СТАНОЈЕВИЋ Сима Шућур – драмски глумац (Сокобања, 9. III 1878 – Сокобања или Бгд?, 1938). Завршио је два разреда гимназије. Први пут је ступио на сцену 1897. у НП у Бгду. Од 1904. до 1906. био је у нишком позоришту „Синђелић“, од 1907. до 1908. у СНП у НСаду, од 1908. је водио своју путујућу дружину, од 1913. до 1914. је био члан НП у Скопљу; од 1917. до 1918. играо је као војни обвезник у војничком позоришту „Тоша Јовановић“ у Водену и Солуну у Грчкој. Од 1919. до 1920. поново је био у НП у Скопљу, од 1921. до 1922. поново у СНП у НСаду, од 1928. до 1929. у позоришту у „Боровом парку“ у Бгду под управом Миодрага-Мике Ристића и од 1930. до 1932. у Градском народном позоришту у Пожаревцу. Двадесетпетогодишњицу глумачког рада прославио је 1922, када је са СНП гостовао у Кикинди. Одликован је Орденом Светог Саве V реда. У млађем узрасту тумачио је национално-историјске хероје са романтичним заносом, полетом и помало патетичном тирадом, а у зрелијем добу реалистично комичне и карактерне улоге више варијаната. Он је изводио и солистичке хумористичке продукције и импровизације у којима је било сатире, али не увек и много духа и нарочито не уметничке лепоте.

УЛОГЕ: Милош Обилић (Милош Обилић, Суботић), Григорије (Чикина кућа), Наховић (Барон Фрања Тренк), Рацл (Контролор вагона за спавање), Абдал (Присни пријатељи).

ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), Милош Обилић, Позориште, НСад 1907, бр. 23, с. 146–147; (Ј.) Г(рчић), „Милош Обилић“, трагедија у 5 чинова од Јована Суботића, Браник, 1907, бр. 272, с. 3; Gy., Kebelbaratok, Torontal, Велики Бечкерек, 1922, бр. 113, с. 4.

Б. С. С.

СТАНОЈЕВИЋ Станоје – историчар, универзитетски професор (Нови Сад, 24. VIII 1874 – Беч, 30. VII 1937). Још као дете је у родитељском дому – отац Лаза С. (в), мати Марта рођ. Радуловић – дошао у додир са новосадским интелектуалним светом. После завршене новосадске гимназије (1892) студирао је у Бечу: филологију код Ватрослава Јагића и историју код Константина Јиречека; био је активан и у српском академском друштву „Зора“. Предавања је слушао и у Минхену и Петрограду. Докторирао је у Бечу 1896, на немачком, са тезом Биографија Стефана Лазаревића од Константина Филозофа као историјски извор, која му је штампана у Јагићевом часопису „Archiv für slavische Philologie“. Са историчарем Јованом Радонићем 1897/98. боравио је на специјализацији у Москви и Петрограду. Био је присталица „нове историјске школе“ Илариона Руварца. Г. 1898/99. био је професор у Српској гимназији у Цариграду, истовремено радећи и у тамошњем руском Археолошком институту, где је посебно проучавао односе Византије са Србима. Г. 1900. радио је у Минхену код чувеног византолога Карла Крумбахера. По повратку у земљу 1900. постао је доцент, 1903. ванредни а 1919. редовни професор на Катедри за историју Велике школе у Бгду. Члан Српске краљевске академије постао је 1905, најпре дописни а од 1920. редовни; био је дописни члан Румунске, Чешке и Немачке академије наука. Сарађивао је у листовима и часописима („Стражилово“, „Јавор“, „Политика“, „Глас Академије наука“). У Лондону и на париској Сорбони је држао предавања, а као члан државне делегације учествовао је на Мировној конференцији у Паризу. Један је од оснивача Историјског друштва у НСаду (и његовог „Гласника“) и Југословенског историјског друштва у Бгду (и „Југословенског историјског часописа“). Пред крај живота започео је рад на планираном деветотомном издању Историје српског народа у средњем веку, али је стигао да напише само први том, који је објављен после његове смрти. Успео је да заврши и објави четворотомну Народну енциклопедију српско-хрватско-словеначку (1924-1928), на којем пројекту је окупио мноштво угледних аутора – припадника сва три народа. Иако је као члан МС припадао групи око Јована Цвијића која је желела реформе и за то није добила подршку, Матица га је уважавала као почасног члана и после његове смрти се од њега опростила са великим пијететом. СНП га је такође желело у својим редовима: 15/27. VII 1898. је именован за управника, али је већ сутрадан поднео оставку тако да практично није ни ступио на дужност. Тада је имао непуне 24 г. и био би то убедљиво најмлађи управник СНП.

В. В.

СТАНЧИЋ-ПОПОВИЋ-СИДЕНКО Катарина в. ПОПОВИЋ-СИДЕНКО-СТАНЧИЋ Катарина

СТАПЛО Гијом-Леополд (Guillaume-Léopold Stapleaux) – белгијско-француски новинар, драматичар и романописац (Брисел, 16. X 1831 – Париз, 29. XI 1891). Отац и деда су му били издавачи и штампари. У Бриселу је завршио средњу трговачку школу. Већ у младости истицао се у реторици те се уписао на бриселски Слободни универзитет. Неко време је водио породичну штампарију али се убрзо потпуно посветио писању. Почео је да пише још као седамнаестогодишњак, када је (1848) у Бриселу и изведена његова драма у три чина Замак Рокмир (Le Chateau de Roquemure) да би му током наредне деценије било приказано још десетак комада. Ревија Бриселска комета (La comète de Bruxelles, 1854), написана у сарадњи, доживела је више од 80 извођења. Драма Покладна ноћ (La nuit du Mardi gras) био је последњи његов комад приказан у Бриселу (1870). Париска позоришта су око 1860. почела да изводе његове комаде. Водвиљ у једном чину Муж у клопци (Le piège au mari), који је у СНП приказан 1872, изведен је у париском позоришту „Пале-Роајал“ крајем 1861, када је писац био тек тридесетогодишњак. Комедија у пет чинова Курјаци и јагњад (Les loups et les agneaux) изашла је пред публику 1868; исте г. је приказана и комедија Париз највећом брзином (Paris ventre à terre); 1873. Парижани су видели и комедију у три чина Роман о једном оцу (Le roman d’un père). Највећи С. успех била је драма у четири чина Идол (L’ idole), која је изведена 1875. С. је аутор и комичне опере у једном чину Фантом Пјеро (Pierrot-Fantome, 1874). Поред драма написао је велик број романа, који су му објављивани у дневној штампи као фељтони и међу којима је најпознатији Замак помаме (Le chateau de la rage, 1866). Бавио се и позоришном критиком.

ЛИТ: Џ., „Пркос“, „Муж у клопци“, Позориште, НСад 1872, бр. 78, с. 358.

С. А. Ј.

СТАРА ВРЛИНА (Virtus antiqua) – драмска скаска у 1 чину. Написао: Александар Валентинович Амфитеатров. Прво извођење у Милану, 1900, у нашој земљи 16. VI 1902. у НП у Бгду.

Прво извођење у НП у НСаду 26. IV 1920. Превео: Риста Ј. Одавић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Ј. Осипович Шувалов; Д. Спасић, К. Васиљевић, П. Рајичићка, В. Кустудић, С. Ленска, В. Виловац, М. Хаџићева, М. Хаџи-Динић. – Изведено 2 пута.

БИБЛ: Александар Валентинович Амфитеатров, Стара врлина, прев. Риста Ј. Одавић, Мостар 1906.

ЛИТ: А-м, „Стара врлина“, Застава, 1920, бр. 99, с. 3; Б. П., „Краљева јесен“ од Милутина Бојића и „Стара врлина“ од Амфитеатрова, превод с руског од Р. Ј. Одавића, Јединство, 1920, бр. 286, с. 3.

В. В.

СТАРИ БАКА И ЊЕГОВ СИН  ХУСАР (A vén bakáncsos és fia a huszár) – позоришна игра с песмама у 3 одељења. Написао: Јожеф Сигети. Прво извођење у Пешти, 1855.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 14. II 1863. у НСаду. Прерадили: Јован Ђорђевић и Лазар Илић. – Рд. А. Хаџић; Л. Телечки (Чича Мија), Н. Недељковић (Лацко), П. Маринковић (Певац), Н. Зорић (Црвенко), Д. Данкулова (Ленка), Ј. Кирковићева (Милка), Љ. Телечкова (Никица). – Изведено 39 пута.

Обновљено као премијера у СНП 25. V 1887. у Темишвар. – Н. Зорић (Црвенко), С. Максимовићка (Милка), Н. Рашић (Никица), Л. Телечки (Чича Мија), Н. Недељковић (Лацко), П. Маринковић (Букало), Д. Ружићка (Ленка), М. Станишић (Хусарски каплар), К. Хаџић (Хусарски стражмештер), Љ. Зорићева (Стевица), М. Рашићка (Прва жена), А Мишковићева (Друга жена), М. Недељковићка (Трећа жена), А. Савић (Први сељак), Ђ. Пелеш (Други сељак), М. Бошњаковић (Трећи сељак). – Изведено 7 пута.

Обновљено као премијера у СНП 16. I 1872. у НСаду. – Н. Зорић (Црвенко), Л. Маринковићева (Милка), Н. Рашић (Никица), Д. Ружић (Чича Мија), Н. Недељковић (Лацко), М. Суботић (Букало), Д. Ружићка (Ленка), М. Станчић (Хусарски каплар), К. Хаџић (Хусарски стражмештер), Љ. Зорићева (Стевица). – Изведено 2 пута.

Обновљено као премијера у СНП 13. X 1874. у Сремској Митровици. – Н. Зорић (Црвенко), Л. Маринковићева (Милка), П. Добриновић (Никица), Ђ. Соколовић (Чича Мија), А. Лукић (Лацко), Н. Недељковић (Букало), Д. Ружићка (Ленка), Ј. Божовић (Хусарски каплар), В. Марковић (Хусарски стражмештер), Љ. Зорићева (Стевица). – Изведено 2 пута.

Обновљено као премијера 5. XII 1876. у Сомбору. – Н. Зорић (Црвенко), Л. Хаџићева (Милка), П. Добриновић (Никица), А Лукић (Чича Мија), А. Сајевић (Лацко), В. Јуришић (Букало), Д. Ружићка (Ленка), Н. Рашић (Хусарски каплар), В. Марковић (Хусарски стражмештер), М. Максимовићева (Стевица). – Изведено 3 пута.

Премијера у СНП 16. X 1905. у Осијеку. – Рд. А. Лукић; Б. Николић (Црвенко), С. Бакаловићка (Милка), П. Добриновић (Никица), А. Лукић (Чича Мија), А. Стојановић (Лацко), В. Виловац (Букало), Д. Матејићка (Ленка), Ј. Душановић (Хусарски стражмештер), М. Матејић (Хусарски каплар), М. Козловићева (Стевица), С. Лијанка (Први сељак), Ђ. Маџарић (Други сељак), С. Стефановић (Трећи сељак), Р. Спиридоновић (Четврти сељак), М. Тодосићка (Прва жена), К. Виловчевица (Друга жена), Д. Васиљевићка (Трећа жена), Д. Николићка (Четврта жена), С. Ранковићева (Пета жена), Ј. Стојановићка (Шеста жена). – Изведено 2 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 12. IV 1925. Музика: Аксентије Максимовић. – Рд. Б. Цветковић; Б. Цветковић (Црвенко), Р. Кранчевићка (Милка), М. Величковић (Никица), Д. Спасић (Мија), М. Душановић (Лацко), Л. Лазаревић (Букало), М. Марковићка (Ленка), Д. Бајић (Каплар), В. Виловац (Стражмештер), М. Грујићева (Стевица), Н. Динић (Глиша), Ј. Стојчевић (Гавра), С. Јовановић (Совра), М. Филиповићка (Прва жена), К. Виловчевица (Друга жена). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: А-м, Србско народно позориште, Даница, 1863, бр. 30, с. 479, бр. 45, с. 719; -з, „Стари бака и његов син хусар“, Позориште, НСад 1872, бр. 12, с. 51; (Ј.) Г(рчић), „Стари бака и његов син хусар“, Позориште, НСад 1877, бр. 23, с. 90; А-м, У понедељак, 6. децембра, приказана је „Стари бака и његов син хусар“, Застава, 8. XII 1904.

М. М.

СТАРИ КАПЛАР (Le vieux Caporal) – карактерна игра у 5 делова. Написали: Шарл-Филип Диманоар и Адолф Д’Енери. Прво извођење у Паризу, 1853, у нашој земљи 28. I 1872. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 25. III 1876. у НСаду. Са немачке прераде Карла Жујина и Хајнриха Рајнхарта превео: Димитрије Јоксић. Музика: Иван Зајц. – Н. Зорић (Гастон Рокбер), А. Лукић (Таверни), Д. Ружић (Каплар Симон), xxx (Пикар драгонер), xxx (Пигош), В. Марковић (Петар Фрошар), А. Сајевић (Луцијан), Ј. Божовић (Потишон), П. Поповић (Жермон), В. Јуришић (Један ађутант), Ј. Бунић (Стеван), Д. Ружићка (Мина Ранцбергова), Л. Хаџићева (Марија), М. Максимовићева (Емелина), Ј. Поповићева (Катарина), Љ. Зорићева (Лиза). – Изведено 3 пута.

Премијера у СНП 23. IX 1877. у Великој Кикинди (под називом Каплар Симон). – Н. Зорић (Гастон Рокбер), С. Рајковић (Таверни), Д. Ружић (Каплар Симон), В. Јуришић (Пикар драгонер), xxx (Пигош), В. Марковић (Петар Фрошар), С. Бошковић (Луцијан), П. Добриновић (Потишон), Н. Рашић (Жермон), xxx (Један ађутант), Д. Ружићка (Мина Ранцбергова), Л. Хаџићева (Марија), М. Максимовићева (Емелина), Ј. Поповићева (Катарина), Љ. Зорићева (Лиза). – Изведено 2 пута.

Премијера у СНП Изведено 23. V 1880. у Великом Бечкереку. – А. Лукић (Гастон Рокбер), С. Рајковић (Таверни), Д. Ружић (Каплар Симон), М. Гавриловић (Пикар драгонер), М. Димитријевић (Пигош), В. Марковић (Петар Фрошар), П. Добриновић (Луцијан), xxx (Поташон), Ђ. Банковић (Жермон), К. Миловановић (Један ађутант), Д. Ружићка (Мина Ранцбергова), Л. Хаџићева (Марија), xxx (Емелина), Ј. Поповићева (Катарина), Б. Хаџићева (Лиза). – Изведено 9 пута.

Премијера у СНП 20. I 1895. у Панчеву. – Рд. П. Добриновић; А. Лукић (Гастон Рокбер), К. Васиљевић (Таверни), Д. Ружић (Каплар Симон), Д. Спасић (Пикар), С. Стефановић (Пигош), М. Николић (Петар Фрошар), Ј. Тодосић (Луцијан), Ђ. Бакаловић (Потишон), Ј. Душановић (Жермон), Ј. Жикић (Ађутант), Т. Илић (Официр), Д. Ружићка (Мина Ранцбергова), С. Бакаловићка (Марија), xxx (Емелина), Д. Васиљевићка (Катарина), Д. Туцаковићева (Лиза). – Изведено 2 пута.

Премијера у СНП 13. IV 1902. у Сомбору. – Рд. М. Хаџи-Динић; Д. Барјактаровић (Гастон Рокбер), К. Васиљевић (Таверни), Д. Ружић (Каплар Симон), Д. Спасић (Пикар драгонер), С. Стефановић (Пигош), М. Николић (Петар Фрошар), А. Стојановић (Луцијан), Ђ. Бакаловић (Потишон), А. Ботић (Жермон), М. Матејић (Ађутант), В. Виловац (Официр), С. Вујићка (Мина Ранцбергова), С. Бакаловићка (Марија), М. Лалошевићева (Емелина), Д. Васиљевићка (Катарина), Д. Матејићка (Лиза). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м, Стари каплар, Позориште, НСад 1876, бр. 7, с. 27; А-м, Стари каплар, Позориште, НСад 1876, бр. 17, с. 67; Кеста, Српско народно Позориште у Вршцу,  Застава, 1880, бр. 11, с. 2; -О-, (Српско народно позориште у Панчеву), Стражилово, 1885, бр. 9, с. 287-288; П-ћ, „Каплар Симон“, Бачванин, Сомбор 1891, бр. 4–5, с. 3.

В. В.

СТАРИ КОВАНЏИЈА (Le Brouette du vinaigrier; М. Томандл као изворни назив наводи погрешно: Le Vieux éleveur d’abeilles) – шаљива игра. Написао: Луј Мерсије. Прво извођење у Паризу, 1775.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 31. III 1864. у НСаду. Превео и посрбио: Светозар Савковић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – Н. Зорић (Трговац Радосавкић), М. Станишић (Племић Марић), Н. Недељковић (Миливоје), Д. Коларовић, Л. Телечки (Миливојев отац – стари кованџија), М. Недељковићева, А. Мишковићева (Видосава). – Изведено 29 пута.

ЛИТ: J., Dienstag den 31. Okt. „Der Alte Bienewärter“, Grossbecskereker Wochenblatt, 1865, бр. 44, с. 400; А-м, Србско народно позориште, Матица, 1865-1866, бр. 3, с. 69-70; J., Den 9. April gelangten die Stücke…, Grossbecskereker Wochenblatt, 1867, бр. 15, с. 174; А., Гостовање Српског народног позоришта у Београду, Србија, 24. X 1867; Ђ. Малетић, „Стари кованџија“, Грађа за историју српског народног позоришта у Бгду, Бгд 1884, с. 286.

В. В.

СТАРИ ХАЈДЕЛБЕРГ (Alt-Heidelberg) – комад у 5 чинова, с певањем. Написао: Вилхелм Мајер-Ферстер. Прво извођење у Берлину, 1898, у нашој земљи 9. V 1909. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у НП у НСаду 13. VI 1924. Превео: М. Слобода. – Рд. Р. Веснић; Р. Веснић (Карл Хајнц), К. Васиљевић (Државни министар из Хауга), М. Живановић (Дворски маршал од Пасарна), Ј. Стојчевић (Барон Мецинг), В. Ивановић (Барон Брајтенберг), Д. Спасић (Др Јитнер), Н. Динић (Луц), С. Јовановић (Граф Детлев), Љ. Стојчевић (Карло Билц), М. Душановић (Ведл), С. Савић (Курт Енгелбрехт), М. Пашко (Банзин), Д. Бајић (Рајнике), Д. Величковић (Ридер), Д. Матејићка (Г-ђа Ридер), С. Стојчевићка (Г-ђа Дерфел), М. Иличићка, к. г. (Кети), Д. Дубајић (Келерман), Л. Лазаревић Гелерман), Ј. Силајџић (Гланц). – Изведено 5 пута.

Прво извођење у Н-Оп 30. V 1929. у Сомбору. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

Прво извођење у београдском НП Секција за Дб 26. I 1935. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. В. Богић; М. Милошевић, к. г. (Карл Хајнц), М. Поповићка, к. г. (Кети), П. Матић (Др Јитнер), С. Душановић (Граф Детлев), Б. Ђорђевић (Државни министар из Хауга), В. Антоновић (Ридер), З. Црногорчевићева (Г-ђа Ридер), Р. Алмажановић, Д. Левак, С. Јовановић, С. Бурја, Д. Величковић, Љ. Спиридоновићка, С. Репак, Р. Ђурић, М. Вујновић, М. Живковић. – Изведено 7 пута.

Прво извођење у ДНП 7. IV 1943. у Панчеву. – Рд. А. Верешчагин, дир. В. Путник, сц. В. Ребезов; М. Јаснић (Карл Хајнрих), Љ. Иличић (Барон фон Хауг), М. Аврамовић (Барон фон Пасарже), Ђ. Драгић (Барон фон Мецинг), М. Николић (Барон фон Брајтенбах), М. Јелић (Доктор Јитнер), Н. Митић (Луц), М. Симић (Граф Детлев фон Астерберг), Ж. Котрошан (Карл фон Билц), В. Милин (Курт Енглберт фон Ведел), С. Савић (Ридер), М. Гојкићка (Госпођа Ридер), В. Јелићка (Госпођа Дерфел), Р. Петровићева (Кети), М. Мирковић (Келерман), Р. Гојкић (Шелерман), В. Ристић (Гланц). – Изведено 11 пута.

ЛИТ: О. С(уботи)ћ, „Стари Хајделберг“ (Премијера) – Гостовање г-ђе М. Иличић, Застава, 1924, бр. 134, с. 2; А-м, Рад Секције позоришта за Дунавску бановину – Нови Сад, Време, 1935, бр. 4686, с. 10; А-м, Чланови београдске драме Марица Поповић и Мата Милошевић гостују у „Старом Хајделбергу“, Југословенски дневник, 1935, бр. 20, с. 4; А-м, „Стари Хајделберг“, Југословенски дневник, 1935, бр. 22, с. 6.

В. В.

СТАРЦ Драго – оперски певач, тенор (Горица, 23. IX 1917 – Београд, 7. III 1984). Студије певања отпочео је на Конзерваторијуму у Љубљани, а завршио у Бгду у Музичкој школи „Станковић“ 1940. Од 1938. је био члан оперског и радијског хора у Бгду, а од 1947. солист Београдске опере. Самостално и са ансамблом Београдске опере гостовао је у Немачкој, Швајцарској, Египту, Пољској, Француској, Италији, Енглеској, Аустрији, Мађарској, Албанији и Шпанији. С. је био певач пријатног гласовног тембра, изразите музикалности, глумачке окретности и прилагодљивости и веома лепе, шармантне сценске појаве. У СНП је пет пута наступио као Алфред у Травијати: 9. III 1952, 12. XI 1960, 19. II 1961, 1. IV 1961. и 26. I 1964, а као Ајзенштајн у Слепом мишу на премијери (9. X 1962) и на свим репризама.

В. П.