БИНГУЛАЦ Озрен – оперски певач, драмски тенор (Опатовац, срез вуковарски, 12. XII 1904 – Нови Сад, 2. IV 1984). Отац Станислав, мати Љубица, рођ. Теодоровић. Уз средњу учитељску школу, коју је завршио у Сомбору 1925, похађао је  и први разред средње музичке школе. Полазник је музичких курсева 1931, 1934. и 1936. Од 1. III 1925. до 1944. запослен је као учитељ у разним селима, најдуже у Товаришеву, где је водио и школски хор. Г. 1944. је заробљен и одведен у Немачку у заробљеништво, одакле је донео рукописне записнике друштва „Бодљикава жица“, који су прави рудници података о културном животу као облику отпора логораша. После рата ради у Дому ученика у привреди у НСаду. Члан Хора Опере СНП постаје 1. VI 1948. и са успехом тумачи мање солистичке улоге, нарочито у домаћем репертоару, те на препоруку редитеља Јована Коњовића (в) од 1. XI 1950. бива унапређен у солисту. У новосадској музичкој школи „Исидор Бајић“ усавршава вокалну технику код педагога Б. Дубске и О. Молчанове; у школској 1954/55. ванредно уписује трећу г. соло-певања на Музичкој академији у Бгду код Јосипа Ријавеца и већ у септембру 1955. је завршава са највишом оценом. „Имао је природно лепо постављен глас, велике издржљивости и доброг тембра, са звонкошћу протканом баршунастим преливима“ (В. Поповић). Гостовао је на југословенским оперским сценама и снимао за Радио НСад. Удружење музичких друштава Србије изабрало га је за почасног члана. Пензионисан је 31. XII 1962. Октобарску награду НСада добио је 1961, а исте г. канцеларија председника Републике одликовала га је Орденом рада са златним венцем.

УЛОГЕ: Мића (Еро с онога свијета), Јењик (Продана невеста), Каварадоси (Тоска), Канио (Пајаци), Манрико (Трубадур), Шеније (Андре Шеније), Педро (У долини), Дон Хосе (Кармен), Туриду (Кавалерија рустикана), Рикардо (Бал под маскама), Бојан (Морана), Радамес (Аида), Калаф (Турандот), Милош Обилић (Женидба Милошева), Димитрије Самозванац (Борис Годунов).

ЛИТ: Н. Петин, „Еро с онога свијета“ на сцени Новосадске опере, СВ, 3. XII 1949; Н. Херцигоња, Вердијев „Трубадур“, НСад, 1951, бр. 4, с. 1; Н. Грба, Д´Алберова опера „У долини“ на новосадској позорници, СВ, 24. I 1952; Ј. Шулхоф, Премијера Д´Алберове опере „У долини“, НСад, 1952, бр. 36, с. 1; Н. Грба, Жорж Бизе: „Кармен“, СВ, 22. XI 1952; Н. Петин, „Кармен“ на сцени Новосадске опере, НС, 1952, бр. 51, с. 2; Н. Грба, „Кавалерија рустикана“ на сцени Новосадске опере, Дневник, 7. I 1953; Ј. Путник, Обнова Пучинијеве „Тоске“ на сцени СНП-а, Дневник, 17. XI 1953; М. Кујунџић, Бал под маскама, НС, 1954, бр. 77, с. 2; Н. Петин, Опера „Морана“ у Новом Саду, НС, 1954, бр. 81, с. 1-2; Н. Грба, „Аида“ на сцени Новосадске опере, Дневник, 20. XI 1955; Н. Грба, „Андре Шеније“, Дневник, 14. II 1957; Др А. М., Заслужени реноме, Зрењанин, 1957, бр. 245, с. 5; Б. Стејин, Пучинијева опера „Турандот“ на новосадској сцени, Дневник, 29. IV 1958; Е. Фрелих, „Пајаци“ и „Шехерезада“, Дневник, 5. XII 1958; Др А. М., Оперски циклус код нас, Зрењанин, 1959, бр. 351, с. 4; Н. Грба, П. Коњовић – „Женидба Милошева“, Дневник, 23. II 1960; Н. Грба, „Борис Годунов“, Дневник, 22. XI 1960; Б. К., Златно прстење и аплаузи ветеранима, Дневник, 3. X 1961; М. Татић, Како је хориста постао солиста, Позориште, НСад 1971, бр. 8, с. 14; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 51; М. К(ујунџић), Поуздани стари стуб, Дневник, 3. IV 1984; М. Кујунџић, Озрен Бингулац: Од детињства волео сам певање, Заточници маште, I, НСад 1986, с. 111-137.

В. В.

БИНИЧКИ Александар – глумац, певач (тенор-буфо), редитељ (Београд, 16. V 1885 – Загреб, 7. VIII 1963). Позоришну каријеру започео је као драмски глумац 1903. у Бгду. Музичке студије завршава на конзерваторију у Минхену (1904-1908). Приватно је учио режију код Јоце Савића. Делује у Риги (1908), Колмару (1909), оперској трупи Жарка Савића у НСаду. Члан загребачке Опере постаје 1911, а касније је директор Оперете. Наступао је много пута у опери, оперети, балету и драми. Изузетно се истакао у буфо улогама. На подручју оперете је незаменљив. На основу искустава стечених у иностранству успешно се бавио режијом. У оперети је режирао готово читав репертоар између два рата. Превео је и локализовао велик број комедија. Као члан ХНК пензионисан је 1951. Превео је либрето Ж. Бера и Л. Вернеја оперете Моја сестра и ја (Р. Бенацки), која је у СНП изведена 1964. Преводилац је либрета А. Гринвалда и Ф. Ленера оперете Бал у савоју (П. Абрахам), изведене у СНП 1970. Заједно са А. Грундом превео је либрето оперете Орлов (Б. Гранихштетен), која је у СНП премијерно изведена 1926.

ЛИТ: С. Батушић, Александар Бинички, Театер, 1929, с. 4-9; В. Јурковић, Јубилеј г. А. Биничког, Слободна трибуна, 1929, 801, с. 4.

В. Кч.

БИНИЧКИ Станислав – диригент, композитор и преводилац (Јасика код Крушевца, 27. VII 1872 – Београд, 15. II 1942). Као гимназијалац у Нишу учио је виолину и флауту код приватних педагога. По завршеним студијама на Природно-математичком одсеку Филозофског факултета у Бгду (1894), студирао је композицију и соло-певање на Музичкој академији у Минхену до 1890. Од 1899. до 1903. је диригент (и оснивач) Београдског војног оркестра, па оснивач и диригент Музике краљеве гарде (1904). Са С. Мокрањцем и Ц. Манојловићем је 1899. основао и Српску музичку школу. Од 1911. је директор новоосноване Музичке школе „Станковић“ у Бгду. Све ово време је активан као хоровођа у разним певачким друштвима: Београдском певачком друштву, „Обилићу“, Типографском певачком друштву „Јакшић“, хору „Станковић“ итд. Када је основана стална Опера у НП у Бгду био је њен први директор, од 1920. до 1924. Са НП у Бгду је сарађивао и раније, диригујући пред почетак и између чинова драмских представа пригодним музичким тачкама, а такође компонујући музику и диригујући њеним извођењем у комадима с певањем. СНП је изводило његове композиције у драмским представама: Пут око света Б. Нушића 1911, Ташана  Б. Станковића 1927, Еквиноцио И. Војновића 1928. и Ђидо Д. Брзака и Ј. Веселиновића, за коју је представу Б. прилагодио музику Д. Јенка. Г. 1911. у СНП је изведена и његова једночина опера На уранку на текст Б. Нушића, 1927. оперета Adieu, Mimi Р. Бенацког, коју је Б. прерадио заједно са А. Грундом, а 1956. у СНП је изведен и један Б. превод – либрета Лоренца Да Понтеа (по Бомаршеу) опере Фигарова женидба В. А. Моцарта. Компоновао је и соло-песме и хорове – обраде народних мелодија или оригиналне али готово увек фолклорно обојене, маршеве и духовне хорске песме. За развој музичког живота у Србији значајан је и по својој организаторској и аниматорској делатности.

ЛИТ: Ј. Грчић, „На уранку“, опера у 1 чину од Сташе Биничког, Браник, 1911, бр. 245, с. 2; А-м, Српско народно позориште, Српство, 1911, бр. 239, с. 2; А-м, Синоћ се Српско народно позориште после кратког али потпуно успјешног гостовања опростило с нама, Српска ријеч, Сарајево 1912, бр. 64, с. 3; А-м, Почетак нове позоришне сезоне – „Ташана“, Застава, 13. IX 1927.

В. В.

БИРАБО Андре (André Birabeau) – француски драмски писац (Париз, 6. XII 1890 – Монако, 1.X 1974). Почео је да пише стихове када му је било пет или шест година. Објавио је више стотина прича и приповедака и неколико романа. Огледао се и у позоришној критици. Но, најзначајнији је као драмски писац. Мада је имао тешке почетке, дао је, сам или у сарадњи, око педесет драмских комада, од којих добар део на основу сопствених и туђих романа. Посебно се бавио питањем последица развода бракова на душу детета и младића. Настављајући тематски А. Диму Сина, умео је да нађе оригиналну ситуацију и да је вешто води, остварујући често велике ефекте. У томе му је, уочи Другог светског рата, од велике помоћи био носилац главних улога у његовим комадима глумац Паки (Paqui), који је у то доба имао 16 или 17 година. Комаде је писао у стилу комедија из XIX века. У основи моралистички, они су се налазили на пођеднакој удаљености од мелодраме и водвиља. Прожети најбољом традицијом париског духа, одликовали су се деликатношћу, дискретном емоционалношћу, шармантном иронијом, елегантним, живим, непосредним дијалогом, пуним врло успелих речи. Посебно је успевао да најприродније ствари претвори у вештачко и да најкрупнијим вештачким стварима да природан обрт. Подсећао је на Маривоа, али на Маривоа који се хватао у коштац са тешким ситуацијама XX века и који је покушавао, најчешће са успехом, да продре у психу невиних девојчица нашег столећа. Иако, по многима, не прелази оквире булеварског писца и вештог занатлије, уз његово је дело створен придев birabéllien, – исто онако као што је уз Маривоово изузетно дело створена непреводива именица marivaudage. Од великог броја врло успелих комада, већином филмованих, СНП је 1924. приказало једно од његових првих дела, једночинку Кожа (La peau, 1919), написану у сарадњи са Николом Нансејем (Nicholas Nancey), такође врло продуктивним писцем.

С. А. Ј.

БИРКЕШ Франсоа – немачки драмски писац. Са Жаком Лемером и Паулом Шурманом драматизовао је роман Елизе-Френсис Хоџсон-Барнет Little lord Fauntleroy. У преводу Адама Мандровића ова немачка драматизација је у НП у НСаду, под насловом Мали лорд, премијерно изведена 3. IV 1920.

БИРТИЋ-МИЉУШ-МАЦОЛ-ПЕТРОВИЋ Елка – драмска глумица (Солкан-Горица, 15. III 1908 – ?). Отац јој се звао Јосип. Завршила је основну школу и 7 разреда гимназије, као и 2 године Конзерваторија у Бечу (за време рата, од 1943. до 1945). Позоришну каријеру је започела у Веснићевој Оперети у Бгду 1929. Од 1. IX 1930. до 31. VIII 1934. је у СНП, а од 1. IX 1937. до 31. VIII 1938. у НПДб. Била је у позориштима у Осијеку, Скопљу, Нишу, Бгду (Уметничко позориште), Бањој Луци (где је и режирала) и напокон у Сарајеву. Два пут је била удата за своје колеге глумце Милана Миљуша и Јована-Џона Петровића. Била је веома студиозна глумица, врло лепог и интелигентног лика. Углавном је играла драмске љубавнице.

УЛОГЕ: Оли Фрај (Црквени миш), Ернестина Миш (Топаз), Аранка (Кнегиња чардаша), „Сирена“, хотелски бој (Центрифугални играч), Милица Савић (Брак из љубави), Трећи чочек (Ивкова слава), Илонка (Делила), Босиљка (Сеоска лола), Соња (Из љубави недовољно), Ђорђе Дуждевић (Максим Црнојевић), Доли Мербенс (Орлов), Лујза (Сплетка и љубав), Јелена (Путем искушења), Хедерл (Три девојчице), Емилија Бернини (Скамполо).

ЛИТ: А-м, „Црквени миш“ весела игра од Л. Фодора, Нови Сад, 1930, бр. 49, с. 3; А-м, „Топаз“, Југословенски дневник, 1931, бр. 18, с. 4; А-м, „Комедија с бисером“, Југословенски дневник, 1931, бр. 25, с. 5; М., Гранихштетенова оперета „Орлов“, Нови Сад 1932, бр. 7, с. 3; Ст., Српско народно позориште, Војводина, Вршац 1933, бр. 2, с. 2; А. П., „Сплетка и љубав“, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1933, бр. 24, с. 2; С.А., Гостовање позоришта Дунавске бановине, Правда, Бгд 8. VI 1938.

С. Ј. Д.

БИРХ-ПФАЈФЕР Шарлота (Charlotte Birch-Pfeiffer) – немачка глумица, списатељица драма и приповедака (Штутгарт, 23. VI 1800 – Берлин, 25. VIII 1868). Рођена је у породици саветника државних добара Пфајфера, која се 1805. преселила у Минхен, где је већ 1813, упркос енергичном противљењу родитеља, ступила први пут на позорницу са које више није силазила и на којој је постизала велике успехе. Већ 1818. постала је прва трагеткиња, па је на многобројним путовањина по Немачкој пожњела бурне аплаузе. Удала се 1825. за писца Кристијана Бирха (Birch, умро четири дана после ње) из Копенхагена, који је радио у интендантури дворског позоришта у Минхену; 1837. преузела је дирекцију позоришта у Цириху, а од 1844. ангажована је у Краљевском позоришту у Берлину, где остаје до смрти. Гостовала је по целој немачкој језичкој територији, па у Амстердаму, Пешти, Петрограду итд. Славна као глумица, она је исто тако била славна, и још славнија, као драмски писац; изврсно је познавала драмску технику и укус аристократске и буржоаске публике. Помодни писац је постала плитким и сентименталним позоришним комадима који највећим делом представљају драматизације према онда познатим романима и приповеткама. Тако, од њених комада изведених у СНП Звонар Богородичине цркве настао је драматизацијом према познатом роману В. Игоа, Цврчак према роману Мала Фадета (La petite Fadette) Ж. Санд, Ловудска сиротица према роману Jane Eyre енглеске списатељице Шарлоте Бронте, Мати и син по роману Grannarna (Суседи, 1837) шведске песникиње Фредрике Бремер. Од ових драма у преводу на словеначки језик штампане су Cvrček и Lowoodska sirota; обе је превео Дав. Хостник (Љубљана 1877). Њене драме извођене су и по другим југословенским позорницама. Сабрана дела Б.-П., у 23 свеске (објављене 1863-1880), садрже 74 позоришна комада и међу њима једва ће се наћи неки који би био сасвим оригиналан. Истина, понеки, као на пример Цврчак, давани су на европским позорницама још и почетком овог века, али њени комади данас не могу да издрже критику. Треба додати да њени романи и Романтичне приповетке (Romantische Erzählungen, 1836) нису код савременика достигли ону популарност коју су имале њене драме. Данас Б.-П. спада у заборављене писце. СНП је приказало њене комаде: Цврчак (Die Grille, 1857) 9. VII 1866, у преводу С(пире) Д(имитровића) К(отаранина); Мати и син (Mutter und Sohn), 1872, у преводу Јована Ђорђевића; Добросрећница (Das Kind des Glücks, 1860) 3. I 1873. у преводу С(пире) Д(имитровића) К(отаранина); Ловудска сиротица (Die Waise von Lowood, 1855) 27. X 1872. у Панчеву, а 24. II 1873. у НСаду, у преводу Адама Мандровића; Звонар Богородичине цркве (Der Glöckner von Notre Dame, 1837) 26. XII 1874, у преводу Јована Ђорђевића.

ЛИТ: Ђ. Малетић, Грађа за историју српског Народног позоришта у Београду, Бгд 1884, с. 305-300, 639-641, 759-763.

С. К. К.

БИСКУПОВА СИНОВИЦА – комедија у једном чину. Написао: Милан Беговић. Прво извођење 4. II 1918. у ХНК у Осијеку.

Прво извођење у НП у НСаду 25. VI 1921. (заједно са једночинком Ф. Копеа Намерник). Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 2 пута.

Обновљено као премијера у НП у НСаду 15. XII 1925. (заједно са Беговићевим једночинкама Цветна цеста и Чичак). – Рд. Р. Веснић; М. Васић (Бискуп), И. Прегарц (Жан-Мари), Р. Кранчевићка (Гастон), М. Динић (Маркиз), Л. Лазаревић (Мајордомус), М. Вебле (Викар), С. Продановић (Доместик), Г. Миковић (Први фамулус), Ј. Матићева (Други фамулус), М. Степановић (Трећи фамулус). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м, Беговићев допринос позоришту, Comoedia, 1926, бр. 19, с. 3.

В. В.

БИСОН Александар (Alexandre Bisson) – француски драмски писац (Бријуз, Француска, 9. IV 1848 – Париз, 7. I 1912). Запослио се 1869. као редактор у Министарству унутрашњих послова, али је убрзо поднео оставку, посветивши се позоришту. Каријеру позоришног писца је започео 1873, али је до гласа дошао тек осам г. касније једним комадом, написаним у сарадњи са Едмоном Гондинеом. Писао је комедије, водвиље, водвиљ-оперете. Његови су највећи успеси: Бомбињачки посланик (Le Député de Bombignac, 1884), у СНП 1925. под називом Избор посланика у Бомбињаку; Дупла пуница (Les Surprises du divorce, 1888), написан у сарадњи са Антонијем Марсом, а у СНП приказан 1900; Покојни Тупинел (Le Feu Toupinel, 1890), у СНП 1926; Контролор спаваћих кола (Le Contrôleur des wagons-lits, 1893), који је СНП приказало 1922. под називом Контролор вагона за спавање; Господин управник (Monsieur le directeur, 1895), у СНП 1923, Историјски замак (Chateau historique, 1900), написан у сарадњи са Жилијеном Бер де Тириком, у СНП игран 1903; Госпођа Икс (La Femme X…, 1910), у СНП 1919. Поред поменутих, сарадник му је био и Андре Силван (André Sylvane), који није увек додавао своје име као коаутора. Био је мајстор у своме послу. Комичне ситуације је вешто смишљао, а интригу је мало ко умео боље да заплете. Одликовао се даром запажања, проницљивошћу, истинитошћу карактера, ведрином и ведрим дијалогом. Публика га је обилато награђивала.

ЛИТ: А-, У петак је приказана први пут: „Дупла пуница“, Застава, 5. III 1900; А-м, „Госпођа Икс“, Застава, 26. I 1921; В., У четвртак 18. марта о. г. приказан је „Покојни Тупинел“, шала од Бисона у три чина, Ново време, Стари Бечеј 1926, бр. 13, с. 2: А-м, „Покојни Тупинел“, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1926, бр. 19, с. 3; Сведин (С. Динчић), „Госпођа Икс“ од Бисона, Југословенски дневник, 1934, бр. 172, с. 6.

С. А. Ј.

БИТОНГ Франц (Franz Bittong) – немачки драматичар и позоришни радник (Мајнц, 2. XI 1842 – Хамбург, 8. X 1904). Служио се псеудонимом Оскар Штерн. Требало је да се ода трговачком позиву, али је још као дете страсно волео позориште. Једно време је био запослен у Паризу, где је проучавао драмску литературу и позоришне прилике у Француској. После Француско-пруског рата, у којем је учествовао као добровољни болничар, био је редитељ опере Градског позоришта у Мајнцу, под управом Ларонжа (в), затим редитељ у бањском позоришту у Шћећину, у Пољској, па у Бремену, а од августа 1876. у Хамбургу (најпре у Талијином, па у Градском позоришту). Написао је трагедију Heinrich V (1866), пародичну оперу Die Meistersinger und das Judentum in der Musik (1870), комедије Blaue Rosen, Schwarze Tulpen (1872), Des Königs Schwert (1877), Die plaudertasche (1883, заједно са В. Бушом, в), која је у СНП изведена 1898. у Вуковару под називом Брбљуша, у преводу Милана Димовића.

С. К. К.