ТАРАН Данило – певач и глумац. Од 1921. до 1926. био је члан оперског хора НП у НСаду. Наступао је и у мањим оперско-оперетским улогама и у драмским комадима с певањем.

УЛОГЕ: Новица Левовац (Војвода Брана), Келнер (Кукавица), Вербо (Играчица Каћа), Мере (Кнегиња чардаша), Жозе Алварез (Фраскита), Јакусиде (Мадам Батерфлај), Барон Јуришић (Јесењи маневар), Мереј (Слепи миш).

В. В.

ТАРАНОВСКИ Кирил Фјодорович (Кирилл Фёдорович Тарановский) – књижевник (Јурјев, данашњи Тарту, Естонија, 19. III 1911 – Арлингтон код Бостона, САД, 18. I 1993). Дошао је у Југославију са родитељима 1920. Потекао је из чиновничке породице (прадеда по оцу му је био свештеник, деда – официр и војни чиновник, отац – др Теодор, универзитетски професор, познати правник и правни писац, деда по матери – директор гимназије). Основну школу (1921) и гимназију (1929) завршио је у Земуну, а Правни факултет (1933) и славистичку групу Филозофског факултета (1936) у Бгду. Постдипломске студије је одслушао на Карловом универзитету у Прагу (1938–1939). На Филозофском факултету у Бгду одбранио је докторску тезу 1941 („Руски дводелни ритмови“). Најпре је радио као асистент Филозофског факултета (1937-1943), а затим као гимназијски професор (1943/44). Октобра 1944. враћен је на Филозофски факултет, на катедру за руски језик и књижевност, где је био доцент (1945–1951), ванредни (1951–1956) па редовни професор (1956-1959). Предавао је, као гост, на Оксфордском (пролеће 1938) и на Харвардском универзитету (школске 1958/59). Од септембра 1959. до децембра 1962. био је редовни професор славистике на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу, а од јануара 1963. редовни професор за словенске језике и књижевности на Харвардском универзитету (Кембриџ, Масачусетс, САД). Био је члан редакционих одбора међународних часописа: „International Journal of Slavic Linguistics and Poetics“, „Russian Literature“, „PTL“, „A Journal for Descriptive Poetics and Theory of Literature“… Обишао је, пре рата, Чехо­словацку, Пољску и Италију, а после рата Француску, Енглеску, Норвешку, Шведску, Финску, Данску, Холандију, Белгију, Немачку, СССР, Израел, Грчку, Канаду, Мексико и САД, учествујући на научним конгресима или држећи предавања на универзитетима и у академијама наука. У Совјетском Савезу је као гост Академије наука боравио од 1. II до 1. VII 1976. Први рад је објавио још као шеснаестогодишњак (Из руске лирике, 1927). У младости се бавио поезијом, есејистиком, књижевном и позоришном критиком; ту своју делатност касније није узимао озбиљно и није је уносио у своју библиографију. После Другог светског рата преводио је са руског и пољског, углавном позоришне комаде (М. Ј. Салтиков-Шчедрин, Н. В. Гогољ, А. Н. Островски, А. П. Чехов, М. Горки, В. Катајев, В. Шкваркин, В. Иванов, Б. Чирсков, Б. Лаврењев, С. Пшибишевски, М. Морозович-Шчепковска, М. Тригер, К. Ростворовски). Преводи су му извођени на сценама у Бгду, Скопљу, НСаду, Нишу, Осијеку и другде. Преводио је, у стиху и прози, и дела А. С. Пушкина, А. Н. Толстоја, А. Блока, А. Ахматове, Н. Гумиљова, Л. Леонова, А. Н. Радишчева… У научним радовима се најпретежније бавио питањима српскохрватске и руске версификације. Испитујући структуру и природу стиха, служио се методима модерног научника који зналачки развија своје концепције, духовите и смеле, откривајуци нам у тој области сасвим непознате просторе за дубља истраживања и нудећи нам многа посве нова сазнања о савременој науци о стиху као дисциплини на граници лингвистике и историје књижевности. Његова дубока размишљања у том правцу стекла су и ласкава међународна признања. Сарађивао је у часописима и листовима, нашим и страним: „Летопис Матице српске“, „Мисао“, „Српски књижевни гласник“, „Страни преглед“, „Критика“, „Венац“, „Русское дело“, „Јужни преглед“, „Стожер“, „Политика“, „Штампа“ итд. СНП је играло девет његових превода: Путем цвећа (В. Катајев), Васа Железнова (М. Горки), Женидба (Н. В. Гогољ), Оклопни воз (В. Иванов), Шума (А. Н. Островски) и четири Чеховљева комада (Вишњик, Три сестре, Ујка Вања и Галеб).

БИБЛ: В. Иванов, Оклопни воз 14-69, Наша књижевност, октобар 1946, НСад 1948, Бгд 1957; А. Н. Островски, Изабране комедије I (Сиротиња није грех, Олуја, Кола мудрости – двоја лудости, Шума, Девојка без мираза), Бгд 1946; Б. Чирсков, Победници, Бгд 1947; Б. Лаврењев, За оне на мору, Бгд 1948; А. Н. Островски, Вуци и овце, Бгд 1948; А. П. Чехов, Драме (Иванов, Галеб, Ујка Вања, Три сестре, Вишњик), Бгд 1949; А. Н. Островски, Изабране комедије и драме II (Уносно место, Вуци и овце, Последња жртва, Таленти и обожаваоци, Без кривице криви), Бгд 1950; М. Горки, Достигајев и остали. Васа Железнова, у: Дела, књ. XXVII, Бгд 1952; Н. В. Гогољ, Женидба, Бгд 1952.

ЛИТ: А-м, Материалы для библиографии русских научных трудов за рубежом (1930–1940), выпуск 2, часть I, Бгд 1941, бр. 7, 11, 15, 16, 17, 19; А-м, К 60-летию К. П. Тарановского, Ученые записки Тартуского государственного университета, выпуск 284, Тарту 1971, с. 545-546; J. Bailey, A Selected Blbliography of the Publications of Kiril Taranovsky, in: Slavic Poetics. Essays in honor of Klril Taranovsky, The Hague – Paris 1973, pp. 569–574; К. Р., Преминуо Кирил Тарановски, Политика, 21. I 1993.

Ж. П.

ТАРЂОНИ-ТОЦЕТИ Ђовани (Giovanni Targioni-Tozzetti) – италијански либретист (17. III 1863 – 30. V 1934). Пријатељевао је са композитором Пјетром Маскањијем и за њега је, по истоименом драмском тексту Ђованија Верге, заједно са Гвидом Менашијем написао либрето за једночину оперу Кавалерија рустикана (Cavalleria rusticana), која је у СНП изведена 1910.

В. В.

ТАРТИФ (Le Tartuffe ou l’imposteur) – комедија у 5 чинова. Написао: Жан-Батист Поклен Молијер. Прво извођење прве, трочине, верзије у Молијеровом позоришту у Версајском дворцу, 12. V 1664, прво извођење друге, петочине, верзије у Молијеровом позоришту у замку Ренси, 8. XI 1665, у нашој земљи 15. V 1873. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 29. VI 1946. у НСаду. Превео: Андреја Милићевић. – Рд. Ј. Љ. Ракитин, к. г., сц. М. Шербан; Р. Кранчевић, О. Перић-Нешић, О. Адам (Госпођа Пернел), М. Ајваз, Д. Обрадовић (Оргон), Љ. Раваси, И. Јовановић, к. г. (Елмира), М. Јаснић, С. Раваси, Д. Антонијевић (Дамис), Н. Хет (Маријана), П. Стојановић (Валер), Љ. Иличић, С. Душановић (Клеант), В. Старчић, С. Јовановић (Тартиф), В. Петрић, М. Коџић (Дорина), Ж. Митровић (Господин Лоајал), Ј. Силајџић (Чиновник), Д. Лазаревић, Н. Медовић, к. г. (Флипота), xxx (Лоран). – Изведено 34 пута, глед. 14.169.

БИБЛ: Молијер, Одабране комедије. Тартиф, прев. Сима Пандуровић, Бгд 1950, с. 3–107.

ЛИТ: М. Лесковац, Молијер и његов „Тартиф“, ВС, 1946, бр. 1, с. 1; А-м, Вести из Куће, ВС, 1946, бр. 1, с. 10; Б. Чиплић, Молијеров „Тартиф“ у режији Јурија Ракитина, СВ, 4. VII 1946; Б. Чиплић, Тартиф Стојана Јовановића, СВ, 15. VIII 1946.

Ј. М.

ТАСИЋ Томислав – драмски глумац (Битољ, 14. IX 1904 – ?). Завршио је пет разреда Војно-техничке школе у Крагујевцу, али се убрзо посветио позоришту. Први пут је ступио на сцену 1926. у НП у Скопљу – филијала за Битољ у Битољу. Каријеру је наставио у путујућим позориштима Николе Јоксимовића, Петра Прличка и Душана Животића; од 1931. до 1935. био је члан НП Моравске бановине; затим је поново играо у путујућим позориштима; од 1. VIII 1940. до 31. VIII 1941. био је ангажован у НПДб, од 1. VIII 1941. до 5. X 1944. у ДНП у Панчеву, да би се 1944/45. прикључио народноослободилачкој војсци, где је играо и режирао; после рата је био члан позоришта у Краљеву, Шапцу и поново у Панчеву. Био је карактерни глумац са јачим смислом и за озбиљне драмске и комичне евокације, реалистичан и природан.

УЛОГЕ: Практикант (Протекција), Судски извршитељ (Чикина кућа), Вабонтрен (Мадам Сан Жен), Борјан (Чучук Стана).

ЛИТ: Ђ. М. Мањулов, Прво дуже гостовање Бановинског позоришта у Бачкој Паланци заинтересовало је публику, Дан, 1940, бр. 226, с. 6.

Б. С. С.

ТАТИЋ Анкица – кројачица и шеф кројачнице (Черевић, 3. X 1905 – Нови Сад, 30. X 1989). Основу школу похађала је у Черевићу и Беочину. Кројачки занат је учила у Сремској Митровици, где је положила и мајсторски испит. У СНП је дошла на позив Јована Коњовића (в) да преради и шије костиме за прву послератну представу Најезда. Г. 1950. постала је шеф кројачке радионице јер је једина имала положен мајсторски испит, а и показала се као способна и креативна у изради костима. Паралелно са радом у СНП, шила је костиме за аматерска позоришта. После одласка из СНП многим глумцима је наставила да шије приватно.

М. Л.

ТАТИЋ Бранко Пуле, глумац (Ниш, 10. XII 1901 – Нови Сад, 19. VI 1965). Отац Милутин један је од оснивача  хорова „Бранко“ у Нишу и „Мокрањац“ у Скопљу. Гимназију је завршио у Бгду, где је 1923. похађао приватну Глумачку школу. На Правном факултету у Бгду је студирао и апсолвирао права, али није дипломирао јер се определио за глумачки позив. Глумом је почео да се бави у НП у Бгду, где је хонорарно играо 1927/28. На глумачком усавршавању је, од 1928. до 1930, био у Филмском студију Фрица Ланга у Берлину, где је играо једну улогу у немом филму (Крупије у Алрауну). По повратку у земљу играо је по једну сезону у СНП, 1931/32, и у НП у Бгду, 1932/33. Од 1933. је наступао у НП у Скопљу све до избијања рата, када је мобилисан. Убрзо је заробљен и одведен у заробљеништво у Нирнберг, али се већ 1942. вратио кући. По повратку у Ниш радио је у НП од 1942. до 1945, када је поново дошао у СНП, у којем је био члан до смрти са паузом од једне сезоне (1952/53), коју је провео у Сремској Митровици. Био је карактерни и комични глумац. Припадао је глумцима старе реалистичке школе. На сцени је био природан и спонтан, деловао је крајње истинито. Изразитих глумачких могућности, са развијеним смислом за понирање у психу ликова које је тумачио и градио до најситнијих детаља. Објашњавајући како припрема улоге, истицао је да им прилази крајње студиозно, озбиљно и са љубављу, полазећи од целине ка појединостима. Опробао се и као певач (Мориц Швинд у оперети Три девојчице), али и као редитељ: у СНП је режирао Јубилеј и Шарени програм број 1. Играо је и у првим послератним домаћим филмовима; 1960. је у Пули освојио Златну арену за епизодне улоге у филмовима Девети круг и Три Ане. Са супругом Христином (в), која је била глумица и инспицијент, имао је два сина од којих је Јосиф (в) такође био глумац.

УЛОГЕ: Тома Њушка (Сан летње ноћи), Базил (Фигарова женидба или Луди дан), Теча Панта (Госпођа министарка), Петар (Ђидо), Хирин (Јубилеј), Жика (Сумњиво лице), Гркљан (Коштана), Мита Калча (Ивкова слава), Хљестаков (Ревизор), Чубиков (Просидба), Вукоман (Два цванцика), Петров (Оклопни воз), Паул Алтман (Господа Глембајеви), Пера писар (Госпођа министарка), Карп (Шума), Бокчило (Дундо Мароје), Михаило Лињајев (Вуци и овце), Журден (Грађанин племић), Прока Пурић (Ожалошћена породица), Чамча (Вечити младожења), Шмага (Без кривице криви), Госпар Антун, Дум Мартин (Дубровачка трилогија), Кир Дима (Кир Јања), Маркиз (Мирандолина), Мелихар (Број 72), Папа-Наско (Дорћолска посла), Александров (Живи леш), Кризал (Учене жене), Линк (Улични свирачи), Ујка Благоје (Др), Мика Јовановић (Над попом попа), Дужд млетачки (Отело), Димитрије Станисављевић (Љубав је свему крива), Клеф (Догађај у месту Гоги), Жеронт (Скапенове подвале), Робинзон (Девојка без мираза).

ЛИТ: А-м, Бранко Татић, Позориште, Тузла 1965, бр. 3, с. 506; М. Татић, Животни пут Христине и Бранка Татића, Позриште, НСад 1974, бр. 6, с. 9; П. Волк, Београдско глумиште, Бгд 2001, с. 827.

М. Л.

ТАТИЋ Војин – архивар, шеф администрације (Рума, 27. XII 1899 – Нови Сад, 28. XI 1969). Завршио је 4 разреда гимназије у НСаду. Пре рата радио је у Градском поглаварству у НСаду, а од новембра 1944. у Команди места и у „Урарији“ у НСаду, одакле је 1. XI 1948. дошао у СНП, где је најпре био архивар па помоћни канцеларијски референт све до пензионисања, 31. XII 1960. Тек под крај његовог радног века показало се колико је Т. рад драгоцен за функционисање комплетне административне службе, па га је СНП ангажовало да и даље ради у хонорарном својству (од 1. I 1961. до 31. XII 1965), овог пута као шеф администрације.

Р. Б.

ТАТИЋ Јосиф – глумац (Нови Сад, 13. IV 1946 – Београд, 8. II 2013). Рођен је у глумачкој породици, отац Бранко (в) и мајка Христина (в). Основу школу и гимназију „Јован Јовановић Змај“ завршио је у родном граду, а у Бгду дипломирао 1968. глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у класи Косте Вујића. Одмах после дипломирања постао је члан Југословенског драмског позоришта у Бгду и у њему остао, са краћим прекидом (1972–1974), све до смрти. У матичном позоришту остварио је значајне улоге у представама: Кад су цветале тикве (1969), Спасени (1971), Дундо Мароје (1976), Пучина (1977), Балкански шпијун (1983), Муке по Живојину (1985), Сеобе (1986), Ваљевска болница (1989), Кнез Павле (1991), Mein Kampf (1993), Троил и Кресида (1994), Буре барута (1995), Молијер – још један живот (2003), Италијанска ноћ (2004), Хадерсфилд (2005). Био је чест и у другим београдским театрима (Звездара театар, НП, Студентски културни центар), али и у СНП. Око осамдесет улога остварио је на фиму и у тв-серијама: Самртно пролеће, Грлом у јагоде, Специјално васпитање, Петријин венац, Широко је лишће, Сок од шљива, Балкан експрес, Бољи живот, Срећни људи, Породично благо, Улица липа, Сва та равница и др. Добитник је више награда: „Вечерњих новости“ за улогу у представи Пучина; за улогу у Шовинистичкој фарси 1985. на Слободарским позоришним свечаностима у Младеновцу; за улогу Оца у представи Хадерсфилд 2005. на Јоакимфесту, „Зоранов брк“ на Данима Зорана Радмиловића 2006, „Ардалион“ на Југословенском позоришном фестивалу 2007.

УЛОГЕ: Мољац (Сан летње ноћи), Кузман (Голубњача), Ђорђе Џандар (Свети Георгије убива аждаху), Теја Крај (Клаустрофобична комедија).

ЛИТ: А-м, In memoriam. Јосиф Татић, Дневник, 10. II 2013.

М. Л.

ТАТИЋ Милутин Мића – драмски глумац (Ниш, 29. V 1923 – Београд, 24. III 1991). Гимназију је учио у НСаду до 1941. Почео је да студира архитектуру, али се убрзо исписао и пребацио на студије глуме на Високој филмској школи у Бгду (до 1949), код Вјекослава Афрића и Јозе Лауренчића. У сезони 1949/50. био је члан Студија филмских глумаца „Звезда-филма“ у Бгду (први му је филм Бесмртна младост). Потом је био ангажован у позориштима: од 1950. до 1952. у Југословенском драмском позоришту у Бгду, од 1. VIII 1952. до 31. VIII 1954. у СНП у НСаду и од 1954. до 1974. у Београдској комедији. Затим је, као слободан драмски уметник, наступао на филму, радију, телевизији и на естрадним сценама као популарни водитељ. Сарађивао је, као гост, са Дечијим позориштем „Бошко Буха“ и Малим позориштем у Бгду. Остварио је низ упечатљивих карактерних улога у комедијама и музичким комадима, огледајући се и у психолошкој драми. Одликован је Орденом заслуга за народ III реда.

УЛОГЕ: Миле (Покојник), Томо (Мећава), Стеван (Зла жена), Зганарел (Дон Жуан), Авдо (Ка новим обалама), Први сељак (Ђидо), Катија (На западним котама), Први домаћин (Хајдук Станко), Ђока Јорганџић (Над попом попа).

ЛИТ: С. Берберски, „Мећава“ од Пере Будака, СВ, 30. XII 1952; О. Новаковић, „Мећава“ на сцени у Н. Саду, НС, 1953, бр. 53, с. 2; М. М(илошевић), „Ка новим обалама“, премијера савремене домаће драме, Дневник, 24. X 1953; М. Матко (А. Панов), „Над попом попа“, НС, 1954, бр. 82–83, с. 1–2; Марина Татић, Сећања на стару кућу. Мића Татић, Позориште, НСад 1970, бр. 1, с. 6–7; М. Р., Преминуо глумац Мића Татић, Политика, 26. III 1991; В. Петковска, In memoriam. Глумац открива човекову душу, Борба, 27. III 1991; Ј. Ћирилов, Мајстор ведрине, Политика, 29. III 1991.

С. Ј.