МИЛУШИЋ Стојанка – инспицијент Опере (Бегеч, код Новог Сада, 20. III 1947 – ). Завршила је први степен београдске Музичке академије, Одељење у НСаду (1969). По завршетку студија радила је као наставник музичког образовања у основној школи у Бегечу од 1. X 1969. до 30. IX 1972, а од 1. X 1972. до пензионисања, 15. VI 2007, била је на дужности инспицијента Опере. Супруг Чедомир М. (в) био је члан хора Опере СНП.
Д. В.
МИЛУШИЋ Чедомир – члан оперског хора (Србобран, 4. VIII 1940 – Нови Сад, 15. IV 2020). Завршио је први степен Факултета музичке уметности (Одсек за соло певање) у Бгду 1972. Члан СНП је био од 16. VIII 1963. до 26. IX 1966. и поново од 19. II 1968. (у међувремену је био на одслужењу војног рока у ЈНА). На оперској сцени СНП остварио је и низ малих солистичких улога. Пензионисан је 31. III 2006. Супруга Стојанка Милушић (в) била је инспицијент Опере СНП.
УЛОГЕ: Редарствени орган (Мала Флорами), Репортер (Бал у Савоју), Убица (Магбет), Колен (Мадам Помпадур), Портир (Пољуби ме, Кети), Гроф Чепрано (Риголето), Шјароне (Тоска), Дворјанин (Мачак у чизмама), Детектив (Госпођица Жужи), Трећи Циганин (Барон Циганин), Алчиндоро (Боеми).
В. В.
МИЛЧИНОВИЋ Аделаида – журналист, књижевник и преводилац (Сисак, 14. XII 1879 – Њујорк, 1968). Девојачко презиме јој је Каменић. Завршила је Учитељску школу у Згбу, па студирала уметност и књижевност у Немачкој. После студија настанила се поново у Згбу. За време Првог светског рата сарађивала је са Југославенским одбором. Од 1918. до 1920. радила је у финансијској служби Народног вијећа, а потом у Народном женском савезу, чије међународне активности су је одвеле у САД (1925), где је остала до смрти. Једно време је радила у исељеничком изасланству у Њујорку, а од 1943. до 1953. била је новинар „Гласа Америке“ и, истовремено, Радио мреже Колумбија (CBS). Пензионисана је 1953. Књижевним радом, махом приповедачким, бавила се до тридесетих г., када се потпуно определила за јавни рад и журналистику. Сарађивала је од почетка века у „Нади“, „Вијенцу“, „Народним новинама“, „Ловору“, „Agramer Tagblatt“-у, „Српскохрватском алманаху“ и другде, пишући махом о женама писцима (Зофка Кведер, Јагода Прохаска, Камила Луцерна, Марија Јурић Загорка), а о Драгојли Јарневић објавила је и посебну књигу. Њене збирке приповедака (Под браном, Ивка, Новеле I-IV) имају за своје време модерне теме, али их М. исказује махом традиционалним стилским поступцима. Најтрајнији њен рад је драма Без среће, у којој су поступци јунака мотивисани углавном биолошко-социолошки, у маниру натуралистичке драме. Избор из њених књижевних радова штампан је заједно са радовима Иване Брлић-Мажуранић и З. Марковић у Згбу 1968, у серији „Пет стољећа хрватске књижевности“ (књ. 73). Њен превод комада Земља Карла Шенхера изведен је у СНП 1910.
Б. Кв.
МИЛЧИНСКИ Алојзије – диригент и композитор (Нови Бенатек, ЧССР, 9. XI 1847 – Сомбор, 12. VI 1903). Похађао је реалну гимназију у Прагу, а музичко образовање стекао је у Оргуљској школи и на Конзерваторијуму, такође у Прагу. Био је први међу школованим чешким музичарима који су у Војводини радили као диригенти певачких друштава. За капелника СНП ангажован је крајем 1871, по одласку А. Максимовића на студије у Праг. Од 1875. је пуних 18 г. радио у Вуковару као хоровођа Српског певачког друштва „Јавор“ и наставник музике у гимназији. Последњу деценију живота провео је у Сомбору, где је радио као диригент тамошњег Певачког друштва. У СНП је био ангажован пет сезона (1871-1875) и за то време је компоновао музику за низ позоришних комада: Артаксерксес (у посрби С. Рајковића, 1872), Муж у клопци (Л. Стабло, 1872), Циганин (Е. Сиглигети, 1873), Ђаволски послови (Ј. Томић и К. Формаћ, 1873), Сан и јава (М. Јовановић, 1874) и, касније, Каврга или На мрзану кућа остаје (Ј. Грчић, 1887). Поред музике за позоришне комаде, компоновао је и дуете, песме за соло глас уз пратњу клавира, као и хорске композиције: Ах, а зашто?, Ти мирно сневаш, Све се кунем, Молитва, Слава, Српске народне песме (I–II, све за мешовити хор), Моја звезда, Тајна љубав, У песми је слога – за мушки хор и друге. Позоришни комад Циганин, шаљива игра у три чина са М. музиком, игран је на сцени СНП више од три деценије.
БИБЛ: Молитва (Б. Радичевић) и Жежулинка, за мешовити хор, Стражилово, 1886.
ЛИТ: В. Р. Ђорђевић, Прилози биографском речнику српских музичара, Бгд 1950; М. Томандл, Удео наших композитора у развитку СНП, НС, 1. XII 1951.
Н. П.
МИЉКО МРКОНИЋ ИЛИ ПРЕОДНИЦА СРПСКЕ СЛОБОДЕ – драма у 5 радњи. Написао: Ђорђе Малетић. Музика: Корнелије Станковић.
Праизвођење у СНП 9. II 1864. у НСаду. Подела узета са плаката представе одржане 1. VI 1867. у Темишвару. – Н. Недељковић (Миљко Мрконић), С. Андријевић (Страшимир), Н. Зорић (Муселим), М. Станишић (Осман), Л. Телечки (Мустафа), Љ. Коларовићка (Љубица), А. Мишковићка (Лепосава), Ђ. Пелеш (Вељко), Д. Ружић (Ранко), П. Маринковић (Игуман у Манасији), М. Рашићка (Фатима), М. Бошњаковић (Хусеин), А. Савић (Бушко), К. Хаџић (Турчин). – Изведено 27 пута.
БИБЛ: Ђорђе Малетић, Преодница српске слободе или Српски ајдуци, Карловци 1863.
ЛИТ: А-м, Винковци, у недељу 12. јулија: „Миљко Мрконић или србски ајдуци“ од Малетића, Србски дневник, 19. VII 1864; А-м, 26. децембра у вече представљен је „Миљко Мрконић“, Србобран, НСад 1864, бр. 54, с. 3; А-м, Србско народно позориште, Н. Сад, 9. II 1864. „Миљко Мрконић“, Даница, 1864, бр. 9, с. 144; А-м, Србско народно позориште, Матица, 1865-66, бр. 2, с. 44.
В. В.
МИЉКОВИЋ Веља – драмски писац, редитељ и глумац (Крагујевац, 20. IX 1858 – Београд, 8. I 1901). У Крагујевцу је завршио основну школу; са позориштем се срео већ у нижим разредима гимназије, па је, иако је био одличан ђак, прекинуо редовно школовање и отпочео глумачку каријеру. Гимназијско школовање је ипак наставио у Бгду. У Берберовићеву позоришну дружину ступио је 29. XI 1872. Са путујућим позориштима пропутовао је Србију, Срем, Банат, Бачку, Славонију, Хрватску, Далмацију, Боку, Црну Гору, Босну и Херцеговину. Био је повремено ангажован у загребачком ХНК, а стално у НП у Бгду (1881-1885), потом у СНП као глумац и редитељ (од 30. VI 1885. до 20. III 1893), потом кратко у путујућем позоришту Гавре Милорадовића и поново у НП у Бгду, где је 20. XI 1897. прославио 25-огодишњицу уметничког рада, којом га је приликом краљ Александар одликовао Орденом Светог Саве. Писао је драме, приповетке, песме, фељтоне, рецензије, политичке чланке. Своје радове објављивао је у периодичним публикацијама „Јавор“, „Стражилово“, „Фрушка гора“, „Бачванин“, „Браник“, „Застава“, „Вршачки гласник“, „Отаџбина“ и другде. Аутор је драмских комада: Буњевка (Липа Буњевка), драма у 3 чина с певањем (музика: Ф. Гал); Близанци, историјска драма у 5 чинова; Јабука, оперета у 3 чина с певањем (музика: Х. Доубек); Врачара, слика у 3 чина с певањем (музика: Е. Пихерт); Краљевић Марко и Арапин, историјска слика у 5 чинова с певањем и играњем (музика: Ф. Гал); Отац, драма из далматинског живота у 3 чина; Коњички потпоручник Микица, шаљива игра у 3 чина; Ивкова слава, комад у 3 чина (према С. Сремцу). У СНП су изведена М. дела: Буњевка / Липа Буњевка (1888, 1901), Близанци (1891), Врачара (1891), Јабука (1892), Марко Краљевић и Арапин (1895), драматизација Сремчеве Ивкове славе (1923, 1946, 1951) и његов превод драме Пит и Фокс Р. Готшала (1887).
РЕЖИЈЕ: Дебора, Разбојници, Отело, Наследник, Фауст, Смрт Стевана Дечанског, Завађена браћа, Распикућа, Пит и Фокс, Федора, Милош у Латинима, Мехурићи, Пут око Земље за осамдесет дана, Монтроз, Златан паук, Курјак и јагње, Туђинка, Из захвалности, Сељак као милионар, Наш пријатељ Некљужев, Вукашин, Подвала, Јаквинта, Париска сиротиња, Ђаволове стене, Врачара, Ева, Гроф Монте Христо, Челик-човек.
УЛОГЕ: Нотарош (Наши сељани), Краљевић Марко (Краљевић Марко и Арапин), Ролф (Фабрицијусова ћерка), Јосиф (Дебора), Сер Тома Вилкенс (Она је луда), Карло (Разбојници), Војвода Блињи (Господар од ковница), Градиња (Градиња и син му Немања), Емил Бухау (Асунта Леонијева), Манојло Безарић (Нови племић), Гризингер (Доктор Клаус), Касио (Отело), Ћира (Вампир и чизмар), Трбић (Добре воље), Шпигл (Наследник), Миленко (Добрила и Миленко), Влајко (Четири милиона рубаља), Фауст (Фауст), Жан (Завађена браћа), Андрија Ланг (Црна пега), Крста Павитовић (Каврга), Милош Обилић (Милош у Латинима), Филеас Фог (Пут око Земље за осамдесет дана), Џемс Грехем (Монтроз), Блашко (Буњевка), Андраш (Риђокоса), Жерар (Туђинка), Едгар (Краљ Лир), Милош (Кобан спомен), Доловић (Војнички бегунац), Неша (Подвала), Елимар (Ева), Петар Доци (Дојчин Петар), Драгош (Немања).
ЛИТ: А-м, Српско народно позориште у Вуковару, Стражилово, 1885, бр. 38, с. 1215-1216; М. С-ћ, „Разбојници“, Браник, 1886, бр. 11, с. 3; А-м, Две изврсне креације, Наше доба, НСад 1886, бр. 17, с. 3; Г., „Пит и Фокс“, Браник, 1887, бр. 136, с. 4; Г., Завађена браћа, Позориште, НСад 1887, бр. 31, с. 142-143; К-ћ, Фауст, Позориште, НСад 1887, бр. 35, с. 163; В., Српско народно позориште, Застава, 1888, бр. 2, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Застава, 1890, бр. 22, с. 3; А-м, Изјава Веље М. Миљковића, Дневни лист, 1891, бр. 83, с. 3; -н, Буњевка, Позориште, НСад 1891, бр. 41, с. 167; □, Српско народно позориште, Застава, 1891, бр. 176, с. 3; А-м, Српско народно позориште у Земуну, Ново време, Земун 1892, бр. 94, с. 4; А-м, Народно позориште, Српске новине, Бгд 1892, бр. 281, с. 1; Ј. Хр(аниловић), Наш пријатељ Некљужев, Позориште, НСад 1892, бр. 7, с. 26-27; А-м, Веља М. Миљковић, Босанска вила, 1898, бр. 5, с. 65-66.
Д. Н.
МИЉКОВИЋ Милутин – преводилац. Његов превод, са немачке прераде Паула Линдауа, драме Галеото или Велики Галеото Хосеа Ечегареја изведен је у НП у Бгду 21. I 1889. а у СНП 20. VI 1895. Можда се ради о правнику и универзитетском професору (Липолист код Шапца, 19. VII 1864 – Суботица, 11. II 1922), који је средином осамдесетих г. XIX века завршио права у Бечу а потом до 1898. живео у Бгду (до премештаја у Ваљево и даље…) и који је преводио са немачког поглавито правне и криминалистичке књиге и студије, али немамо потврду да се као млад правник упуштао и у превођење позоришне литературе.
ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), Галеото, драма у три чина, с предигром, написао Хозе Ечегареј, прев. М. Миљковић, Позориште, НСад 1896, бр. 21, с. 2, 6-7.
МИЉКОВИЋ Савка – глумица (Пожаревац, 4. IX 1864 – Београд, 27. IV 1902). Девојачко презиме јој је било Стефановић; сестра путујућих глумица Милице Мице Стефановић-Павковић и Стане Стефановић, која се бавила и поезијом, и супруга глумца Веље Миљковића (в), са којим је имала ћерку Софију Цоцу Миљковић-Ђорђевић (в), која је такође била глумица. У родном граду је завршила основну школу, а у Бгду 4 разреда Више девојачке школе. Положивши испит за учитељицу, једно време се бавила тим позивом, али се 1880. посветила позоришту. Од 1880. до 1885. је била члан НП у Бгду, од 30. VI 1885. до 20. III 1893. СНП у НСаду, потом је кратко наступала у путујућем позоришту Гавре Милорадовића (1893), па се вратила у београдско НП, где је остала до смрти. Образована, лепог лица и стаса, весела и осећајна, у младости је тумачила улоге наивних љубавница, шипарица и младића, а захваљујући слуху и пријатном гласу и многе роле у комадима с певањем. У зрелијем добу прешла је на улоге карактерног жанра.
УЛОГЕ: Лазарил (Дон Цезар од Базана), Јелица (Нови племић), Јелка (Рат у мирно доба), Евица (Љубавно писмо), Ленка (Сеоска лола), Милева (Саћурица и шубара), Ева Вебстерова (Библиотекар), Бригита (Господар ковница), Шлингенова (Доктор Клаус), Жена (Вампир и чизмар), Дворкиња (Очарани кнез), Девојка (Фауст), Г-ђа де ла Вјетур (Све за сина), Колета (Убица), Жистина (Завађена браћа), Лиза (Распикућа), Дмитри (Федора), Госпа (Милош у Латинима), Аранка (Мехурићи), Босиљка (Мој џеп), Анета (Марија, кћи пуковније), Џемс (Монтроз), Ката (Златан паук), Ида (Штромфајеви), Адела (Курјак и јагње), Ђула (Буњевка), Зорка (Свилени рубац), Жофика (Риђокоса), Ермелинова (Туђинка), Амор (Сељак као милионар), Капитоша (Наш пријатељ Некљужев), Драгиња (Протекција), Цвета (Радничка побуна), Пејка (Врачара), Тоанета (Ева).
ЛИТ: А-м, Српско народно позориште у Вуковару, Стражилово, 1885, бр. 38, с. 1215-1216; С., Распикућа, Позориште, НСад 1887, бр. 10, с. 38-39; В., Српско народно позориште, Застава, 1888, бр. 2, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Вршачки гласник, 1890, бр. 9, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Радничка побуна, Позориште, НСад 1891, бр. 13, с. 54-55; А-м, У среду, 29. августа: „Ђаволове стене“, Банаћанин, Велика Кикинда 1892, бр. 36, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Наш пријатељ Некљужев, Браник, 1892, бр. 14, с. 4; А-м, Српско народно позориште у Земуну, Ново време, Земун 1892, бр. 94, с. 4; А-м, Народно позориште, Српске новине, Бгд 1892, бр. 281, с. 1; А-м, Српска народна позоришна дружина, Позориште, НСад 1893, бр. 1, с. 3; А-м, Савка Миљковићка, Позориште, НСад 1902, бр. 25, с.151-152; А-м, Савка Миљковићка, Београдске новине, 1902, бр. 116, с. 3.
С. Ј.
МИЉКОВИЋ Софија-Цоца – драмска глумица (Београд, 1. X 1880 – Београд, 8. VIII 1908). Родитељи су јој били глумац и редитељ Веља Миљковић (в) и глумица Савка Миљковић рођ. Стефановић (в), обоје од 30. VI 1885. до 20. III 1893. чланови СНП. У једној њеној биографији наводи се да је завршила основну школу и три разреда Лутеранске школе. Вероватно је школу похађала широм Војводине и Славоније, у местима у којима је СНП гостовало и у која су путовали и њени родитељи са својом малом ћерком. Уз њих и у друштву већ прослављених глумачких великана код М. се врло рано пробудио урођени дар за глуму који се, поред великих узора којима је била окружена, све више испољавао и развијао. Од почетка 1886. до одласка родитеља из СНП, почетком 1893, она је често наступала у представама новосадског Позоришта у дечјим улогама, иако тада, због свог узраста, разуме се, није могла постати члан СНП. Није утврђено ни да ли је и у којим местима наступала и на гостовањима, што је иначе сасвим извесно, али су забележене све представе у којима се, у дечјим улогама, појављивала у НСаду. Пред новосадском публиком први пут је наступила 26. I / 7. II 1886, као петогодишња девојчица, у улози мале Данице у Фрајденрајховим Граничарима, а последњи пут 7/19. I 1892. у улогама Амора и Писмоноше Илија у Сељаку као милионару Ф. Рајмунда. У тих шест г. одиграла је пред новосадском публиком већи број дечјих улога, неке и по двапут и трипут, па је чак у неколико махова својим талентом и слободним понашањем на сцени привлачила пажњу и новосадске позоришне критике. Тако на пример Т. Остојић пише поводом њене улоге Синише у Стеријиној трагедији Смрт краља Стевана Дечанског: „Не смемо прећутати малу С. Миљковићеву, која нас је својом слободом и окретношћу изненадила“ („Позориште“, 1890). Остојић не крије своје одушевљење малом представљачицом ни после њених улога у Сељаку као милионару: „Бурно допадање изазвала је и мала С. Миљковићева, која, као какав мали Прометеј, сваки час прометнула се у другу улогу, и то тако лепо и вешто, да је публика малу, даровиту вештакињу изазивањем одликовала. Нарочито је лепо изгледала као Амор с крилима, па онда као писмоноша Или кад она поносито јаше на поноситом лабуду“ („Позориште“, 1890). Критичар Ј. пак о њеној улози Ћајаџије у Сиглигетијевом Војничком бегунцу истиче да је била изврсна и да има „еминентна дара и за глумовање и за певање“ („Позориште“, 1891). У белешци од свега 19 редака поводом представе Сељак као милионар четири ретка посвећено је М.: „Прави глумачки дар показала је и опет мала С. Миљковићева, која је и као Амор и као писмоноша Или allerliebst, са својим herzig изгледом и добром игром својом сваког очарала“ („Позориште“, 1892). Тако је она већ на новосадској позорници наговестила рађање једне нове позоришне звезде. После преласка њених родитеља у београдско Позориште, М. је и даље око театра, али је тек 30. X 1895. примљена у НП Бгд као волонтер и члан хора; истовремено је учила певање код капелника Д. Јенка (в). У том својству наступила је у својој првој улози на београдској сцени, као Јулка у Шумској ружи В. Милера-Кенигсвинтера. Од 1. XI 1897. она је, међутим, у сталном ангажману и отада ће поступно али сигурно освајати за себе пун простор на престоничкој позорници. Удала се 11. XI 1901. за Милана Ђорђевића, писара Министарства финансија и новинара. У НП је ушла у велики репертоар и уз М. Гргурову, В. Нигринову и З. Тодосићеву постала, у женском ансамблу, највећа вредност београдске сцене. У првој половини 1906. око шест месеци је била на студијском боравку у Паризу, из вечери у вече посећујући позориште и остварујући везе са француским глумцима. По повратку у Бгд, још непуне две сезоне је наступала у свом матичном театру, бележећи успех за успехом окружена обожавањем публике, дивљењем критике и љубављу широког круга својих пријатеља и поштовалаца. Умрла је ненадано, у 28. г., кад је тек била закорачила у славу. „Београдско позориште није имало узбудљивијег догађаја од ране смрти ове младе глумице, отргнуте као пролетњи цвет у полету младости и талента, у пуном јеку успеха“ (М. Грол). Била је крхка, нежна, немирних зелених очију. Играла је у НП Бгд улоге наивки, сентименталних девојака и младих љубавница, отмених дама и драмске роле психолошког жанра. „За само дванаест година каријере Софија Ђорђевић успела је у ономе што је највећа амбиција глумца: да себи створи једну особену фигуру, у којој се не понавља ништа што је било пре ње и што ће доћи после ње. А успела је једном особеном комбинацијом одлика, међу којима су се показивале нарочито: фина осетљивост душевна и духовна, грација једног малог створења, чедног у осећању и у исти мах оштро проницавог у запажању и суђењу“ (М. Грол). У НСаду је гостовала 14/27. II 1908. са ансамблом београдског НП у улози Олге у Предићевој Голготи. Млада уметница је у сали Дунђерсковог позоришта на завршетку представе била поздрављена овацијама.
УЛОГЕ: Даница (Граничари), Флерета (Звонар Богородичине цркве), Карло (Очина маза), Лиза, Јован (Распикућа), Хуго (Робијашева ћерка), Мијат (Нови племић), Девојчица (Дебора), Јоса (Распикућа), Џемс (Монтроз), Хуго (Фабрицијусова ћерка), Синиша (Смрт краља Стевана Дечанског), Амор, Или (Сељак као милионар), Ћајаџија (Војнички бегунац), Милка (Радничка побуна), Девојче (Гроф Монте Христо), Стевица (Стари бака и његов син хусар).
ЛИТ: (Т.) О(стојић), Смрт краља Стевана Дечанског, Позориште, НСад 1890, бр. 12, с. 47; (Т.) О(стојић), Сељак као милионар, Позориште, НСад 1890, бр. 42, с. 167; Ј., Војнички бегунац, Позориште, НСад 1891, бр. 44, с. 179; -н-, Сељак као милионар, Позориште, НСад 1892, бр. 11, с. 43; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1908, бр. 33, с. 3; А-м, Гостовање чланова београдског Кр. српског позоришта, Застава, 14. II 1908; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Голгота“, Браник, 1908, бр. 35, с. 2; А-м, Софија-Цоца Ђорђевић, Српски народни велики илустровани календар „Свети Сава“ за г. 1910, НСад 1909, с. 79; М. Грол, Софија-Цоца Ђорђевић (1880-1908), Из позоришта предратне Србије, Бгд 1952, с. 193-200; О. Милановић, Софија Цоца Ђорђевић (1880-1908), Зборник Музеја позоришне уметности, I, Бгд 1962, с. 88-126.
Л. Д.
МИЉКОВИЋ Станислав – драмски глумац (Београд, 5. VII 1910 – ?). Завршио је четири разреда гимназије и учио за зубног техничара, а затим, 1936, завршио Глумачку школу при НП у Бгду. Први пут је ступио на сцену 1934, у НП у Бгду, као ученик Школе. Био је члан Булеварског позоришта у Бгду и позоришта „Рибница“ под управом Милана Бате Бандића. Од 1. VIII 1937. до 31. VII 1938. био је члан НПДб. У сезони 1938/39. био је у НП у Бањој Луци, 1939/40. у НП Мб у Нишу, од 1940. поново у НП у Бањој Луци, одакле је 1941. мобилисан, а после априлског слома одведен у заробљеништво у Триру (Немачка). После ослобођења живео је краће време у Паризу, па је прешао у САД и стално се настанио у Милвокију, где се запослио као зубни техничар. Лепе појаве и интелигентан, тумачио је младиће, понекад љубавнике и карактерне улоге, показујући смисао за студиозну карактеризацију.
УЛОГЕ: Милић (Кнез Иво од Семберије), Млађи брат (Дечја трагедија), Барон Гол (Човек под мостом), Волтиманд (Хамлет), Јевгеније (Васа Железнова).
ЛИТ: Л. Д(отлић), Премијера Шенхерове „Дечје трагедије“, Дан, 1937, бр. 260, с. 3; У. Чоб(анов), Сарказам Молнара – женомрсца, Дан, 1937, бр. 279, с. 5.
Б. С. С.