УЊКАВА КОМЕДИЈА ИЛИ КИЦОШ МАТА, БАЛАВИ ЂУРА И ДРЉАВИ СТЕВА – шаљиве скице из нашег свакидашњег живота с певањем, у 4 радње, од Чича-Пантелије – написао: Илија Округић Сремац. Музика: Аксентије Максимовић.

Праизвођење у СНП 6. I 1870. у НСаду. – Л. Телечки (Шумарски), Ј. Поповићева (Пуница му), Ј. Маринковићка (Лиза), С. Максимовићка (Евелина), М. Недељковићка (Клер), Д. Ружићка (Софија), М. Србендић (Јулијус), М. Суботић (Хуњкић), Н. Зорић (Крмелић), Д. Ружић (Цифрић), Ђ. Соколовић (Мика), xxx (Први шумарски пандур), К. Хаџић (Други шумарски пандур), В. Поповић (Трећи шумарски пандур), Ј. Бунић (Четврти шумарски пандур). – Изведено 8 пута.

Премијера у СНП 13. I 1874. у НСаду. – Н. Недељковић (Шумарски), Ј. Поповићева (Пуница му), Ј. Маринковићка (Лиза), Л. Хаџићева (Евелина), Л. Маринковићева (Клара), Д. Ружићка (Софија), П. Добриновић (Јулијус), Ђ. Соколовић (Мика), А. Сајевић (Уњкић), Н. Зорић (Крмелић), Д. Ружић (Цифрић), Г. Пешић (Први пандур), Љ. Петровић (Други пандур), Ј. Божовић (Трећи пандур). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: Др М. Ј., Нов комад нашег позориштног репертоара, Подлистак Заставе, 1870, бр. 5, с. 2; А. Ковач, Илија Округић Сремац, ЛМС, 1956, књ. 378, с. 95.

В. В.

УОБРАЖЕНИ БОЛЕСНИК (Le malade imaginaire) – шаљива игра у 2 чина. Написао: Жан-Батист Поклен Молијер. Прво извођење у Версају, 10. II 1673, у нашој земљи 26. XII 1861. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 9. VIII 1862. у НСаду (под насловом Силом болесник). Прерадио: Лаза Телечки. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – Д. Ружићка (Ружица), А. Савић (Пржић), Н. Зорић (Болесник), Љ. Коларовићка (Султана), С. Поповићева (Даринка). – Изведено 5 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 30. XI 1921. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – Д. Спасић (Болесник), М. Душановић, З. Душановићка. – Изведено 8 пута.

Премијера у СНП 12. I 1933. у Вршцу. Превео: Богдан Поповић, стихове препевао: Драгослав Илић. – Рд. А. Верешчагин, сц. Ж. Моачанин; Н. Динић (Аргон), Р. Ферари (Белина), Д. Левак (Беранд), З. Николићка (Анжелика), Ј. Јевтићева (Луиза), Г. Николић (Бонфон), Ђ. Козомара (Клеант), С. Савић (Г. Диафоарус), Л. Лазаревић (Тома Диафоарус), М. Миљуш (Пиргон), М. Динићка (Тоанета). – Изведено 13 пута.

Прво извођење у ДНП 17. II 1942. у Панчеву. – Рд. А. Верешчагин, сц. М. Шербан; М. Јелић (Арган), О. Животићка (Белина), Р. Петровићева (Анжелика), Б. Душановићева (Лујзица), Ђ. Козомара (Бералд), М. Јаснић (Клеант), С. Савић (Господин Диафоарус), М. Мирковић (Тома Диафоарус), Н. Митић (Пиргон), Р. Ковачевић (Флеран), М. Милићевић (Бонфоа), Љ. Раваси (Тоанета). – Изведено 5 пута.

БИБЛ: Молијер, Умишљени болесник, прев. Иван Широла, Сењ 1887.

ЛИТ: А-м, У четвртак. 9. авг.: „Силом болесник“ по Молијеровом „Le malade imaginaire“ прерадио Л. Телечки, члан дружтва, Србски дневник, 11. VIII 1862; А-м, Србско народно позориште, Н. Сад. 9. VIII 1862. г. „Силом болесник“, Даница, 1862, бр. 23, с. 378; А-м, Србско народно позориште. Н. Сад, 7. II 1863. „Силом болесник“, Даница, 1863, бр. 6, с. 96; А-м, Србско народно позориште. Сомбор, 7. XI 1863. „Силом болесник“, Даница, 1863, бр. 46, с. 733; Д. Ј., Критички приказ Молијерове комедије..., Истина, НСад 1921, бр. 10, с. 13; А-м, Гостовање Српског народног позоришта у Вршцу, Југословенски дневник, 1933, бр. 16, с. 6; Л. Д(отлић), О првим Молијеровим представама у Н. Саду, ВС, 1946, бр. 1, с. 6.

В. В.

УПРАВНИ ОДБОР ДСНП – Оснивачка скупштина ДСНП, на којој је усвојена и прва редакција Устава ДСНП, одржана је 29. и 30. V 1862 (по старом календару). За првог начелника ДСНП изабран је Стеван Брановачки, чији је мандат трајао до 28. IX 1868, када је изабран Јован Суботић. По истеку Суботићевог мандата, поново је изабран Стеван Брановачки 3. VIII 1871, а три година касније 18. VIII 1874. Михаило Полит Десанчић. Начелници ДСНП били су и: Стеван Павловић (31. VIII / 12. IX 1878), др Лаза Станојевић (9. / 21. XI 1881), Антоније Тона Хаџић (1905), Ђура Трифковић. Чланови су бирани по избору и реизбору, а списак свих чланова УО, ЕО и ПО ДСНП објављивану су у листу „Позориште“. За првог председника УО ДСНП 1862. изабран је Ђорђе Кода, новосадски трговац. Печат ДСНП се касније појавио, за сада је познато да је употребљен први пут на писму УО ДСНП, од 22. VI / 4.VII 1875, Магистрату слободне вароши новосадске, а у потпису стоје: Сава Петровић, секретар и Антоније Хаџић, подначелник. УО ДСНП непрекидно су обаљали председник, подначелник, секретар и фискал, а за поједине функције (књиговођа, благајник) чланови су се мењали на 4 или 5 година: Лаза Станојевић / Антоније Хаџић, председник, Антоније Хаџић / др Гедеон Дунђерски, подначелник, Сава Петровић, секретар, Илија Вучетић / Стеван Малешевић, фискал, Арон Поповић / Јован Токалић / Аркадије Марковић, књиговођа, Данило Манојловић / Лаза К. Манојловић, благајник. УО ДСНП су чинили и чланови ПО и ЕО, састајали су се по потреби, најчешће 15. и 30. у месецу. Годишњи извештај о раду УО износили су се пред главну Скупштину ДСНП, која се одржавала средином године, јуна или јула месеца. УО је утврђивао репертоар, приход од представа (детаљно разматрано које представе су донеле навише прихода, или колико је продато примерака из едиције „Зборник позоришних дела“), разматрао годишње извештаје о раду ДСНП, ПО и ЕО, о стању фондова, односно оствареном проходу. На дневном реду су били извештаји о раду које су подносили управник ДСНП, чланови ПО, ЕО, месни одбори ДСНП из Војводине, као предлози донети на њиховим седницама, разматрали су се и редовни годишњи прорачуни, списак чланова и подаци о глумачком особљу. УО је бирао чланове ДСНП и почасне чланове (в. Почасни чланови ДСНП), давао дозволе да се преводе страни текстови на српски, доносио предлоге, уредбе, правна документа, програме, позиве и друга акта за усвајање на главној скупштини ДСНП. Важнији документи, позиви и програми често су били штампани (А. Пајевић, Платонова штампарија, Српска народна задружна штампарија, Српска штампарија др Ј. Суботића) и дати јавности на увид: Правила за Дружину српског народног позоришта у Новоме Саду, 1863, 1873. и 1886, Програм за главну скупштину ДСНП, у НСаду 30. јула 1869, Програм за главну скупштину ДСНП, у НСаду 30. јула 1870, Распоред за главну скупштину ДСНП, што ће се одржати у у НСаду 3. (15) августа 1871, Српском народу: из седнице УО ДСНП у Новоме Саду 6. (17) II 1874, Распоред за главну скупштину ДСНП, што ће се одржати у у НСаду 18. (30) VIII 1874, Распоред за главну скупштину ДСНП, што ће се одржати у у НСаду 17. (29) VIII 1875, Правила за глумачки пензиони фонд 1885, Правила о месним позоришним одборима1905, Правила за пензиони фонд за чланове Србске позоришне дружине 1906, Правила за Српску народну позоришну дружину1907. УО је сваке године објављивао и позиве јавности, родољубима и народу, који би се уплатом чланарине (обавезујућа је износила 50 форинти) уписали као чланови ДСНП, или ЕО, а на тај начин би се умножавао и Позоришни фонд. У годинама када се приход није умножавао, УО је разматрао друштвене околности, најпре имајући у виду социјални моменат, и у складу с тим доносили су одлуку да се не објаве такви позиви народу, као на пример 1884/1885, када је година била „неродна, када је владала општа оскудица“. Из записника УО може се реконструисати да су се на дневним реду разматрали и неки други текући проблеми: утврђивање повреде права сопствености, односно крађе, разматрање извештаја поводом инцидената и немилих околности на гостовањима и изрицање казнених мера (не само новчаном казном него и отказом члану ДСНП), одређивање висине новчане помоћи, тзв. „вађевине“ за помоћ члановима ДСНП а на предлог ЕО, разматрани су конкретни предлози ДСНП, на пример, за оснивање Пензионог фонда за чланове ДСНП (1865), за осигурање позоришне гардеробе од пожара (1906), одобрење да ДСНП изведе представу за помоћ становницима Потисја и Сегедина, настрадалим у поплави (1879), изадавање налога да се изврше хитне поправке на сценографији (Танасије Таса Исајловић, 1887), именовање разних комисија (на пример, специјална комисија за утврђивање штрајка глумаца на гостовању у Суботици 1908), усвајање програма за обележавање јубилеја уметника, одобравање ванредне награде члановим за труд (на пример, 300 ф. Димитрију Ружићу, 1888) или разматрао дописе о одласку чланова из ДСНП (на пример, Ленка Хаџић је обавестила УО да се након 17 година „глумовања“ повлачи у приватан живот, 1887) и слично, или је своје предлоге УО ДСНП упућивало надлежнима у граду, на пример, о потреби за увођење расвете на плин у зграду „Зеленог венца“, у којој је СНП давало представе до 1892, када је истекао уговор о закупу, а зграда потом срушена. С тим у вези УО ДСНП је одштампало 15. / 27. IV 1892. обавештење у ком се предлаже добровољни порез од 1 новчића по „српској глави“ а на потребе зидања нове зграде СНП-а, а проглас су потписали др Лаза Станојевић и Сава Петровић. У листу „Позориште“, најчешће у рубрици под насловом „Листићи“, објављивани су извештаји о раду УО ДСНП. УО је у време рата мировало, да би се под руководством др Ђуре Трифковића, сина српског комедиографа, активирало већ на првој послератној седници УО ДСНП, одржаној 23. XII 1918. По завршетку Првог светског рата ДСНП, понајвише захваљујући Милану А. Јовановићу и др Ђури Трифковићу, обнавља рад већ крајем 1918. И ПО је до подржављења СНП, 22. XII 1919, сазиван шест пута; позивани су на седнице преживели чланови из састава од 1914, али се ПО ни једанпут није могао састати, као што је и констатовано на седници УО ДСНП од 6. VIII 1919. Због тога је тада било закључено да до Главне скупштине послове ПО обавља УО. Сачувани су записници III, IV и V седнице из 1919, на којима су расправљани предмети из надлежности ПО. После тога, подржављењем глумачког ансамбла, ДСНП више није имало потребе до води бригу о њему, па су из програма ДСНП престали задаци и обавезе које је Одсеку наметао Устав од 1862, односно 1865. Доношењем новог Устава ДСНП (1920) мењају се карактер, циљеви и задаци ове организације и у његовом саставу нема више ПО и ЕО. Отада ће ДСНП имати само УО (председник др Ђура Трифковић, секретар Светислав Баница), а нешто доцније и Надзорни одбор. Са та два органа ДСНП ће дочекати и 1941.
Чланови УО ДСНП (в. Чланови УО)
ЛИТ: Устав Друштва за Србско народно позориште, НСад, 1865; архивска грађа о Друштву за СНП, Архив Војводине, Ф-35: књ. 4 – записници Главне скупштине УО ДСНП 1861–1922; књ. 5 – записници УО ДСНП 1862–1881; књ. 6 – записници УО ДСНП 182–1905; књ. 7 – записници УО ДСНП 1906–1927; књ. 16, арх. бр. 172, 28. I 1920; „Позориште“, НСад 1887, с. 227 „Позориште“, НСад 1889, с. 28; „Позориште“, НСад 1890, с. 192; „Позориште“, НСад 1891, с. 80; „Позориште“, НСад 1897, с. 74; „Позориште“, НСад 1897-8, с. 206; „Позориште“, НСад 1898-9, с. 78; „Позориште“, НСад 1899-1900, с. 243; „Позориште“, НСад 1901–2, с. 182; „Позориште“, НСад 1902-3, с. 125; „Позориште“, НСад 1904-5, с. 158; „Позориште“, НСад 1905–6, с. 110; „Позориште“, НСад 1906–7, с. 187.

И. И-К.

УПРАВНИЦИ СНП 1861–1986.

(СНП, НП, Н-Оп, НП Бгд Секција за Дб, НПДб, НПДбС – редовни, вршиоци дужности, сарадници у заједничком управљању, артистички управници)
Арсенијевић-Перић-Стокановић Олга – од 6. III до 31. X 1952.
Бајић Станислав – од октобра 1946. до јула 1947.
Белић Душан – од 23. V 1983. до 4. VI 1987.
Богдановић Милан – од септембра 1923. до маја 1924.
Богић Витомир – од септембра 1934. до јуна 1935.
Васиљевић Жарко – од септембра 1927. до јуна 1930, од септембра 1934. до јуна 1935. и од краја 1944. до 19. IX 1946.
Верешчагин Александар – од октобра до децембра 1932, од септембра 1933. до јуна 1934. и од септембра 1936. до јуна 1940.
Веснић Радослав – од септембра 1930. до 22. IX 1931.
Војиновић Бранислав – од 30. VIII 1923. до 4. IV 1928.
Динић Никола – од марта 1925. до јуна 1926, од септембра 1929. до јуна 1930, од јуна до октобра 1931. и од децембра 1932. до јуна 1933.
Добриновић Пера – од 1906. до 1911.
Душановић Станоје – од новембра 1936. до јуна 1939.
Ђорђевић Јован – од 28. VII 1861. до октобра 1868.
Јовановић Зоран – од 1. VII 1979. до 22. V 1983.
Караџић Радивоје – од 29. IX 1921. до 4. V 1922.
Коњовић Јован – од 4. XII 1949. до 6. III 1952.
Коњовић Петар – од 1. II 1921. до 30. VI 1921. и од 1928. до 1933.
Крстоношић Петар – од 16. XI 1921. до септембра 1923.
Луковић Коста – од 3. IV 1920. до 1. II 1921.
Малетин Марко – од 12. V 1936. до 6. IV 1941.
Малетин Павле – јула 1947. – свега недељу дана
Нушић Бранислав – од септембра 1904. до јуна 1905.
Петровић Љубомир – од 24. X 1931. до октобра 1932.
Поповић Душан – од 1. I 1953. до 31. X 1954.
Радујков Радомир – од 1. XI 1954. до 30. IV 1958.
Рашковић Александар – од септембра 1926. до јуна 1927.
Савић Жарко – од 10. III 1911. до 31. XII 1913.
Сотировић Драгољуб – од 1. IX 1934. до јуна 1935, од јуна 1936. до 1. X 1937. и од септембра 1939. до 6. IV 1941.
Спиридоновић Риста – од септембра 1933. до 1. IX 1934. и од 25. IV 1936. до 1. X 1937.
Станојевић Станоје – изабран на седници ПО ДСНП 15/27. VI 1898; већ сутрадан поднео оставку
Трифковић Ђура – од 1. I 1914. до 1. VIII 1914. и од 23. XII 1918. до 15. III 1919.
Хаџи-Динић Милош – од 23. XII 1918. до 2. IV 1920.
Хаџић Антоније – од 26. IX 1868. до 1903.
Хаџић Милош – од 1. VII 1958. до 30. VI 1979.
Цветковић Брана – од 13. VII 1922. до 27. VII 1923.
Чиплић Богдан – од. 1. VIII 1947. до 1. XII 1949.

УРА, СИНЧИЋ! (Hurra – ein Junge) – лакрдија у 3 чина. Написали: Ернст Бах и Франц Арнолд. Прво извођење у Немачкој, 1927.
Прво извођење у нашој земљи у СНП 27. X 1935. у НСаду. Превео: Никола Андрић. – Рд. А. Верешчагин, сц. М. Шербан; С. Репак (Теодор Натхузиус), Љ. Јовановићева (Матилда), Љ. Красић-Левак (Хени), В. Качаник (Проф. Валдемар Вебер), М. Шекулин (Хелга Лидерс), Ђ. Козомара (Др Курт Велинг), Н. Стојановић (Фриц Папенстил), Р. Петровићева (Ана), В. Милин (Бенхке). – Изведено 11 пута.
ЛИТ: А-м, У уторак 15. ов. месеца у позоришту је давана лакрдија „Ура, синчић!“ од Ф. Арнолда и Е. Баха, Нови Сад, 1935, бр. 39, с. 3; А-м, „Ура, синчић!“ од Арнолда и Баха, Дан, 1935, бр. 119, с. 4; Ј. С. Т., Премијера лакрдије „Ура, синчић!“ од Арнолда и Баха, Дан, 1935, бр. 121, с. 4.

В. В.

УРБАН Иван (Јован) – диригент и композитор (Праг, 28. X 1875 – Ваљево, 9. II 1952). Након студија на прашком Конзерваторију и краћег дјеловања у тамошњим оркестрима, дошао је 1899. у нашу земљу, која му је постала другом домовином. Углавном је био војни диригент (постигао је чин пуковника), затим директор Војне музичке школе у Вршцу, а за вријеме службовања у Скопју и Осијеку био је и диригент тамошњих казалишта, филхармонијских оркестара и аматерских зборова. Написао је неколико инструменталних композиција те многобројне маршеве за војне оркестре. Писао је и сценска дјела. У Осијеку, НСаду и Бгду изведене су му опере Мајка и Ђул-Беаза, оперете Игуманов гријех (у НП у НСаду 1926), Ружа и Терпсихора, те игроказ Зачарана принцеза (у сурадњи са извјесним Антуновићем). У НП у Бгду изведен је 1901. комад Прокоп Живка Романовића за који је У. уприличио музику. Био је познат као врстан инструментатор за лимену глазбу.

ЛИТ: А-м, Према стручној критици у Београду његова дела су од несумњиве музичке вредности, Видовдан, НСад, 14. XI 1926; А-м, Оперета у три чина написана и компонована од нашег домаћег писца Р. Космајца и Ј. Урбана – композитора, Видовдан, НСад, 14. XI 1926; А-м, „Игуманов грех“, оперета у 3 чина, либрето: Р. Космајац, музика: Ј. Урбан, Нови Сад, 1926, бр. 44, с. 5-6; А-м, Ј. Урбан, Нови Сад, 1926, бр. 44, с. 5-6; О. С(уботи)ћ, „Игуманов грех“ (Лажни игуман) – Премијера 20. XI, Застава, 23. XI 1926.

П. Ц.

УРБАН Јaн-Јован/Иван – композитор и диригент (Праг, 26. X 1875 – Ваљево, 17. II 1952). Рођен је у угледној прашкој аристократској породици. На прашком конзерваторијуму је студирао и дипломирао 1896. композицију и дириговање. У Србију је дошао 25. III 1899. како би приступио српској војси. У то врeме љубав према свему што има везе са Словенима било је изразито популарно међу чешким младим интелектуалцима. Био је ожењен Милком, из угледне ваљевске породице Перић. Пред само венчање прешао је у православну веру и том приликом добио име Јован. Био је учесник у свим ратовима које је Србија водила од 1912. до 1918. Поред Ваљева, службовао у Нишу, Приштини, Скопљу, Осијеку. Од 1926. до 1928. био је управник војне музичке школе у Вршцу, диригент позоришног оркестра и хора у Скопљу и Осијеку. Његов војни оркестар чију главнину чини двадесетак чешких музичара, постаје окосница будуће Осијечке филхармоније. У Осијеку остаје све до почетка Другог светског рата, а његов музички и уметнички дух оставља снажан печат у културном животу тадашњег Осијека. Био и један од оснивача музичко-вокалног друштва „Штросмајер”, а сарађивао је с Хрватским певачким друштвом „Липа”. Поред тога био је члан клуба хрватских књижевника и уметника. За време боравка у Осијеку компоновао је оперу Ђул-беаза, оперету Игуманов гријех, дечју оперету Зачарана принцеза, музичко сценско дело Оток смрти и оперету Терпсихора. За време боравка у Србији оснивао је музичке и певачке оркестре, конпоновао али и свирао. Убрзо је стекао надимак „српски Дворжак”. Био је капел-мајстор у тадашњој српској краљевској војсци са којом је прошао и голготу Првог светског рата као добровољац и учесник солунског рата. У периоду до Првог светског рата У. је написао велики број композиција, од којих је већи део изгубљен. Издао је више збирки композиција, а прва је издата 1908. у издању Мите Стајића, дворског књижара. Збирка је истовремено издата и на немачком језику. За време Другог светског рата, док је трајала окупација Осијека напустио је Осијек и отишао у Ваљево. После завршетка рата, повремено је одлазио у Осијек и наставио сарадњу са тадашњим оркестром Радио Осијека. У позним годинама учествовао у раду и на оживљавању музичког и културног живота Ваљева. У Осијеку, НСаду и Бгду изведене су му опере Мајка и Ђул-Беаза, оперете Игуманов гријех(у НП у НСаду 1926), Ружаи Терпсихора, те игроказ Зачарана принцеза (у сурадњи са извјесним Антуновићем). У НП у Бгду изведен је 1901. комад Прокоп Живка Романовића за који је У. уприличио музику. Био је познат као врстан инструментатор за лимену глазбу. Компоновао је велики број композиција, маршева, етида, валцера, полки, разне игре и др. СНП је извело његову дечју оперету Зачарана принцеза (в).
ЛИТ: А-м, Према стручној критици у Београду његова дела су од несумњиве музичке вредности, Видовдан, НСад 14. XI 1926; А-м, Оперета у три чина написана и компонована од нашег домаћег писца Р. Космајца и Ј. Урбана – композитора, Видовдан, НСад 14. XI 1926; А-м, „Игуманов грех“, оперета у 3 чина, либрето: Р. Космајац, музика: Ј. Урбан, Нови Сад, 1926, бр. 44, с. 5-6; А-м, Ј. Урбан, Нови Сад, 1926, бр. 44, с. 5–6; О. С(уботи)ћ, „Игуманов грех“ (Лажни игуман) – Премијера 20. XI, Застава, 23. XI 1926.

М. Л.

УРБАН Мило (Ján Rovňan ml. Podbabjagurský – Milo Urban) – словачки књижевник (Рабчице, северна Словачка, 24. VIII 1904 – Братислава, 10. III 1982). Школовао се у Ружомберку, где је убрзо постао уредник тамошњих новина „Словак“; касније је службовао у Трнави. Као најуспешнији међуратни словачки писац, убрзо је постигао велику популарност. Његове приповетке са села које је редовно објављивао од 1922, новеле и роман Живи бич (1927) постали су одмах врло тражено читалачко штиво у Словачкој, а превођени су и на многе европске језике, чиме је на нов, директан начин словачка литература постала позната и изван граница Словачке. За личност У. везане су многе противречности, а најизразитија је што се као писац прославио првенствено осуђивањем сваког насиља које уништава слободу човека, а ипак је као човек упливао у воде фашизма, које су ту слободу највише спутавале. Својом књижевном и политичком оријентацијом припадао је групи која се окупљала око листа „Ватра“ и која у јавном и културном животу међуратне Словачке представља агресивну струју словачког национализма, са честим противчешким шовинистичким испадима, што се очигледно развијало у правцу национал-социјализма и фашизма. Тридесетих г. У. је био уредник братиславских националистички оријентисаних листова, а у време фашизма главни уредник фашистичких новина „Гардиста“, тако да је после ослобођења извесно време живео као избеглица у Аустрији. Када се вратио у домовину објавио је још два романа: Угашена светла (1957) и Ко сеје ветар (1964) са знатно измењеном идеолошком садржином у односу на претходну делатност. Његове сеоске приповетке и новеле верно приказују тадашњу животну филозофију и менталитет словачког сељака и ефектно изражавају интимни живот и љубавна осећања својих јунака, што је било врло погодно за уметничко уобличење путем оперског израза. Стога је разумљиво што су се аутори прве словачке опере после ослобођења – композитор и либретист Еуген Сухоњ (в) и либретист Шћефан Хоза (в) сложили да централна новела Иза горњег млина (Za vyšným mlynom) из истоимене збирке постане либрето ове досад најгледаније и најслушаније словачке опере – Крутњава, која је у СНП изведена 1968. Уз наведену познате су му и збирке сеоске прозе Крици без одјека (Výkriky bez ozveny) и Са мирног фронта (Z tichého frontu).

ЛИТ: Е. Сухоњ, „Крутњава“, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 1-2; Б. Кришка, „Крутњава“ први пут у Југославији, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 5.

М. Км

УРБАНОВА Невенка – драмска глумица (Стари Бечеј, 28. III 1909 – Београд, 7. I 2007). Завршила је Драмски одсек Глумачко-балетске школе НП у Бгду и после стажирања у том театру 1924. примљена за сталног члана 1925. да би у њему остала све до 1962. Као већина младих глумица, каријеру је започела малим улогама у којима је запажен њен таленат. Особеним темпераментом, чулношћу, сензибилитетом и смислом за емотивна и психолошка обликовања и одсликавања истакла се у међуратном периоду ликовима размажених и ексцентричних заводница, девојака „лаког“ морала или фриволних и демонских жена. У девојкама из полусвета налазила је хумане садржаје и оправдања, а у другима импулсе савремене жене, ослобођене патријархалних и малограђанских схватања. На послератној сцени суверено је владала карактерним, драмским и трагичним ликовима: Рина (Покојник), Леди Ерлин (Лепеза леди Виндермир), Естер Колијер (Дубоко плаво море), Баруница Кастели (Господа Глембајеви), Серафина (Тетовирана ружа) и др. Остварила их је раскошним даром, сценским инстинктом, поетском и драмском снагом, обиљем спољних изражаја и огромном сугестивношћу. Гостовала је на многим сценама – у СНП са Љубишом Јовановићем као Естер Колијер у драми Т. Ретигена Дубоко плаво море (1954). Добитник је Седмојулске награде за Рину у Нушићевом Покојнику (1948), одличја Југословенске радио-телевизије за остварење у Липтоновом чају Р. Константиновића на Фестивалу радио-драме у Љубљани (1964) и Прстена Добрице Милутиновића (1984).

ЛИТ: П. Броз, Теренс Ретиген: „Дубоко плаво море“, Борба, јануара 1954; А-м, Невенка Урбанова и Љубиша Јовановић гостују у Н. Саду, Дневник, 5. VI 1954; Ђ. Ђурђевић, Сусрет са Невенком Урбановом, Република, Бгд, 13. IX 1955; Љ. Сабљић, Обожавана Јулија, Борба, 17. VII 1966; Ђ. Ђурђевић, Слово о Невенки Урбановој, Политика, 15. VIII 1972.

С. Ј.

УРВАНЦОВ Лав Николајевич (Лев Николаевич Урванцов) – руски књижевник и драмски писац (рођен негде у Украјини 1865 – Праг, 1929). Студирао је на Казанском универзитету. Широку популарност стекао је непосредно пред Октобарску револуцију. После револуције је емигрирао; пред смрт је написао мемоаре. У. драме су доста површне у уметничком погледу, по правилу засноване на криминалистичким заплетима и нападно интимистичким доживљајима јунака. Најпознатије међу њима су: Вера Мирцева (1915), Благодет (Благодать, 1916), Зверчица поред белог камена (Зверёк у белого камня), која је у СНП у НСаду извођена 1933. под насловом Марусја.

БИБЛ: Марусја или зверчица, комад у четири чина, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 462; Vera Mirceva, dráma 3 felvonásban, Szinházi elet, 1924, N° 27, с. 25–33.

ЛИТ: А-м, Урванцов Лав Николајевић, писац Вере Мирцеве. Јубилеј, Трговински гласник, 1925, књ. 35, бр. 71; А-м, „Марусја“ од Л. Урванцова, Покрет, НСад 1934, бр. 1-2, с. 5; А-м, Гостовање СНП у Србобрану, Србобрански гласник, 1934, бр. 6, с. 3; Б. Н. Смирнов, Новосадско СНП у Новој Паланци, Југословенска стража, 1934, бр. 15, с. 2; Л. А., Лав Урванцов: „Марусја“, Дан, 1935, бр. 180, с. 4; А-м, Велики успех гостовања Народног позоришта Кнеза намесника Павла у Сомбору, Дан, 1937, бр. 216, с. 4.

Б. К-ћ