ТОМИЋ Јосип Еуген – књижевник (Славонска Пожега, 18. XI 1843 – Загреб, 14. VII 1906). Гимназију је полазио у Славонској Пожеги а завршио у Згбу, гдје је од 1858. до 1863. студирао теологију а затим право. Од 1867. дјеловао је у управној служби у Славонској Пожеги, а од 1868. у Згбу као владин перовођа, од 1875. као владин тајник, од 1892. као владин савјетник а од 1905. као бански савјетник. Уз то је од 1873. до 1879. обављао дужност драматурга ХНК. У млађем је добу писао пјесме, а од 1863. је наставио да се бави књижевношћу као новелист, романописац, драматичар, преводилац и писац фељтона, студија и чланака у тадашњим часописима. Прва му је повијесна приповијетка Крвни пир (1863). Под утјецајем А. Шеное написао је хисторијске романе Змај од Босне (1879), Капетанова кћи (1884), Емин-агина љуба (1888), Удовица (1891), За краља – за дом I, II (1894-95), те довршио Шеноину Клетву. Поткрај живота, у раздобљу Модерне, написао је своје најзначајније дјело –  реалистички друштвени роман Мелита (1899). У загребачком ХНК приказивана су његова дјела: Брачне понуде (1873), Затечени женик (1878), Барун Фрањо Тренк (1880), Господин тутор (1884), Пасторак (1893), Вероника Десинићка (1903) и Нови ред (1918). Написао је либрета за опере Ивана Зајца Лизинка и Твардовски (оба су тискана – 1878. и 1880). Превео је за ХНК око сто различних дјела, међу којима велик број оперских либрета Моцарта, Росинија, Белинија, Обера, Доницетија, Вердија, те драма с њемачког, француског, чешког и пољског (Шилер, Лаубе, Фредро, Сарду, Колар, Шамберк). У СНП су приказивани његови комади Пасторак (1905) и Барон Фрања Тренк (1907), те пријеводи Девојачки завет А. Фредроа (1877) и Монтроз Х. Лаубеа (1888).

БИБЛ: пријеводи: J. Kollar, Monika, Згб 1873; Abate da Ponte, Don Juan, Згб 1874; E. Scribe, Crni domino, Згб 1874; K. D’Ormeville, Ruy Blas, Згб 1875; F. Romani, Mjesečnica (La Sonnambula), Згб 1877; Дјела I-VIII, Згб 1966.

ЛИТ: В. Клаић, Јосип Еуген Томић, Виенац, Згб 1884, бр. 39-40; С. С. Крањчевић, Уз 40-годишњицу књижевног рада Ј. Е. Томића, Нада, Сарајево 1900, бр. 8; М. Огризовић, Јосип Еуген Томић, Хрватска смотра, Згб 1906, бр. 1; Ј. Ивакић, Јосип Еуген Томић, Народне новине, Згб 1918, бр. 248-249; Ш. Бален, Јосип Еуген Томић, Обзор, 1931, бр. 279; Е. Штампар, Јосип Еуген Томић, монографија, Згб 1939; Ш. Вучетић, Јосип Еуген Томић, предговор I књ. Т. Дјела, Згб 1966; М. Шицел, Јосип Еуген Томић, предговор књизи Јосип Еуген Томић, Пет стољећа хрватске књижевности, Згб 1970, књ. 45.

С. Б.

ТОМИЋ Милутин – драмски глумац (Лозница Подрињска, 21. IV 1908 – Смедерево, 5. VI 1941). Завршио је гимназију и абитуријентски курс, али се убрзо посветио глуми. Први пут је ступио на сцену 1925. у путујућој дружини Николе Јоксимовића и у њој остао до краја 1926. Од 1927. до 1928. је био ангажован у Градском позоришту у Лесковцу, од 1928. до 1929. у водвиљској трупи Миодрага-Мике Ристића у „Боровом парку“ у Бгду, од 1930. до 1932. у путујућог дружини Живојина Вучковића, од 1933. до 1935. у Београдском малом позоришту Душана Животића, 1936. у НП у Скопљу и од 1. VIII 1937. до смрти у НПДбС. Импозантне појаве, висок, крупан, са позорнице је деловао веома убедљиво. Био је изразито реалистичан, природан и непосредан у изразу, карактерни глумац са смислом да изрази комично и типично у карактеру.

УЛОГЕ: Борис (Марусја), Јован Курзон (Слепи прозор), Алберто Верани (Два туцета црвених ружа), Петко (Подвала), Спасоје Благојевић (Покојник), Прохор Борисович Храпов (Васа Железнова), Човек с ногом (Пут око света), Јован (Ђидо), Посланик (Вода са планине), Димитрије (Браћа Карамазови), Лука (На леђима јежа), Лазар Грујичић (Моји ђетићи), Станојевић (Кад је среда петак је), Хајдук Вељко Петровић (Чучук Стана).

ЛИТ: А-м, Гостовање Народног позоришта Дунавске бановине у Сенти, Време, Бгд, 4. XI 1939; Ђ. М. Мањулов, Прво дуже гостовање Бановинског позоришта у Бачкој Паланци заинтересовало је публику, Дан, 1940, бр. 226, с. 6; А-м, Годишњица смедеревске трагедије, Српска сцена, 1942, бр. 18, с. 618; Л. Дотлић, Сећање на глумце погинуле у Смедереву, НС, 1951, бр. 10, с. 4.

Б. С. С.

ТОНИН Борис – балетски играч, шеф Балета, кореограф и педагог (Никинци, Војводина, 4. V 1933 – Рим, 21. XI 2017). Право му је име Никола Никић. Завршио је нижу гимназију са малом матуром у Згбу 1948. Балетску каријеру је отпочео 1951/52, а касније балетско образовање допунио је у Центру за класичну игру Розеле Хајтауер у Кану, у Академији Крафтон у Лондону и на Балетској академији Ренон Франкети. У СНП је био члан Балета од 1. I 1952. до 31. VIII 1953. Потом је отишао у иностранство, где је наступао као играч и упоредо се бавио кореографским и педагошким радом. Поново је ангажован у СНП, овог пута као шеф Балета, педагог и кореограф, од 16. VIII 1969. до 12. III 1972. За неке балете које је кореографски поставио био је и костимограф, а наступао је и у солистичким улогама. Кореографисао је и балетске нумере у оперским представама СНП. Из његове сарадње са домаћим композиторима настала су нова, оригинална дела праизведена у СНП, нека од њих тематски заснована на нашој револуционарној прошлости. Својим радикалним иновацијама у балетским представама, подржаван колико и оспораван, свакако је, око новосадске балетске сцене, изазвао значајну пажњу и код публике и код критике.

УЛОГЕ: xxx (Пасион), Агостино (Агостино), Млади музичар (Фантастична симфонија), Младожења (Ноћ на прузи), xxx (Кореографски концерт).

КОРЕОГРАФИЈЕ: Балет не познаје границе, Жар птица, Агостино, Пасион, Фантастична симфонија, Жизела, Успавана лепотица, Војводина, Ноћ на прузи, Кореографски концерт (Крила, Рођење Аполона, Карневал, Осма симфонија).

ЛИТ: А. Вачић, Новосадски балет припрема се да шокира публику, Вечерње новости, 4. XII 1969; В. М(иросављевић), Нови балетски израз, Дневник, 12. XII 1969; Д. Гајер, Модеран балет у секси-костимима, Политика експрес, 12. XII 1969; Р. П., Прво извођење балета „Ноћ на прузи“, Политика, 19. VI 1970; Б. Рушкуц, На пола пута, Дневник, 21. VI 1970; В. Миросављевић, Успавана лепотица, Дневник, 6. IV 1971; С. Савић, Шаренило игре и музике, Дневник, 11. IV 1971; И. Рацков, „Жизела“ Адолфа Адама у режији Бориса Тонина, Руковет, Суботица 1971, св. 3-4, с. 145; В. М(иросављевић), Аполон без бенкице, Дневник, 12. XII 1971; Х. Радивојевић, Борис хоће голог Аполона, Политика експрес, 16. XII 1971; С. Савић, Добра партерна вежба, Дневник, 12. III 1972.

Љ. М.

ТОПАЗ (Monsieur Topaze) – комедија у 4 чина. Написао: Марсел Пањол. Прво извођење у Паризу, 11. X 1928, у нашој земљи 22. IX 1929. у НП у Бгду.

Прво извођење у Н-Оп 31. V 1930. у Суботици (под насловом Господин Топаз). Превео: Н. Н. Подела узета са плаката представе одржане 15. X 1931. у НСаду. – Рд. Б. Гавела; Ј. Ракуша (Топаз), Т. Стојковић (Миш), М. Ајваз (Тамиз), Е. Петровић (Ридушон), Ј. Мартинчевић (Кастел), Б. Дрнић (Роже де Бервил), М. Аћимовић (Новинар), В. Веселиновић (Редарственик), Т. Михољчан (Кућни надстојник), А. Лескова (Сизи Куртоа), В. Долинај (Ернестина Миш), Р. Кранчевићка (Баруница), Ј. Вујићева (Прва типкачица), С. Кос (Друга типкачица). – Изведено око 10 пута.

Прво извођење у СНП 14. XII 1930. у НСаду. Превео: Михаило Ковачевић. Подела узета са плаката представе одржане 20. V 1931. у Великом Бечкереку. – Рд. Р. Веснић; С. Душановић (Топаз), Н. Динић (Миш), Л. Јовановић (Тамиз), Ф. Клокочки (Ридушон), Стојан Јовановић (Кастел), М. Андрић (Роже де Бервил), Ј. Харитоновић (Новинар), С. Савић (Жандарм), Љ. Стојчевић (Служитељ), Н. Бандићка (Сизи Куртоа), Е. Биртићева (Ернестина Миш), О. Илићка (Бароница), Ђорђевићева (Дактилографкиња), xxx (Кордије), М. Јовановићка (Блонде), xxx (Гронш Бобин), М. Динићка (Диран Виктор), xxx (Џитер Вењол), М. Стојчевићка (Бертен), И. Душановићка (Сагадеј). – Изведено око 30 пута.

Прво извођење у ДНП 13. III 1942. у Панчеву. – Рад. А. Верешчагин, сц. М. Шербан; Ј. Јеремић (Топаз), М. Јелић (Миш), М. Милићевић (Тамиз), Р. Гојкић (Рибушон), З. Деспотовићева (Кордије), Р. Ковачевић (Питер Верњиол), Љ. Иличић (Кастел), Г. Николић (Роже де Вернијер), В. Милин (Новинар), М. Николић (Жандарм), В. Ристић (Служитељ), М. Миљковићева (Сизи Куртоа), Љ. Раваси (Ернестина Миш), О. Животићка (Бароница Верњиол), М. Козомара (Дактилографкиња). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: А-м, „Топаз“, сатира од Марсела Пањола – Премијера, Нови Сад, 1930, бр. 47, с. 3; А-м, „Топаз“, Југословенски дневник, 1931, бр. 18, с. 4, бр. 35, с. 4; Л. С. „Топаз“ на србобранској позорници, Југословенски дневник, 1931, бр. 305, с. 4; Др Ј., „Господин Топаз“, Нови Сад, 1931, бр. 43, с. 3; А-м, Марсел Пањол: „Топаз“, Југословенски дневник, 1932, бр. 48, с. 5; М., Духовита комедија „Топаз“, Нови Сад, 1932, бр. 8, с. 2; А. П., Наше народно позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек, 1932, бр. 28. с. 3.

В. В.

ТОПАЛОВИЋ Миодраг – глумац. У СНП је дошао почетком 1948. и већ после неколико месеци отишао у шабачко НП.

УЛОГЕ: Кувар (Дан одмора), Карло (Скапенове подвале), Лакеј (Девојка без мираза).

ЛИТ: А-м, А. Н. Островски, „Девојка без мираза“, ВС, 25. III 1948; А-м, Молијер „Скапенове подвале“, ВС, 25. III 1948.

В. В.

ТОПАЛОВИЋ Мита – диригент, хоровођа (Панчево, 27. IX 1849 – Панчево, 18. I 1912). Основну школу и реалку завршио је у Панчеву. У Бечу је студирао технику, а у исто време бавио се музиком и био хоровођа Српског академског друштва „Зора“ (1868). Добивши стипендију Српске православне црквене општине у Панчеву, од 1869. се посветио музичким студијама, најпре у Бечу, а затим у Прагу на Оргуљској школи, коју је завршио 1872. По повратку у Панчево радио је као наставник клавира и виолине, а од 23. XII 1874. као хоровођа Панчевачког црквеног певачког друштва. У исто време је био и наставник певања у Вишој девојачкој гимназији и обе дужности обављао је до краја живота. При Панчевачком певачком друштву Т. је основао и водио Музичку сколу, која се одржала једну деценију. Од 1885. па надаље организовао је, поред других, 22 духовна концерта у Панчеву. Компоновао је световну и духовну музику; био је скоро искључиво вокални композитор, веома плодан, те је оставио око 200 разноврсних композиција: дуете, квартете, дела за мушки, женски и мешовити хор, више соло-песама и смешу народних песама за хармонијум. Био је почасни члан Српске академије наука, а члан ДСНП од 1898. Одликован је Таковским крстом IV степена. За време многих гостовања СНП у Панчеву поучавао је чланове Позоришта певању, „
у сезони 1896-97. управљао је оркестром, а по потреби је и певање пратио на хармонијуму“ (М. Томандл). Музичка активност Т. везана је за његов родни град, где је наступао као организатор музичког живота и заслужни хоровођа, проширујући репертоар и подижући уметнички ниво Панчевачког српског певачког друштва. У Панчеву је 10. IV 1900. свечано обележена 25-огодишњица његовог уметничког рада. Најважније су му композиције: Литургија у два гласа (1884); Песме у два гласа, за ученике народних школа, I и II; соло-песме: О погледај и Путник; мушки квартети: Ој, ви дани, Кад прво сунце, Лаку ноћ и др.; Ветру с Косова, баритон са мушким хором или оркестром; мешовити хорови: Змајевка, химна Ј. Ј. Змају; Лисна горо, химна Б. Радичевићу; Хајте сестре, химна Доловачког певачког друштва; У коло, химна Богословског певачког друштва у Сремским Карловцима; Апотеоза Вуку Ст. Караџићу и др.

ЛИТ: П. Коњовић, † Мита Топаловић, ЛМС, 1912, књ. 285, с. 118-120; М. Томандл, Споменица Панчевачког српског црквеног певачког друштва, 1858-1938, Панчево 1938; В. Р. Ђорђевић, Прилози биографском речнику српских музичара, Бгд 1950; С. Ђурић-Клајн, Историјски развој музичке културе у Србији, Бгд 1971.

Н. П.

ТОПЛАК Имре – диригент (Бајмок, 4. IX 1933 – Нови Сад, 27. XII 2013). Дипломирао је на Музичкој академији у Бгду 1960. (М. Вукдраговић), а већ следеће г. постао је стални диригент Опере СНП. За време боравка и студија у Бгду деловао је као клавирски сарадник и корепетитор хора Дома ЈНА, водио хорове „Јожеф Атила“ (1952-1954) и „Ђока Павловић“ (1956-1958), а припремио jе и дириговао свој оперски првенац Зачарану воденицу Св. Настасијевића, што је, уједно, било и прво извођење овог дела (1959). Од тада, па у наредних педесет г., дириговао је најзначајнија дела оперске, оперетске, балетске, али и симфонијске литературе, што га је уврстило у наше најистакнутије музичке уметнике. Наступао је у свим оперским центрима бивше Југославије и гостовао у иностранству: Египат, Белгија, Луксембург, Чехословачка, Бугарска, Италија, Мађарска, Румунија, Грчка, СССР, Пољска и Ирак. Познат по свом студиозном и темељном раду са ансамблом (солисти, оркестар, хор) на припреми сваке представе, посебну пажњу и активност посвећивао је премијерним извођењима дела домаћих аутора. Редиговао је и (ручно!) преписао велик број оперских и балетских партитура, оркестарских и вокалних деоница и својим укупним уметничким деловањем (диригент са најдужим стажом) дао немерљив допринос Опери СНП. Успешно се бавио и педагошким радом – од 1991. био је редовни професор на Академији уметности у НСаду. Добитник је многобројних награда и признања, међу којима су: Орден рада са златним венцем, награда Југословенске радио-телевизије, награда ,,Исидор Бајић“ (Удружење музичких уметника САП Војводине, 1978), Октобарска награда града НСада (1980), Златна медаља ,,Јован Ђорђевић“ (1986), Национално признање Републике Србије (2011). Супруга му је била Мира Т., чланица Хора Опере СНП (в).

ДИРИГОВАЊА: Жизела, Охридска легенда, Ромео и Јулија, Пепељуга, Земља смешка, Кнегиња чардаша, Љубичица са Монмартра, Госпођица Жужи, Мадам Помпадур, Весела удовица, Слепи миш, Циганин барон, Јабука, Мала Флорами, Војвода од Рајхштата, Пољуби ме, Кети, Симон Боканегра, Дон Карлос, Набуко, Риголето, Трубадур, Травијата, Отело, Аида, Моћ судбине, Бал под маскама, Мадам Батерфлај, Тоска, Боеми, Турандот, Ђани Скики, Сестра Анђелика, Кавалерија рустикана, Пајаци, Ђоконда, Норма, Севиљски берберин, Вива ла мама, Љубавни напитак, Доктор и апотекар, Лакме, Вертер, Манон, Самсон и Далила, Кнез Игор, Евгеније Оњегин, Јоланта, Продана невеста, Банк-бан, Кнез Иво од Семберије, Гилгамеш, Сутон.

М. Д. М.

ТОПЛАК Мирјана – хорски певач, сопран (Уљма, 16. IV 1930 – Бачка Паланка, 1. VII 2014). Девојачко презиме јој је било Ивков. У Вршцу је завршила средњу и похађала музичку школу. Потом је прешла у Панчево, где је једно време радила као службеник. Средином педесетих г. прошлог века почела је са наступима у играчком ансамблу фолклорног друштва „Коло“, а затим постала члан Хора Дома ЈНА у Бгду. Са породицом се преселила у НСад 1962. Од 1. IV 1962. све до одласка у пензију (8. V 1990) била је члан хора Опере СНП. Певачки и музички врло поуздана (други сопран) и сценски ангажована, била је истакнути део хорског корпуса СНП, који је био препознатљив по свом квалитету. Поред хорских сола у операма (Дон Карлос, Еро с онога свијета), запажене су биле њене мање улоге у оперетама: Париски живот (Луиза), Земља смешка (Фини), Бал у Савоју (Лили), Мадам Помпадур (Девојка) и, нарочито, Марица у Малој Флорами, коју је одиграла више од сто пута (106). Своју приврженoст и љубав према музичкој сцени и позоришту потврдила је и учешћем у балетским представама, играјући карактерне улоге (Краљица – Лабудово језеро, Принцеза – Жизела). Концертно је наступала као чланица Камерног хора и Женског октета Музичког центра СНП (диригент Ј. Ферик). Супруг јој је био диригент СНП Имре Т. (в).

М. Д. М.

ТОПОЛКОВИЋ Владимир – диригент, корепетитор, шеф хора (Загреб, 19. XI 1910 – Нови Сад, 19. I 1995). Потекао је из веома сиромашне чиновничке породице; родитељи су му обоје умрли од туберкулозе (отац 1913, а мати 1915) па је детињство провео као усвојеник једне учитељице у селу свога деде (Хлебине код Карловца). Као једанаестогодишњак, испољивши изразит таленат за музику, вратио се у Згб, где је похађао Музичку школу при Конзерваторијуму и паралелно у Копривници, где је ишао у гимназију (матурирао 1929), музички се образовао и приватно. Да би се издржавао, истовремено је радио као оргуљаш и хоровођа тамошњег фрањевачког самостана, свирао у биоскопу и давао часове музике. Када се уписао на загребачки Правни факултет радио је и као физички радник, да би коначно питање егзистенције решио свирањем у кафанским оркестрима. Школовање је наставио у Суботици и успео је да апсолвира и на студијама права и на Музичкој академији али није дипломирао ни на једном факултету. Луталачки живот довео га је, пред Други светски рат, у НСад, где се оженио Јеврејком Маријом Чапо, те је морао да избегне – најпре у Земун, па у Голубинце. Повезао се са народноослободилачким покретом, али је убрзо због обољења ноге демобилисан. После ослобођења радио је разне послове у Окружној уметничкој екипи у Сремској Митровици; од 1. V 1945. био је укључен у формирање митровачког позоришта, али како је било предвиђено да оно буде искључиво драмско, децембра 1945. преселио се у НСад. По кафанама је свирао до децембра 1946, када га је Е. Маријашец запослио као корепетитора оперске класе у Средњој музичкој школи, а пред обнављање Опере СНП В. Поповић га је позвао за диригента-корепетитора – тако се у  СНП запослио 1. VII 1947. и у њему остао до пензионисања, 31. XII 1974. У време самих почетака обновљене Опере СНП, услед недостатка редовно и комплетно школованих кадрова, дошли су до изражаја Т. таленат и спретност, произашла из великог претходног искуства свестраног практичара, те су му одмах, уз корепетиторске послове, поверавани и најодговорнији задаци рада са хором и дириговања представама. Нарочито у периоду од 1960. водио је значајан број оперских и балетских представа уз рад на сценској музици у више драмских пројеката (Грађанин племић, Пут око света, Сан летње ноћи, Девојка без мираза). Крајем 1960-их, појавом квалификованијих и млађих снага, његов диригентски рад дошао је у други план, што је вероватно изазивало повремене видљиве изливе незадовољства, па и сукобе са строгим нормама дисциплине живота театарског колектива. До одласка у пензију претежно је обављао корепетиторске задатке у Опери и Балету, на којима је, својим познавањем материје и акумулираним искуством, био од непорециве користи за све са којима је сарађивао.

ДИРИГОВАЊА: Риголето, Слепи миш, Андре Шеније, Вертер, Трубадур, Охридска легенда, Копелија, Бахчисарајска фонтана, Виртуозни балети.

ЛИТ: Е. Гвоздановић, Владимир Тополковић (1910-1995), Алманах позоришта Војводине, 1996, бр. 29, с. 145.

В. В.

ТОПОНАРСКИ Урош – преводилац (рођен 1853 – Српски Крстур, 30. VIII 1908). Многочлану породицу (четири сина и три кћери) издржавао је као дугогодишњи општински бележник у Руском Крстуру. Као и његов старији и познатији брат Миливој, преводио је са мађарског, нарочито Јокаијеве приповетке и романе. Преводе је почео објављивати у „Јавору“ 1878. За СНП је превео драму Гергеља Чикија Господска сиротиња, чија је премијера била 1895.

Б. Кв