ОФЕНБАХ Жак (Jacques Jacob Offenbach)

ОФЕНБАХ Жак (Jacques Jacob Offenbach) – немачки композитор и диригент, натурализовани Француз (Келн, 20. VI 1819 – Париз, 5. X 1880). Прве подуке из музике добио је од оца Исака Јуде Еберста (званог Офенбах по родном месту – Офенбаху на Мајни), кантора синагоге у Келну, а затим је као четрнаестогодишњак отишао у Париз, где се уписао на Конзерваторијум. Студирао је виолончело код Васлина и Л. П. Норблина. Г. 1834. је напустио Конзерваторијум. Радио је као виолончелист у позоришним оркестрима и приватно учио композицију код Ф. Алевија. У то време је већ писао валцере и романсе и наступао у париским салонима, а повремено и на концертима. Претрпевши прве неуспехе као оперски композитор, определио се за турнеје по градовима Енглеске, Немачке и Француске, на којима се представљао као виртуоз на виолончелу, пишући уз то музику за сценска дела. Од 1850. до 1855. деловао је као диригент Француског позоришта (Théâtre Français) у Паризу и потпуно се посветио компоновању. Због све веће популарности основао је сопствено позориште (1855), „Bouffes-Parisiens“, за које је сам писао оперете и у којем је, као директор, композитор и диригент, извео низ својих дела, првенствено једночинки, и тако постао један од најтраженијих композитора свога доба. Веома много је путовао и као диригент сопствених дела. Његове оперете освајале су позорнице у Берну, Бечу, Дрездену, Милану, Прагу и Њујорку. Био је веома брз и плодан у компоновању. Лако је проналазио приступачне, допадљиве мелодије, које би често великом снагом уживљавања укључивао у ритам ондашњих популарних плесова (галоп, канкан и др.). Написао је укупно 102 дела (оперете, опере, хорске композиције и комади за виолончело). Успелијим остварењима се сматрају: Бела ноћ (La nuit blanche), Орфеј у паклу (Orphée aus enfers), Лепа Јелена (La belle Hélène), Париски живот (La Vie parisienne), Госпођа лептирица (Madame Papillon), Карневал снова (Le Carnaval des revues), Дафнис и Клое (Daphnis et Cloe), Брбљивци (Les Bavords), Госпођа Фавар (Madame Favart), Плавобради (Barbe-blue), Два слепца (Les deux aveugles), Хофманове приче (Les Contes d’Hoffmann) и др. Богатом фантазијом и смислом за хумор проналазио је најразличитије теме, почевши од митологије, средњевековне легенде, па преко италијанске опере и Вагнеровог стила, све до друштвеног морала у време Другог Царства. Знао је свему да се наруга, каткад благо каткад оштро, сатирички, али увек на духовит, забаван и ведар начин. Сатиричним жаокама је често погађао и савремене мане и пороке циљајући испод позајмљене маске из прошлости на многе париске личности које су неретко заузимале и највише положаје. Својим најбољим делом, опером Хофманове приче, сјајно је потврдио богатство мелодијске инвенције, способност за игру маште и стварање специфичних расположења. Оно му је, иако тек после смрти, донело светску славу. Одабравши музичку врсту намењену забави, створио је прототип оперете, прозрачне, једноставне, лишене патоса и музичке фразеологије, те се с правом сматра главним представником овог музичко-сценског рода у доба Другог Царства. У СНП су изведена О. дела: Женидба при фењерима, Орфеј у паклу, Лепа Јелена, Муж пред вратима, Хофманове приче и Париски живот.

М. Х.