МИЛАДИНОВИЋ Душан – диригент (Суботица, 20. II 1924 – Линц, 30. XII 2007). Отац Слободан био је адвокат, мати Јелена рођ. Кантор. Супруга му је била Милица рођ. Тројановић, првакиња Београдске опере, а њихов син Дејан позоришни редитељ. После основне школе, гимназије и средње музичке школе „Мокрањац“ завршио је Музичку академију у Бгду: на одсеку соло певања, у класи Јелке Стаматовић-Николић, дипломирао је 1948, а на Одсеку дириговања-композиције, у класи Крешимира Барановића, дипломирао је 1953. Још као дете је са занимањем гледао представе НПДб када је гостовало у Суботици, а како је током окупације због материјалних прилика био принуђен да се запосли – радио је 1943. као корепетитор у Опери београдског НП, што га је дефинитивно определило за музичку сцену. Од 1949. је запослен у београдској Опери као диригент, од 1964. и шеф Оркестра и први диригент (у међувремену, од 1969. до 1973, био је и директор Опере). Као диригент је учествовао у формирању Опере у Каиру и у њој наступао повремено од 1960. до 1964. Као сталан гост био је ангажован у Опери СНП од 1964. до 1968. Са Операма Бгда и НСада, а и самостално, гостовао је у Згбу, Љубљани, Сарајеву, Скопљу, Нишу, Ријеци, Пули, Сплиту, Дубровнику, Осијеку, Суботици, Сомбору, Зрењанину, Панчеву, Крагујевцу, Ваљеву, Ужицу и Чачку, а у иностранству у Ослу, Копенхагену, Варшави, Букурешту, Софији, Варни, Солуну, Атини, Александрији, Каиру, Палерму, Катанији, Венецији, Модени, Лозани, Бечу, Братислави, Брну, Единбургу, Мадриду и Барселони. Наступао је са симфонијским оркестрима и са хором „Београдских мадригалиста“ и као клавирски пратилац певача (у Женеви, Каиру и Софији). Од 1957. до 1963. предавао је дириговање и корепетицију на београдској Музичкој академији. Од 1947. је члан Удружења музичких уметника Србије. Са италијанског, руског, француског, немачког и мађарског преводио је оперска либрета (Дон Карлос, Отело, Набуко, Моћ судбине, Самсон и Далила, Сорочински сајам, Марта, Годишња доба, Јованка Орлеанка, Банк Бан). Компоновао је соло песме, кантату Зулејима, музику за драмске комаде и балет Одбачена. Носилац је Ордена рада са златним венцем; НП у Бгду га је више пута наградило за дириговање: 1969 (Кнез од Зете), 1974 (Плавобради), 1976 (Турандот) и 1978 (Фалстаф), а 1975. добио је Награду Савеза културно-уметничких друштава Бгда за дугогодишњи рад са аматерима. Поред стандардног оперског репертоара, у Бгду и НСаду се залагао за извођење домаћих аутора (М. Логар, П. Коњовић, С. Рајичић, С. Христић, Р. Бручи, Д. Радић, М. Келемен). Пензионерске дане је, до краја живота, проводио у Линцу, где је сарађивао са тамошњим црквеним хором.

ДИРИГОВАЊА: Кавалерија рустикана, Дон Карлос, Пајаци, Мадам Батерфлај, Годишња доба, Холанђанин луталица, Демон злата, Крчаг, Набуко, Кнез од Зете.

ЛИТ: Н. Петин, Динамично и спонтано, Дневник, 11. X 1964; Г. Дивљак-Арок, Први Вагнер на новосадској сцени, Дневник, 14. I 1965; Д. А., Премијера „Холанђанина луталице“, Дневник, 14. I 1965; Г. Дивљак-Арок, Трагедија Црнојевића, Дневник, 11. X 1966; В. Миросављевић, У суботу на „Набуку“ испред 100.000 посетилаца, Дневник, 6. III 1968; А-м, Умро Душан Миладиновић, Блиц, 31. XII 2007; А-м, Преминуо Душан Миладиновић, Политика, 3. I 2008.

В. В.

МИЛАДИНОВИЋ Жарко – адвокат и политичар (Ердевик, 29. VI 1862 – Београд, 25. VII 1926). Матурирао је у Новосадској гимназији, а студије права довршио је у Бечу, где је и докторирао. У Руми је отворио адвокатску канцеларију и све до смрти врло активно учествовао у политичком животу. Од 1897. биран је у Српски народно-црквени сабор и саборске одборе. Путовао је кроз Србију и помагао акције комита. После анексије Босне и Херцеговине био је затворен од фебруара до августа 1909. под оптужбом да је врбовао добровољце из Србије и слао оружје комитама. Покренуо је у НСаду лист „Српска самозаконија“ (1897), уређивао лист за забаву и поуку „Српска домаја“ у Броду на Сави (1904-1906), а у Руми је издавао недељник „Радикал“ (1908-1912). За време рата био је затваран. После ослобођења налазио се међу истакнутим политичарима. Народни посланик био је од 1918. до почетка 1925, а од децембра 1921. до децембра 1922. министар пошта и телеграфа. После смрти Јаше Томића сматран је вођом војвођанских радикала као члан Главног одбора Народне радикалне странке. Члан ДСНП постао је 1899; једно време био је и члан Управног одбора, а од 1911. до 1914. и члан Економског одсека. Заједно са супругом Миленом (в) превео је са немачког језика драму у три чина Рихарда Фоса Крив, чија премијера је изведена на сцени СНП 17. XII 1901. У драми се износи „жалосна историја једне јустификације“ и описује психологија затвореника који су невини доспели у тамницу.

БИБЛ: Тумач повластица, закона, уредаба и других наређења, НСад 1897; Нови закони у Црној Гори, НСад 1903; Врховни државни надзор или држава и самоуправа (автономија), Сремски Карловци 1909.

ЛИТ: Ј. Хр(аниловић), Крив, Позориште, НСад 1901, бр. 36, с. 198-199.

Д. П-в

МИЛАДИНОВИЋ Милена – писац и преводилац (Јихлава, Чехословачка, 17. VI 1868 – Рума, 2. XII 1928). Била је пореклом из аустријске, бечке породице Гизл (Giesl), а право име јој је било Лаура. Удала се за Жарка Миладиновића, који је у Бечу студирао и докторирао на тамошњем Правном факултету, а касније био адвокат у Руми и председник Радикалне странке у Војводини. Удајом је примила име Милена и прешла у веру свога супруга са којим је ушла у јавни и политички живот Срба у хабзбуршкој држави. Уз мужа (који је 1921-1922. био министар пошта у Краљевини СХС) упознала се готово са свим важнијим нашим писцима тог доба, посебно са Змајем. Школована на лектири Толстоја, Горког, Гетеа, Шилера и Шекспира, она је у својим оригиналним радовима ипак остала закаснела романтичарка. Заборављени су данас њени радови, као што су Божићне приче (1904), Memento (1905), Мученици (1907), Војвода Петко (1912) итд., мада је о њима у савременој штампи било доста речи. Њене прилоге доносили су наши часописи и листови „Босанска вила“, „Дело“, „Домаја“, „Бранково коло“, па немачки „Ung. Weißkirchner Volksblatt“ (Бела Црква) и „Parlamentär“ (Беч). Важнији део њеног списатељског рада представљају њени врло добри преводи са нашег језика на немачки; преводила је наше народне песме, па Рузмарин и мирта (Rosmarin und Myrte, 1901) Александра Сандића, првих 11 писама О Црногорцима (Über die Montenegriner, 1901) Љубе П. Ненадовића, Видосаву Бранковић Јована Јовановића Змаја (1902) и Кнеза Иву од Семберије (Knez Ivo von Semberien, 1909). Са немачког на наш језик је, заједно са мужем, превела Einsame Menschen (Усамљени људи) Герхарда Хауптмана и Schuldig! (Крив!) Рихарда Фоса. У СНП је изведена Фосова драма Крив 1899, у Руми, у преводу Милене и Жарка М.

ЛИТ: С. К. Костић, Немачки преводи српских уметничких приповедака и романа до Другог светског рата, Зборник МС за књижевност и језик, 1958/59, књ. VI/VII, с. 223-225; С. К. Костић, „Хасанагиница“ у преводу Милене Миладиновић, Научни састанак слависта у Вукове дане, 1974, св. I, с. 495-503.

С. К. К.

МИЛАДИНОВИЋ Милица – оперска певачица, мецосопран (Београд, 21. II 1924 – Београд, 13. I 2015). Супруга диригента Душана Миладиновића (в), са којим је имала сина Дејана, редитеља. Студије певања завршила је на Музичкој академији у Бгду. На такмичењу младих певача у Љубљани 1948. освојила је прву награду, а у Женеви 1953. трећу. Од 1950. је солисткиња Београдске опере. Гостовала је широм Југославије, у Турској, у Бечу и у многим европским градовима. Од природе гласовно обдарена, одликовала се лепом појавом и бујним сценским темпераментом. У СНП је гостовала као Кармен 15. I 1954. и 29. I 1956, Ацучена у Трубадуру 28. XI 1968, Олга у Евгенију Оњегину 31. III 1969, Фенена у Набуку 10. V 1969, Амнерис у Аиди 8. и 13. XII 1970. и Сузуки у Мадам Батерфлај 11. V 1974.

ЛИТ: А-м, Гостовање Миле Миладиновић, првакиње Београдске опере, Дневник, 15. I 1954; А-м, Преминула првакиња Опере Милица Миладиновић, Блиц, 14. I 2015; А-м, Одлазак примадоне, Вечерње новости, 15. I 2015.

В. П.

МИЛАДИНОВИЋ Мирослава-Мира – глумица (Грк, Вишњићево, 23. VI 1921 – Београд, 26. VII 1988). Завршила је Школу ученика у привреди. Од 1. V 1943. до 15. V 1945. учествовала је у НОР. Прве уметничке кораке направила је у КУД „Моравић“, чији је члан постала 1944. Од 1. IX 1945. до 30. VI 1947. била је члан  НП у Сремској Митровици, а од 1. VIII 1947. до 31. VII 1952. члан Драме СНП. Једно време је радила као инструктор Аматерског казалишта у Батајници. По одласку из НСада, од 1. II 1953. била је запослена у НП у Суботици да би 31. VIII 1954. дала отказ. Била је незапослена до 9. X 1957, када је примљена у помоћно особље Београдског драмског позоришта за чистачицу, уз обећање да ће убрзо прећи на место члана Драме. Како место глумице никада није добила, 9. IV 1960. поднела је отказ на место чистачице који је усвојен девет дана касније. Одмах је поднела захтев за борачку пензију, коју је добила 26. IX 1960, али као чистачица. Нови захтев за борачку пензију, уз тражење да јој се уместо чистачице призна статус уметника, поднела је 15. XI 1965, али јој то није одобрено. Сахрањена је у организацији Удружења бораца Бгд општине Чукарица. Писала је поезију, приповетке и друге кратке форме, али никад ништа није објавила, а рукописе тих текстова завештала је својој пријатељици драмској списатељици Милици Новковић.

УЛОГЕ: Поте (Зона Замфирова), Даринка (Прст пред носом), Људмила (Васа Железнова), Шуре (Дан одмора), Милчика (Родољупци), Анфиса (Вуци и овце), Пела (Поп Ћира и поп Спира), Дафина (Вечити младожења), Дуњаша (Вишњик), Анушка (Без кривице криви), Салче (Коштана), Друга сељанка (Сеоска учитељица), Луција (Дубровачка трилогија), Дик (Робинзон Крусо), Кева (Ивкова слава), Просјакиња (Дом Бернарде Албе), Милка (Дорћолска посла), Дуњаша (Живи леш), Тетка Савка (Госпођа министарка).

ЛИТ: Б. Чиплић, Игњатовићев „Вечити младожења“, ЛМС, 1950, књ. 366, с. 146; Б. Чиплић, „Вишњик“ комедија од Чехова, ЛМС, 1950, књ. 366, с. 241; Б. Чиплић, Поводом пет драмских представа Војвођанског народног позоришта, ЛМС, 1951, књ. 368, с. 114; Ј. Виловац, Две премијере, СВ, 7-8. XII 1950; Ј. Виловац, „Дубровачка трилогија“ на новосадској сцени, СВ, 22. IV 1951.

М. Л.

МИЛАНОВИЋ Десанка – глумица и шаптач (Нови Сад, 1883 – ?). Глумачку каријеру је започела 1902. у путујућој трупи Јефте Душановића. Затим је била члан многих путујућих позоришта, па члан новосадског Српског занатлијског певачког друштва. У НП у НСаду је била ангажована у сезони 1925/26. искључиво као шаптач.

В. В.

МИЛАНОВИЋ Миодраг – оперски певач, баритон (Београд, 9. IV 1947 – ). Школовао се у Бгду, где је дипломирао на Електротехничком факултету 1972. и потом предавао у средњој електротехничкој школи „Никола Тесла“ до 1977. Певање је учио приватно, код ујака, првака Београдске опере Јована Глигоријевића (в). Почео је са наступима у Камерној опери ФМУ у Бгду (1977), а на новосадској сцени први пут се појавио 6. V 1978. у улози Жоржа Жермона у Вердијевој Травијати после чега постаје солиста Опере СНП (од 1. IX 1978). На XII такмичењу југословенских музичких уметника у Згбу (1978) освојио је трећу награду у категорији соло певања, а као изабрани представник бивше Југославије, успешно је наступио на међународној смотри младих оперских певача у Остендеу (1979). „Поред мужевног изражајног сонорног гласа, открио је и дар за уобличавање карактера и ситуација, уз управо примерну дикцију. Те су одлике у његовом каснијем развоју и успону, до носиоца скоро целог првог баритонског фаха, и то оног најређег и најцењенијег, драмског, биле од несумњивог заначаја, тако да се данас о М. може и мора говорити не само као о нади, него и као реалној вредности, која ће врло брзо стати у први ред југословенских солистичких актера“ (књижица Миодраг Милановић, у издању СНП, б. г.). Гостовао је у оперским кућама бивше Југославије, певао на Летњем оперском фестивалу Ријека – Опатија – Пула, Дубровачким летњим играма, осијечким Аналима, Мајским оперским свечаностима у Скопљу, Граду Театру (Будва), Бемусу, а наступао је и у Италији, Белгији, Мађарској и Румунији. Као директор Опере СНП (два пута), чинио је видне помаке у репертоарској политици и доследно се залагао за извођење српског музичко-сценског наслеђа. Бавио се преводом, адаптацијом, режијом и писањем оперских либрета и објавио више написа из српске музичке и књижевне прошлости у дневној и стручној штампи. Златну медаљу „Јован Ђорђевић“ добио је 2004, а статус „Заслужни уметник опере“ стиче 2006. По одласку у пензију, 1. II 2007, у НСаду је основао Камерно музичко друштво са којим је приређивао оперске једночинке, комаде с певањем и концертне програме под називом „Српска певана реч кроз векове“, чији је аутор, водитељ и извођач.
УЛОГЕ: Риголето, Набуко, Кнез Игор, Евгеније Оњегин, Фалстаф, Алеко (у истоименим операма), Родриго (Дон Карлос), Јаго (Отело), Гроф Луна (Трубадур), Жермон (Травијата), Ренато (Бал под маскама), Амонасро (Аида), Мелитоне (Моћ судбине), Скарпиа (Тоска), Ескамиљо (Кармен), Енрико (Лучија од Ламермура), Стефано (Вива ла мама), Леско (Манон), Алфио (Кавалерија рустикана), Тонио (Пајаци), Томски (Пикова дама), Ебн-Хакија (Јоланта), Салијери (Моцарт и Салијери), Кецал (Продана невеста), Дулкамара (Љубавни напитак), Бартоло (Севиљски берберин), Калман жупан (Барон Циганин), Кмет (Мајска ноћ), Краутман (Доктор и апотекар), Сима (Еро с онога свијета), Светозар Ружичић (Покондирена тиква).
ЛИТ: И. Славичек, Тако се ради опера!, Казалиште, Осијек 16-31. V 1977; Ђ. Шаула, Лекција с правог мјеста, „ANNALE ’77“- KRITIKA, Осијек, мај 1977; M. Барбиери-Јелача, Игра младости и глазбе, Вјесник, Згб 9. VI 1977; С. Ђурић-Клајн, „Свилене лествице“, Ђоакино Росини, Политика, 24. V 1978; М. Хаднађев, „Доктор и апотекар“ Карла Дитерса фон Дитерсдорфа, Позориште, НСад 20. IV 1979; A-м, Ook Russen op belcanto, De Standaard, Oostende 9. VIII 1979; А-м, Жермон, Скарпиа, млинар Сима, Казалиште, Осијек 1980, бр. 147, с. 4; Ј. Коџабашија, Две дела во една вечер, Нова Македонија, Скопље мај 1980; Ј. Мартинчевић-Липовшчан, Различитост успјеха, Вјесник, Згб 2. VI 1980; Н. Туркаљ, Они који долазе, Око, Згб 12 – 26. VI 1980; R. della Torre, Un dramma d’amore, Messaggero Veneto, Udine 6. IX 1980; М. Адамов, Пуно срце песме – већ је време!, Дневник, 3. VI 1981; Е. Гвоздановић, Сјај у очи, Дневник, 18. VI 1981; М. Путник, Чекајући Риголета, Дневник, 5. VII 1981; И. Киригин, „Еро“ за домаћу и страну музику, Нови лист, Ријека 12. VI 1982; Т. Петровић, Квалитет „Ери“ дали гости, Нови лист, Ријека јун 1982; Е. Гвоздановић, Набуко победио Прометеја, Дневник, 13. VI 1983; Б. Хложан, Музика за сва чула, Глас омладине, 17. V 1983; П. Анагности, Вечити изазови, Борба, 23. V 1983; П. Анагности, Трагање за тоталним театром, Око, Згб 9-23. VI 1983; Д. Плавша, М. М, баритон, Центар за културу Врачара, 17. I 1984, Pro Musica, Бгд 1984; М. Адамов, Сугестивна новина, Дневник, 22. IV 1984; С. Турлаков, Тумач домаће соло песме, Борба, 3. II 1984; Д. Плавша, Велики уметнички догађај, Политика, 7. XI 1985; В. Шале, Оперско чудо на Сави, Илустрована политика, Бгд новембар 1985; С. Турлаков, Подвиг младости, Новости, 9. IV 1986; П. Анагности, Спектакл јaрких боја, Одјек, Сарајево јануар 1988; М. Адамов, Високовредни музички догађај, Дневник, 12. VI 1988; С. Турлаков, Успјех, унаточ ризику, Око, Згб 16 – 30. VI 1988; Ђ. Шаула, Моћ склада, Вјесник, Згб 25. II 1989; Б. Радовић, Стерија новог звука, 7. VI 1993; С. Турлаков, Најзад успех, Експрес, 7. VI 1993; Н. Савковић, Величина изведеног дела, Дневник, 11. VII 1993; А-м, Деведесет година српске опере, Јединство, Приштина 11. I 1994; П. Самарџија, Христићев „Сутон“, Политика експрес, Бгд 3. II 1994; В. Мићуновић, Окретање сопственој баштини, Политика, 7. III 1994; М. Адамов, У сенци „Пајаца“, Дневник, 21. IV 1994; Д. Цвијовић, Арије над морем, Побједа, Подгорица 2. VII 1994; Б. Хложан, Оперска бајка, Дневник, 11. X 1994; К. Бабић, Хомогени новосађани, Новости, Бгд 17. X 1994; Б. Бута, Опера и балет Српског народног позоришта, Алманах позоришта Војводине 1994/95, НСад, бр. 29, с. 40; Р. Стојановић, Отворена кућа, Новости, 28. II 1995; М. Маргинеану, „Suntem de ambele parti primitori si tinem unii la altii“, Renasterea banateana, Темишвар 12. V 1995; М. Адамов, Значајан допринос прослави Доницетијевог јубилеја, Позориште, април/мај/јуни 1997, бр. 8/9/10, с. 24; А. Еберст, Музички бревијар Новог Сада, НСад 1997, с. 84; Т. Медић, Код Феме на балу, Блиц, Бгд 15. I 1998; В. Солдатовић, Терапија за сва времена, Новосадски недељник, 5. X 1998; В. Мићуновић, Пола века живота Опере, Политика, 16. X 1998; Б. Хложан, Музичка драма, Дневник, 2. III 1999; Б. Хложан, Пушкин као инспирација, Дневник, 16. III 1999; Б. Хложан, Праизвођење „Алека“, Дневник, 20. XII 1999;  Н. Савковић, Српска певана реч кроз векове, Дневник, 16. XI 2001; М. Адамов, Дух народне уметности, Дневник, 4. III 2002; С. Продановић, Баланс стандардног и мање познатог, Грађански лист, 4. X 2002; З. T. Мирковић, Заборављени композитор, Вечерње новости, Бгд 20. XII 2003; С. Турлаков, Боље икад – него никад, Српске народне новине, Будимпешта 25. XII 2003; M. Ћирић, Блистава премијера, Политика, 28. XII 2003; Б. Хложан, Од комике до лиричности, Дневник, 3. VI 2006; О. Панди, Покондирена тиква, Magyar Szo, Двоброј за 10/11. VI 2006; Н. Пејчић, „Јабука“ о српским обичајима, Дневник, 11. I 2007; С. П. М, Штраусова „Јабука“, Грађански лист, 26. I 2007; Д. Пејовић, Љубав, посвећеност и тимски рад, Позориште, НСад 146. сезона/март, 2007; З. Т. Мирковић, Верона у српској Атини, Новости, Бгд 14. V 2007; З. Т. Мирковић, Париски аплауз за „Приштинску фонтану“, Новости, 16. V 2007; И. Б, Штраус и Јенко, у част српске певане речи, Дневник, 30. VIII 2007; З. Сурла, Штраусова „Јабука“ у Србији, Грађански лист, 9. VI 2008; Ђ. Радојковић, Трагом српских народних мотива, Грађански лист, 27. VI 2008; Н. Пејчић, Вечне муке с дуговима, Дневник, 18. I 2013; С. Стефановић, Трбушни плес у опери, 24 сата, НСад 18. I 2013; Н. Пејчић, Србима остављен огроман композиторски багаж, Дневник, 16. XI 2014.
В. В.

МИЛАНОВИЋ Олга – историчар уметности, театролог (Београд, 6. XI 1931 – ). Девојачко презиме јој је Гулан. Школовала се у Бгду, дипломирала историју уметности на Филозофском факултету 1955, а докторирала на Факултету драмских уметности 1981. Цео свој радни век провела је у Музеју позоришне уметности Србије (1. IX 1956. до 1. I 1993), где се као члан стручног тима бавила прикупљањем и обрадом музеалија, грађе и документације неопходних за историографска истраживања и утврђивање културног и уметничког домета српског позоришта. Током 1972. и 1973. била је в. д. директора Музеја. Од оснивања часописа „Театрон“ (1974) била је члан Редакционог одбора. Објавила је више прилога о раду Музеја, али и многобројне студије из историје позоришне уметности XIX и XX века. На самом почетку рада истраживала је и објављивала радове посвећене глумцима и редитељима раног периода српског позоришта, да би се нешто касније потпуно посветила изучавању сценографије и костимографије. На том пољу истраживања објавила је значајне монографије о нашим најпознатијим сценографима и костимографима. Такође је као један од аутора, учествовала у настанку публикације 125 година Народног позоришта у Београду, која је објављена 1994. Њене везе са СНП се односе на њен научноистраживачки рад из области историје српског позоришта, на изучавање живота и рада српских глумаца, редитеља, сценографа и костимографа који су били чланови или гости СНП.

БИБЛ: Сценографија и костим у Србији 1945-1965, Бгд 1965; Живот и дело Милице Бабић, Бгд 1973; Позоришне карикатуре Владимира Жедринског, Бгд 1974; Станислав Сташа Беложански, Бгд 1976; Денић, Бгд 1977; Јован Бијелић – позоришни сликар, Бгд 1981; Београдска сценографија и костимографија 1868-1941, Бгд 1983; Миленко Шербан, године у Југословенском драмском позоришту, Бгд 1986; Владимир Жедрински – сценограф и костимограф, Бгд 1987; Михаило Исаиловић: редитељ Народног позоришта у Београду између два рата, Бгд 1988; Владимир Маренић – сценограф и костимограф, Бгд 1991; Неимари српског позоришта, Бгд 1997; Ракитин и београдски сценографи, Бгд – НСад 2007.

М. Л.

МИЛАЧИЋ Душан З. – романист, историчар француске књижевности и књижевник (Мердари, некадашњи Топлички округ, 7. XI 1892 – Београд, 21. X 1979). Пореклом је из сиромашне сеоске породице. Отац му се звао Зарије, мати – Тодора. Основну школу је учио у Косаничкој Рачи, а гимназију у Нишу. Захватио га је вихор Првог светског рата као једног од „хиљаду тристо каплара“. Повлачио се рањен преко Албаније. Студирао је француски језик и јужноевропске књижевности у Ексу и Алжиру (1918-1920). Био је најпре суплент Мушке гимназије у Нишу (1920) и управник нишке Народне библиотеке. Докторат („Ученик Пола Буржеа и почеци реакције против Теновог позитивизма“) одбранио је на Загребачком свеучилишту 1923. Постављен је затим за шефа Просветног одељења при нашем посланству у Паризу (1925), где је положио и државни докторат на Сорбони с тезом „Позориште Онореа де Балзака према новим и неиздатим документима“ и допунском тезом „Необјављено позориште Онореа де Балзака“ (1930). За овај докторски рад, штампан у двема замашним књигама, добио је награду Француске академије. Краће време је био професор француског језика у Војној академији, али се, по властитој жељи, вратио у свој Ниш, где је постао управник НП Мб (од 1. XII 1931. до 1. IX 1934). Прешавши у Бгд радио је као професор Треће мушке гимназије (1934), а затим у београдском НП – као књижевни референт (1935-1939) и истовремено секретар Глумачке школе (1937), а потом директор Драме (1939-1941). Окупаторска власт га је убрзо пензионисала (1942), па се повукао у Белу Воду крај Прокупља. Одмах после ослобођења постављен је за управника Народне библиотеке, коју је, после невоље у којој се нашла 6. IV 1941, ваљало обнављати из темеља. На овој дужности је био од децембра 1944. до пензионисања, октобра 1960. Књижевни рад започео је песмом Моја поезија, објављеном 1911. у „Венцу“ Ј. Живановића, те збирком стихова Моменти душе (1913). Сарађивао је у „Венцу“, „Радничким новинама“, „Српским новинама“ (Крф), „Новом добу“ (Крушевац), „Нишком гласнику“, „Мисли“, „Српском књижевном гласнику“, „Животу и раду“, ЛМС, „Градини“, „Бразди“, „Библиотекару“, „Гласнику Професорског друштва“, „Гласнику Југословенског професорског друштва“, „Страном прегледу“, „Књижевним новинама“, „Политици“, „Правди“, „Демократији“, „НИН“-у и другде. У Нишу је покренуо часопис „Омладински гласник“ (1925). За М. као историчара књижевности и књижевника најзначајнија је серија монографија о француским писцима (Балзак, Иго, Зола, Стендал, Молијер), као и књиге о двема француским глумицама, Сари Бернар и Марији Малибран. Такође су значајне његове књиге есеја из француске књижевности и једна књига о реализму и натурализму. Осим прозе, са француског је преводио и позоришне комаде: избор из Молијерових комедија, чаробна игра Плава птица М. Метерлинка, Уседелица А. де Пере-Шапија (1938), Последњи спрат А. Жерија (1939), Страшни родитељи Ж. Коктоа (1940), као и три нефранцуска дела са француских верзија: Писмо (С. Мом, 1935), Срећа (К. Брамсон, 1936) и Где је истина? (Л. Пирандело, 1939). Био је у два маха члан управе Удружења књижевника Србије, члан управе Удружења носилаца Албанске споменице (и уредник три његове споменице), почасни председник Удружења Југославија-Француска, члан управе Удружења бивших ратника, читаву деценију председник Комисије за полагање библиотекарског испита. Добио је Октобарску награду Бгда (1960) и Награду „Др Милош Н. Ђурић“ (1976). Носилац је Ордена рада, Ордена заслуга за народ и Ордена Св. Саве, као и страних одликовања: Златне медаље Француске академије, Академских палми и Легије части. У СНП су изведени његови преводи комада Писмо С. Мома (1935) и Шести спрат А. Жерија (1939).

БИБЛ: Моменти душе, Ниш 1913; Le Théâtre de Honoré de Balzac, Paris 1930; Le Théâtre inédit de Honoré de Balzac, Paris 1930; Сара Бернар, Бгд 1937; Балзак. Живот и рад, Бгд 1949; Марија Малибран, Бгд 1954; Виктор Иго. Живот и рад, Бгд 1954; Есеји из француске књижевности, Бгд 1956; Реализам и натурализам у књижевности, Бгд 1957; Емил Зола, Бгд 1958; Стендал, Бгд 1961; Од Скарона до Рембоа, Сарајево 1965; Вечни Молијер, Бгд 1973.

ЛИТ: A. Debeljak, Dušan Z. Milačić: Le Théâtre de Honoré de Balzac. Hachette, 1930, Љубљански звон, 1930, св. 2, с. 697-698; С. Пандуровић, „Балзаково позориште“, Воља, 1930, бр. 2, с. 93-94; М. Савковић, Једна књига о Балзаку, Српски књижевни гласник, 1930, бр. 8, с. 630-632; Ж. Петровић, Једна књига о Сари Бернар, Сцена, Бгд 1937, бр. 8, с. 57-58; О. Веселиновић, Др Душан З. Милачић, Годишњак Народне библиотеке НРС, 1960, с. 19-34; Б. Стојковић, Руководиоци Народног позоришта у току једног века, Годишњак града Београда, 1967, књ. XIV, с. 307-308; Споменица др Душану З. Милачићу, Библиотекар, 1972, бр. 5, с. 553-584; С. А. Јовановић, Душан З. Милачић и француска култура, Мостови, 1973, св. 3, с. 225-231; К. Ј. Спасић, О књижевном, научном и преводилачком раду др Душана Милачића, Књижевне новине, 15. I 1977; Б. Стојковић, Душан Милачић, Политика, 23. X 1979; К. Спасић, Тумач француске књижевности, Књижевне новине, 24. X 1979.

Ж. П.

МИЛАШКИНА Тамара Андрејевна (Тамара Андреевна Мылашкина) – совјетска оперска певачица, сопран (Астрахан, СССР, 13. IX 1934 – ). Завршила је Конзерваторијум у Москви 1959. Од 1958. је чланица Бољшог театра у Москви, са прекидом у сезони 1961/62, коју је провела на усавршавању у миланској „Скали“. Гостовала је у ЧССР, Италији, Аустрији, Данској, Норвешкој, Канади, САД, Пољској, Немачкој, Француској, Јапану, Југославији, Грчкој итд. У СНП је певала Тоску 22. X 1971. „Тумачећи сложени, певачки и глумачки експонирани лик Тоске (оперске диве на оперској сцени), М. је са чудесном лакоћом и супериорношћу решавала све вокално-техничке проблеме које ова улога поставља, а глумачки је, у изванредној студији, дочарала лик заљубљене, несрећне, слабе али и храбре жене, додајући јој – у карактеристичним покретима, ставовима и у читавом сензибилитету – алире једне оперске примадоне“ (В. Поповић).

ЛИТ: В. Поповић, Изврсна Тоска, одлични Каварадоси, Дневник, 31. X 1971; В. Поповић, Милашкина и Атлантов, Позориште, НСад 1971, бр. 3-4, с. 19.

В. В.