ОТЕЛО (Der Mohr von Venedig) – балет са прологом, осам слика и епилогом. Музика: Борис Блахер. Либрето: Ерика Ханка. Прво извођење у Бечу, 21. XI 1955, у нашој земљи 25. VI 1961. у СНГ Љубљана.

Прво извођење у СНП 18. I 1973. у НСаду. – Рд. и к-граф Х. Нојбауер, к. г., дир. И. Топлак, сц. С. Максимовић, к. М. Стојановић-Маурич; Ф. Валкаи, к. г. (Отело), Е. Марјаш-Брзић (Дездемона), Ж. Новков (Јаго), М. Матић (Емилија), О. Рис (Касио), Б. Максић (Бјанка), И. Игњатовић (Родриго), П. Јерант (Монтано), В. Јелкић (Брабанцио, Играч риторнела), Б. Курунци, Р. Варга, И. Грња, М. Грујић, М. Девић (Играчи риторнела), Н. Бикицки (Играч риторнела, Народ), Н. Антић, Ђ. Горец, М. Игњатовић, Љ. Марковић, М. Суботички, И. Урошевић (Куртизане, Народ), М. Гиковски, Е. Матлас, С. Ђурковић, А. Пундов, В. Поповић, А. Христидис, И. Фетаховић, З. Радојчић (Народ). – Изведено 6 пута, глед. 1965.

ЛИТ: М. Хаднађев, „Отело“ – балет Бориса Блахера, Позориште, НСад 1973, бр. 5, с. 5; С. Савић, Отело, Дневник, 21. I 1973.

Љ. М.

ОТЕЛО (Otello) – музичка драма у 4 чина. Музика: Ђузепе Верди. Либрето (по Шекспиру): Ариго Боито. Прво извођење у Милану, 5. II 1887, у нашој земљи 10. X 1899. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 2. VI 1963. у НСаду. Превео: Душан Миладиновић. – Рд. Ј. Путник, к. г., дир. М. Фајдига, Д. Жупанић, избор декора Д. Васиљевић, к. С. Јатић; О. Бингулац (Отело), М. Скендеровић, И. Давосир-Матановић (Дездемона), Д. Мариновски (Јаго), М. Вешовић-Марков, А. Херћан (Емилија), Р. Грујић (Касио), В. Куцуловић (Родриго), М. Хаднађев (Лодовико), В. Поповић, Ф. Пухар (Монтано), Н. Кнежевић (Гласник). – Изведено 5 пута, глед. 1505.

Премијера у СНП 10. IV 1980. у НСаду (концертно извођење). – Дир. К. Траилеску, к. г.; Д. Дамјанов, к. г. (Отело), О. Енигареску, к. г. (Јаго), В. Куцуловић (Касио), А. Манојловић (Родриго), С. Дракулић (Лодовико), Б. Јатић (Монтано), С. Холичек (Аралдо), В. Ковач-Виткаи (Дездемона), Ј. Јечменица (Емилија). – Изведено 1 пут, глед. 319.

Премијера у СНП 19. V 1981. у НСаду – Рд. О. Енигареску, к. г., сц. В. Маренић, к. г., к. М. Стојановић-Маурич, дир. И. Топлак, пом. рд. С. Дракулић; С. Стојанов (Отело), О. Енигареску, к. г., М. Милановић (Јаго), В. Куцуловић (Касио), А. Манојловић (Родриго), Б. Јатић, С. Дракулић (Лодовико), Д. Балтић, Б. Јатић (Монтано), Б. Вукасовић (Аралдо), В. Ковач-Виткаи, М. Тунтев (Дездемона), Ј. Јечменица (Емилија). – Изведено 11 пута, глед. 3427.

ЛИТ: И. Врсајков, Вердијев „Отело“, Дневник, 5. VI 1963; Н. С., „Отело“ у концертном извођењу, Дневник, 3. IV 1980; С. Турлаков, Примери охрабрења, Борба, 14. IV 1980; М. Адамов, Оперска партитура као концерт, Дневник, 20. IV 1980; М. Кујунџић, Минуте стигле Отела, Дневник, 14. V 1981; Д. Николић, Испит зрелости, Дневник, 17. V 1981; П. А., „Отело“ у копродукцији, Борба, 21. V 1981; С. Турлаков, Два Вердија у Београду, Борба, 30. VI 1981.

В. П.

ОТЕЛО (Othello, the Moor of Venice) – трагедија у 5 чинова. Написао: Виљем Шекспир. Прво извођење у Лондону, 1. XI 1604, у нашој земљи 18. III 1875. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 13. X 1884. у Вршцу. Прва четири чина превео: Гига Гершић. Пети чин превео и целу трагедију за српску позорницу удесио: Антоније Хаџић. Подела узета са плаката представе одржане 1. III 1886. у НСаду. – Рд. В. Миљковић; С. Лазић (Дужд од Млетака), А. Милојевић (Брабанцио), С. Кестерчанек (Први сенатор), М. Димитријевић (Други сенатор), М. Петровић (Грацијано), К. Васиљевић (Лодовико), Д. Ружић (Отело), В. Миљковић (Касио), П. Добриновић (Јаго), М. Марковић (Родриго), С. Ђурђевић (Монтано), М. Банић (Официр), Л. Хаџићева (Дездемона), С. Вујићка (Емилија), Д. Николићева (Бјанка). – Изведено 14 пута.

Премијера у СНП 11. I 1895. у Панчеву. – Рд. П. Добриновић; С. Душановић (Дужд од Млетака), А. Лукић (Брабанцио), Ј. Жикић (Први сенатор), Ј. Тодосић (Други сенатор), М. Николић (Грацијано), К. Васиљевић (Лодовико), Д. Ружић (Отело), Д. Спасић (Касио), П. Добриновић (Јаго), М. Марковић (Родриго), Т. Илић (Монтано), С. Стефановић (Официр), С. Бакаловићка (Дездемона), Т. Лукићка (Емилија), Ј. Весићева (Бјанка), С. Стефановић (Гласник са бродова). – Изведено 7 пута.

Премијера у СНП 2. XII 1904. у НСаду. – Рд. Д. Спасић; Ј. Душановић (Дужд од Млетака), А. Лукић (Брабанцио), М. Стефановић (Први сенатор), С. Лијанка (Други сенатор, Грацијано), С. Стефановић (Лодовико), Д. Ружић (Отело), А. Стојановић (Касио), К. Васиљевић (Јаго), М. Марковић (Родриго), М. Матејић (Монтано), Д. Кранчевић (Први официр), Ђ. Маџарић (Други официр), В. Виловац (Трећи официр), С. Стефановић (Гласник), С. Бакаловићка (Дездемона), Т. Лукићка (Емилија). – Изведено 7 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 10. X 1919. Подела узета са плаката представе одржане 23. I 1924. у НСаду. – Рд. К. Васиљевић; В. Виловац (Дужд млетачки), Д. Спасић (Брабанцио), Ј. Силајџић (Први сенатор), М. Вебле (Други сенатор), Д. Кременовић (Грацијано), В. Ивановић (Лодовико), М. Ковачевић, к. г. (Отело), М. Душановић (Касио), К. Васиљевић (Јаго), Н. Стојановић (Родриго), Ј. Стојчевић (Монтано), Ј. Силајџић (Први племић), Д. Бајић (Други племић), Љ. Стојчевић (Трећи племић), Г. Миковић (Четврти племић), М. Пашко (Морнар), Д. Дубајић (Први гласник), Д. Кременовић (Други гласник), Р. Кранчевићка (Дездемона), Љ. Јовановићева (Емилија), З. Душановићка (Бјанка). – Изведено 12 пута.

Премијера у СНП 22. IX 1954. у НСаду. Превео: Милан Богдановић. Музика: Борис Папандопуло. – Рд. Ј. Коњовић, сц. С. Максимовић, к. С. Церај-Церић; Б. Татић (Дужд млетачки), Н. Смедеревац (Брабанцио), В. Милин (Први сенатор), Н. Митић (Други сенатор), Л. Богдановић (Грацијано), В. Животић (Лодовико), С. Душановић (Отело), С. Шалајић (Касио), Ђ. Јелисић (Јаго), Ф. Живни (Родриго), С. Протић (Монтано), Ј. Бјели (Дездемона), Љ. Раваси (Емилија), З. Вучинић (Бјанка), А. Ковачевић (Први господин са Кипра), В. Матић (Други господин са Кипра), М. Јовановић (Трећи господин са Кипра), Д. Милосављевић Гула (Четврти господин са Кипра), В. Ивановић (Чиновник у сенату), С. Максић (Гласник са Кипра), Ж. Митровић (Морнар), Ф. Тапавички (Отелов гласник). – Изведено 19 пута, глед. 7357.

БИБЛ: Отело, прев. Гига Гершић и Антоније Хаџић, НСад 1886; Отело, Црнац Млетачки, прев. Светислав Стефановић, НСад 1908, Бгд 1921, 1938.

ЛИТ: А-м, Народно позориште, Српство, Вршац 1884, бр. 23, с. 2; Д. Хајм, Отело, трагедија у пет чинова од Шекспира, превео Н. Н., Отаџбина, НСад 1884, књ. VII, 634-636; А-м, Из позоришта, Садашњост, Кикинда 21. X 1884; – ћ –, Отело, Наше горе лист, Панчево 1885, бр. 11, с. 3; М. С-ћ, „Отело“, трагедија у пет чинова, написао Виљем Шекспир, Браник, 1886, бр. 28, с. 3; А-м, Једно успело виђење „Отела“, Наше доба, НСад 1886, бр. 3, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Стражилово, НСад 1886, бр. 10, с. 344-345; М. С(ави)ћ, Отело, Позориште, НСад 1886, бр. 52, с. 206-207, бр. 55, с. 219, бр. 56, с. 223; -О-, „Отело“, Позориште, НСад 1887, бр. 45, с. 203; А-м, Српско народно позориште у доњем граду, Die Drau, Осијек 26. XI 1893; А-м, О приказаној представи – трагедији у 5 чинова „Отело“, Стража, НСад 22. III 1895; А-м, Српско народно позориште, Застава, 1895, бр. 41, с. 2; Ј. Храниловић, „Отело“, Позориште, НСад 1904, бр. 30, с. 154-155; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Отело“, трагедија у пет чинова, написао Виљем Шекспир, Браник, 1904, бр. 260, с. 3; А-м, Премијера у позоришту, Застава, 1921, бр. 21, с. 2; А-м, О представи „Отело“ од Шекспира, Јединство, 1921, бр. 545, с. 2; Ђ. П., „Отело“, Застава, 1921, бр. 63, с. 3; Д. Б-ћ, „Отело“, Јединство, 1922, бр. 733, с. 3; С. Лањи, Отело на новосадској сцени, НС, 1954, бр. 86-87, с. 3; С. Берберски, И трећа неуспела премијера у Новом Саду, НС, 1954, бр. 83-89, с. 2; Д. Савковић, Незаборавне представе, Дневник, 16. VII 1954.

А. К.

ОТЕЛОВ УСПЕХ – лакрдија у 1 чину. Написао: Едмунд Александар Лајтнер.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 7. VII 1903. у Вршцу (са једночинком Доктор Робин). Превео: Милан Матејић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – М. Хаџи-Динић (Ролер), Д. Матејићка (Шегрт Фриц), Д. Васиљевићка (Газдарица), М. Тодосићка. – Изведено 1 пут.

Прво извођење у НП у НСаду 28. VII 1925, као корисница пензионог фонда Удружења глумаца (са једночинкама Максим Б. Цветковића и Опрости ми). Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

ЛИТ: =, Српско народно позориште у Вршцу, Родољуб, Вршац 1903, бр. 29, с. 2; А-м, Позориште, Нови Сад, 1925, бр. 12, с. 7; А-м, A szinészegyesület jutalom játéka, Délbácska, 1925, бр. 170, с. 3.

В. В.

ОТМЕНА ДАМА (Das Fräulein aus gutem Hause) – комедија у 3 чина. Написали: Зигфрид Гајер и Бети Винтер. Прво извођење у Минхену 1912.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 24. XI 1934. у НСаду. Превео: М. Р. Подела узета са плаката представе одржане 23. IV 1936. у Вршцу. – Рд. Д. Марковић; Ђ. Козомара (Граф Сасовски), М. Шекулин (Марија), Г. Николић (Стеван), Н. Стојановић (Корнидес), Р. Ферари (Г-ђа Корнидес), Р. Петровићева (Гиги), В. Милин (Шофер), А. Маслов (Келнер). – Изведено 3 пута.

Премијера у СНП 14. IX 1936. у НСаду (под насловом Слуга као барон и са делимично измењеним именима ликова). – Рд. С. Душановић; С. Душановић (Бастијен), В. Качаник (Барон Алфред Ромер), М. Шекулинова (Марија), В. Ивановић (Корнидес), Ј. Пејновићева (Госпођа Корнидес), М. Можњак (Дези), В. Милин (Шофер), А. Ђорђевић (Келнер). – Изведено 5 пута.

ЛИТ: -ћ, Позориште, Војводина, Вршац 1936, бр. 18, с. 2; А-м, Српско народно позориште давало је јуче (14. IX) две представе, Дан, 1936, бр. 214, с. 8; А-м, Гостовање Српског народног позоришта у Сомбору, Дан, 1936, бр. 233, с. 3.

В. В.

ОТМИЦА ИЗ СЕРАЈА (Die Entführung aus dem Serail) – опера у 3 чина (5 слика). Музика: Волфганг Амадеус Моцарт. Либрето, по Кристофу Фридриху Брецнеру: Готлиб Штефани млађи. Прво извођење у Бечу, 12. VII 1782, у нашој земљи 2. III 1922. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 12. I 1963. у НСаду. Превели: Велимир Живојиновић и Душан Миладиновић. – Рд. Ј. Путник, к. г., дир. Ј. Ципци, М. Фајдига, сц. С. Максимовић, к. С. Јатић, пом. рд. М. Хаднађев; М. Хаднађев (Селим-паша), О. Бручи (Констанца), З. Николић (Блонда), С. Шајфар, к. г., В. Куцуловић, Л. Манцин (Белмонте), Н. Ћириловић, Б. Грубач (Педрило), Р. Немет (Осмин), С. Матановић (Клас). – Изведено 7 пута, глед. 2631.

ЛИТ: Ј. Шулхоф, Успешан деби, Дневник, 18. I 1963.

В. П.

ОТМИЦА САБИЊАНАКА (Der Raub der Sabinerinnen) – шаљива игра у 4 чина. Написали: Франц Шентан и Паул Шентан. Прво извођење у Бечу 1885, у нашој земљи 27. IX 1886. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 6. V 1899. у Сремској Митровици. Превео: Михаило Р. Поповић. Подела узета са плаката представе одржане 12. X 1899. у Осијеку. – Рд. Д. Спасић; П. Добриновић (Професор Голвиц), Д. Васиљевићка (Фредерика), С. Бакаловићка (Маријана), З. Добриновићка (Паула), М. Марковић (Др Нејмајстер), М. Хаџи-Динић (Емануило Стризе), Ј. Душановић (Карло Грос), Л. Поповић (Емил Грос), М. Тодосићка (Роза), М. Радошевићева (Августа), А. Ботић (Мајснер). – Изведено 11 пута.

Премијера у СНП 21. VIII 1912. у Меленцима. – Рд. М. Хаџи-Динић; И. Динуловић (Професор Голвиц), Д. Васиљевићка (Фридерика), М. Хрвојевићева (Маријана), Р. Кранчевићка (Паула), Н. Гошић (Др Најмајстер), М. Хаџи-Динић (Емануило Стризе), С. Стефановић (Карло Грос), М. Матејић (Емил Грос), М. Тодосићка (Роза), В. Цвијановићка (Аугуста), Р. Алмажановић (Мајснер). – Изведено 18 пута.

Премијера у СНП 5. X 1921. у Вршцу. – Рд. М. Аћимовић; Р. Павићевић (Мартин Голвиц), А. Аћимовићка (Фредерика), М. Грујићка (Паула), Б. Ђорђевић (Др Најмајстер), К. Рајчевићка (Маријана), М. Аћимовић (Карло Грос), Ј. Харитоновић (Емануело Стризе), М. Рајчевић (Емил Штернек), М. Јелић (Мајснер), Д. Петровићка (Роза), Л. Радосављевићка (Августа). – Изведено 3 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 12. I 1923. – Рд. М. Хаџи-Динић; Ј. Стојчевић (Професор Голвиц), Д. Васиљевићка (Фредерика), В. Јовановићка (Маријана), Р. Кранчевићка (Павлија), М. Душановић (Др Најмајстер), М. Хаџи-Динић (Емануило Стризе), Р. Алмажановић (Карло Грос), Стеван Јовановић (Емил Грос), Д. Матејићка (Роза), М. Авировићева (Августа), Л. Лазаревић (Мајснер фамулус). – Изведено 9 пута.

Премијера у СНП 6. II 1936. у Сомбору. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 2 пута.

Прво извођење у ДНП 19. VIII 1942. у Панчеву. – Рд. А. Верешчагин, сц. М. Шербан; М. Јелић (Галвиц), Р. Кранчевићка (Фредерика), М. Миљковићева (Маријана), К. Игњатовићка (Паула), В. Милин (Др Најмајстер), М. Милићевић (Емануел Стризе), С. Савић (Карло Грос), Р. Гојкић (Емил Грос), В. Јелићка (Роза), З. Деспотовићева (Августа), В. Милојевић (Мајснер). – Изведено 9 пута.

ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), Отмица Сабињанака, Позориште,  НСад 1900, бр. 22, с. 86-87; А-м, Уторак 1. фебруара „Отмица Сабињанака“, Застава, 5. II 1900; Ј. Грчић, „Отмица Сабињанака“, шаљива игра у 4 чина од Павла Шентана, Браник, 1911, бр. 245, с. 2; А-м, Српско народно позориште, Српство, НСад 1911, бр. 239, с. 2; А-м, У четвртак је давана Шентанова добра и здрава шала „Отмица Сабињанака“, Слога, 1912, бр. 5, с. 4; А-м, Синоћ смо се у позоришту дуго и слатко смијали, Српска ријеч, Сарајево 1912, бр. 51, с. 3; А-м, Српско народно позориште у Сарајеву, Браник, 1912, бр. 4-9, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Невен, Суботица 1912, бр. 20, с. 2.

В. В.

ОТО П. – немачки драматичар. Његову драматизацију Michel Strogoff – Der Courier des Zaren Жила Верна (по оригиналу или по француској драматизацији, коју је Верн приредио у сарадњи са Адолфом Денеријем – приказана у Паризу 1880) СНП је извело 1905. под насловом Царев гласник.

ОТРИН Ико – кореограф и шеф Балета (Земун, 25. I 1931 – Љубљана, 28. VII 2011). Потиче из чиновничке породице. Основну школу, гимназију, Музичку академију и Средњу балетску школу завршио је у Љубљани. Балетско образовање је стицао код Пина Млакара, Лидије Висијакове и Наде Мурашове. Модерну игру је учио код Курта Јоса, историјску код Гизеле Ребер у Есен-Вардену. Класичан балет је усавршавао код Мадам Норе у Паризу, Антона Долина у Лондону и Ане Вилијамс у Штутгарту. Г. дана је био на специјализацији у САД (1972). Опредељење за позив позоришног уметника дугује родитељима, а за свој уметнички развој и стил Пији и Пину Млакару, Курту Јосу и Џерому Робинсу. Играчку каријеру започео је 1947. као аматер у омладинској плесној групи у Љубљани, у којој је постао и руководилац и радио до 1959. Са својом групом „Зелени Јуре“ гостовао је у више земаља Европе. Као студент ступио је у СНГ у Љубљани у својству балетског играча (1. II 1950 – 30. IX 1954). Од 1. X 1954. до 15. IX 1959. био је запослен као педагог и корепетитор у Средњој балетској школи у Љубљани, у којој је предавао Класичан балет, Карактерне игре, Ритмику, Историју музике и балета и Клавир. Од 16. IX 1959. до 30. IV 1964. био је к-граф и шеф и педагог Балета у СНГ и педагог у студију Балетске школе у Марибору. У СНП је ангажован као шеф Балета, к-граф и солиста од 1. VII 1964. до 30. VI 1970, али је са СНП наставио да сарађује и касније као гост-кореограф. Од 1970. живи и ради у Марибору, где је у СНГ солиста, к-граф и педагог Балета. У периоду од 1960. до 1964. гостовао је као професор на летњим курсевима у Есен-Вардену, у Немачкој. Писао је чланке за новине и позоришне листове, као и научне прилоге о народним играма у публикацијама Друштва етнолога Југославије и Етнографског музеја у Љубљани. Професионалну уметничку каријеру је започео као члан ансамбла, а први солистички задатак му је био Чардаш у Копелији. Кореографским радом се бавио од 1960, када је поставио Игру чаробница на музику Блажа Арнича. За неке своје балете сâм је приредио сценарио и режијско решење. Као играч заступао је карактерни фах. У његовом кореографском опусу подједнако су заступљена дела класичног и модерног стила и израза. У програмској оријентацији руководио се потребом да се на сцени оживе врхунска дела из балетске литературе и да се кореографским језиком нашој публици и нашим играчима приближе европска и америчка модерна игра, не избегавајући ни елементе џеза. Са балетским ансамблом СНП гостовао је у Италији, Бугарској, Румунији, Египту и у многим местима у нашој земљи.

КОРЕОГРАФИЈЕ: Кармина бурана, Пепељуга, Крчаг, Демон злата, Дон Кихот, Мале играрије, Шчелкунчик, Есмералда, Враголанка, а као гост: Есмералда (1976), Силвија (1978) и Пипи Дуга Чарапа (1970).

УЛОГЕ: Макро (Демон злата), Зи Дима Ликас (Крчаг), Копелијус (Копелија), Шехријар (Шехерезада), Санчо Панса (Дон Кихот), Квазимодо (Есмералда).

ЛИТ: В. Миросављевић, Прича о лепој Циганки, Дневник, 18. IV 1969; Б. Рушкуц, Отринова „Есмералда“, Дневник, 22. IV 1969; С. Савић, Велики успех Лизет, Дневник, 24. IV 1973; С. Савић, Само интересантан покушај, Дневник, 1. XI 1973; С. Савић, Љубавна прича са тужним крајем, Дневник, 26. I 1976; М. Сујић-Виторовић, Једно од бољих остварења, Политика, јануар 1976; С. Савић, Силвија – нимфа богиње Дијане, Дневник, 14. V 1978; М. Сујић-Виторовић, Пасторала данас, Политика, 15. V 1978; Љ. Мишић, Пипи Дуга Чарапа, Мисао, НСад 18. X 1978; Отрин Ико, легенда мариборског балета (предговор Пино Млакар), Љубљана 2006.

Љ. М.

ОФЕНБАХ Жак (Jacques Jacob Offenbach) – немачки композитор и диригент, натурализовани Француз (Келн, 20. VI 1819 – Париз, 5. X 1880). Прве подуке из музике добио је од оца Исака Јуде Еберста (званог Офенбах по родном месту – Офенбаху на Мајни), кантора синагоге у Келну, а затим је као четрнаестогодишњак отишао у Париз, где се уписао на Конзерваторијум. Студирао је виолончело код Васлина и Л. П. Норблина. Г. 1834. је напустио Конзерваторијум. Радио је као виолончелист у позоришним оркестрима и приватно учио композицију код Ф. Алевија. У то време је већ писао валцере и романсе и наступао у париским салонима, а повремено и на концертима. Претрпевши прве неуспехе као оперски композитор, определио се за турнеје по градовима Енглеске, Немачке и Француске, на којима се представљао као виртуоз на виолончелу, пишући уз то музику за сценска дела. Од 1850. до 1855. деловао је као диригент Француског позоришта (Théâtre Français) у Паризу и потпуно се посветио компоновању. Због све веће популарности основао је сопствено позориште (1855), „Bouffes-Parisiens“, за које је сâм писао оперете и у којем је, као директор, композитор и диригент, извео низ својих дела, првенствено једночинки, и тако постао један од најтраженијих композитора свога доба. Веома много је путовао и као диригент сопствених дела. Његове оперете освајале су позорнице у Берну, Бечу, Дрездену, Милану, Прагу и Њујорку. Био је веома брз и плодан у компоновању. Лако је проналазио приступачне, допадљиве мелодије, које би често великом снагом уживљавања укључивао у ритам ондашњих популарних плесова (галоп, канкан и др.). Написао је укупно 102 дела (оперете, опере, хорске композиције и комади за виолончело). Успелијим остварењима се сматрају: Бела ноћ (La nuit blanche), Орфеј у паклу (Orphée aus enfers), Лепа Јелена (La belle Hélène), Париски живот (La Vie parisienne), Госпођа лептирица (Madame Papillon), Карневал снова (Le Carnaval des revues), Дафнис и Клое (Daphnis et Cloe), Брбљивци (Les Bavords), Госпођа Фавар (Madame Favart), Плавобради (Barbe-blue), Два слепца (Les deux aveugles), Хофманове приче (Les Contes d’Hoffmann) и др. Богатом фантазијом и смислом за хумор проналазио је најразличитије теме, почевши од митологије, средњовековне легенде, па преко италијанске опере и Вагнеровог стила, све до друштвеног морала у време Другог Царства. Знао је свему да се наруга, каткад благо каткад оштро, сатирички, али увек на духовит, забаван и ведар начин. Сатиричним жаокама је често погађао и савремене мане и пороке циљајући испод позајмљене маске из прошлости на многе париске личности које су неретко заузимале и највише положаје. Својим најбољим делом, опером Хофманове приче, сјајно је потврдио богатство мелодијске инвенције, способност за игру маште и стварање специфичних расположења. Оно му је, иако тек после смрти, донело светску славу. Одабравши музичку врсту намењену забави, створио је прототип оперете, прозрачне, једноставне, лишене патоса и музичке фразеологије, те се с правом сматра главним представником овог музичко-сценског рода у доба Другог Царства. У СНП су изведена О. дела: Женидба при фењерима, Орфеј у паклу, Лепа Јелена, Муж пред вратима, Хофманове приче и Париски живот.

М. Х.