ПРАВДА Иван – шеф реквизите, висококвалификовани радник (Ердевик, 28. I 1906 – Нови Сад,1. XI 1977). Завршио је ременарски занат и три разреда занатске школе. Пре рата је радио код приватних мајстора и у Првом ваздухопловном пуку у НСаду. Одмах после ослобођења  15. XI 1944. запослио се у СНП као реквизитар и у њему остао до пензионисања, 30. IX 1965. Од 1952. је радио као шеф реквизите. У више махова је похваљен и награђен за свој рад.

Р. Б.

ПРАВИ СЕ СВЕТАЦ (Höhcenluft) – лакрдија у 3 чина. Написао: Хајнрих Штобицер. Прво извођење у нашој земљи 9. XI 1906. у СНГ Љубљана.

Прво извођење у НП 13. XII 1919. у НСаду. Превео: Милан Матејић. – Рд. М. Хаџи-Динић; В. Виловац (Брандер), А. Кранчевићка (Агница), С. Ленска (Павле), М. Хаџи-Динић (Ларше), С. Стојчевићка (Бабета), З. Петровићка (Ема), Ј. Гец (Фриц Холтенац), Д. Спасић (Др Адам Буркарт), Ј. Стојчевић (Балдуин Дезе), Д. Кранчевић (Готлиб), Д. Матејићка (Нани), Р. Алмажановић (Доплер), П. Јовановић (Штрелиц), В. Кустудић (Реслајн), М. Душановић (Фелнер), Ј. Петровић (Жан), Ј. Силајџић (Полицај). – Изведено 2 пута.

В. В.

ПРАГА Марко (Marco Praga) – италијански драмски писац (Милано, 20. VI 1862 – Варезе, 31. I 1929). Син песника и драмског писца Емилија Праге (Emilio Praga). Стекао је трговачко и књиговодствено образовање, али је убрзо схватио да га је природа другачије обдарила. Комад Сусрет (L’incontro) написао је као двадесетогодишњак, а три г. касније и комад Пријатељ (L’amico), после чијег се изразитог успеха потпуно посветио писању. Осим позоришних комада, објавио је два романа; бавио се и позоришном критиком (овај му је рад сакупљен у десет томова); био је и приповедач, писац скечева, чак и либретиста (у сарадњи са Леонкавалом, Оливом и Луиђијем Иликом). Са Ђакозом и другима сарађивао је на изради либрета за Пучинијеву оперу Манон Леско (1893). Био је управник позоришта, директор, председник и на крају саветник Италијанског удружења писаца и издавача. Од 1912. до 1915. водио је експериментално позориште „Manconi“ у Милану. Био је кратко време (1916) и директор миланског „Silentium film“. Од 1919. до 1929. писао је позоришне критике у „Италијансклм илустрацијама“ („L’Ilustrazione italiana“). Најзначајнији је као драматичар. Између 1883. и 1921. написао је седамнаест комада, од којих један, Две куће (Le due case, 1884) у сарадњи са В. Коломбом (V. Colombo). Најпознатији су му комади: Девице (Le vergini, 1889), Идеална жена (La moglie ideale, 1890), Алилуја (Alleluia, 1892), Криза (La crisi, 1904), Затворена врата (La porta chiusa, 1913), Развод (Il divorzo, 1921). Под утицајем Ибзена, Анрија Бека и француских драмских писаца свога времена бавио се углавном проблемима брака, супружанске верности и њеним моралним и друштвеним последицама. Наслов комада Девице је ироничан. У њему три сестре живе раскалашним животом руководећи се једино задовољством и новцем. У Идеалној жени иронични тренутак је још наглашенији: идеална жена је она која најспретније успева да сакрије своје неверство. У комаду Алилуја муж кажњава жену за неверство, оптужујући је и за кћеркино неморално понашање. У Затвореним вратима син говори мајци да му је познато да му је отац њен ранији љубавник. И тако даље. Комади су му писани снажно, даровито, са можда нешто више пренаглашености и подвлачења. Личности су му, у сваком случају, од крви и меса а драмске ситуације пуне веродостојности. СНП је 1912. приказало његов комад Алилуја.

С. А. Ј.

ПРАЈЗ-ЈАВОРСКИ Јован – композитор и диригент. Деведесетих г. XIX века био је хоровођа Српског црквеног певачког друштва у Белој Цркви. Познате су му композиције за мушки и мешовити хор: Хајд у коло, Ала, ала…, Банатско коло („Банаћанско коло / Ко га не би вол’о / Окреће се лако, / Ево ви’ш овако“). У СНП су изведени драмски комади са његовом музиком: Црни књаз са Семећа Пере Данкулова (1901) и Крајишкиња Петра Крстоношића (1902).

ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), Црни књаз са Семећа, Позориште, НСад, 1901, бр. 47, с. 242-243; М. Томандл, Удео наших композитора у развитку СНП, НС, 1951, бр. 31-32, с. 7.

В. В.

ПРВА ПОЗОРИШНА ПЕСМА – ПЛАЧ МАЈКЕ ЦАРА УРОША (Ты, создавый око…) – За прву позоришну представу и извођење првог позоришног комада у историји војвођанске и српске позоришне уметности везан је и настанак прве позоришне песме. Наиме, јуна 1734. (претпоставља се: на Видовдан) ђаци „славено-латинске школе“ у Сремским Карловцима извели су Траедокомедију свог учитеља Мануила Козачинског (в). У Траедокомедији су се налазили и поетски текстови трију позоришних песама, које су ђаци-глумци певали: 1. соло-песма Ти, создавиј око, призри на мја, Боже!  (шесто дејствије), коју МАТИ „от тјажкија жалости, падше на земљу, појет плачушче“; 2. хорска песма Днес торжествујет Лазар Убогиј (дванадесјатоје дјејствије), коју „ангели појут купно“; и 3. дијалошка песма два хора Преславна Сербије, кто тја смушчил јест (тринадесјатоје дјејствије), коју „вси шест школ, со Сербијеју, појут“. Прва, соло-песма Ти, создавиј око…, може се сматрати првом позоришном песмом у повести војвођанског и српског театра. Ту песму „појет плачушче“ МАТИ, то јест Царица Јелена, жена цара Душана Силног, у тренутку када јој Третија Отроковица доноси кобан глас да је „коварниј Вукашин“ убио њеног сина, цара Уроша „прекрасна“. Тај драматични сценски монолог царичиног плача познији рукописи Траедокомедије из XVIII века „режирали“ су различито: „МАТИ, падше, појет плачушче“ или: „Тогда МАТИ од тјажкија жалости паде на земљу, плачесја горцје о бијењу сину јеја, глаголет“ или: „МАТИ, плачушчи, сија припјевајет“. И савремени театролог Властимир Ерчић сцену Материног плача описује: „МАТИ, запева од бола (’плачет сја љуте’), пада на земљу и неутешна одлази са сцене, али – материнско срце одувек је проговарало: и ширењем руку, и расплетеним косама, и раздрешеним марамама, и рукама подигнутим у вис, и очима упртим пут неба – и свим другим изразима дубоке туге и тих најтужнијих емоција, тако да је ’шесто дјејствије’, без даљега, и било и морало бити, размахнута иконографско-фолклорна слика ретке свежине“. Текст прве позоришне песме Ти, создавиј око… убрзо је изашао из оквира Траедокомедије и као врло популаран певао се у монашким, богословским, црквеним и грађанским круговима друге половине XVIII и прве половине XIX века у Војводини, независно од своје драмске матице. Тако се он преписује и штампа под разним насловима: као Кант Матери у рукописном зборнику Цв#ть (1749/50) јеромонаха Спиридона Јовановића; као Плач („напиши Плач“) у рукопису Трагедије (1789) Јована Рајића; као Сетованије императрице Стефана Душана за сином јеја Урошем у рукописној песмарици Записна књижица (1813); као Плачевна пјесн над царем Урошје у „Сербском народном листу“ (1837), и, најзад, као Плач мајке цара Уроша у некрологу К. Станковићу у часопису „Вила“ (1865). Мелодију прве позоришне песме Плач мајке цара Уроша (Ти, создавиј око…) записао је једино Корнелије Станковић (1831-1865) и штампао у књизи Србске народне песме (Беч 1863, књ. II, бр. 5). Уз драгоцени мелографски запис стоји напомена: „Г. владика шабачки, Гаврило (Поповић, Баја, 1811 – Београд, 1871) певао ми је мелодију ове песме, коју је он још у детињству од своје мајке слушао“. У поменутој музикалији постоје и клавирске варијације К. Станковића на напев песме. Забележени напев има изразити руски мелодијски завршетак, па се може сматрати да је Козачински највероватније и аутор мелодије. Нотни знаци за понављање напева у Корнелијевом запису потврђују да се свака строфа песме, која се састоји из шест стихова, пева на начин: најпре прва два стиха, а потом се опетује иста мелодија уз стихове 3-6. Та констатација означава аутентичност мелографског записа К. Станковића, начињеног после 130 г. од њеног настанка и омогућује потпуну реконструкцију, у певаном облику, прве позоришне песме у историји војвођанског и српског театра.

ЛИТ: А-м (Ђ. Перић), Плач мајке цара Уроша, Гласник Српске православне цркве, 1976, бр. 12, с. 234-238; В. Ерчић, Мануил (Михаил) Козачинскиј и његова Траедокомедија, НСад-Бгд 1980, с. 213, 298, 300, 306, 344, 352, 430, 490-497, 49, 572, 629-635 и 699-710 (библиографија).

Ђ. П.

ПРВИ САСТАНАК (Les Premières amours ou Les Souvenirs d’enfance) – шаљива игра у 1 чину с певањем. Написао: Ежен Скриб. Прво извођење у Паризу, 12. XI 1825.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 28. VII 1866. у НСаду. Посрбио: Илија Вучетић. Музика: Аксентије Максимовић. Подела узета са плаката представе одржане 27. VII 1867. у Вршцу (са једночинкама Он је излечен и Он и она). – П. Маринковић (Драгић), М. Рашићка (Драгићка), С. Максимовићка (Љубица), Н. Недељковић (Светозар Савић), А. Савић (Нешић), Н. Рашић (Јован). – Изведено око 20 пута.

Премијера у СНП 22. II 1872. у НСаду (са једночинкама Шаран и Лудница). – Н. Зорић (Драгић), Ј. Поповићева (Драгићка), Л. Хаџићева (Љубица), Н. Недељковић (Светозар Савић), М. Суботић (Нешић), Н. Рашић (Јован). – Изведено 4 пута.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Матица, 1867, бр. 34, с. 840-841; Ф. О(беркнежевић), Наше народно позориште у Новоме Саду, Подлистак Заставе, 1869, бр. 9, с. 2, бр. 10, с. 2.

В. В.

ПРГАВ ЧОВЕК (Un Monsieur qui prcnd la mouche) – весела игра у 3 чина. Написали: Ежен Лабиш и Марк Мишел. Прво извођење у Паризу, 25. III 1852.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 21. VI 1903. у Вршцу. Превела: Зорка Добриновићка. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

В. В.

ПРЕВО Д’ЕГЗИЛ Антоан Франсоа опат (Antoine-François abbeé Prévost d’Exiles) – француски романсијер (Езден, Артоа, 1. IV 1697 – Куртеј код Шантиљија, 23. XI 1763). У младости је био језуитски ђак, затим официр, па бенедиктинац (откада му се уз име редовно наводи и – опат). Из манастира је побегао најпре у Енглеску а потом у Холандију. Вративши се у Француску, ступио је у службу принца де Контија. Због сарадње у једном листу „скандалозног садржаја“ поново је морао у прогонство, овог пута у Белгију па у Немачку. Од 1743. опет се настанио у Француској и отада је живео знатно мирније. Много је преводио са енглеског. Написао је и неколико романа, међу којима је светску славу доживео само Манон Леско, на основу којег су Руђеро Леонкавало, Марко Прага, Доменико Олива, Луиђи Илика и Ђузепе Ђакоза написали либрето за истоимену оперу Ђакома Пучинија, која је у СНП извођена 1953.

В. В.

ПРЕГАРЦ-КАВЧИЧ Ида – драмска глумица (Раб, 17. IX 1897 – Београд, 12. III 1986). Васпитана је у Пансионату „Sacr Coeur“ у Горици. У младости је живела у Трсту, где је похађала глумачку школу Лева Драгутиновића при Словенском гледалишчу у Трсту. Поред тога, завршила је четири разреда гимназије и драмски одсек конзерваторијума „Тартини“ у Трсту. У тршћанском Гледалишчу је играла улоге младих девојака и наивки. Први пут је наступила на сцени 1915. као ученица драмске школе у Трсту. Доцније је, све до 1919, играла под управом Милана Скрбиншека, а када су фашисти запалили Словенско гледалишче, као родољуб прешла је у СНГ у Љубљани и у њему провела сезоне 1919/20. и 1920/21. Од 1921. до 1924. била је члан НК у Сплиту; сезону 1924/25. провела је у ХНК у Осијеку; од јесени 1925. до 1. IV 1928. била је ангажована у НП у НСаду. Од 1928. до 1932. била је чланица Н-Оп, од 1932. до 1948. у НП у Бгду, а од 1948. до пензионисања у Београдском драмском позоришту. Сарађивала је у позоришним часописима „Маска“, „Глумачка реч“, „Ми и Ви“ и „Сцена“. Врло интелигентна, једна од најобразованијих глумица у Бгду, која је преводила за позориште и писала оригиналне позоришне чланке, емотивне природе, искрена у доживљају, вешта и неусиљена у преображавању, градила је надахнуто своје најчешће узбудљиве уметничке креације првенствено у драмским а затим карактерним улогама. Била је студиозна у психолошкој анализи.

УЛОГЕ: Она (Госпођа са сунцокретом), Анђелија (Максим Црнојевић), Карла Болије (Господар ковница), Јурмуса (Војвода Брана), Капабланка (Вукодлак), Олга Марић (Пировање), Мона (Осма жена), Лиза (Кројцерова соната), Грофица Јелена (Кин), Жермена Перио (Заљубљена жена), Лоренца (Сењер Полишинел), Анријета (Две сиротице), Маргарета (Узоран муж), Рајка (Земља, Пеција), Ајша (Војвода Дечански), Ана (Ана Карењина), Елоиза (Нова Елоиза), Ирен де Берг (Искушење), Валентина (Каботени), Грас де Плесан (Свадбени марш), Ани (Игра у дворцу), Офелија (Хамлет), Клара Хиренвадел (Музика), Стана (Чучук Стана), Дарја (Мадона), Мара (Божји човек), Колет Болбек (Адвокат Болбек и њен муж).

ЛИТ: В. Бојски, Новосадско Народно позориште, Comoedia, 1925, бр. 1, с. 30; П. Р., „Госпођа са сунцокретом“ од Ива Војновића, Застава, 1. X 1925; В. Ј., „Максим Црнојевић“, Јединство, 11. X 1925; О. С(уботи)ћ, „Господар ковница“, Застава, 10. XI 1925; А-м, Вечите жеље, вечити снови, Нови Сад, 1926, бр. 1, с. 6; Крит., „Крајцерова соната“ (премијера 12. VI), Застава, 15. VI 1926; О. С(уботи)ћ, „Сењер Полишинел“ (премијера 11. IX), Застава, 14. IX 1926; К. Николић, „Ана Карењина“, драма по роману Л. Толстоја, премијера, Нови Сад, 1927, бр. 8, с. 6-7; О. С(уботи)ћ, „Нова Елојза“ – премијера 8. III, Застава, 10. III 1927; К. Николић, „Каботени“, комедија од Е. Пајрона – премијера, Нови Сад, 1927, бр. 17, с. 6; К. Николић, „Хамлет“, трагедија у 5 чинова од В. Шекспира, превод Л. Костића, Нови Сад, 1927, бр. 36, с. 3-4; К. Николић, „Божји човек“, драма у 3 чина са јутрењем и вечерњем од Милана Беговића, Нови Сад, 1928, бр. 4, с. 6; Душко, Госпођа Ида Прегарац, Нови Сад, 1929, бр. 1, с. 11.

Б. С. С.

ПРЕД ЗАЛАСКОМ СУНЦА (Vor Sonnenuntergang) – драма у 4 чина. Написао: Герхард Хауптман. Прво извођење у Берлину, 16. II 1932, у нашој земљи 15. XI 1932. у ХНК Згб.

Прво извођење у Н-Оп 19. XI 1932. у НСаду. Превео: Миховил Комбол. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Т. Танхофер; А. Гавриловић, З. Барловић, С. Кос, А. Лескова, М. Гавриловићка, Љ. Драгићка, Т. Стојковић, Ј. Мартинчевић, М. Орловић, Т. Танхофер, М. Ајваз, М. Ганза, А. Алигер, П. Кокотовић, В. Веселиновић, И. Лајтнер, И. Ракарић. – Изведено 12 пута.

ЛИТ: А-м, Новосадско-осјечко позориште у Новом Саду, Југословенски дневник, 1932, бр. 283, с. 5; А-м, Премијера „Пред заласком сунца“ од Герхарда Хауптмана, Нови Сад, 1932, бр. 49, с. 3.

В. В.