МОРЕЈ Макс (Max Maurey)

МОРЕЈ Макс (Max Maurey) – француски драмски писац (Париз, 9. VIII 1866 – Неји на Сени, 26. II 1947). Право му је име Макс Рапопор (Max Rappoport). Учио је у лицејима „Ролен“, „Жансон де Саји“ и „Монж“ у Паризу. Студирао је у париској Централној школи (L’École centrale). Служио је као инжењер на жељезницама (изградио је пругу између Нице и Пиже-Тенерија, и обратно). Оставку на службу поднео је у слободним стиховима. Први његов комад је чувени позоришни критичар Франсиск Сарсеј „дочекао на нож“, док је Анри Сеар био проницљивији. М. је писао комедије, драме, ревије, оперете, пантомиме, балете. Највише се огледао у лаким једночинкама које су доживљавале по сто и више извођења. Њихов се број пење на неколико десетина. Најпознатије су: Први излазак у свет (Début dans le monde, 1901), Препорука (La recommandation, 1902), Пустоловина (L’aventure, 1903), Розалија (Rosalie, 1903), Ноћно склониште (Asile de nuit, 1904), Господин Ламбер, трговац сликама (Monsieur Lambert, marchand de tableaux, 1905), Шофер (Le chauffeur, 1908), Страдиваријус (Stradivarius, 1909), Напуштена (La délaissée, 1910). Саграђени ни из чега, ти су комади били права мала ремек-дела. Критичар Едмон Се назвао га је „царем једночинки“. Као писац наставио је линију Ж. Куртелина. Није, истина, успео да се домогне висина Тристана Бернара, али је доживео да се његово име често ставља уз име Жоржа Фејдоа. Имао је жив, радознао, суптилан дух. Одликовао се концизношћу, подсмешљивим хумором и флегматичном фантазијом. Комади су му играни у Француској комедији и у позориштима „Одеон“, „Антоан“ „Режана“, „Гран Гињол“, „Република“, „Каписин“ и другде. Сарађивао је у листовима: „Gil Blas“, „Evénement“, „Journal“, „Comoedia“, „Annales“, „Je sais tout“, „Jour“ и другима. Као човек био је скроман, стидљив, али и иронично подругљив, због чега је изазиван на двобоје. Био је одличан организатор. Основао је „Théâtre des Capucines“, био је шеснаест г. управник позоришта „Grand Guignol“, а затим и позоришта „Variétés“. У току Првог светског рата водио је „Théâtre aux armes“. Спајајући комично са ужасним, направио је од позоришта „Гран Гињол“ авангардно позориште. Био је дуго председник Удружења позоришних директора. Познат је и као проналазач младих талената. Открио је Пањола и његово дело Топаз (1928), које је првобитно било написано као драма и по М. сугестији је постало комедија. Посебно се треба осврнути на њега као позоришног адаптатора. Антоан, који је у том тренутку (1911) био по други пут директор „Одеона“, наручио му је да за позорницу припреми Дикенсовог Давида Коперфилда. Употребивши, са много такта, интелигенције и вештине, само прву трећину романа, М. је сачинио одличну драматизацију, у вези са којом је речено да се никада боља није појавила. Ова драматизација је, одиста, имала много успеха како у Француској, где је било више реприза, тако и у иностранству. Слично би се могло рећи и за његову каснију адаптацију Пиранделовог комада Човек, животиња и врлина, коју је спремио у сарадњи са Лујзом Сервисан. СНП је приказало две М. једночинке: 1924. Стакленце (La fiole, 1902) и 1925. Страдиваријус (Stradivarius, 1909). Поред тога, 1934. и 1937. је приказало и драматизацију Давида Коперфилда.

ЛИТ: А-м, Постављено за двоје“ од Саше Гитриа, „Три маске“ од Шарл Мереа, „Страдивариус“ од Макса Мореа, Застава, 22. V 1925; В. Поповић, Давид Коперфилд, комад у пет чинова, по роману Чарлса Дикенса, написао Макс Мореј, Српски књижевни гласник, НСад, 1933, књ. XL, св. 5, с. 374-376.

С. А. Ј.