МИРБО Октав (Octave Mirbeau) – француски романописац и драматичар (Тревијер, 16. II 1850 – Париз, 16. II 1917). Био је потомак старе норманске породице; отац му је био лекар. По завршеном средњошколском образовању у језуитском колеџу у Вану уписао се на Правни факултет у Паризу. Као двадесетпетогодишњак постао је новинар у једном конзервативном листу, у којем се бавио уметничком и позоришном критиком. Пошто је, потом, неко време био шеф кабинета и помоћник префекта у унутрашњости, вратио се новинарству. Његови новинарски чланци, писани са много боја и рељефа али и убојитости и духовитости, имали су великог одјека и успевали су да многе уметнике и писце избаце у први план (што је случај са Манеом, Монеом, Сезаном и уопште са импресионистима, и касније са Роденом, Ван Гогом и другима). Један од његових чланака, уперен против глумаца поводом њихових одликовања, изазвао је живе полемике, чак и позиве на двобоје, до којих срећом није дошло. Али, због једног каснијег написа против једног народног посланика, ипак је морао да изађе на мегдан и да се са њега врати као рањеник. Нарочито је била запажена његова активност у време обнове Драјфусовог процеса (био је на страни Драјфуса). Напуштајући постепено ројалистичка и католичка убеђења која је стекао у кући и у школи, стигао је до анархистичких схватања Бакуњина и Кропоткина (био је и обожавалац Л. Толстоја), која су дошла до израза у његовим списима – али само у њима. Отуда, у зрелом добу, његова побуна против клерикализма, милитаризма, парламентаризма – укратко, против свега што чини суштину буржоаског друштва, и то како у романима тако и у драмама, међу којима је до највећег успеха стигао комад Посао је посао (Les Affaires sont les affaires, 1903), који је, под насловом Трговина је трговина, приказан у СНП 1907.

ЛИТ: Б. Т., Анархистички књижевници. Октав Мирбо, Пол Адам, Бернар Лазар, Видело, Бгд 1894, бр. 43, с. 2-3; А-м, Конфликт између Жила Клартиа и Октава Мирбоа, Мали журнал, Бгд 1906, бр. 206, с. 3; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Трговина је трговина“, позоришна игра у 3 чина од Октава Мирбоа, Браник, 1907, бр. 265, с. 3-4; Р., Трговина је трговина, Позориште, НСад 1907, бр. 16, с. 114-115; Ф., Позоришна хроника, Дело, Бгд 1907, књ. 43, с. 410; А-м, У суботу, 22. марта гледали смо позоришну игру „Трговина је трговина“ од Октава Мирбоа, Слога, Сомбор 1908, бр. 13, с. 3; Ј. Ћ., У суботу 22. марта (4. априла) приказан је позоришни комад „Трговина је трговина“, Наше коло, Сомбор 1908, бр. 14, с. 3; А-м, Октав Мирбо, Самоуправа, Бгд 1911, бр. 19, с. 3; А-м, Октав Мирбо, Београдске новине, 1917, бр. 49, с. 2; С. А. Јовановић, Француска и енглеска идејна драма (1850-1914), Бгд 1968, с. 64.

С. А. Ј.

МИРЖЕ Анри (Henri Murger) – француски књижевник и драмски писац (Париз, 24. III 1822 – Париз, 28. I 1861). Отац му је био кројач. Студирао је сликарство. Једно време је радио као секретар код грофа Толстоја, али је убрзо напустио посао и живео у беди, боемским животом, који је и описао у Сценама из боемског живота (Scènes de la vie bohème, 1847). Од 1851. до 1854. сарађивао је у ревији „Два света“, у којој је објавио своје радове: Земља Латина (Le pays latin, 1851), Сцене из младалачког живота (Scènes de la vie de jeunesse, 1851), Негдашњи боеми (Les derniers bohèmes, 1852) и друге. Објавио је и две збирке поезије: Баладе и фантазија (Ballades et fantaisies, 1854) и Зимске ноћи (Les nuits d’hiver, 1861). У Сценама из боемског живота насликао је свакодневни начин живота и амбијент Латинског кварта, у оном делу Париза који се налази на десној обали Сене и припада Петом округу са Сорбоном у средишту, окруженом многим знаменитостима, која је још од XII века магнетском снагом концентрисала све универзитетске активности Француске. Око ње се окупљала омладина са све четири стране света да прихвати сеизмолошке трагове свих манифестација – научних, уметничких, политичких и социјалних. У СНП је 1874. изведена М. драма Осма тачка (Le bonhomme Jadis, 1852), а 1950. опера Ђ. Вердија Боеми, за коју су либрето написали Л. Илика и Ђ. Ђакоза по М. роману Слике из боемског живота.

В. Б.

МИРИЋ Војислав – драмски глумац (Трстеник, 7. IV 1933 – Београд, 23. IV 2019). Школовао се у Врњачкој бањи, Крушевцу, Бгду и Трстенику. Глуму је студирао на Академији за позоришну уметност у Бгду, у класи Т. Танхофера (1951-1955). У међувремену је наступао као аматер у полупрофесионалном позоришту у Крушевцу 1947/48, на сцени културно-уметничких друштава „Абрашевић“ и „Бранко Крсмановић“ у Бгду 1948-1950, а у току студија као стажиста у Југословенском драмском позоришту у Бгду. Први пут је професионално ангажован у СНП у НСаду 1955/56, а затим у Београдском драмском позоришту од 1957. до 1961. Као слободан уметник, од 1961. до 1980, посветио се глуми на филму, наступајући као гост и на сценама НП у Бгду, СНП у НСаду и НП у Бањој Луци. Склон студији слојевитих текстова и сложених карактера, истанчано емотиван или рационалан, дискретан у спољном сценском изразу, огледао се са успехом и у класичном и у модерном репертоару. Остварио је велик број улога у телевизијским драмама и серијама (Нирнбершки процес, Паљење Рајхстага, Гилда зове Ме Вест). Од 1980. је запослен као управник Позоришта на Теразијама у Бгду. Залагао се за побољшање положаја филмских и позоришних глумаца. Један је од оснивача и председника Удружења филмских глумаца Србије и директор фестивала Филмски сусрети у Нишу.

УЛОГЕ: Фред (Обзирна блудница), Скендербег (Скендербег), Марко Антоније (Јулије Цезар), к. г.

ЛИТ: М. Бабинка, Национална и интимна драма у рукама савесног редитеља, Дневник, 4. V 1956; Д. Поповић, Жан-Пол Сартр: Обзирна блудница, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 277; С. Л., Цезар је спасен, Илустрована политика, 28. I 1964; Ч. Кисић, Бриљантни тренутак: Антонијев говор, Ослобођење, Сарајево 5. VI 1964.

С. Ј.

МИРКОВИЋ Јован Ђ. – капелник и хоровођа, родом из Панчева. Био је слушалац треће г. Музичког конзерваторијума у Прагу када је, за време гостовања у Старом Бечеју, примљен у СНП. Члан СНП је био од 16. IX 1898. до 16. IV 1899, када је дао оставку уз образложење „да СНП нема новца да формира прави оркестар“. У ствари је у СНП оставио неизмирене дугове, а о његовом дириговању говори један извештај Д. Ружића (в) поднет УО ДСНП од 18/30. XI 1898: „Није кадар вршити послове хоровође, нити има изгледа да ће од њега што бити. Он то и сам увиђа и вољан је сваког часа одступити. У сваком месту мора се плаћати засебан хоровођа за песме и свирку и праћење у комадима с певањем.“

ЛИТ: А-м, Извештај Управнога одбора Друштва за Српско народно позориште о своме годишњем раду и стању позоришном за пословну годину 1897., Позориште, НСад 1898, бр. 45, с. 207-213; А-м, Извештај Управног одбора Друштва за Српско народно позориште о своме годишњем раду и стању позоришном за пословну годину 1897/98., Србадија, Велика Кикинда 1898, бр. 67, с. 4; А-м, Извештај Управнога одбора Друштва за Српско народно позориште о своме годишњем раду и стању позоришном за пословну годину 1898/99., Позориште, НСад 1899, бр. 10, с. 75-80; А-м, Извештај привремене управе о стању и раду српске народне позоришне дружине, Позориште, 1899, бр. 11, с. 85-87.

В. В.

МИРКОВИЋ Милосав – позоришни критичар (Александровац код Крушевца, 29. VI  1932 – Београд, 22. IX 2013). Основну школу завршио је у месту рођења, а гимназију у Пожаревцу 1951. Студирао је на Стоматолошком и Филозофском факултету (Група за југословенску књижевност и српскохрватски језик) у Бгду. Као новинар у рубрици за културу „Младости“  ради од 1958. до 1961, а затим у „Београдској недељи“ (1961-1965) и „Политици експрес“, где је уредник у рубрици за културу (1965-1974). За управника Југословенског драмског позоришта изабран је јуна 1974. и на тој дужности био до септембра 1977. Од 1977. је уредник у рубрици за културу „НИН“-а. Прве књижевне критике објавио је у „Полету“ (1949), а прве позоришне критике у „Студенту“ (1953). Објавио је пет књига есеја: О естетици, о етици, о тици (1962), Сви моји песници (1973), Слап на Дрини (1974), Велики друг (1974), Матић и машта (1981) и две збирке поезије – Жупска села и Будући јелен. Од 1973. је секретар Главног одбора Српске књижевне задруге. Активан је сарадник Стеријиног позорја (био је члан Главног одбора, водитељ Округлог стола критике и хроничар Југословенских позоришних игара). Његове позоришне критике, писане као импресионистичке вињете, китњасто и са специфичном елеганцијом израза, имају карактеристичне недостатке дневне позоришне хронике: одсуство студиозности и јасности у формулацијама, а каткад и зачуђујућу безбрижност у односу на аутентичност података. У есејима и портретима глумаца он се бави психолошким и социолошким статусом глумца, а у најинспирисанијим тренуцима и естетиком и етиком глуме. Бистрим, импресионистичким сочивом и с наглашеном симпатијом поздрављао је најуспелије представе СНП и на ЈПИ и приликом гостовања у Бгду.

БИБЛ: Првенство Новосађанима, Београдска недеља, 2. V 1965; Пун шушањ слушкиња, Политика експрес, 10. XI 1966; Љубав и како то смешно звучи, Политика експрес, 18. I 1967; Звона увек звоне, Политика експрес, 3. VI 1968; Нежни псовачи, Политика експрес, 6. VI 1968; Мангупски Стерија, Политика експрес, 1. II 1969; Бербери су први људи, Политика експрес, 1. II 1969; Секс у школе, деца вас моле, Политика експрес, 6. I 1972;  И ваша и наша прича, Политика експрес, 4. III 1972; Како лете беле ракете, Политика експрес, 24. X 1972; Шекспир наш сеоски, Политика експрес, 8. XI 1972; Нова поезија старог театра, Политика експрес, 16. I 1973; Подмлађена стара дама, Политика експрес, 17. IV 1973; Блиско о странкињи, Политика експрес, 20. XII 1973.

ЛИТ: П. Марјановић, Београдска позоришна критика – данас, Позоришне теме,  Бгд 1969, с. 74-78.

П. М.

МИРКОВИЋ Милутин – драмски глумац (Београд, 6. XI 1910 – Зрењанин, 21. XI 1975). Завршио је основну школу, пекарски занат и два разреда трговачке школе. Први пут је ступио на сцену 2. V 1924. у Тимочком позоришту у Пожаревцу као Поте у Зони Замфировој. У овом позоришту се глумачки образовао и изграђивао уз одличног глумца и редитеља-педагога Петра Христилића све до 1927. Од 1927. до 1929. је био ангажован у Градском позоришту у Лесковцу и краће време у позоришним трупама у „Боровом парку“ у Бгду под управом Миодрага Ристића и код Александра Рашковића, од 1929. до 1931. у Градском позоришту у Нишу под управом Љубомира Рајичића Чврге па Радивоја Динуловића, од 1931. до 1932. у путујућој дружини Милоша Милошевића, од 1932. до 1934. у водвиљском позоришту у башти код „Рибнице“ под управом Милана Бате Бандића, од 1. IX 1934. до 1. VIII 1935. у НП Бгд – Секција за Дб, од 1935. до 1936. у Градском позоришту у Крагујевцу (новосадска филијала), од 1. VIII 1936. до 31. VII 1941. у НПДб и од 1. VIII 1941. до 5. X 1944. у ДНП у Панчеву. После рата, од 1945, био је члан НП у Панчеву. Тридесетогодишњицу уметничког рада прославио је 16. II 1955. у НП у Панчеву као Јованча Мицић у Нушићевом Путу око света. Од јесени 1955. био је члан НП „Тоша Јовановић“ у Зрењанину, где је 1965. и пензионисан. Био је драмски, али највише карактерни и комични глумац лепе даровитости, велике стваралачке снаге, маштовит, инвентиван и често оригиналан у карактеризацији ликова. Он је стварао надахнуто и врло брижљиво карактерне целине и био веома популаран код публике.

УЛОГЕ: Заре (Ујеж), Господин Тома (Пут око света), Манулаћ (Зона Замфирова), Јован (Ослобођење Косте Шљуке), Петар Иванович Добчински (Ревизор), Др Федера (Матура), Вуле Пупавац (Подвала), Анта (Покојник), Притуцало (Шокица), Радосав (Ђидо), Петар Фомич (Браћа Карамазови), Прока Пурић (Ожалошћена породица), Исаило (На леђима јежа), Сава Савић (Протекција), Передовиков (Чикина кућа), Фуше (Мадам Сан-Жен), Веселин (Чучук Стана), Сојкин муж (Др), Пандолфо Сибелиус Панталоне (Слуга двају господара).

ЛИТ: А-м, Гостовање Народног позоришта Дунавске бановине у Сенти, Време, Бгд 4. XI 1939.

Б. С. С.

МИРНА КУЋА – драма непознатог писца.

Прво извођење у СНП 8. II 1913. у Земуну. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 2 пута.

МИРОСАВЉЕВИЋ Јован – организатор и архивист (Србобран, 8. X 1924 – Нови Сад, 30. XI 2009). Завршио је Вишу педагошку школу и 8 семестара Филозофског факултета у НСаду. Од 1945. до 1947. радио је као учитељ у Сивцу и Кули, од 1947. до 1949. као професионални омладински руководилац у Покрајинском комитету Народне омладине Војводине па као службеник Скупштине Општине НСад, од 1950. до 1961. као наставник у Товаришеву, Челареву и Врбасу. Од 1961. до 1970. живео је у Врбасу, где је најпре кратко био у Културно-просветном центру, а потом (1961-1968) управник Радничког универзитета и (1968-1970) управник Дома културе. Од 1. IX 1970. је био члан СНП: до 9. III 1980. руководилац Оперативне дирекције, до 19. V 1983. архивист, до. 18. XI 1983. в. д. директора Радне заједнице заједничких служби, до 30. V 1985. поново архивист и до пензионисања, 28. II 1986, секретар стручног колегијума СНП. Носилац је Октобарске награде града Врбаса „за изванредно залагање и успехе на културном пољу“ (1968). Поводом 50 г. послератне делатности СНП приредио је за штампу књигу Драма Српског народног позоришта. Репертоар од 1945. до 1995. године, коју је СНП објавило тек 2006.

Р. Б.

МИРОШНИЧЕНКО Јевгенија Семјоновна (Евгения Семёновна Мирошниченко) – совјетска оперска певачица, сопран (Прво Совјетско Село у Харковској области, 12. VI 1931 – ). Студије певања завршила је 1957. на кијевском Конзерваторијуму. Исте г. је ангажована у Украјинском театру опере и балета. Усавршавала се у миланској „Скали“ 1961. Гостовала је у Бугарској, Пољској, Румунији, Југославији, Канади, Француској и Јапану. У СНП је певала Лучију ди Ламермур 3. II 1972. Колоратурни сопран светлог, вибрантног, племенитог тембра, ванредно култивисан, способан да са изузетном лакоћом решава све вокално-техничке проблеме и најекспониранијих улога, продубљене музикалности и смисла за сценско обликовање, М. се на новосадској сцени приказала са великим успехом као оперска уметница високог ранга.

ЛИТ: А-м, Гошћа у „Лучији“, Позориште, НСад 1972, бр. 5, с. 16; А-м, Лучија из Кијева, Дневник, 2. II 1972; В. Поповић, Гостовање Јевгеније Мирошниченко, Позориште, НСад 1972, бр. 6, с. 12.

В. П.

МИРЧОВ-МАРУШЕВИЋ Адела – оперска певачица, сопран (Нови Сад, 3. VII 1936 – Нови Сад, 27. VI 2009). У Музичкој школи ,,Исидор Бајић” завршила је два одсека: теоретско-наставнички и соло певање (Н. Миклавчић). По оснивању Радио-НСада истицала се као вокални солиста у програмима народне музике под управом С. Вукосављева. Са А. Керац-Животић формирала је вокални дует Животић–Мирчов, који је на многобројним концертним турнејама и фестивалима успешно интерпретирао нашу староградску песму. За око двадесет г. деловања овог дуета остварила је многе снимке за Радио-НСад и као солиста и као члан дуета. Од 1. IX 1957. била је члан хора, а од сезоне 1974/75. и солиста Опере СНП, све до пензионисања (31. III 1993). Њен лирски сопран врло лепе боје и пријатна сценска појава највише су долазили до изражаја у улогама као што су Мими (Боеми), Лиу (Турандот), Микаела (Кармен), Неда (Пајаци) и Марженка (Продана невеста). Била је удата за виолинисту Ивана М. (в), дугогодишњег концертмајстора Опере СНП и Војвођанског гудачког квартета. Са овим квартетом, као вокални солиста, наставила је (уз оперску) и своју плодну концертну делатност широм Војводине, али и у иностранству (Братислава, Штутгарт), уз многобројна снимања за РТВ. Њихов син Ивица је, до одласка на Академију уметности, свирао у оркестру СНП као први контрабасиста.

УЛОГЕ: Маша (Пикова дама), Ксенија (Борис Годунов), Половецка девојка (Кнез Игор), Бригита (Јоланта), Људмила (Продана невеста), Жена (Крутњава), Клариса (Живот на Месецу), Барберина (Фигарова женидба), Розали (Доктор и апотекар), Елен (Лакме), Клара (Париски живот), Алиса (Лучија од Ламермура), Инес (Трубадур), Свештеница (Аида), Грофица Чепрано (Риголето), Прециозила (Моћ судбине), Анина (Травијата), Ана и Фенена (Набуко), Роуен (Хајде да стварамо оперу), Алмет и Флорами (Мала Флорами).

М. Д. М.