ПРАГА Марко (Marco Praga) – италијански драмски писац (Милано, 20. VI 1862 – Варезе, 31. I 1929). Син песника и драмског писца Емилија Праге (Emilio Praga). Стекао је трговачко и књиговодствено образовање, али је убрзо схватио да га је природа другачије обдарила. Комад Сусрет (L’incontro) написао је као двадесетогодишњак, а три г. касније и комад Пријатељ (L’amico), после чијег се изразитог успеха потпуно посветио писању. Осим позоришних комада, објавио је два романа; бавио се и позоришном критиком (овај му је рад сакупљен у десет томова); био је и приповедач, писац скечева, чак и либретиста (у сарадњи са Леонкавалом, Оливом и Луиђијем Иликом). Са Ђакозом и другима сарађивао је на изради либрета за Пучинијеву оперу Манон Леско (1893). Био је управник позоришта, директор, председник и на крају саветник Италијанског удружења писаца и издавача. Од 1912. до 1915. водио је експериментално позориште „Manconi“ у Милану. Био је кратко време (1916) и директор миланског „Silentium film“. Од 1919. до 1929. писао је позоришне критике у „Италијансклм илустрацијама“ („L’Ilustrazione italiana“). Најзначајнији је као драматичар. Између 1883. и 1921. написао је седамнаест комада, од којих један, Две куће (Le due case, 1884) у сарадњи са В. Коломбом (V. Colombo). Најпознатији су му комади: Девице (Le vergini, 1889), Идеална жена (La moglie ideale, 1890), Алилуја (Alleluia, 1892), Криза (La crisi, 1904), Затворена врата (La porta chiusa, 1913), Развод (Il divorzo, 1921). Под утицајем Ибзена, Анрија Бека и француских драмских писаца свога времена бавио се углавном проблемима брака, супружанске верности и њеним моралним и друштвеним последицама. Наслов комада Девице је ироничан. У њему три сестре живе раскалашним животом руководећи се једино задовољством и новцем. У Идеалној жени иронични тренутак је још наглашенији: идеална жена је она која најспретније успева да сакрије своје неверство. У комаду Алилуја муж кажњава жену за неверство, оптужујући је и за кћеркино неморално понашање. У Затвореним вратима син говори мајци да му је познато да му је отац њен ранији љубавник. И тако даље. Комади су му писани снажно, даровито, са можда нешто више пренаглашености и подвлачења. Личности су му, у сваком случају, од крви и меса а драмске ситуације пуне веродостојности. СНП је 1912. приказало његов комад Алилуја.

С. А. Ј.