МОРЕТО И КАБАЊА Агустин (Agustin Moreto y Cabaña)

МОРЕТО И КАБАЊА Агустин (Agustin Moreto y Cabaña) – шпански песник и драмски писац (Мадрид, почетак априла 1618 – Толедо, 26. или 27. X 1669). Не зна се тачан датум његовог рођења, али се зна да је крштен 9. априла. Потиче из сиромашне породице италијанског порекла, у којој је био најмлађи од тројице браће. Студирао је на Универзитету у Алкали де Хенарес. Дипломирао је 1639, а 1642. је примио свештенички чин. За члана Кастиљске академије изабран је 1549. Идуће, 1650, ушао је у службу толедског архиепископа. Неколико г. касније суделовао је у реорганизацији братства Сан Педра и болнице „Свети Никола“ у Толеду. Уживао је посебну наклоност краља Филипа IV и војводе Оливареса. Суделовао је у многим фестивалима у дворцу Буен Ретиро. Око 1660. се повукао са двора и посветио се управљању болницом у Толеду и разним црквеним пословима. Био је Калдеронов штићеник, пријатељ и сарадник. Претпоставља се да га је Калдерон увео у двор. Сматра се да је написао око седамдесет позоришних дела. За тридесет и два се поуздано зна да су његова. Зна се и да су многа изгубљена. Поред Калдерона, сарађивао је са још неколицином драмских писаца. Обрађивао је неколико врста комедија: комедију карактера, комедију нарави, историјску комедију, комедију мача и огртача. Посебну склоност је имао за комедију у којој се излаже руглу неки од људских недостатака (comedia de figurón). Најпознатије су две његове комедије: Презир за презир (El desdén con el desdén, 1654) и Гиздавац дон Дијего (El lindo don Diego, 1662). Ова два комада представљају врхунац шпанске класичне комедије. Остали његови радови су: Збрка у врту (La confusión de un jardín, после 1649?), Неко ће нас избацити из куће (De fuera vendrá quien de casa nos echará, 1654), Прилика прави човека лоповом (La ocasión hace al ladrón, 1667), Кастиљске судије (Los jueces de Castilla, око 1650), Освећена подвала (La traición vengada, 1681), Тетка и нећака (La tia e la sobrina, 1684), Најсрећнија браћа (Los mas dichosos hermanos, 1662), Како се племићи свете (Como se vengan los nobles, 1668). Написао је и знатан број комада из живота светаца (comedia de santos), од којих су најпознатији: Свети Фрања Сијенски (San Franco de Sena, 1652), Најчувенији Француз свети Бернар (El más ilustre francés San Bernardo, 1657?) и Живот светог Алексија (La vida de San Alejo, 1657). Није био посебно инвентиван. Преузимао је радове претходника (Лопеа де Веге, Тирса де Молине, Гилена де Кастра, Сервантеса и других). Прерађивао их је, допуњавао, али и превазилазио сценском умешношћу, посматрачким даром, цртањем карактера, стварањем јединствених заплета, са појединостима из савременог живота и изванредним дијалогом. За разлику од трагичног и озбиљног Калдерона, писао је лаке и елегантне комаде. Одликовао се деликатношћу, добрим укусом, истанчаним судом и суптилним хумором. Овим особинама био је претеча стила који ће превладати у XVIII столећу. Радовима М. користили су се Молијер, Мариво, Лесаж, Скарон, Тома Корнеј, Гоци, Џон Краун… СНП је 1872. приказало Презир за презир под насловом Дона Дијана, у преводу М. П. Шапчанина са немачког, према преради К. А. Веста.

ЛИТ: Мил., Дона Дијана, шаљива игра од Августина Морета, Видело, 1887, бр. 14, с. 2; Б. Поповић, Огледи из књижевности и уметности, Бгд 1927, с. 259-268.

С. А. Ј.