (Шекспирове сонете) и др. За чаробну бајку Der Talismann предложен је за Шилерову награду, али је цар Вилхелм II одбио тај предлог; за превод Молијерових комада Француска му је доделила Крст Легије части, али је 1914. поништила то одликовање; од 1926. био је председник Сената за поезију Пруске академије уметности, али је по доласку нациста на власт искључен из Академије. Да би се као Јеврејин спасао понижења и прогона, извршио је самоубиство. О Ф. је на немачком језику доста писано. У СНП му је 1913. изведен комад Насамо (Unter vier Augen – праизведба у Берлину 1886, штампано 1887).

С. К. К.

ФУНТЕК Антон – словеначки књижевник и либретиста (Љубљана, 30. X 1862 – Љубљана, 21. X 1932). У родном граду је завршио учитељску школу, а потом радио као учитељ и професор Учитељске школе у Љубљани. Пензионисан је 1925. У књижевности се појавио као представник формалистичке школе збирком песама Izabrane pesmi. Познат је као преводилац словеначких песника на немачки. Приповедачка проза му је епигонска, али је као драмски писац постигао много више успеха (Iz osvete, Tekma, Za hčer). Његово интересовање за позориште огледа се и у преводима драмских текстова и позоришним критикама које је објављивао у „Љубљанском звону“, чији је био и уредник. Написао је либрето за оперу Бењамина Ипавице Teharski plemiči, који је касније прерађен за оперу Виктора Парме Урх, гроф цељски. Заједно са Фрањом Гестлом написао је и либрето за једночину оперу Виктора Парме Ксенија, која је у СНП изведена 1909.

В. Кч

ФУРНИЈЕ Нарсис (Louis-Pierre-Narcisse Fournier) – француски драмски писац (Женева, 24. XI 1809 – Париз, 24. IV 1880). Аутор је низа комедија и водвиља различите садржине и вредности. Понајбоље су му једночине сценске пошалице које је стварао са мање познатим драматичарима (ни сам не нарочито познат). Неке су му се комедије такве врсте врзмале и по нашим позорницама (Партија пикета, на пример). Написао је, између осталога, комаде: Гвоздена образина (Le Masque de fer, 1831, као сарадник А. Арнуа), Мајчино срце (1836, са Изаном), Буран дан (1843), На ивици понора или Роман по моди (1844, са де Бијевилом), Амина или Модерни Турчин (1845), Бајацо (1849), Бонапарта у Египту (1851, са Ф. Лабрусом), Манон Леско (1852), Муж који нема шта да ради (Un Marie qui n’a rien à faire, 1852, с Лорансеном), Партија пикета (Une partie de piquet, 1854, с Мејером), Господиново одсуство (Les Absences de Monsieur, 1856, с Лорансеном), Развалине црног дворца (1857, с Мејером). У репертоару СНП нашла су места четири Ф. позоришна комада: 1868. Гвоздена образина, 1870. Глумица (с Мејером), 1870. Партија пикета и 1872. Да се мењамо (Chasse-Croise, са Мејером).

Ж. П.