БЕНЕДИКС Јулијус Родерих (Roderich Julius Benedix) – немачки писац (Лајпциг, Немачка, 21. I 1811 – Лајпциг, Немачка, 26. IX 1873). После  завршене  гимназије у родном граду (1831) није отишао на студије него је ступио у Бетманову (Bethmann) позоришну трупу, са којом је наступао у разним местима (Десау, Бернбург, Кетен, Мајнинген и Рудолфштат); од 1833. игра у Минхену, Падерборну, Клевеу, Мајнцу и Визбадену. Престао је да игра када је његова комедија Das bemooste Haupt (1841) доживела велик успех који је потврђен комедијом Doktor Wespe (1843). Мењао је места боравка: у Везелу редигује недељни лист „Der Sprecher“ (1841-1842), у Келну са великим успехом држи предавања о Гетеовом Фаусту (1842-1843), у Еберсфелду је технички директор  позоришта, а исту функцију обавља и у Градском  позоришту у Келну, где је од 1849. г. наставник књижевности и декламовања на музичкој школи; 1855-1859. је интендант Градског позоришта у Франкфурту на Мајни, затим две г. поново у Келну, а од 1861. до смрти живи у родном месту бавећи се искључиво књижевним радом. Писао је романе и есеје – посебно му је занимљив роман Слике из живота глумаца (Bilder aus dem Schauspielerleben); писао је и о теорији и историји књижевности, о позоришту, али је за своје и касније доба у првом реду драмски песник. Б. је један од најплоднијих драматичара немачког језичког подручја, на којем је  много извођен и уживао велику популарност која се приближава популарности Аугуста Коцебуа (в); уосталом, одавно се сматра да Б. продужава линију коју су започели Ифланд (в) и Коцебу. Знатан успех постигао је и на страним сценама, па и на нашим; од 111 Б. објављених дела у СНП је давано десет његових комедија, па је он тако спадао у најизвођеније писце на нашој сцени, али је тек један од тих његових комада штампан у нашем преводу, односно преради. Само, Б. комедије, иначе вешто компоноване, нису се особито дуго одржале на немачким и иностраним сценама; данас се Б. и у оним опширнијим уџбеницима историје немачке књижевности тек помиње као некадашња величина. Немачки литерарни лексикони не бележе некакву обимнију и значајнију литературу о Б., што сведочи да он данас спада у историју књижевности и позоришта. Његова сабрана драмска дела (Gesammelte dramatische Werke) изишла су у 27 свезака (Лајпциг, 1846-1874). У СНП је извођено: Женски непријатељ (Der Weiberfeind), 27. VIII 1861, прерадио Јован Хаџић; Доктор Зољић (Doktor Wespe, 1843), 15. VIII 1862; Пркос (Der Eigensinn), 6. I 1863, прерадио Јован Андрејевић; Нечиста соба (Der alte Magister), 21. II 1863, прерадио Стеван В. Поповић; Парница (Der Prozeß), 24. I 1866. у Сомбору, прерадио Ђорђе Максимовић; Тамница (Das Gefängnis), 16. VII 1866, прерадио Лаза Телечки; Шаљива игра (Ein Lustspiel), 4. XII 1869, прерадио Владан Арсенијевић; Ноћ уочи нове године (Die Neuejahrsnacht), 31. XII 1873, превео Сава Петровић; Љубав их мори (Die Eifersüchtigen), 3. III 1874, непознати посрбљивач; После венчања (Die Hochzeitsreise), 2. VI 1876, превео Филип Оберкнежевић.

БИБЛ: Пркос (Der Eigensinn), шаљива игра у 1 чину с песмама. Посрбио др Јован Андрејевић. Музика од Аксентија Максимовића. НСад, Браћа М. Поповић, 1877, 42 стране, Зборник позоришних дела, св. 12.

С. К. К.

БЕНЕШИЋ Јулије – књижевник и казалишни радник (Илок, 1. III 1883 – Загреб, 19. XII 1957). Матурирао је 1902. у Осијеку, студирао понајприје медицину у Бечу, затим славистику у Кракову и Прагу, дипломирао 1908. географију у Згбу. Ту је од 1908. до 1915. професор на Реалној гимназији и Трговачкој академији, а од 1915. до 1921. референт за књижевност и умјетност код Земаљске владе. Од 1921. до 1926. и поново у сезони 1939/40. је интендант ХНК, од 1930. до 1938. је делегат југославенског Министарства просвјете и лектор на свеучилишту у Варшави. Књижевношћу се бавио од младих дана; писао је пјесме, путописе, есеје, фељтоне, књижевне и казалишне критике и полемике, уређивао „Савременик“ и едиције Друштва хрватских књижевника, те сабрана дјела Матоша, Галовића, Јоргованића и Харамбашића. У Варшави покреће библиотеку југославенских писаца у којој су изашла дјела Гундулића, Његоша, Мажуранића, Војновића, Андрића, Цанкара, Крлеже и других, те његова Gramatyka języka chorwackiego czly serbskiego (1939). Превео је око сто пјесничких, казалишних и белетристичких дјела са различних језика, међу којима се истичу ремек-дјела пољске литературе од Словацког, Мицкјевича, Красињског и Виспјанског до Рејмонта, Жеромског и Тувима. Особито је значајан његов удио у изградњи хрватске казалишне умјетности; као интендант, у сурадњи са директором Драме Б. Гавелом и директором Опере П. Коњовићем, остварио је једну од умјетнички најзначајнијих ера у ХНК. Аутор је позамашног Хрватско-пољског рјечника, Згб 1949, а у рукопису је остао Пољско-хрватски рјечник. Радећи на великом Рјечнику хрватског књижевног језика за ЈАЗУ, доспио је довршити грађу до слова С. У рукопису су му остали и: Иза застора, записци интенданта, и Осам година у Пољској (утисци и сјећања). Одликовања: Орден Светог Саве III реда и Polonia restituta. Г. 1948. додијељен му је почасни докторат Јагелонског свеучилишта у Кракову. У СНП и Н-Оп приказивани су слиједећи његови пријеводи: Какав отац такав син (А. Мар и М. Девалијер), 1922; Ашантка (В. Пежињски), 1923; Госпођица Малишевска (Г. Запољска), 1928;  Морал госпође Дулске (Г. Запољска), 1928; Снијег (С. Пшибишевски), 1930; Кућа жена (З. Налковска), 1931; Школа (С. Лешчицки), 1934; Моникин случај (М. Морозович-Шчепковска), 1934.

БИБЛ: Истргнути листови, пјесме, Згб 1922; Разговори, фељтони, Згб 1922; Dwa oczyty o Polakach i o sobie, Warszawa 1934; Критике и чланци, Згб 1943; Przekłady z literatury polskiej u Chorvatov i Serbov 1835-1947, Pamiętnik Slowianski II, Krakow 1951, с. 89-106; Фили, канцонијер, Рад ЈАЗУ, Згб 1965, књ. 34.

ЛИТ: С.Винавер, Г. Бенешићева путовања, Време, Бгд 1924, бр. 975; М. Крлежа, Хајка против Јулија Бенешића, Згб, Књижевна република, књ. IV, бр. 2, 1. VI 1926; И. Е(сих), Пред прославу Бенешићева јубилеја у Варшави, Јутарњи лист, Згб 1932, бр. 7168; Н. Андрић, Бенешићева Хрватска граматика за Пољаке, Обзор, Згб 1939, бр. 227; Аутобиографија у књизи Критике и чланци, Згб 1949, с. 293-304; (А. Главаш), Јулије Бенешић, Хрватска ревија, Згб 1943, бр. 12, с. 654-658; В. Јурчић, Јулије Бенешић првак сувремене књижевне културе, Хрватска мисао, Згб 1944, бр. 10, с. 284-288; (М. Матковић), Јулије Бенешић, Рад ЈАЗУ, Згб 1965, књ. 341, с. 401.

С. Б.

БЕОГРАД НЕКАД И САД – весела игра у 2 дела с прологом. Написао: Бранислав Нушић. Прво извођење у НП у Бгду, 11. V 1933.

Прво извођење у НП Бгд, Секција за Дб, 11. X 1934. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 2 пута.

Прво извођење у ДНП 21. X 1942. у Панчеву. – Рд. А. Верешчагин, сц. М. Шербан; Р. Гојкић (Пролог – Јован Стерија Поповић; Господин Тоша), Н. Митић (Станојло), А. Мајценовићка (Перса), Љ. Иличић (Никола), Т. Јеремићка (Милица), М. Петровићева (Зорица), К. Игњатовићка (Буба), М. Мирковић (Миле), М. Јелић (Јоца), М. Милићевић (Јоцин син), М. Миљковићева (Госпођа Поповић), С. Савић (Господин Поповић), М. Јаснић (Дуле), З. Деспотовићева (Маникирка), М. Козомара (Собарица), В. Милин (Новинар), М. Николић (Фото-репортер), Р. Шобота (Први господин с корза), В. Милојевић (Други господин с корза), Б. Марковић (Трећи господин с корза). – Изведено 14 пута.

В. В.

БЕОГРАД НЕКАД И САД – слика из живота у 2 чина. Написао: Јован Стерија Поповић. Прво извођење 13. VII 1858. у Омладинском позоришту у Бгду.

Прво извођење у СНП 16. VIII 1861. у НСаду. Архива  СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: Т. Марковић (Стана), А. Савић (Вучко), Д. Поповићева (Љуба), М. Грунчићева (Пијада). – Изведено 3 пута.

Прво извођење у НП 10. VIII 1926. у НСаду. Архива  СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено да су у представи учествовали: – рд. Ј. Гец; Д. Матејићка (Баба Станија), М. Грујићева (Јелка), Феменова (Пијада), С. Јовановић, Т. Хаџић, Л. Лазаревић, Љ. Стојчевић. – Изведено 8 пута.

Премијера у СНП 24. V 1927. у Великом Бечкереку. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено да су у представи учествовали: М. Марковићка (Љуба), Љ. Вукомановић, В. Јелићка, С. Никачевић, Ђ. Козомара, С. Савић. – Изведено 26 пута.

БИБЛ: Јоан С. Попович, Београд некад и сад, НСад 1853.

ЛИТ: А-м, У среду, 16. авг. –  „Београд некад и сад“ од Ј. С. Поповића, Србски дневник, 23. VIII 1861; О. С(уботи)ћ, „Београд некад и сад“ (Премијера 10. VIII), Застава, 13. VIII 1926;  А-м, Beográd régén és most, Torontal, Велики Бечкерек 25. V 1927.

В. В.

БЕОГРАДАЦ Јован – деловођа ДСНП (Тител, 26. III 1812 – Нови Сад, 10. IV 1889). Његов отац, Јосиф, био је граничарски официр, а мати му се звала Анастасија. Основну школу и Нижу реалку завршио је у Тителу, кадетску школу у Оломуцу и од 1833. службовао као аустријски официр у гарнизонима многих места. Као капетан је по молби пензионисан и од 1858. живи у НСаду радећи на проналаску perpetuum mobile-а, за који му је чак и Ј. Ј. Змај путем „Јавора“ (1862) скупљао добровољне прилоге. Од 13. VI 1862. до октобра 1867. био је деловођа ДСНП, а у међувремену је од 22. XII 1863. замењивао Ђорђа Радића (в) на дужности секретара Друштва; од 28. V 1864. до 17.  XI 1865. привремено је обављао дужност актуара ДСНП. Извесно време је ту дужност вршио и у МС. Бавио се новинарством и публицистиком, сарађивао је у „Србском дневнику“ и „Вили“ и уређивао „Недељни лист“ (НСад 1867). Као публицисту интересовала су га крупна политичка питања, иако лично у политичком животу свога времена и своје средине није значио ништа; ипак, његова расправа о Србима и источном питању штампана је на немачком језику у средишту Лужичких Срба, Будишину (Bautzen) исте г. када се појавила и на српском у Бгду (1865). Бавио се, такође са мало успеха, филологијом и лексикографијом: скупљао је мање познате речи и у рукопису му је остао Речник српскога језика. Б. је као деловођа помагао секретару (актуару) ДСНП у обављању административних послова, правио изводе из записника, водио бригу да се седничке одлуке и закључци изврше и на седницама замењивао секретара у вођењу записника. Имао је чудан, ружан и тешко читљив рукопис, а ни уредност му није била баш јака страна. Зачудо, он се још и крајем шездесетих служио правописом који је претежно био превуковски.

БИБЛ: Црква и држава, НСад 1861; Orient. Occident und Panslavismus НСад 1865; Срби и источно питанѣ, Бгд 1865; Мысли о садашњем положаю и будућности народа србског, НСад 1866;  О єзику и правопису србском, НСад 1867.

ЛИТ: Ђ. Даничић, Јован Београдац – Речник, речи од слова П, ЛМС, 1866, књ. 111, с. 350-351; Ј. Бошковић, Јован Београдац – Речник, речи од слова П, ЛМС, 1866, књ. 111, с. 351-367; Ј. Новић Оточанин, Јован Београдац – О језику и правопису србском, ЛМС, 1867-1869, књ. 112, с. 494; А-м, Јован Београдац, Наше доба, 1882, бр. 26, с. 2; А-м, Јован Београдац, Јавор, 1889, с. 271-272 (некролог); В. Стајић, Привреда Новог Сада 1748-1880, НСад 1941, с. 365-366.

Л. Д.

БЕОГРАДСКА ТРИЛОГИЈА (Борац, Аве Марија, Живела правда) – драма у 3 чина. Написао: Пера С. Талетов.

Прво извођење у СНП 21. II 1931. у Сомбору. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – М. Бандић, Н. Бандићка, Д. Петровићка. – Изведено 4 пута.

ЛИТ: А-м, Премијера „Београдске трилогије“ од г. Пере Талетова, Југословенски дневник, 1931, бр. 51, с. 2; В-ћ, Гостовање СНП-а из Новог Сада у Сомбору, Глас народа, Сомбор 1931, бр. 9, с. 3; М. В. Весковић, После гостовања Народног позоришта, Југословенска северна стража, Велики Бечкерек 1931, бр. 154, с. 4.

В. В.

БЕР ДЕ ТИРИК Жилијен (Julien Berr de Turrique) – француски драмски писац и романсијер (Париз, Француска, 4. II 1863 – Левалоа-Пере, Француска, 27. VII 1923). Био је шеф секретаријата директора Уметничког одељења и пуне три деценије генерални инспектор Одељења историјских споменика. Иако ровитог здравља, написао је велик број приповедака, романа и комедија. Од романа најпознатији су: Госпођице (Les demoiselles, 1887), Од пет до седам (De cinq à sept, 1894) и Госпођа и Господин (Madame et Monsieurv, 1895), а од позоришних комада: Прво пијанство (Première ivresse, 1885), Приземље (Le rez-de-chaussée, 1891), Историјски замак (Chateau historique, 1900), Министарска фотеља (Le maroquin, 1904) и Пауново перје (Les plumes de paon, 1907). Сви су ови комади имали успеха, али је убедљиво највише успеха имао Историјски замак. Неке од комада је написао у сарадњи. Главни сарадник му је био А. Бисон (A. Bisson). Као писац одликовао се духовитошћу и деликатношћу, а као човек скромношћу и углађеношћу. СНП је Историјски дворац приказало 1903.

С. А. Ј.

БЕР Жорж (Georges Berr) – француски глумац и драмски писац (Париз, Француска, 30. VII 1867 – Париз, 11. VII 1942). Гимназију је учио у родном граду (Лицеј Карла Великог). У Конзерватуар је ступио после средње школе и обављеног конкурса; у њему је био ученик познатог сценског уметника Едмона Гоа (Edmmond Got). Г. 1886. је добио награду за игру у комедији. Исте г., у септембру, појавио се први пут на сцени Француске комедије. Члан ове куће постао је седам г. касније (1893) и у њој је остао пуне тридесет и две г. (до 1925). У међувремену је био и професор Конзерватуара (1900-1920). Као глумац је остварио блистав успех. Играо је ненадмашно у фаху великих собара. Писао је комедије и водвиље који су извођени на булеварским позорницама. Пол Гаво и Луј Вернеј су међу његовим најпознатијим сарадницима. Главни позоришни успеси су му Адвокат Болбек и њен муж (Maître Bolbec et son mari, 1926), који је, 1928, извођен и у СНП, и Школа за пореске обвезнике (L’Ecole des contribuables, 1934). У СНП је приказиван и комад Моја сестра и ја (1964), чији је либрето написао са Лујем Вернејем, са којим дели ауторство и двају малочас споменутих комада. Добар део својих комада пустио је у свет под псеудонимом Colias. Аутор је и дела Уметност говора (L’Art de dire, 1924). Умро је за време окупације, али, пошто је био Јеврејин, штампа није могла да објави ову вест.

ЛИТ: А-м, „Адвокат Болбек и њен муж“ од Ж. Бера и Л. Вернеја  – премијера, Застава, 31. I 1928; А-м, Опроштајна представа Новосадског позоришта, Радикал, НСад 1928, бр. 40, с. 4.

С. А. Ј.

БЕРБЕРСКИ Слободан – песник и есејист (Велики Бечкерек / Зрењанин, 20. X 1919 – Београд, 6. IV 1988). Основну школу и гимназију са матуром завршио је у Великом Бечкереку 1937. После ослобођења завршио је Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић“ у Бгду. Учесник је Народноослободилачког рата од 1941. Током рата обављао је различите, углавном партијске, дужности. Од 1949. је професионални књижевник. Почео је да пише 1936. на социјалне теме, а прву књигу стихова објавио је 1950. Сарађујући у листу „Дневник“ у НСаду 1952. и од 1956. до 1958. те у часописима „Позориште“ Тузла (1954) и „Наша сцена“ НСад (1954), објавио је више есеја и позоришних критика у којима се осврће и на рад СНП педесетих и шездесетих г.

БИБЛ: О репертоару професионалних позоришта у Војводини, СВ, 26. VIII 1952; „Мећава“ од Пере Будака, СВ, 30. XII 1952; И трећа неуспела премијера у Н. Саду, „Живот у гробу“ З. Вељачића, НС, VII, бр. 88-89, 1. XII 1954; За реалност у позоришној критици,  Позориште, Тузла, I, 1954, бр. 4-5.

З. Т. Ј.

БЕРДОВИЋ Вера – оперска певачица (Дубровник, 7. II 1941 – Нови Сад, 26. I 2025). Отац Лука, стриц Владимир, композитор и музички критичар. Соло-певање учила је у Музичкој школи „Станковић“ у Бгду код О. Грданичке и наставила школовање код Зденке Зикове на београдској Музичкој академији, где је дипломирала 1968, а 1972. магистрирала. Г. дана се, као стипендиста италијанске владе, усавршавала на конзерваторијуму „Ђузепе Верди“ у Милану (1970). Још као студент наступала је за Музичку омладину Србије и са камерним оркестром „Pro Musica“ више од 40 пута одиграла главну улогу у Перголезијевој опери Служавка господарица. По доласку у СНП (16. VIII 1970), развивши се у врсног интерпретатора, носила је лирско-сопрански репертоар  и остварила низ запажених креација. Гостовала је широм земље и у иностранству, снимала за радио и телевизију а наступала и као концертна певачица. Пензионисана је 13. V 1999.

УЛОГЕ: Виолета (Травијата), Ђилда (Риголето), Маргарета (Фауст), Мими (Боеми), Мелинда (Банк Бан), Микаела (Кармен), Лучија (Лучија од Ламермура), Леонора (Доктор и апотекар), Сузана (Фигарова женидба), Леонора (Трубадур).

БИБЛ: Прошла сезона у „Скали“, Позориште, НСад 1971, бр. 2, с. 12.

ЛИТ: В. К., Нови члан ансамбла Опере, Позориште, НСад 1970, бр. 2, с. 15; М. П., Деби, Дневник, 3. XI 1970; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 50; А-м, Бердовић, Вера, Лексикон југославенске музике, I, Згб 1984, с. 66.

В. В.