БАНДИТСКА БАЛАДА – драма стихова и прозе Рада Драинца. Приредио: Томислав Кнежевић.

Праизвођење у СНП 14. V 1985. у НСаду – Рд. Т. Кнежевић; Т. Кнежевић, Б. Кандић, Г. Каменаровић, С. Ковачевић (клавир), В. Томић (виолина). – Изведено 5 пута, глед. 337.

ЛИТ: В. Копицл, Скадарлијски синдром, Дневник, 17. V 1985.

М. Л.

БАНДИЋ Даница – дечји и драмски писац (Загреб, 30. IX 1871 – Београд, 26. IX 1950). Кћи је глумаца Ане и Лазе Телечког (в). Рано је остала без родитеља, те ју је подигао и васпитао стриц Риста Телечки, који од 1894. био члан ДСНП. Основну школу је учила у Великом Бечкереку и Кикинди, дворазредну римокатоличку Вишу девојачку школу у Суботици, а Учитељску школу у Сомбору (1885-1888). Од СНП је 1890, већ као свршена учитељица, добила новчану помоћ од преко 1000 форинти скупљану пуних 17 г. од пријатеља Позоришта и поштовалаца Л. Телечког. Од 1888. до 1921. била је учитељица у Великој Кикинди, а од 1922. до смрти живела је у Бгду. Њен син Милан Бандић и кћи Милица Бандић такође су били глумци. Б. је објавила мањи број дечјих и неколико лирских песама и писала је позоришне комаде, нарочито сценске игре и приче намењене деци, које су међу најмлађима више деценија биле врло популарне. Штампано јој је неколико књига за децу, међу којима је најпопуларнија збирка дечјих прича Тера баба козлиће. Преводила је с немачког, а њена дечја игра Опроштај Снешка Белића преведена је на руски. Између 1892. и 1927. сарађивала је у најважнијим војвођанским и неколиким часописима ван Војводине. СНП је две сезоне имало на репертоару њену једночинку Еманципована (1896-1897), коју је МС наградила са 200 круна. Комад је првобитно имао три чина, али је „на сугестију“ Матичиног рецензента Ј. Грчића (в) прерађен у једночинку!

БИБЛ: Тетка Данина књига, Велика Кикинда 1908; Еманципована, шаљива игра у 1 чину, ЛМС, 1895, књ. 182, с. 58-74 и у засебној књижици: НСад 1923; Тера баба козлиће, Бгд 1923; Зачарани шегрт, Бгд 1925; Прва заповест, Бгд 1927; Монолози, НСад 1928; Диалози, НСад 1928; Опроштај Снешка Белића, Бгд 1934; Прави пут, Девојка са златним рукама, Бгд 1934; Весела читанка, Бгд 1934.

ЛИТ: Ј. Грчић, Еманципована, ЛМС, 1894, књ. 180, с. 150-151; М. А. Јовановић, Еманципована, ЛМС, 1895, књ. 182, с. 160-161; (Ј.) Г(рчић), Српско народно позориште, Позориште, НСад 1896, бр. 23, с. 91; А-м, Даница Бандић, родом Телечкова, српска књижевница, Календар „Свети Сава“ за 1909, с. 61 и 93; Љ. Божиновић, Из детињства књижевнице гђе Данице Бандић, Правда, 1935, бр. 11.117 (у Додатку за децу, с. 2).

Л. Д.

БАНДИЋ Јелисавета-Милица-Мица – драмска глумица (Кикинда, 25. IX 1891 – Београд, 23. XI 1961). Завршила је Вишу девојачку школу у Кикинди и једногодишњи трговачки курс у НСаду, а затим трогодишњу глумачку школу, односно Конзерваторијум за музику и драмску уметност у Бечу. Од 15. I 1913. до Првог светског рата члан је НП у Бгду. После рата, почетком 1919, кратко је у СНП у НСаду, а од 1. VI 1919. до пензионисања, 1926, поново у НП у Бгду. Као пензионер више година је држала „дечји час“ на Београдском радију. Она је, по мајци Даници, иначе дечјем писцу, унука великог драмског глумца Лазе Телечког (в). Била је интелигентна, образована и врло даровита драмска глумица, која је пре времена напустила позориште. Њена игра је била осећајно врло топла, непосредна, природна, интелигентно студиозна и одмерена у изразу. Повукла се са сцене кад се од ње много очекивало.

ЛИТ: А-м, Из канцеларије Српског народног позоришта, Застава, 1919, бр. 4, с. 3.

Б. С. С.

БАНДИЋ Милан-Бата – глумац, редитељ, преводилац и драмски писац (Велика Кикинда, 22. II 1901 — Београд, 7. I 1937). Деда му је био славни глумац, редитељ, драмски писац и преводилац Лаза Телечки (в), а мати књижевница и драмски писац Даница Телечки-Бандић (в); супруга (од 1928) му је била Нада Петровић, глумица (в). Основну школу и 6 разреда гимназије учио је у родном месту, а шести разред, 1917, завршио је у НСаду. У Пешти је завршио глумачку школу (1919). Први пут је ступио на сцену 1. I 1919. у суботичком Градском позоришту. Затим је глумио на позорницама: у НП у Сарајеву (1920-1924), НК у Сплиту (1925/26), поново НП у Сарајеву (1926/27), као гост-редитељ у Градском позоришту у Битољу (1928/29), у Трупи Друштва за СНП у НСаду (1929-1931), с прекидима, у тзв. Животићевом позоришту у Бгду (1931-1936). Као глумац, редитељ, уметнички руководилац и драматург наступао је (1933/34) на импровизованој сцени у београдској кафани „Рибница“. Изненада је преминуо у најбољој стваралачкој снази. Б. је провео на позорници око 10 позоришних сезона, глумећи у разним, мањим и већим, домаћим и страним улогама. Театролози су му као глумцу давали високе оцене. Тврдили су да је „један од најбољих салонских љубавника у историји послератног српског позоришта“ (Б. Јевтић), затим да је играо „много и разноврсно, уносећи у своје улоге једну дозу рафинираног цинизма, који је његовим креацијама давао извесну осебујност” (Ј. Лешић) и, најзад, да „је био права уметничка природа, увек у тражењу нових уметничких изражаја, небаналан и духовит у лепим појединостима, живахан и природан на сцени, студиозан у психолошкој анализи, занимљив, непосредан и духовит – био је комплетан глумац!“ (Б. С. Стојковић). Б. је превео, са мађарског и немачког, за потребе наших позоришта и неколико позоришних комада, углавном комедија (Ј. Васари: Поверавам ти своју жену, комедија у 4 чина; Блум-Ротер: Ја те варам јер те волим, комедија у 3 чина; Армон и Нанси: Зебра, шала у 3 чина; Н. Ковард: Медени месец, комад с певањем у 3 чина; М. Ленђел: Антонија; сарајевско НП играло је његов превод Ибзеновог Малог Ејлофа). На сцени НП у НСаду приказиван је (1934) његов комад Центарфор.

УЛОГЕ: Светислав, Сава Савић (Протекција), Вића, Жика (Сумњиво лице), Срета (Народни посланик), Ђорђе (Максим Црнојевић), Имотски кадија (Хасанагиница М. Огризовића), Станојло (Ђидо), Милан (Ева) Иван (Чудотворна икона), Смиљанић (Граничари), Стеван (Чвор), Он (Ave Maria), Јаго (Отело), Лисандар (Сан летње ноћи), Хемон (Антигона), Адолф (Буриданов магарац), Строгов (Царев гласник), Кочкарјов (Женидба), Васка Пепел (На дну) Занковски (Злотвори), Нејд (Отац А. Стриндберга), Рокве (Париска сиротиња), Тане (Два лажова новог кова), Бела Ковачи (Антонија) и др.

ЛИТ: Ј. Лешић, Бандић Милан, Народно позориште Сарајево (1921-1971), Сарајево 1971, с. 23-26; Ј. Лешић, Бандић Милан, Позориште, Тузла 1972, бр. 1, с. 93.

Ђ. П.

БАНДИЋ-ПЕТРОВИЋ Нада – драмска глумица (Борач код Крагујевца, 3. IV 1901 – Београд, 1942). Завршила је шест разреда гимназије у Крагујевцу, а у Бгду матурирала и три г. похађала Глумачко-балетску школу. Први пут је ступила на сцену 1923. у НП Бгд и у њему радила две г. хонорарно, а затим је играла врло запажено: 1925/26. код Душана Животића, 1926/27. у НК у Сплиту, 1927/28. у НП у Сарајеву, а од 1. IX 1928. до јула 1931. у СНП у НСаду, са једним прекидом у сезони 1928/29, када је боравила у Градском позоришту у Битољу; 1931/32. је у Обласном позоришту у Пожаревцу и од 1932. до 1936. у НП у Нишу; затим се повукла из позоришног живота, удавши се за официра Цветића (први супруг јој је био Бандић Милан-Бата, глумац, редитељ, преводилац и драмски писац (в). Високе интелигенције, изузетне даровитости, осећајно топла и искрена, с правилном и пријатно интонираном дикцијом, лепе појаве, Б. је подједнако убедљиво тумачила љубавнице, сложене драмске и карактерне, чак и комичне улоге, које је увек оживотворавала природно и искрено. Била је то једна од најбољих глумица средњег глумачког нараштаја 40-их г. између два рата.

УЛОГЕ: Олимпија (Олимпија), Анђелија (Максим Црнојевић), Емилија Бернини (Скамполо), Сестра Вајланд (Свети пламен), Сизи Куртоа (Топаз), Елга (Елга), Вера (Комедија с бисером), Олга Николајевна (Дани нашег живота), Зора (Брак из љубави), Смиља (Преко мртвих), Соја (Госпођа министарка), Ленка (Сеоска лола), Хиндл (Бог освете).

ЛИТ: А-м, „Олимпија“, драма од Молнара, Нови Сад, 1930, бр. 41, с. 4; А-м, „Елга“, комад у 6 слика од Герхарда Хауптмана, Нови Сад 1930, бр. 47, с. 3; А-м, „Максим Црнојевић“, Југословенски дневник, 1930, бр. 292, с. 4; В. М., „Свети пламен“, Југословенски дневник, 1931, бр. 13, с. 4; А-м, „Скамполо“, Југословенски дневник, 1931, бр. 25, с. 5; А-м, „Топаз“, Марсел Пањол, Велика Кикинда и околина 1931, бр. 9, с. 3; А-м, В. Бечкерек, 29. V 1931. Брак из љубави, Северна стража, 1931, бр. 139, с. 3.

Б. С. С.

БАНДОБРАНСКА (удата Симеоновић) Даринка – драмска глумица (Сомбор, 18. XII 1867 – Загреб, 12. I 1955). У глуми се окушала с аматерима још као дванаестогодишња дјевојчица у Глини, гдје је живјела са својом мајком. Кад је у оне крајеве доспјела у јесен 1880. професионална казалишна путујућа трупа „Старог Фоче“ (Фотија Иличића), придружила им се 1. XI 1880. мала Б., пропутовавши с њима готово цијелу Славонију и Војводину. Приликом једног гостовања недалеко од НСада, запазише талентирану дјевојку која је с много смисла тумачила улогу наивке и понудише јој да се окуша на „правим даскама“. Ангажман 1. VII 1885. у НСаду донио је младој глумици значајна искуства и њена је надареност још више дошла до изражаја. Кад је 10. VIII 1886. у Згбу изненада преминула глумица Алма Стефановић, а убрзо након тога и Драгица Фројденрајх (23. VIII 1886), остаде хрватска позорница без својих наивки. Приликом гостовања Новосађана у Крижевцима, Б. запазише Иво Војновић, који је ондје тада службовао, и његов пријатељ Крижевчанин Милан Грловић, иначе уредник „Народних новина“ у Згбу. Препоручише је тадашњем првом редатељу загребачке позорнице Николи Милану Симеоновићу, који је с њоме увјежбао за покусни ангажман улогу младића Чарлса у Шрајберовом комаду Језуита и његов питомац. Већ приликом  првог наступа, 13. IX 1886, Б. је својом дегажираном игром, љупкошћу и непатвореном наивношћу напречац освојила срца загребачке публике, а чини се и срце свог учитеља, за којег се и удала након смрти његове жене. С великим је успјехом наставила тумачити наивке, а касније се опредијелила за салонске комедије. Посљедњи је пут наступила 22. IV 1909. као Bolleta Wangel у Ибзеновој драми Госпођа с мора у режији Јосипа Баха. Након умировљења живјела је до смрти у Згбу.

УЛОГЕ: Вила дурмиторска (Краљевић Марко и Арапин), Маргота (Стрелан), Јонатан (Она је луда), Јелица (Нови племић), Шлингенова (Доктор Клаус), Анка (Вампир и чизмар), Јовићка (Добре воље), Смиљка (На позорници и у животу), Сока (Четири милиона рубаља), Прва служавка (Фауст), Крунослава (Зидање Раванице), Милица (Избирачица), Милева (Саћурица и шубара).

ЛИТ: А-м, (Српско народно позориште у Вуковару), Стражилово, 1885, бр. 38, с. 1215-1216; З., Стрелан, Позориште, НСад 1886, бр. 4, с. 14-15, бр. 5, с. 18-19; А-м, Демонстрација у Српском народном позоришту, Браник, 1886, бр. 27, с. 3; (Ј.) Г(рчић), Стари бака и његов син хусар, Позориште, НСад 1886, бр. 9, с. 34-35; -ша, 5. 1. „Стари бака и његов син хусар“, Застава, 1886, бр. 4, с. 3; А-м, Једно пријатно вече, Наше доба, 1886, бр. 30, с. 3; А-м, Гледали смо „Прилепчиво“, Наше доба, 1886, бр. 9, с. 3; С. М., Прилепчиво, Позориште, НСад 1886, бр. 12, с. 46-47; А-м, Даринка Бандобранска, Позориште, НСад 1886, бр. 62, с. 247-248; А-м, (Даринка Бандобранска), Стражилово, 1886, бр. 38, с. 1352-1353.

П. Ц.

БАНДУР Јован – диригент и композитор (Јавница,  Двор на Уни, 24. IX 1899 – Београд, 14. V 1956). Гимназију је учио у Сремским Карловцима и Винковцима, а затим студирао композицију и дириговање на Музичкој академији у Бечу и на Конзерваторијуму у Прагу. Радио је као корепетитор и помоћни диригент у НП у НСаду од 1921. до 1923, наставник певања у гимназијама у Панчеву и Бгду од 1923. до 1931 (са прекидом од 1926. до 1928) и у Опери НП у Бгду као корепетитор и помоћни диригент 1931/32, хонорарни диригент од 1932. до 1936, а в.д. директора Опере 1936/37. Дириговао Српским црквено-певачким друштвом у Панчеву и Академским певачким друштвом „Обилић“ у Бгду. Затим је административни директор Музичке академије у Бгду од 1937. и ванредни професор од 1945. У НСаду је дириговао претежно оперетску музику, а у Бгду је испољио склоност према модерним балетским композицијама. Написао је сценску музику за Нечисту крв Б. Станковића, 1934. У послератном периоду је компоновао више оркестарских, камерних, клавирских и вокалних дела, међу којима је најзначајније Југословенска партизанска рапсодија. Заслужан је као музички педагог, хоровођа и иницијатор извођења модерне музике на концертним подијумима. Био је и запажен музички писац и преводилац дела о музици.

ДИРИГОВАЊА: Нитуш, Орфеј у паклу, Дротар.

ЛИТ: В., „Нитуш“, Застава, 11. IX 1921; О. С(уботи)ћ, „Орфеј у паклу“, Застава, 5. I 1922; О. С(уботић), „Дротар“, Застава, 4. VI 1922; (m), Der Rastelbinder, Deutsches Volksblatt, НСад 7. VI 1922; А-м, Hangverseny, Délbácska, НСад 22. IV 1923; О. Данон, „Партизанска рапсодија“ Јована Бандура, Музика, Бгд 1950; М. Вукдраговић, Јован Бандур, Звук, Бгд 1956.

С. Ј.

БАНИЋ Младен – драмски глумац (Београд, 3. VI 1856 – Београд, после 1914). Почео је да игра у путујућој дружини Михаила Димића. У трупи Ђорђа Пелеша је 1880, од 1881. до 1883. је у НП у Бгду, код Фотија Иличића кратко 1884, од краја 1884. до 1886. у СНП у НСаду, од 1887. до 1889. у „Пешачком путујућем позоришту“ Исаија Јокића и 1890. поново у НП у Бгду. Био је добар, претежно реалистични карактерни глумац.

УЛОГЕ: Јефта (Саћурица и шубара), Ставра (Вампир и чизмар), Давид (Наши сељани), Бановић Страхиња (Зидање Раванице), Ћир-Пуља (Краљевић Марко и Арапин), Бертран (Стрелан), Ролер (Разбојници), Доктор Серван (Господар од ковница), Јован (Нови племић), Официр (Отело).

ЛИТ: А-м, Гледали смо „Саћурицу и шубару“, Наше доба, 1886, бр. 11, с. 2-3; А-м, Једно пријатно вече, Наше доба, 1886, бр. 30, с. 3; М. Ш. М., „Наши сељани“, позоришна игра из народног живота у 3 чина. Написао Мита Поповић. Музика од Ј. Пачуа, Јавор, 1886, бр. 3 , с. 85-91.

Б. С. С.

БАНИЦА Светислав – књижевник, новинар, секретар Друштва за СНП (Вршац, 27. IX 1889 – Сомбор, 10. X 1935). Основну школу и гимназију (1907) завршио је у Вршцу, а од 1907. до 1912, као стипендиста Закладе Георгија-Ђоке Стерије Поповића, студирао је романистику и германистику у Јени, Берлину, Паризу и Будимпешти, где је дипломирао. Као суплент новосадске гимназије предавао је француски и немачки од 1912. до почетка Првог светског рата. Због чланака о Сарајевском атентату (1914) које је објављивао у новосадској „Застави“ био је осуђен на затворску казну, коју је издржавао у Вацу и Сегедину; у Мезетур је интерниран 1916, а 1917. мобилисан и послат у Чешку па у Ердељ. После рата је предавао у гимназијама: у НСаду (1919-1930), Нишу (1931), Суботици (1932), Шибенику (1933-1935, где је био и директор) и од маја 1935. до смрти у Сомбору. Непуних г. дана (1919) уређивао је новосадску „Заставу“ а сарађивао је у ЛМС, „Мисли“, „Драгомиљу“, Гласнику Југословенског професорског друштва и у будимпештанској „Омладини“. Писао је песме (збирка Зелена грана, Вршац 1912), прилоге о француској и немачкој књижевности и полемичке чланке о општем стању позоришта у Војводини и НСаду. На седници Главне скупштине ДСНП 4. IX 1919. постављен је за секретара Друштва и на тој дужности је остао до одласка из НСада (1930). Поверено му је било да се брине о свим пословима позоришне дружине „самостално, интензивно, а у договору са председником“, те је практично обављао и дужност драматурга јер је учествовао у креирању репертоара и надзирао је рад дружине у НСаду и обилазећи је инспекцијски на гостовањима.

БИБЛ: Позоришна пропаганда у Војводини, ЛМС, 1923, књ. 301, с. 99; Позориште у Новом Саду, ЛМС, 1927, књ. 311, с. 196; Друштво за Српско народно позориште, ЛМС, 1928, књ. 318, с. 417; Кратак преглед историје немачке књижевности, НСад 1930; Преглед француске књижевности, I-II, НСад 1931; Граматика француског језика, I-II, НСад, 1931, 1932; Узнемирена Европа, Суботица 1933.

ЛИТ: А-м, Скупштина позоришног Друштва, Јединство, НСад, 13. I 1923; А-м, Скупштина Друштва за Српско народно позориште, Јединство, НСад 2. II 1924; Један члан Друштва за СНП, Српско народно позориште у Војводини растурено и затворено, Србадија, НСад 1924, бр. 29, с. 3, бр. 30, с. 3; А., Светислав Баница, Политика, 12. X 1935; А., Светислав Баница, Дан, 12. X 1935; Ј. Грчић, Светислав Баница, Годишњак МС, 1935, бр. 36, с. 165-166.

В. В.

БАНК БАН (Bánk bán) – опера у 3 чина (7 слика). Музика: Ференц Еркел. Либрето: Калман Надажди и Густав Олах по истоименој драми Јожефа Катоне. Праизвођење 9. III 1861. у Будимпешти.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 27. XI 1975. у НСаду. Превео: Душан Миладиновић. – Рд. др Ф. Кенешеи, к. г., дир. И. Топлак, сц. М. Лесковац, к. М. Стојановић-Маурич, к-граф  Ж. Миленковић, хорове спремио Б. Скендеровић, концертмајстор Ј. Ковач, корепетитор М. Глигић; С. Дракулић (Ендре II), А. Херћан-Бодрич, З. Николова (Гертруда), В. Куцуловић (Ото), В. Цвејић (Банк Бан), В. Бердовић (Мелинда), Ф. Пухар (Петур бан), Д. Балтић (Биберах), Р. Немет (Тиборц), М. Онешћук (Официр), чланови Балета: Д. Новков, Р. Варга, М. Рушкуц, Р. Петровић, Л. Милер, И. Фетаховић, Љ. Марковић, С. Балаћ, Т. Чебски, А. Пундов, Е. Курунци, В. Чебски. – Изведено 12 пута, глед. 3693.

ЛИТ: М. Хаднађев, „Банк бан“ Ференца Еркела, Позориште, НСад 1975, бр. 2, с.7; G. Varga, A Bánk bán Újvidéken, Magyar Szó, 16. XI 1975; Б. Петровић, Еркелов „Банк бан“ у Новом Саду, Борба, 2. XII 1975; J. M.,Erkel zenéje nálunk: a “Bánk bán” első jugoszláviai előadásáróli, Magyar Szó, 3. XII 1975; О. Панди, Мађарски мелос на сцени, Дневник, 7. XII 1975; А-м, Bánk bán Szabadkán, Magyar Szó, 30. XII 1975.

Ј. М.