АДАМОВИЋ Александар-Саша – адвокат, преводилац (Нови Сад, 6. IV1901 – Вашингтон, око 1973). Гимназију је учио у НСаду, право студирао у Паризу, где је дипломирао 1922, а степен доктора права стекао 1926. Праксу је, до Другог светског рата, обављао у адвокатској канцеларији свога оца Стевана, са којим су А. и брат му Федор били ортаци и готово искључиво заступали домаће и стране фирме пред берзанским судом и у арбитражама. Поред српског говорио је француски, енглески, немачки и мађарски и на свим тим језицима иступао је на расправама. Породица је имала акције у новосадској Електричној централи, која је била у власништву америчког капитала, и кад су му окупаторске власти забраниле рад у адвокатури, водио је правничке послове у њој. Ослобођење је дочекао као емигрант у Паризу, где се бавио разним пословима да би преживео. Касније се иселио у САД: до пензионисања је радио у Конгресној библиотеци у Вашингтону. Није се бавио политиком, али је био члан грађанских удружења као што су Ротари, француски клуб, Бриџ-клуб и др. За СНП је са француског превео комад Анри-Ренеа Ленормана Кукавица (Le Lâche, Париз 1925), који је у НСаду извођен 1927.

В. В.

АДАМОВИЋ Божена – оперска певачица и педагог (Праг, Чехословачка, 3. IX 1894 – Нови Сад, 30. VI 1976). Девојачко презиме јој је Дубска; сестра Карла удата Матачић (в) такође је била певачица Опере СНП. Гимназију и Конзерваторијум у класи познатог вокалног педагога Буријана завршила је у Прагу. Први пут је ступила на оперску сцену 1916. у Брну. Од 1920. до 1924. је истакнута солисткиња Новосадске опере, која је тада први пут формирана као стална јединица новосадског Позоришта. Породичним разлозима, као и укидањем Новосадске опере, поремећен је редован ток њене оперске каријере. Често је, међутим, и са великим успехом, суделовала на новосадским добротворним концертима, свечаним академијама и другим приредбама. Касније је била краће време ангажована у Београдској и Загребачкој опери. Гостовала је у Бгду, Брну, Оломуцу, Моравској Острави, Либерецу, Прагу и другим местима у земљи и иностранству. Последњи пут је на сцени Опере СНП, као гост, наступила 1951. у улози Леоноре у Трубадуру. Снимала је за Радио Бгд и Радио НСад. Била је оперска и концертна певачица одличне школе, музикална, лепог и култивираног гласа у фаху лирског сопрана на прелазу у младодрамски. Радила је и као професор певања у Музичкој школи у НСаду, спадајући међу најупућеније стручњаке у том деликатном позиву.

УЛОГЕ: Лота (Вертер), Ћо Ћо Сан (Мадам Батерфлај), Антонија (Хофманове приче), Флорија Тоска (Тоска), Марженка (Продана невеста), Дијана (Орфеј у паклу), Леонора (Трубадур).

ЛИТ: А-м, „Вертер“ од Жила Маснеа, Јединство, 20. X 1920; Ђ. П, „Мадам Батерфлај“ Застава, 5. III 1921; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 61; В. Поповић, Божена Дубска, Позориште, НСад 1976, бр. 1, с. 13.

В. П.

АДАМОВИЋ Даринка-Тинчика – глумица (Кикинда, ? – Беч, Аустрија, ?). На пробном ангажману у СНП била је 1881. са братом Ником (в) и снахом Љубицом (в). Напустила је СНП 1882. удајом за аустроугарског официра Сланија. Сматрана је талентованом глумицом.

УЛОГЕ: Џесика (Млетачки трговац), Кети (Кин), Анчица (Покондирена тиква), Сока (Саћурица и шубара), Шарлота (Великоварошани), Друга жена (Ђурађ Бранковић), Ружица (Марија и Магдалина), Вилхелмина (Путници), Собарица (Окаљано поштење), Перса (Рат у мирно доба).

ЛИТ: А-м, Марија и Магдалина, Позориште, НСад 1881, бр. 2, с. 43; Г., Српско народно позориште, Јавор, 1882, бр. 5, с. 157-160; Г., Српско народно позориште, Бранково коло, 1902, бр. 18, с. 1536.

С. Ј. Д.

АДАМОВИЋ Љубица – драмска глумица. Супруга глумца Нике Адамовића (в); девојачко презиме јој је било Перишин. Крајем 1881. била је неколико месеци у СНП на пробном ангажману. Затим са мужем одлази у Велику Кикинду, где се обоје баве трговином и потпуно напуштају позориште.

В. В.

АДАМОВИЋ Мара – секретар Опере (Чиб, Челарево, 6. II 1912 – Нови Сад, 1. V 1998). Девојачко презиме јој је било Радаков. У НСаду је 1958. завршила Државну женску грађанску школу и положила стручни испит за референта III врсте. Радила је као службеник у НСаду: код Лазара Дунђерског (1930-1931), у творници пива „Вајферт“ (1931–1933), у Окружном суду (1933-1940), у НОО-Војној управи (23. XI 1944 – 15. XI 1945), у Окружном суду (16. XI 1945 – 6. XI 1948), у Градском одбору Црвеног крста (7. XI 1948 – 30. XII 1949); учесник је НОП-а од 1942/43. Од 1. I 1950. до 31. I 1964, када је пензионисана, радила је као секретар Опере СНП. Секретарске дужности обављала је предано, са окретношћу и тактом. Супруг Петар (в) био је хонорарни лектор у СНП а ћерка Милица-Мија (в) глумица СНП.

В. П.

АДАМОВИЋ Милица-Мија – глумица (Нови Сад, 25. VIII 1941- ). Основну школу, гимназију и Драмски студио при СНП завршила је у НСаду (1965/66, у класи Дејана Мијача). У СНП је ангажована од 1. IX 1964. до 31. VIII 1969, а у Атељеу 212 у Бгду од 1. IX 1969. до 31. VIII 1971. Удавши се за тенисера Николу Пилића напустила је глумачку каријеру и са породицом се преселила у Немачку. Интелигентна и талентована, огледала се и на филму и телевизији (Дервиш и смрт, Кадиница, Пенџери равнице, Француски без муке, Хајде да растемо, Код зеленог папагаја, Пуслице са обрстом, Култура је човек, Рађање радног народа, Живео социјализам, Црвени барјак, Капелникова смрт, Време сагледавања грешака, Повратак Анчици, Баксуз, Срећан свршетак, Сусрет, али по коју цену, Бећарска ревија, Евгенија на зрну грашка, Младићи и девојке, Патриота и син, Пусти снови, Код Лондона, Милионерка и друга посла, Самци, Грешка еволуције, Једно туце жена, Терговци, Козара). Отац Петар (в) био је хонорарни лектор у СНП, а мати Мара (в) секретар Опере СНП.

УЛОГЕ: Лепојка III (Доња Росита или Говор цвећа), Пелагија (Вечити младожења), Пепељуга (Пепељуга), Жоржет (Јаје), xxx (Плави зец), Елиза (Јеретик), Ленка (Фамилија Софронија А. Кирића), Ајлин Тејлор (Недеља у Њујорку), Девојка са грлицом (Слово светлости), Силвета (Романтичне душе), Лепотица (Госпођа Бовари), Девојка у бистроу и Певачица (Викторија), Ана Пеџ (Веселе жене из Виндзора), Млада жена и Праља (Јерма).

В. П.

АДАМОВИЋ Никола-Ника – глумац (Кикинда, 12. III 1855 – Кикинда, ?). Као глумац-аматер био је са сестром Даринком (в) и супругом Љубицом (в) у пробном ангажману у СНП 1881. Следеће г. напустио је СНП, вратио се у Кикинду и посветио се трговини. Играо је епизодне улоге.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Позориште, НСад 1881, бр. 1, с. 8.

С. Ј. Д.

АДАМОВИЋ Петар – лектор, професор и преводилац (Беочин, 21. I 1906 – Нови Сад, 21. XI 1982). Потекао је из земљорадничке породице. Завршио је гимназију у НСаду (1925) и Филозофски факултет у Бгду (на Одсеку за југословенску књижевност и српскохрватски језик) 1929. Од 1930. до 1932. радио је као суплент Гимназије у НСаду и 1932/33. у Бечеју, а затим је био гимназијски професор у Вршцу (1934/35) и НСаду (од 1935. до 1941). У два наврата је боравио у Француској на специјализацији као стипендист француске владе: у Клермон-Ферану 1933. и у Паризу 1938. За време окупације радио је у гимназијској библиотеци у НСаду и сарађивао са покретом отпора. После Другог светског рата је као прочелник Просветног одељења града НСада био ангажован на обнављању школства и културе. Од 1945. до 1947. био је професор и директор новосадске Мушке гимназије, а од 1947. до 1962. је у Вишој педагошкој школи у НСаду предавао теорију књижевности, народну књижевност и историју југословенских књижевности XVIII и XIX века. Од 1962. до пензионисања, 1965, био је уредник у новинско-издавачком предузећу „Дневник“. Преводио је са француског: Ги де Мопасан (Новеле из француско-пруског рата), Р. Ролан (Живот Толстојев), Ж. Санд (Мала Фадета), А. Монтерлан (Љубавна повест), Ж. Сименон (Звона Бисетра, Педигре, Мегре се боји). Писао је оцене и приказе из српске, француске и руске књижевности и објављивао их у Матичиним зборницима, ЛМС, „Књижевности“, „Стражилову“ и другде. Сарађивао је на изради Српскохрватско-мађарског речника (1968). Био је хонорарни лектор СНП од 15. II 1949. до 30. VI 1954. и истовремено професор светске драмске књижевности у средњој глумачкој школи. Супруга Мара (в) била је секретар Опере а ћерка Милица-Мија (в) глумица СНП.

М. Д.

АДАМОВИЋ Стеван –  адвокат, члан УО и ПО ДСНП (Нови Сад, 25. XII 1870 – Нови Сад, 10. VIII 1945). Студије права са докторатом завршио је 1891. у Будимпешти, а усавршио се у привредном и грађанском праву. Један је од оснивача Адвокатске коморе у НСаду и њен дугогодишњи председник (1921-1941), а два пута и председник Савеза адвокатских комора Југославије; међу покретачима је „Гласника Адвокатске коморе“ и иницијаторима оснивања пензионог фонда адвоката. Пре Првог светског је, на страни мађарске либералне грађанске опозиције, био посланик Угарског и Хрватског сабора. У време рата био је интерниран у Дебрецин. Г. 1918. изабран је за посланика Велике народне скупштине Војводине и градоначелника НСада (значајно је унапредио градску привреду, културу и спорт, нарочито бициклизам и аутомобилизам). Иако се потом потпуно повукао из политике, мађарске власти су га априла 1941. ухапсиле и неко време је провео у затвору. Основао је први биоскоп у НСаду, а после пожара у згради „Дунђерсковог позоришта“ иницирао је оснивање фонда за изградњу зграде СНП. Од 1909. до 1912. био је заменик члана ПО, а 1920-1921. члан УО ДСНП.

БИБЛ: Шта треба да зна сваки трговац из меничног права, НСад 1905.

ЛИТ: Педесет година Адвокатске коморе у Новом Саду, Н. Сад 1971; М. Ботић, Адвокатура, II, Н. Сад 1994.

В. В.

АДВОКАТ БОЛБЕК И ЊЕН МУЖ (Mâitre Bolbec et son mari) – комедија у 3 чина. Написали: Жорж Бер и Луј Вернеј. Прво извођење у Паризу, 12. X 1926.

Прво извођење у нашој земљи у СНП  31. I 1928. у НСаду. Превео: Веса Марковић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – Рд. Б. Војиновић; И. Прегарц (Колет Болбек), М. Подхраска (Сесил Поанте), Д. Врачаревићка (Магда Крамсен), П. Кокотовић (Робер Валентен), Л. Лазаревић (Ребискул), М. Васић (Едмонд Болбек), М. Летић. – Изведено 5 пута.

ЛИТ: А-м, „Адвокат Болбек и њен муж“ од Ж. Бера и Л. Вернеја – Премијера, Застава, 1928,  бр. 22, с. 3; А-м, A Nemzeti  Szinház a Sloboda napytermében tartja további elöadásait, Délbácska, 1928, br. 25, s. 5; К. Николић,  „Адвокат Болбек и њен муж“, комедија у 3 чина од Жоржа Бера, Нови Сад, 1928, бр. 5, с.  6-7.

В. В.