МИЛАНОВИЋ Миодраг

МИЛАНОВИЋ Миодраг – оперски певач, баритон (Београд, 9. IV 1947 – ). Школовао се у Бгду, где је 1972. дипломирао на Електротехничком факултету. Певање је учио приватно, код ујака, првака Београдске опере Јована Глигоријевића (в). Од 1. IX 1972. до 31. VII 1977. предавао је у електротехничкој школи „Никола Тесла“ у Бгду, од 1. VIII 1977. до 31. VIII 1978. је био запослен у ПТТ-предузећу у Бгду, а од 1. IX 1978. је солист Опере СНП. У Камерној опери у Бгду је 1977. је почео да наступа на сцени а новосадској публици се први пут представио 1978. као Жорж Жермон у Травијати. Гостовао је скоро у свим оперским кућама у земљи, као и у Италији, Белгији, Мађарској и СССР. Певао је на Летњем оперском фестивалу Ријека-Опатија-Пула, на Мајским оперским свечаностима у Скопљу, осијечким Аналима и на XII такмичењу југословенских уметника у Згбу (1978), где је освојио трећу награду. Снимао је за југословенске радио-станице и за београдску и новосадску телевизију. На свом концертном репертоару посебно негује дела домаћих композитора. Редовни је члан УМУС-а. „Поред мужевног изражајног сонорног гласа, открио је и дар за уобличавање карактера и ситуација, уз управо примерну дикцију. Те су одлике у његовом каснијем развоју и успону, до носиоца скоро целог првог баритонског фаха, и то оног најређег и најцењенијег, драмског, биле од несумњивог значаја, тако да се данас о М. може и мора говорити не само као о нади, него и као о реалној вредности, која ће врло брзо стати у први ред југословенских солистичких актера“ (књижица Миодраг Милановић, у издању СНП, б. г.). Златну медаљу „Јован Ђорђевић“ добио је 2004. По одласку у пензију, 1. II 2007, у НСаду је основао и регистровао Камерно музичко друштво, са којим је приређивао концерте, па и целе мале представе, те поетско-музичке вечери афирмишући словенску а понајвише стару српску музику. Супруга му је диригент СНП и професор новосадске Академије уметности Жељка М. Са породицом се 2015. преселио у Бгд.

УЛОГЕ: Жорж Жермон (Травијата), Краутман (Доктор и апотекар), Маркиз Родриго Поза (Дон Карлос), Тонио (Пајаци), Амантио (Ђани Скики), Сима (Еро с онога свијета), Јаго (Отело), Гроф Луна (Трубадур), Мандарин (Турандот), Амонасро (Аида), Риголето (Риголето), Набуко (Набуко), Говорник (Чаробна фрула), Ренато (Бал под маскама), Ескамиљо (Кармен), Леско (Манон), Бартоло (Севиљски берберин), Игор (Кнез Игор).

ЛИТ: М. Хаднађев, „Доктор и апотекар“ Карла Дитерса фон Дитерсдорфа, Позориште, НСад, 20. IV 1979; С. Турлаков, Покушај камерне стилизације, Борба, 15. I 1979; Е. Гвоздановић, „Ђани Скики“ први пут међу Новосађанима, Дневник, 16. XII 1979; А-м, Germont, Scarpia, млинар Сима…, Казалиште, Осијек, 1980, бр. 147, с. 4; Б. Радовић, Успех у свим детаљима, Политика, 12. V 1981; М. Кујунџић, Минуте стигле Отела, Дневник, 14. V 1981; П. А., „Отело“ у копродукцији, Борба, 21. V 1981; М. Кујунџић, Трећи лист тролиста, Дневник, 15. X 1981; Е. Гвоздановић, Попут звезда великих сцена, Дневник, 16. X 1981; Н. Симин, „Турандот“ као бајка, Дневник, 22. IV 1982; Е. Гвоздановић, Нова „Аида“, Дневник, 8. X 1982; В. М(ићуновић), „Набуко“ одушевио Новосађане, Политика, 10. V 1983; Н. Симин, „Чаробна фрула“ као првенац, Дневник, 25. XI 1983; З. Лазин, Бал под маскама, Позориште, НСад, 1984, бр. 3-4, с. 9; С. Станојевић, Модерна „Манон“, Вечерње новости, 15. I 1985; М. Адамов, Манон наших дана, Радио НСад, 7. IV 1985; С. Турлаков, Подвиг младости, Вечерње новости, 9. IV 1986.

В. В.