МОРАВЕЦ Душан – театролог (Љубљана, 4. X 1920 – Љубљана, 25. II 2015). Дипломирао је словенску, југославенску и компаративну књижевност на Филозофском факултету у Љубљани. Учествовао је у народноослободилачкој борби. Равнатељ Словенскега гледалишкега музеја у Љубљани постао је 1962, где је установио прву словенску публикацију за казалишна истраживања – „Документи СГМ“, која је стекла и међународни углед. О стогодишњици љубљанског СНГ Музеј је под његовим главним уредништвом издао основно пригодно дјело – Repertoar slovenskih gledališč 1867-1967 на 760 страница. Објавио је велик број чланака и критика, коментирао издања књига појединих књижевника, писао је казалишне кронике и критике. Као драматург је објелоданио прве есејистичке књиге, па и већа дјела са подручја казалишне и драмске повијести. Писао је и за енциклопедије, лексиконе и др. Најопширнија му је књига Slovensko gledališče Cankarjeve dobe (Љубљана 1974), која има више од тристо страница и награђена је Жупанчичевом наградом. Осим поменуте, аутор је још седам осам књига, штампаних у Љубљани: Pomenki o sodobnih dramah (1958), Meščani v slovenski drami (1960), Gledališki obiski (1962), Vezi med slovensko in češko dramo (1963), Podoba Jožeta Tirana (1963), Pričevanja o včerašnjem gledališču (1967) и Iskanje in delo Ferda Delaka (1971).

ЛИТ: А-м, Razgovor ob knjigi Slovensko gledališče Cankarjeve dobe, Delo, 8. VI 1974; А. Инкрет, Portreti tedna, Delo, 27. IX 1975.

Ш. Ј.

МОРАВИЈА Алберто (Alberto Moravia) – италијански књижевник (Рим, 28. XI 1907 – Рим, 26. IX 1990). Право му је презиме Пинкерле (Pincherle). Романом Равнодушни људи, у којем је дао смелу анализу моралног распада вишег грађанског друштва, врло млад је стекао углед једног од најбољих и најчитанијих представника савремене италијанске прозе. До рата је написао новеле Лепи живот и Сплетка и романе Промашене амбиције и Маскарада, у којем је извргао руглу гротескни лик фашистичког диктатора и високо друштво, па је роман био забрањен. После рата још плодније наставља да обрађује савремене друштвене и моралне проблеме: Римљанка (преведена на многе језике), Римске приче (награђене највишом италијанском књижевном наградом Marcoto), Конформист, Ћоћара (по којој је снимљен чувени филм са Софијом Лорен), Досада и друга дела. Превођен је и код нас. Краћим романом Агостино (1944), у којем топло приказује психологију пубертета и кризе сазревања једног дечака, заступљен је у репертоару СНП као писац оригиналног текста: 1969. је изведен истоимени балет са либретом и музиком Рафаела де Банфилда.

Љ. М.

МОРАВКА – шала из србијанског живота у 1 чину с певањем. Написао: Михаило Сретеновић.

Праизвођење у СНП 17. XII 1904. у НСаду. – Рд. Д. Спасић; М. Матејић (Родољуб), Ђ. Маџарић (Панта), К. Виловчевица (Анка), Ј. Барјактаровићка (Јелица), Ј. Душановић (Живота), Д. Николићка (Мага), Д. Матејићка (Дафина), С. Стефановић (Јовица), В. Виловац (Митар), С. Лијанка (Момак), Д. Кранчевић (Циганин). – Изведено 1 пут.

ЛИТ: -Ј-, „Моравка“, шала из србијанског живота у једном чину, с певањем, написао М. Сретеновић, Браник, 1904, бр. 286, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Моравка, Позориште, НСад 1904, бр. 31, с. 159; Ђ., Српско народно позориште, Трговачке новине, НСад 1904, бр. 50, с. 2.

В. В.

МОРАЛ ГОСПОЂЕ ДУЛСКЕ (Moralność pani Dulskiej) – филистарска трагикомедија у 3 чина. Написала: Габријела Запољска. Прво извођење у Кракову, 15. XII 1906, у нашој земљи 17. X 1908. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у Н-Оп 18. X 1928. у Сомбору. Превео: Јулије Бенешић. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 3 пута.

В. Кт

МОРАН Леон (Léon Morand) – француски драмски писац (Париз, 30. V или 1. VI 1825 – Париз, 18. V 1909). Између 1861. и 1869. на разним париским сценама изведено је десетак његових дела, написаних у коауторству са другим писцима. Међу њима је и оперета Муж пред вратима (Un mari à la porte, 1859), написана у сарадњи са Делакуром. Овај комад приказивало је и СНП 1905. у преводу Николе Ј. Мариновића.

ЛИТ: А-м, Муж пред врати, Ново Позориште, НСад 1909, бр. 38, с. 151.

С. А. Ј.

МОРАНА – опера у 3 чина. Музика: Јаков Готовац. Либрето: Ахмед Мурадбеговић. Прво извођење у Брну, 29. XI 1930, у нашој земљи 3. X 1931. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у Н-Оп 18. II 1933. у Сплиту. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 4 пута.

Прво извођење у СНП 30. IV 1954. у НСаду. – Рд. М. Маринц, дир. Л. Бута, сц. В. Маренић, к. С. Церај-Церић, к-граф М. Кирбос, пом. рд. В. Керешевић; И. Давосир, А. Чепе (Морана), О. Бингулац, Р. Грујић (Бојан), Г. Гојковић (Говедарка), В. Нецков (Гојен), М. Грозданић, Р. Немет (Његован), А. Мезеи (Горава), К. Фиштеш, М. Маринков (Пела), М. Марцикић, В. Опанчаревић (Јела), Ф. Кнебл, М. Цвејановић (Дане), К. Марцикић, Ђ. Молдовановић (Мијо), А. Керац, С. Губанић (Ката), Г. Гађански, Х. Михајловић (Мара), Ј. Сремчевић, Д. Цветковић (Раде), С. Матановић (Паво), Д. Леђанац, Е. Пиха (Глас чобанчета). – Изведено 10 пута, глед. 3329.

ЛИТ: Н. Петин, Опера „Морана“ у Новом Саду, НС, 1954, бр. 81, с. 1-2.

В. П.

МОРЕЈ Макс (Max Maurey) – француски драмски писац (Париз, 9. VIII 1866 – Неји на Сени, 26. II 1947). Право му је име Макс Рапопор (Max Rappoport). Учио је у лицејима „Ролен“, „Жансон де Саји“ и „Монж“ у Паризу. Студирао је у париској Централној школи (L’École centrale). Служио је као инжењер на жељезницама (изградио је пругу између Нице и Пиже-Тенерија, и обратно). Оставку на службу поднео је у слободним стиховима. Први његов комад је чувени позоришни критичар Франсиск Сарсеј „дочекао на нож“, док је Анри Сеар био проницљивији. М. је писао комедије, драме, ревије, оперете, пантомиме, балете. Највише се огледао у лаким једночинкама које су доживљавале по сто и више извођења. Њихов се број пење на неколико десетина. Најпознатије су: Први излазак у свет (Début dans le monde, 1901), Препорука (La recommandation, 1902), Пустоловина (L’aventure, 1903), Розалија (Rosalie, 1903), Ноћно склониште (Asile de nuit, 1904), Господин Ламбер, трговац сликама (Monsieur Lambert, marchand de tableaux, 1905), Шофер (Le chauffeur, 1908), Страдиваријус (Stradivarius, 1909), Напуштена (La délaissée, 1910). Саграђени ни из чега, ти су комади били права мала ремек-дела. Критичар Едмон Се назвао га је „царем једночинки“. Као писац наставио је линију Ж. Куртелина. Није, истина, успео да се домогне висина Тристана Бернара, али је доживео да се његово име често ставља уз име Жоржа Фејдоа. Имао је жив, радознао, суптилан дух. Одликовао се концизношћу, подсмешљивим хумором и флегматичном фантазијом. Комади су му играни у Француској комедији и у позориштима „Одеон“, „Антоан“ „Режана“, „Гран Гињол“, „Република“, „Каписин“ и другде. Сарађивао је у листовима: „Gil Blas“, „Evénement“, „Journal“, „Comoedia“, „Annales“, „Je sais tout“, „Jour“ и другима. Као човек био је скроман, стидљив, али и иронично подругљив, због чега је изазиван на двобоје. Био је одличан организатор. Основао је „Théâtre des Capucines“, био је шеснаест г. управник позоришта „Grand Guignol“, а затим и позоришта „Variétés“. У току Првог светског рата водио је „Théâtre aux armes“. Спајајући комично са ужасним, направио је од позоришта „Гран Гињол“ авангардно позориште. Био је дуго председник Удружења позоришних директора. Познат је и као проналазач младих талената. Открио је Пањола и његово дело Топаз (1928), које је првобитно било написано као драма и по М. сугестији је постало комедија. Посебно се треба осврнути на њега као позоришног адаптатора. Антоан, који је у том тренутку (1911) био по други пут директор „Одеона“, наручио му је да за позорницу припреми Дикенсовог Давида Коперфилда. Употребивши, са много такта, интелигенције и вештине, само прву трећину романа, М. је сачинио одличну драматизацију, у вези са којом је речено да се никада боља није појавила. Ова драматизација је, одиста, имала много успеха како у Француској, где је било више реприза, тако и у иностранству. Слично би се могло рећи и за његову каснију адаптацију Пиранделовог комада Човек, животиња и врлина, коју је спремио у сарадњи са Лујзом Сервисан. СНП је приказало две М. једночинке: 1924. Стакленце (La fiole, 1902) и 1925. Страдиваријус (Stradivarius, 1909). Поред тога, 1934. и 1937. је приказало и драматизацију Давида Коперфилда.

ЛИТ: А-м, „Постављено за двоје“ од Саше Гитриа, „Три маске“ од Шарл Мереа, „Страдивариус“ од Макса Мореа, Застава, 22. V 1925; В. Поповић, Давид Коперфилд, комад у пет чинова, по роману Чарлса Дикенса, написао Макс Мореј, Српски књижевни гласник, НСад 1933, књ. XL, св. 5, с. 374-376.

С. А. Ј.

МОРЕТО И КАБАЊА Агустин (Agustin Moreto y Cabaña) – шпански песник и драмски писац (Мадрид, почетак априла 1618 – Толедо, 26. или 27. X 1669). Не зна се тачан датум његовог рођења, али се зна да је крштен 9. априла. Потиче из сиромашне породице италијанског порекла, у којој је био најмлађи од тројице браће. Студирао је на Универзитету у Алкали де Хенарес. Дипломирао је 1639, а 1642. је примио свештенички чин. За члана Кастиљске академије изабран је 1649. Идуће, 1650, ушао је у службу толедског архиепископа. Неколико г. касније суделовао је у реорганизацији братства Сан Педра и болнице „Свети Никола“ у Толеду. Уживао је посебну наклоност краља Филипа IV и војводе Оливареса. Суделовао је у многим фестивалима у дворцу Буен Ретиро. Око 1660. се повукао са двора и посветио се управљању болницом у Толеду и разним црквеним пословима. Био је Калдеронов штићеник, пријатељ и сарадник. Претпоставља се да га је Калдерон увео у двор. Сматра се да је написао око седамдесет позоришних дела. За тридесет и два се поуздано зна да су његова. Зна се и да су многа изгубљена. Поред Калдерона, сарађивао је са још неколицином драмских писаца. Обрађивао је неколико врста комедија: комедију карактера, комедију нарави, историјску комедију, комедију мача и огртача. Посебну склоност је имао за комедију у којој се излаже руглу неки од људских недостатака (comedia de figurón). Најпознатије су две његове комедије: Презир за презир (El desdén con el desdén, 1654) и Гиздавац дон Дијего (El lindo don Diego, 1662). Ова два комада представљају врхунац шпанске класичне комедије. Остали његови радови су: Збрка у врту (La confusión de un jardín, после 1649?), Неко ће нас избацити из куће (De fuera vendrá quien de casa nos echará, 1654), Прилика прави човека лоповом (La ocasión hace al ladrón, 1667), Кастиљске судије (Los jueces de Castilla, око 1650), Освећена подвала (La traición vengada, 1681), Тетка и нећака (La tia e la sobrina, 1684), Најсрећнија браћа (Los mas dichosos hermanos, 1662), Како се племићи свете (Como se vengan los nobles, 1668). Написао је и знатан број комада из живота светаца (comedia de santos), од којих су најпознатији: Свети Фрања Сијенски (San Franco de Sena, 1652), Најчувенији Француз свети Бернар (El más ilustre francés San Bernardo, 1657?) и Живот светог Алексија (La vida de San Alejo, 1657). Није био посебно инвентиван. Преузимао је радове претходника (Лопеа де Веге, Тирса де Молине, Гилена де Кастра, Сервантеса и других). Прерађивао их је, допуњавао, али и превазилазио сценском умешношћу, посматрачким даром, цртањем карактера, стварањем јединствених заплета, са појединостима из савременог живота и изванредним дијалогом. За разлику од трагичног и озбиљног Калдерона, писао је лаке и елегантне комаде. Одликовао се деликатношћу, добрим укусом, истанчаним судом и суптилним хумором. Овим особинама био је претеча стила који ће превладати у XVIII столећу. Радовима М. користили су се Молијер, Мариво, Лесаж, Скарон, Тома Корнеј, Гоци, Џон Краун… СНП је 1872. приказало Презир за презир под насловом Дона Дијана, у преводу М. П. Шапчанина са немачког, према преради К. А. Веста.

ЛИТ: Мил., Дона Дијана, шаљива игра од Августина Морета, Видело, 1887, бр. 14, с. 2; Б. Поповић, Огледи из књижевности и уметности, Бгд 1927, с. 259-268.

С. А. Ј.

МОРИСОВА – чланица хора. Руска емигранткиња. У НП у НСаду била је ангажована у оперском хору у сезони 1926/27. Наступала је и у епизодним солистичким улогама у оперети и драми.

УЛОГЕ: Фраскинела (Перикола), Емина (Стамбулска ружа), Госпођица из Париза (Adieu, Mimi), Маргарита (Лесковчани у Паризу).

В. П.

МОРО Ежен (Eugène Moreau) – француски драмски писац (Париз, 8. III 1806 – Париз, 14. III 1877). Писац многобројних драма и водвиља чији је нешто млађи савременик био један други Ежен М., такође драмски писац – али и глумац. Ова подударност имена створила је у Француској збрку у распознавању писаца и њихових дела. Париска Национална библиотека је због тога прибегла овом решењу: првога од ових она води под „Лемоан-Моро, Ежен“ (Eugène Lemoine-Moreau) пошто му је право име Луј-Изидор-Ежен Лемоан (Louis-Isidore-Eugène Lemoine), а Ежен М. му је књижевно име. Он је створио збрку и у нашој позоришној историографији. Како се педесетак г. после њега родио и Емил М. (Emile Moreau) и како су се њихова дела некако истовремено приказивала на нашим позорницама, у НСаду и у Бгду су их помешали приписавши Емилу М. и оно што је написао Ежен. Реч је, наиме, о комаду Лионски улак (Le Courrier de Lyon, ou l’Attaque de la malle-poste, 1850), чији је аутор, заједно са Полом Сироденом, Алфредом Делакуром и Огистом Макеом, Ежен М., а не Емил М., који је аутор комада Мадам Сан-Жен. Лионског улака је СНП приказало 1890.

ЛИТ: Г., Лијонски улак, Позориште, НСад 1890, бр. 10, с. 58-59; А-м, Српско народно позориште, Вршачки гласник, 1890, бр. 9, с. 2; М. Д., „Лионски улак“, драма у 5 чинова и 8 слика; наплсали Моро, Сарден и Делакур; са француског превео М. И. Стојановић, Весник, Панчево 1893, бр. 5, с. 2.

С. А. Ј.