МАКСИМОВИЋ Ђорђе – преводилац (Сомбор, 5. IV 1838 – Сомбор, 11. III 1881). Отац Васа био је лекар, мати Лујза, а брат познати политички првак др Ника Максимовић. Основну школу је завршио у Сомбору, гимназију у Врбасу, Сремским Карловцима, Будиму и Осијеку, где је 1859. положио испит зрелости. Исте г. отпочео је студије медицине у Пешти. По завршетку студија (1864) прешао је у Беч, где се г. дана усавршавао у лекарском позиву. У Сомбор се вратио 1865. и до смрти радио као лекар. За време студија у Пешти био је међу оснивачима ђачког литерарног друштва „Преодница“ (1861); заједно са К. Руварцем, С. Пантелићем, С. Бошковићем, Ђ. Вукичевићем, Ј. Хаџићем и Л. Костићем био је члан дилетантског друштва које је у „Станковићевој кући“ давало позоришне представе. Писао је чланке и студије из медицине и са италијанског језика за СНП преводио и приређивао позоришне комаде. СНП је извело његове преводе: 1862. Опкладу и У лажи је плитко дно Карла Голдонија, 1866. Парницу Родериха Бенедикса и 1868. комад Филипа-Франсоа-Пинела Диманоара и Анж-Бон-Марија Керанијуа Јованка што плаче и Јованка што се смеје.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Матица, 1865, бр. 3, с. 68, бр. 17, с. 405-406; А-м, Ђорђе Максимовић, Застава, 1881, бр. 42-43, с. 4.

С. В.

МАКСИМОВИЋ Иванка – референт за школску омладину, библиотекар (Нови Сад, 7. VII 1937 – Нови Сад / Институт Сремска Каменица, 14. X 2004). Рођена Станковић, од оца Жарка и мајке Милеве. По завршетку Учитељске школе 1956. у Сремским Карловцима, г. дана је радила у Дому за децу и омладину палих бораца у Равном Селу, 1956–1957. У СНП је ступила од 10. IX 1972. на радно место референта за посете и гостовања, а од 25. X 1979. је на пословима референта за сарадњу са школама. Од 12. V 1981. је распоређена на радно место референта за документацију, првобитно у саставу Пословног центра, а 1984. при Радној заједници Заједнички послови. Већ 1. V 1984. прелази на радно место књижничара, а Одлуком Привременог органа СНП од 28. VII 1989. ради као библиотекар II. У Библиотеци СНП (в) је од тада радила заједно са Славком Видаковић (в), а једно време и самостално. Као добар познавалац библиотечког фонда позоришне библиотеке, који је имао више од 25.000 публикација, заслужна је и за формирање и развијање специјалног лисног каталога драмских текстова уређених по наслову, који је конципирала према корисничким потребама. И данас је то један од најпретраживанијих каталога због поједностављене обраде података, практичне примене у раду са корисницима и олакшаног приступа фонду. Пензионисана је 9. VIII 2002, али је увођењем рачунарске опреме и аутоматизацијом библиотечког пословања, исте г. наставила да ради и на формирању електронског каталога, као и на библиотекарским пословима које је обављала до смрти.

ЛИТ: И. Илић, In memoriam, Позориште, НСад 2004, бр. 1-3, с. 40; И. Илић, Увод у историјат Библиотеке СНП, Позориште, НСад 2004, бр. 1-3, с. 45.

И. И.-К.

МАКСИМОВИЋ Јован – књижевник и преводилац (Рума, 14. I 1864 – Београд, 22. VIII 1955). Основну школу је завршио у Руми, а гимназију у Сремским Карловцима и НСаду. Почео је да студира медицину у Будимпешти (Текелијанум), али је прешао на филологију (славистика и немачка књижевност). Дипломирао је и докторирао у Бечу дисертацијом „Улога Пушкина при стварању руског реализма“ (1899). Радио је као гимназијски професор у Горњем Милановцу, Зајечару, Шапцу, Чачку, Крагујевцу и Бгду. Једно време је био школски надзорник. Пензионисан је 1912, а реактивиран 1919, када је постављен за инспектора Министарства социјалне политике. Потом је радио као професор у Трећој београдској гимназији до коначног пензионисања 1921. Запазио га је В. Јагић и писао о њему као о вредном сакупљачу народних песама у Горњем Милановцу. У књижевност је ушао као писац приповедака за децу. Почео је да објављује 1882. у „Невену“ (под псеудонимом Браца Јова), када се упознао са Ј. Ј. Змајем. Г. 1887. штампао је своју прву збирку приповедака – Невенче. Превео је велик број дела руских писаца: Аверченка, Алданова, Андрејева, Андрејевског, Апухтина, Арцибашева, Баратинског, Гаршина, Гогоља, Горког, Даља, Державина, Димова, Достојевског, Жуковског, Корољенка, Куприна, Љермонтова, Љескова, Надсона, Њемирович-Данченка, Њекрасова, Островског, Потапенка, Пушкина, Толстоја, Тургењева, Чехова и других. Преводио је и са немачког (Г. Шваб), француског (М. де Вогије) и енглеског (Џ. Голсворти). Посебно се истакао као систематичан преводилац драма извођених у Бгду и НСаду. Писао је и запажене огледе и чланке из руске књижевности: Положај српске књижевности према руској (1891-1892), О Чехову (1905), Моја посета Толстоју (1912). Истичу му се и текстови о српским писцима, пре свега о Змају и Б. Станковићу. Његови преводи руске поезије, сакупљени у Песничком зборнику (1900), оставили су запажен утицај на српску поезију. Најзад, М. је преводио и педагошке огледе са руског и немачког језика. Писао је и оригиналне педагошке чланке. Имао је изразиту интуицију за природни говорни језик. Његови преводи драмских комада су на лепом, правилном, нарочито течном говорном бинском језику, при чему је успевао да сачува особености стила оригинала. Такав извор текста који је на репертоару знатно је доприносио утврђивању животног реализма у игри глумаца и уопште у инсценацији. Уз то је, засебно или са преводима, објављивао и своје солидно постављене, зналачки образложене, критички одмерено развијане есеје о значајним руским писцима. На сцени СНП, новосадског НП и Н-Оп изведено је шеснаест драма у М. преводу: 1888. Ф. Шентан, Златан паук; 1890. А. Шрајбер, Курјак и јагње; 1891. А. Шрајбер, Неће варошанку; 1906. С. Најдјонов, Вањушинова деца; 1911. И. Потапенко, Љубав; 1921. Н. Гогољ, Женидба; 1921. Л. Толстој, Царство мрака; 1924. В. Ришков, Државни стан; 1924. А. Чехов, четири једночинке – Просидба, Свадба, Јубилеј, Медвед; 1924. Л. Толстој, Живи леш; 1925. В. Ришков, Змија девојка; 1928. Џ. Голсворти, Џентлмен; 1931. Џ. Голсворти, Бекство.

БИБЛ: Невенче, Бгд 1887; Васпитна важност дружења наставника са ученицима, Ниш 1899; Песнички зборник, Мостар 1900; Основна настава крајем XIX века, Бгд 1904; Златиборска вила. Српске народне песме. Записао их од Златиборских и Рудничких гуслара (1890-1891) Јован Максимовић, Бгд б. г.; Змајева лектира, Бгд 1906; Змајево назаренство, Бгд 1911; Девојка из ноћног аутобуса, роман, Бгд 1962; Положај српске књижевности према великим књижевностима у опште и према руској засебно, Стражилово, 1891-1892; И. С. Тургењев, ЛМС, 1894; Антон Чехов, Српски књижевни гласник, 1905; Моја посета Толстоју, Српски књижевни гласник, 1912; А. Аверченко, Игра смрћу, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 489; И. Потапенко, Битанга, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1330; А. Н. Островски, Шума, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 399; Л. Н. Толстој, Царство мрака, књ. 24, Живи леш, књ. 25, у: Изабрана дела Л. Н. Толстоја у 30 књига, Бгд 1934; И. С. Тургењев, На туђем хлебу, у: Сабрана дела И. С. Тургењева у 20 књига, књ. XVII, Бгд 1936; А. П. Чехов, Ујка Вања, књ. 14, у: Сабрана дела А. П. Чехова у 14 књига, Бгд 1939; А. П. Чехов, Вишњар, Бгд б. г.

ЛИТ. А., Умро је најстарији преводилац, Политика, 23. VIII 1955; М. Кирић, Недовршени интервју, Политика, 7. XII 1955.

Б. К-ћ

МАКСИМОВИЋ Јован – шеф одсека за документацију и пропаганду (Крушевац, 29. XII 1928 – ?). Завршио је 8 разреда гимназије, а затим Филозофски факултет. Радио је у СНП хонорарно од 1. I 1957. до 31. VIII 1958. Истовремено је обављао и дужност драматурга. Организовао је једну од највећих турнеја Драме по Србији, Македонији и Косову, која је трајала од 1. VI до 30. VII 1957. У „Нашој сцени“ је објављивао прилоге о СНП.

Р. Б.

МАКСИМОВИЋ Љубомир – писац и преводилац (Крагујевац, 30. XII 1901 – Београд, 11. IX 1982). Отац Јован био је књижевник, а браћа Радивоје, Бранко и Милутин преводиоци. Основну школу (1908-1912) и реалну гимназију је, са прекидима због ратова, похађао у Бгду (1913-1921). Студирао је на Рударској академији у Кракову (1921/22) и на Грађевинском факултету у Бгду (1923-1927). Од 1930. до 1937. био је запослен као грађевински инжењер на трасирању железничких пруга у Суботици, Билећи, Пожаревцу, Кучеву и Куршумлији. Као добровољац је учествовао у шпанском грађанском рату (1938-1939). По повратку у Југославију службовао је у Привилегованом извозном АД у Шапцу (1940-1941). Г. 1941. је, у априлском рату, на југу Србије заробљен и до краја рата био у немачком заробљеништву по концентрационим логорима. После рата је радио као инжењер у Министарству саобраћаја у Бгду (1945-1953) и до пензионисања био сарадник Института за испитивање грађевинског материјала СР Србије (1953-1966). Говорио је руски, немачки, пољски и енглески. Путовао је у Пољску (1922), Енглеску (1937), Француску (1938) и СССР (1947). Први штампани рад му је превод с руског Притвор Осипа Димова („Београдски дневник“, 1921). Преводима с руског сарађивао је у „Београдском дневнику“ (1921-1922) и Цицварићевом „Београдском дневнику“ (1922), а сатиричним чланцима у „Ошишаном јежу“ (1935-1936). Уметничке портрете су му израдили С. Хоџић (1936, 1965) и П. Милић (1963). Са енглеског је превео романе Е. Валаса Жута змија (Бгд б. г.) и Пуб треф (Бгд б. г.). Са руског је преводио А. Аверченка (Над попом попа, Бгд-НСад 1921), М. П. Арцибашева (роман Сањин, Бгд б. г.), Ф. М. Достојевског (Вечни муж, Бгд 1921, 1933; Сарајево 1965; роман Коцкар, Бгд 1933, 1972; Бгд-Љубљана 1975) и И. С. Тургењева (Јадница, НСад 1977; Куц, куц, куц!, НСад 1977). У његовом преводу с руског у НП у НСаду изведене су комедије Главна ствар Н. Н. Јеврејинова (9. X 1923), Игра смрћу А. Аверченка (24. II 1924), која је изведена и у СНП 19. IX 1925, и четири Аверченкове комичне једночинке (Јака нарав, Тежак случај, Дон Жуан и Ђорђе) под заједничким називом Књижевно вече Аркадија Аверченка (16. I 1924).

ЛИТ: В. Г., Ф. М. Достојевски, Вечни муж, с руског Љ. Ј. Максимовић, Нова светлост, 1921, св. I, с. 3-4; М. Св(етовски), Ф. М. Достојевски, Вечни муж, с руског Љ. Ј. Максимовић, Илустровани лист, 1922, бр. 3, с. 1.

Ђ. П.

МАКСИМОВИЋ Стеван – сликар и сценограф (Нови Сад, 22. XII 1910 – Београд, 8. IX 2002). Основну школу и гимназију са матуром завршио је у родном граду 1929. Државну трговачку академију у НСаду дипломирао је 1932. Потом је био запослен као службеник у Дунавској бановини до априлског рата 1941. и поново од 9. XII 1944. до 30. III 1945. Током 1934/35. узимао је приватне часове код сликара Миленка Шербана. Академију ликовних уметности у Бгду у класи Мила Милуновића похађао је од 1945, апсолвирао 1948, а дипломирао 1950. Радио је као сценограф у СНП пуне три деценије, од 1948. до пензионисања, 11. X 1978. Дао је значајан стваралачки допринос развоју сценографије у Драми, Опери и Балету СНП. У Драмском студију СНП предавао је историју уметности од 1966. до 1971. Као сценограф гостовао је и у другим нашим позориштима. Први пут је излагао на Изложби савремених војвођанских ликовних уметника 1948. Редовно је излагао на изложбама Удружења ликовних уметника Војводине. Један је од оснивача уметничких колонија у Војводини; излагао је у Сенти 1952, Бачкој Тополи 1953, Бечеју 1954. и Ечки 1956. Самосталне изложбе приредио је у Бгду 1958, у НСаду 1966, Сомбору 1972, НСаду 1974. и 1981. После одласка у пензију посветио се искључиво сликарству. Радио је на монументалним уљаним композицијама и неоромантичним пастелима. Одликован је Орденом рада са сребрним венцем и награђен Стеријином наградом за сценографију 1959, Октобарским наградама Новог Сада 1963. и 1966, Наградом за сликарство на Првом новосадском салону, Наградом за сликарство на 29. пролећној изложби УЛУВ-а и Златном медаљом „Јован Ђорђевић“ 1989.

СЦЕНОГРАФИЈЕ: Дундо Мароје, Дубоко корење, Поп Ћира и поп Спира, Острво мира, Грађанин племић, Ожалошћена породица, Вечити младожења, Без кривице криви, Избирачица, Дугоња, Видоња и Трбоња, Сеоска учитељица, Дубровачка трилогија, Дом Бернарде Албе, Учене жене, Улични свирачи, Сплетка и љубав, Стаклена менажерија, Мећава, Еквиноцио, Људи без вида, Музички пајаци, Ђидо, Хајдук Станко, Дубоко плаво море, Отело, Сумњиво лице, Живот у гробу, Лек за жене, Наполеон, Велика Катарина, Шарена лопта, Родољупци, Љубав дон Перлимплина, Изгубљено писмо, Машкарате испод купља, Страдија, Матуранти, Лисистрата, Женидба председника кућног савета, Пера Сегединац, Човек, животиња и врлина, Хамлет, Јунона и паун, Прљаве руке, Дона Росита или Говор цвећа, Смрт Смаил-аге Ченгијића, Бановић Страхиња, Ко се боји Вирџиније Вулф, Три сестре, Испит зрелости, Филумена Мартурано, Јерма, Чвор, Ружичасти педигре, Клопка за беспомоћног човека, Све због баште, Новац је у банци, Кад наиђу деца, Јавленија и позорја, Госпођа министарка, Дом, Општи интерес, Хасанагиница, Подсетник, Краљ Бетајнове, Боеми, У долини, Амелија иде на бал, Кавалерија рустикана, Кнез Иво од Семберије, Сорочински сајам, Кнез Игор, Пикова дама, Борис Годунов, Дон Жуан, Хајде да стварамо оперу, Слепи миш, Отмица из сераја, Мудра девојка, Травијата, Дон Карлос, Набуко, Еро с онога свијета, Чаробна виолина, Кнез од Зете, Париски живот, Симон Боканегра, Земља смешка, Моћ судбине, Мала Флорами, Аида, Бал у Савоју, Мадам Помпадур, Власт и Аналфабета, Севиљски берберин, Продана невеста, Ђаво у селу, Бахчисарајска фонтана, Фантастични дућан, Шпански капричо, Велеградске варијације, Пепељуга, Балетске ципелице причају, Дон Кихот, Лабудово језеро, Жар птица, Пасион, Агостино, Шехерезада, Лицитарско срце, Отело.

ЛИТ: Б. Миросављевић, Стеван Максимовић, Спорт и свет, 17. XI 1959; С. Станић, Од крпа и светла, Дневник, 15. I 1962; Д. Давидов, Стеван Максимовић, Дневник, 20. I 1963; Ј. Виловац, Наш гост Стеван Максимовић, Дневник, 18. XII 1970; В. Јовановић, Строги лиричар, Дневник, 12. III 1972; М. П(етковић), Сценограф Стеван Максимовић, Дневник, 11. III 1974; Д. Н(иколић), Сценографија не сме бити наметљива, Позориште, НСад 30. X 1974; М. Арсић, Стеван Максимовић. Слике, цртежи, таписерије (1930-1987), НСад 1987; В. Јовановић и Д. Васиљевић, Стеван Максимовић (1910-2002), Алманах позоришта Војводине, 2005, бр. 36, с. 215-217.

В. П. и М. Л.

МАКСИЋ Стеван – драмски глумац (Београд, 1. IV 1925 – Београд, ?. X 1995). Гимназију је завршио у Бгду. Апсолвирао је на Позоришној академији у Бгду 1952, у класи Мате Милошевића. Члан НП у Крагујевцу био је у сезони 1943/44. У току студија наступао је у Београдском драмском позоришту. У СНП у НСаду је ангажован од 1952. до 1957, у НП у Суботици (Српскохрватска драма) у сезони 1957/58, а од 1958. је члан Дечијег позоришта „Бошко Буха“ у Бгду. Карактерни комичар особеног дара за типизацију, остварио је низ духовитих и импресивних ликова у разноврсном репертоару. Добитник је награде „Вечерњих новости“ за улогу Голотрба (Љубиша Ђокић, Грдила) на Стеријином позорју 1965.

УЛОГЕ: Надихна (Манде), Илија (Мећава), Радник, Други морнар (Еквиноцио), Господин Диманш (Дон Жуан), Теобалд (Ка новим обалама), Николић (Др), Ендикот (Насловна страна), Стеван (Зла жена), Максим (Ђидо), Јован Латковић „Клемпа“ (Хајдук Станко), Гласник са Кипра (Отело), Јоса (Сумњиво лице), Први радник (Живот у гробу), Љуба Чврга (Путујуће друштво), Гост (Крвава свадба), Тарквинио (Лек за жене), Стражар (Антигона), Фризер (Коломба), Квирин (Догађај у месту Гоги), Мекградер (Филип и Јона), Други грађанин (Обзирна блудница), Гаваз (Скендербег), Том Макензи (седам година зазубица), Јанаћко Костић, Поглавица (Пут око света), Пијани грађанин (Изгубљено писмо), Филострат (Сан летње ноћи).

ЛИТ: Ј. Виловац, Стеријина „Зла жена“ на новосадској позорници, Дневник, 23. II 1953; Ј. Виловац, Војновићев „Еквиноцио“, Дневник, 1. III 1953; Д. Поповић, Жан-Пол Сартр: Обзирна блудница, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 277; Д. Поповић, Бранислав Нушић: „Пут око света“, ЛМС, 1956, књ. 378, с. 583; М. Бабинка, Непретенциозност класичног стила, Дневник, 9. II 1957; Д. Поповић, Шекспир: „Сан летње ноћи“, Сцена и стварност, НСад 1959, с. 165-169; М. Татић, Позоришни деби Стевана Максића, Позориште, НСад 1975, бр. 6, с. 6.

С. Ј.

МАКСИЋ-ЊЕГОВАН Биљана – балетска играчица (Нови Сад, 18. VII 1951 – ). Као враголасто и динамично дете, које воли игру и музику, радо је прихватила иницијативу старије сестре да се упише у Балетску школу, чак и противно жељи родитеља. До VIII разреда њену класу је водила Љиљана Мишић, а у њеном одсуству преузела је Свенка Савић, па је М. Позоришну школу (Балетски одсек) у НСаду завршила 1970; као изванредна ученица, усред сезоне је, пре дипломирања, прихватила позив Бориса Тонина, тадашњег шефа и к-графа Балета СНП, да оде на краће усавршавање у Кан код Розеле Хајтауер (R. Hightower) и одмах потом приступи балетском ансамблу СНП. Солисткиња је постала 1973, а примабалерина 1980. У насловној улози дебитовала је као Аурора (Успавана лепотица, 1971). Музикална, изузетне класичне технике, префињених линија, лакоће у интерпретацији и са осећањем за хумор, развила се у балерину неомеђену фахом. Увек је одржавала меру лиричности и драмског набоја, стално налазећи нове, одговарајуће детаље у складу са психологијом лика који тумачи на сцени. У балету Охридска легенда, којим је отворена нова зграда СНП 30. III 1981, играла је Биљану. Била је ненадмашна Лиза у Враголанки, 1973. и 1986. („изнад југословенског просека“) и веома запажена као Жизела у истоименом балету, 1982. Учествовала је на Балетском сусретању у Љубљани 1979. и 1981. (партнер Ј. Константин) и на Балетским вечерима у Сплиту 1981. (партнер Р. Варга). Као Жизела гостовала је у НП у Сарајеву и у МНТ у Скопљу. Са представама СНП гостовала је широм Југославије и у иностранству (Египат, Мађарска, Италија, Холандија, Белгија, Луксембург). Г. 1987. је од СИЗ-а културе Војводине добила признање „за испољен стваралачки и инспиративни однос према раду и лични допринос угледу балетског ансамбла СНП“, а градски СИЗ културе ју је 1988. наградио за улогу Клеопатре у истоименом балету. СНП јој је 1990. објавило монографску књижицу на четрдесетак страница, а 2001. јој је уручило Златну медаљу „Јован Ђорђевић“. Удружење балетских уметника Србије јој је доделио Награду за животно дело 2020. Пензионисана је 31. VIII 1993.

УЛОГЕ: Девојка (Лицитарско срце), Коломбина (Вила лутака), Бјанка (Отело), Мирта, Pas de deux (Жизела), Микаела (Кармен), Рајмонда де Дориц (Рајмонда), Венди (Петар Пан), Флер (Есмералда), Стамена (Стамена), Дијана (Силвија), Пипи (Пипи Дуга Чарапа), Марија (Прича са западне стране), Хера (Љубав за љубав), Биљана (Охридска легенда), Одета, Одилија (Лабудово језеро), Pas de deux (Дон Кихот), Прва ученица (Бал кадета).

ЛИТ: Б. М., Нова успавана лепотица, Дневник, 18. I 1972; Б. Петровић, Задовољни домаћини, Борба, 26. III 1973; С. Савић, Велики успех Лизет, Дневник, 29. IV 1973; С. Савић, Рајмонда – одлична представа, Дневник, 14. III 1974; М. Зајцев-Дорић, Љупко и лепршаво, Борба, 24. IV 1974; С. Савић, Велики успех Лизет, Дневник, 24. IV 1974; С. Савић, Полетно, свеже, узбудљиво, Дневник, 11. V 1976; Љ. Мишић, Представљамо вам протагонисте Стамене, Позориште, НСад 1976, бр. 9, с. 6; С. Савић, Силвија – нимфа богиње Дијане, Дневник, 14. V 1978; М. Сујић-Виторовић, Пасторала данас, Политика, 15. V 1978; Љ. Мишић, Пипи Дуга Чарапа, Мисао, 18. X 1978; С. Савић, Допадљива представа, Дневник, 23. X 1978; М. Сујић-Виторовић, Играли су пуним срцем, Политика, 11. XII 1978; Љ. Мишић, Допадљива режијска решења, Дневник, 3. VI 1979; Б. Ракић, Нови балети на стари начин, Дневник, 25. XI 1979; М. Сујић-Виторовић, Поново балет по Шекспиру, Политика, 13. III 1980; М. Зајцев, Национална класика, Борба, 6. IV 1981; М. Сујић-Виторовић, Бекство од класике, Политика, 28. V 1981; С. Савић, Опет Жизела, Дневник, 26. III 1982; М. Шрот, Биљана надплесала ансамбл, Дневник, 29. VI 1983; С. Савић, Прекретница за балет, Дневник, 18. VIII 1983; Н. Попов, Биљани Његован награда за животно дело, Дневник, 19. XI 2020.

Љ. М.

МАЛА БИРАГИ (Biraghin) – комедија у 3 чина. Написао: Арналдо Фракароли. Прво извођење у Торину, 11. I 1924, у нашој земљи 8. V 1925. у НП Бгд.

Прво извођење у НП у НСаду 16. I 1926. Превео: Тодор Манојловић. – Рд. Р. Веснић; З. Петровићка (Бираги), К. Колашинац (Безана), Д. Врачаревићка (Еслингова), Д. Матејићка (Аугуста), Ј. Матићева (Ирма), Љ. Јовановићка (Вратарка), Р. Веснић (Клаудије), М. Ковачевић (Вињола), Л. Лазаревић (Граси), С. Колашинац (Вигано), М. Васић (Морено), Н. Динић (Ланца), Т. Хаџић (Писац балета), Н. Дивјак (Паоло), С. Продановић (Машиниста), М. Степановић (Карлети). – Изведено 4 пута.

Прво извођење у Н-Оп 18. V 1929. у Сомбору. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 5 пута.

Прво извођење у НПДбС 15. II 1935. у НСаду. – Рд. В. Богић; Љ. Бобићева, к. г., М. Микић-Динуловић (Бираги), М. Петровићка-Кожувара (Безана), И. Душановићка (Еслингова), М. Спиридоновићка (Аугуста), З. Ђурићка (Ирма), М. Јовановићка (Вратарка), В. Богић (Клаудије), С. Бурја (Вињола), С. Душановић (Граси), Б. Ђорђевић (Вигано), Д. Левак (Морено), С. Репак (Ланца), М. Живковић (Писац балета), М. Мирковић (Карлети), Р. Ђурић (Паоло). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м, Премијере нашег најстаријег позоришта, Comoedia, 1925, бр. 4-5, с. 10; А-м, „Мала Бираги“ од Фракаролија, Застава, 12. I 1926; Криг, „Мала Бираги“, Застава, 19. I 1926; А-м, Премијера „Мала Бираги“, Југословенски дневник, 1935, бр. 36, с. 6.

В. В.

МАЛА НОЋНА АЛГЕБРА – мелодрамска једначина у 3 чина с више непознатих. Написао: Зоран Поповић.

Праизвођење у СНП 8. IV 1977. у НСаду. – Рд. Б. Мићуновић, сц. З. Ристић, к. г., к. Ј. Петровић, муз. сарадник В. Грегец, к. г.; Р. Виги (Милена), В. Скакун (Јелица), Добрила Шокица (Лепша), М. Шмит (Стојан), Ф. Тапавички (Ненад), В. Матић (Жан-Пол), С. Шалајић (Аврам), Драгиша Шокица (Кузмановић), Д. Синовчић-Брковић, С. Јосић (Кузмановићка). – Изведено 14 пута, глед. 2724.

БИБЛ: Зоран Поповић, Мала ноћна алгебра, мелодрамска једначина у три чина с више непознатих, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1964.

ЛИТ: М. Кујунџић, Газдарица и кирајџика, Дневник, 12. IV 1977;  С. Милетић, Домаћа драма по сваку цену, Борба, 11. V 1977; П. Матеовић, Криза театарског нараштаја, Политика, 1. VI 1977.

Ј. М.