ЛЕТИЋ Радивоје – сценариста Драме и глумац-епизодиста (Стари Футог, 7. XI 1905 – Скопље, 22. IV 1936). У НСаду је завршио шест разреда основне школе и два разреда гимназије. Позоришну каријеру започео је као статиста 1924. у НП у НСаду и у њему остао до 1. IV 1928, када је отишао у НП у Скопље. Од 1929. до 1934. је био ангажован у НП у Сарајеву, а од 1934. до смрти поново у НП у Скопљу.

УЛОГЕ: Биљежник (Пожар страсти), Лорд Абисиди (Госпођа са сунцокретом), Примаш (Кнегиња чардаша), Брки (Дивљуша), Василије Лукић (Ана Карењина), Филип (Фраскита), Рено (Искушење), Јоца Зврцало (Политика).

ЛИТ: К. Николић, „Ана Карењина“, драма по роману Л. Толстоја, премијера, Нови Сад, 1927, бр. 8, с. 6-7; А-м, „Хамлет“ од В. Шекспира, Застава, 11. X 1927; Б. Јевтић, Радивоје Летић, Позоришни годишњак, VIII/1936, с. 14; Ј. Лешић, Сарајевско позориште између два рата, II, Сарајево 1976, с. 144.

В. В.

ЛЕТОВАЊЕ (Na letním byté) – весела игра у 3 чина. Написао: Јозеф Штолба. Прво извођење у Прагу, 1899,  у нашој земљи 3. IV 1900. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 16. X 1903. у Осијеку. Превела: Даринка Калићева. – Рд. Д. Спасић;  М. Тодосићка (Евелина Капљицина), Д. Николићка (Мина), Д. Васиљевићка (Тина), А. Стојановић (Исидор Капљица), М. Хаџи-Динић (Еусебијус Оштри), К. Васиљевић (Јарослав Хавелка), С. Бакаловићка (Берта), С. Вујићка (Чесалова), Д. Барјактаровић (Др Чесал), Ј. Душановић (Червенка), С. Лијанка (Франц), Ј. Стојановићка (Марженка). – Изведено 1 пут.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Бранково коло, 1904,  бр. 7,  с. 223-224.

В. В.

ЛЕТРАЗ Жан де (Jean de Letraz) – француски драмски писац (Париз, 23. II 1897 – Париз, 3. VI 1954). Поред озбиљнијих комада, више ревија, једне драме и неколико комедија, написао је, у току не сувише дугог живота, преко двесто водвиља. И по томе је био познат. И по томе ће – добар или рђав – и остати. Јер мишљења о њему су двојака: с једне стране врло је хваљен а са друге веома куђен. Једно је неоспорно: игран је много и са много успеха. Широка публика била је увек на његовој страни. У Паризу је извођен на 25 позорница, понекад истовремено на четири сцене. Превођен је на све језике. Приказан је у свим престоницама света. На филм је преношен небројено пута. Остваривао је максималне приходе. Био је несумњив сценски вештак. Комаде је спретно конструисао. Али и фабриковао. У стварању заплета се веома добро сналазио. Машта му није недостајала. Имао је смисла и за хумор. Дијалог му је био одличан, чак бриљантан. Спонтан, неочекиван смех се непрекидно разлегао позоришном двораном. Али како се одупрети осећању крајње лакоће, површности, претеране жеље за допадањем? Ласкања, па и подилажења публици нису знак велике ствралачке снаге. Где су анализе карактера, где извргавања руглу људских порока? Где поезија, без које нема великог позоришта? Зар су чулна задовољства једино што иде уз човека?  И шта ћемо са простаклуцима који прате успешније комичне ефекте? Настављач велике француске водвиљске традиције (само у XIX веку у Паризу је изведено око 10.000 водвиља) – сетите се шта је о водвиљу писао Боало – Л. је, ваља додати, био у незахвалној ситуацији. Требало је ако не пребацити бар наставити Лабиша. Или Фејдоа? Ни Буцов (Bichon, 1936), који је његово ремек-дело и који је само у Паризу игран око две хиљаде пута, са прекрасним Виктором Бушеом (Victor Boucher) као носиоцем комада, није своме аутору помогао да достигне велике претходнике у овој врсти. У историји драмске књижевности Л. ће пре бити упамћен као успешан занатлија него као прави стваралац. НПДб је Буцова извело 1958.

С. А. Ј.

ЛЕХАР Ференц (Ferencz Lehár) – аустријски композитор и диригент (Комаром, 30. IV 1870 – Бад Ишл, 24. X 1948). Студирао је на Конзерваторијуму у Прагу, а потом био војни диригент у Пули, Трсту, Будимпешти и Бечу. Од 1902. је био диригент позоришта Theater an der Wien у Бечу. Затим се посветио превасходно компоновању, а као диригент се појављивао само на премијерама сопствених дела. У мноштву музичара који су се огледали у оперети Л. се својим изворним музич­ким језиком и укусном инструментацијом истиче као један од најдаровитијих и најплоднијих. Написао је 26 оперета, 3 опере, 2 концерта за виолину и већи број валцера, маршева и песама. Такође је писао и музику за филм. Светску славу постигао је оперетама, богатим бујно инструментираним мелодијама, за које је као и у бечкој класичној оперети карактеристичан валцер. У неким његовим делима осећа се понекад призвук мађарске и словенске музике, а каткад се опажа приближавање комичној опери. Већина његових оперета је позната широким круговима љубитеља ове врсте музичког позоришта. У СНП су се на репертоару налазила ова Л. дела: Дротар, Гроф од Луксембурга, Плава мазурка, Фраскита, Шева, Циганска љубав, Клокло, Земља смешка и Весела удовица.

М. Х.

ЛЕЧЕК Виктор – драмски глумац (Чаковец, 25. II 1905 – ). Завршио је седам разреда гимназије. У СНП је био ангажован од 1. I 1950. до 30. IV 1950. и изгледа да ни једном није наступио на сцени.

ЛЕЧИЦКИ  Казимјеж (Kazimierz Leczycki) – пољски комедиограф и књижевник (Минска област, Русија, 26. IX 1894  – Казахстан, СССР, 1941). Средњу школу је завршио у Минску, а права је студирао на Универзитету у Вилну. Од 1924. до 1927. био је у Француској, где  је  радио као наставник у пољској школи. Од 1935. до 1936. пропутовао је Аргентину и остале земље Јужне Америке. Био је сауредник часописа „Hipogryf“,  „Słowo“ и  „Włóczęga“. Сценски деби доживео је 1918. у Минску. Аутор је  неколико позоришних комада, између осталих: Школа, мало комедије, мало драме (Sztuba, trochę komedii, trochę dramatu, 1931), Господин посланик и Јулија (Pan poseł i Julia, 1931), Манекен љубоморе (Manekin zadrości, 1933), Кнез (Książę, 1933), Историја слободе (Dzieje wolności, 1936). Његово најбоље сценско дело, под скраћеним насловом Школа, приказано је (у преводу Јулија Бенешића) 1932. у Н-Оп, исте г. и у НК у Сплиту, а планирано постављање на сцену у ХНК у Згбу није реализовано.

В. Кт

ЛЕШИЋ Зденко – историчар књижевности и преводилац (острво Угљан крај Задра, Далмација, 2. I 1934 – Сарајево, 18. V 2018). Основну школу и нижу гимназију завршио је у Задру, а Учитељску школу (1950), Вишу педагошку школу (1952) и Филозофски факултет (дипломирао 1957) у Сарајеву. Отада је доцент, па ванредни професор на овом факултету, на предмету Теорија књижевности. Докторирао је 1963. са тезом о књижевном делу Ивана Горана Ковачића. Од 1967. до 1969. предавао је југословенску књижевност на славистичким катедрама у Лондону и Бирмингему, а 1974. је један семестар гостовао на Универзитету Калифорнија у Њујорку. Сарађивао је са листовима и часописима: „Преглед“, „Живот“, „Путеви“, ЛMС, „Израз“, „Одјек“ итд. Објавио је десетак књига: Поља светла и таме. Књижевно дело Ивана Горана Ковачића (1971), Језик и књижевно дело (1971), Теорија драме кроз стољећа (I – 1977, II – 1979), Поезија и позориште. Теорија драме у доба романтизма (1978), Иван Горан Ковачић (1984), Књижевност и њена историја (1985). Добитник је Шестоаприлске награде града Сарајева (1972) и Ордена заслуга за народ (1976). Преводио је са енглеског, нарочито драме (Д. Мерсер: Белчерова срећа, изведено у Сарајеву; Т. Стопард: Прави инспектор Добердоб, изведено у Згбу). У СНП је 1971. игран његов превод драмског комада Пљачка Џоа Ортона.

В. В.

ЛЕШИЋ Јосип – редитељ и историчар позоришта (Зрењанин, 29. III 1929 – Нови Сад, 25. V 1993). Потекао је из чиновничке породице. Основно школовање је започео на Вису а окончао 1940. у Сарајеву, где је завршио и гимназију 1948. У Бгду је 1954. дипломирао на Одсеку за режију (у класи Јосипа Кулунџића) Академије за позоришну уметност, на којој је 1973. и докторирао (дисертација „Позоришни живот Сарајева за вријеме аустроугарске управе“). Био је ангажован као редитељ у НП на Цетињу (од 1. VII 1952. до 20. VII 1953), у НП у Крагујевцу (од 1. VIII 1954. до 31. VIII 1956, где је обављао и дужност управника), у НП у Зрењанину (од 1. IX 1956. до 31. VIII 1959, где је био и уметнички руководилац), у НП у Мостару (од 1. IX 1959. до 15. VIII 1961), те у СНП у НСаду од 16. VIII 1961. до 31. VIII 1963, најпре само редитељ а од 1. II 1962. обављао је и функцију директора Драме: у том периоду окосницу драмског репертоара чинила су дела југословенских писаца уз још тројицу словенских (два руска и једног чешког), тројицу француских и једног немачког аутора. У Од 1963, када се дефинитивно преселио у Сарајево, до 1969. био је уметнички директор „Босна филма“, од 1969. до 1973. директор Фестивала малих и експерименталних сцена Југославије – МЕС и од 1973. професор сарајевског Филозофског факултета, а предавао је и у Драмском студију при НП пре оснивања сарајевске позоришне академије. Сарађивао је у листовима и часописима: „Зора“ (1946-1948), „Младост“ (1947-1948), „Побједа“ (1952), „Дневник“ (1960-1962), „Позориште“ (Тузла, 1963, 1965-1978), „Одјек“ (1963-1965, 1972, 1977), „Ослобођење“ (1964-1978), „Живот“ (1965), „Гласник архива и Друштва архивских радника БиХ“ (1966), „Сцена“ (1971), „Израз“ (1971, 1975-1976), „Театрон“ (1974, 1976), „Прилози за проучавање историје Сарајева“ (1974), „Могућности“ (1975), „Библиотекарство“ (1975), „Документи“ (1976), „Лица“ (1976), „Трећи програм Радио-Сарајева“ (1976, 1978), „Годишњак Института за језик и књижевност“ (1978). Аутор је оригиналних драмских дела (Човјек који није постојао, 1953; Ожиљак, 1956; Постоји сутра, 1960; Шарлатан, 1964), драматизацијā (С. Сремац: Поп Ћира и поп Спира, 1964, коју је и СНП извело 1965; С. Ћоровић: У ћелијама, 1967; Ф. М. Достојевски: Идиот, 1970) и филмских сценарија (Гласам за љубав, 1964; Глинени голуб, са Ђ. Лебовићем, 1965; Нека далека свјетлост, са Ђ. Лебовићем, 1967). Бавио се историјом југословенског позоришта, превасходно интересујући се за позоришни живот у Босни и Херцеговини (био је и члан Удружења театролога БиХ), те је неколико монографија објављено највише захваљујући њему (аутор или главни уредник и обрађивач већине јединица): Народно позориште Сарајево 1921-1971, Сарајево б. г.; Град опсједнут позориштем: позоришни живот Мостара за вријеме аустроугарске управе, Сарајево 1969; Позоришни живот Сарајева (1878-1918), Сарајево 1973; Камерни театар 55, Сарајево 1975; Сарајевско позориште између два рата, I-II, Сарајево 1976; Народно позориште Сарајево, Сарајево 1978; Народно позориште Зеница, Зеница 1978. и Народно позориште Босанске крајине (1930-1980), Бања Лука 1980. На ЈПИ Стеријиног позорја у НСаду долазио је неизоставно од самог почетка (1956) – тако се у НСаду задесио и крајем маја 1993, када је од срчаног удара преминуо у хотелу „Путник“. Добио је награду града Мостара за режију Диренматове драме Посета старе даме, ИП „Свјетлост“ за науку (1974) и Двадесетседмојулску награду за књигу Позоришни живот Сарајева за вријеме аустроугарске управе (1974); носилац је и награде Удружења драмских уметника Србије.

РЕЖИЈЕ: Обзирна блудница, к. г., Смрт губернатора, Осам жена, Кристифор Колумбо, Хајде да стварамо оперу.

БИБЛ: Ријечи крвљу исписане, Сарајево 1946; Како смо градили омладинску пругу, Сарајево 1948; Стихови, Сарајево 1952; Оно што се тиче свих нас само сви могу да решавају, Дневник, 9. XI 1962; Први утисци, Дневник, 23. XI 1962; Шарлатан, Згб 1965; Публика – и то је позориште, Позориште, НСад 1969, бр. 3-4, с. 5; Мали лексикон глумаца и редитеља сарајевског позоришта у сезони 1920/1921, Позориште, Тузла 1972, бр. 1, с. 93-105; Позоришни живот Сарајева за вријеме аустроугарске управе, Сарајево 1973; Позоришни живот Сарајева за вријеме аустроугарске управе, Сарајево 1974; Огледи из историје позоришта БиХ, Сарајево 1976; Народно позориште Зеница, Зеница 1978; Нушићев смијех, Бгд 1981; Сумњиво лице Бранислава Нушића, Бгд 1982; Слика и звук у драмама Мирослава Крлеже, Сарајево 1981; Савремена драма и позоришта Босне и Херцеговине, НСад 1984; Историја позоришта Босне и Херцеговине, Сарајево 1985; Историја југославенске модерне режије, НСад 1986; Бранислав Нушић: живот и дјело, НСад 1989; Вријеме мелодраме, Сарајево 1989; Један вијек српске драме, Сарајево 1990; Савремена драмска књижевност у Босни и Херцеговини (1944-1985), Позориште, Тузла 1990, бр. 1-2, с. 1-166; Драма и њене сенке, НСад 1991; Стерија драмски писац, НСад 1998.

ЛИТ: Д. Поповић, Жан-Пол Сартр: Обзирна блудница, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 277; М. Кујунџић, Губернатор: човек и власт, Дневник, 9. X 1962; Ј. Б., Вести из Српског народног позоришта – Нови Сад, Позоришни живот, Бгд 1963, бр. 22, с. 44; С. Радоњић-Рас, Један драгоцен подухват, Позориште, Тузла 1969, бр. 5-6, с. 636-639; Д. Михаиловић, Град опседнут позориштем, Позориште, НСад 7. III 1970; Р. Бесаровић, Јосип Лешић: Позоришни живот Сарајева 1878-1918, Гласник Архива и Друштва архивиста БиХ, 1972-1973, књ. XII-XIII, с. 311-316; Љ. Цвијетић, Ка синтези, Око, 28. X 1973; П. Протић, Почеци сарајевског позоришног живота, Савременик, 1973, бр. 7, с. 90-92; Т. Куленовић, Позоришно Сарајево, Израз, 1973, бр. 7, с. 77-79; С. Радоњић-Рас, Студиозност и цјеловитост, Одјек, 1974, бр. 7, с. 21; С. Мићановић, Јосип Лешић, Израз, 1975, бр. 4-5, с. 647-651; Д. Јекнић, Оживљена прошлост, ЛМС, 1977, књ. 420, с. 408-411; С. Радоњић-Рас, Сарајевско позориште између два рата, Театрон, 1977, бр. 8-9, с. 123-125; Т. Куленовић, Лектира, Сарајево 1978, с. 224-227; Ш. Јуришић, Послијератна казалишна књижевност у БиХ, Путеви, 1980, бр. 1, с. 173-176; Ж. Серенчеш, Умро Јосип Лешић, Борба, 27. V 1993; П. Самарџија, Комеморација поводом смрти Јосипа Лешића, Политика експрес, 28. V 1993; А-м, Комеморација поводом смрти Јосипа Лешића, Јединство, Приштина 28. V 1993; М. Д., Смрт позоришног човека, Политика, 29. V 1993; Ф. Пашић, Сабеседник историје, Вечерње новости, 30. V 1993.

В. В.

ЛЖИЧАР Славољуб – композитор и музички педагог (Рихнов над Књежну, Чешка, 4. XII 1832 – Петриња, Хрватска, 3. II 1901). Чешког је порекла, правим именом Едуард Франтишек. После музичких студија у Прагу и Бечу, од катедралног оргуљаша Ч. Винара, такође Чеха, 1860. је у Згбу преузео вођство приватне музичке школе. Био је један од оснивача и први диригент (од 1862. до 1865) загребачког певачког друштва „Коло“. Од 1865. је радио као хоровођа и учитељ певања у Панчеву, од 1869. у Сремској Митровици а потом у Суботици. Од 1877. до 1894. предавао је музичко образовање у Учитељској школи у Петрињи. Стварао је углавном непретенциозна дела салонског карактера, популарна у грађанским круговима. Најпознатији су његови албуми за клавир: Албум хрватских напјева и Албум српских песама. У рукопису му је остао приручник Упута у главна правила глазбе уопће а гласовира напосе (1864). У СНП је 1874. извођен Сиглигетијев комад у преради Ј. М. Шимића Три брачне заповести са Л. музиком.

В. В.

ЛИБИЗ (Lubize) – француски драмски писац (Бајона, 21. II 1800 – Париз, 28. I 1863). Право му је име Пјер-Анри Мартен (Pierre-Henri Martin). Између 1832. и 1860. написао је велик број водвиља, комедија и драма, сâм или у сарадњи. Главни сарадници су му били Пол де Кок (Paul de Kock) и Е. Лабиш (в). Најпознатија су му дела: Све за моју ћерку (Tout pour ma fille, 1832), Педесетина (La Cinquantaine, 1834), Добра ситуација (La Bonne vielle, 1838). СНП је 1863. приказало његову комедију-водвиљ у једном чину Разбијена шоља (La Tasse cassée, 1848), коју је написао у сарадњи са Еженом Гиноом (Eugène Guinot), чији је књижевни псеудоним био Пол Вермон (в).

С. А. Ј.