ИЛИЋ Војислав – диригент и композитор (Росомач, 10. I 1912 – Београд, 21. IV 1999). Завршио је наставнички одсек у Музичкој школи у Бгду 1936, а затим је студирао композицију (код проф. Х. Грабнера) и дириговање (код проф. В. Фуртвенглера и К. Томаса) у Берлину. Од 1932. до 1937. радио је као диригент Првог београдског певачког друштва и сарадник радио-станица Бгд и Скопље, а затим као наставник у Гимназији и диригент НП у Бгду. После ослобођења најпре је професор Музичке школе „Исидор Бајић“ у НСаду – до 30. VI 1947, па диригент Новосадске филхармоније, активно учествујући у њеном оснивању; од 1. IX 1947. је диригент Опере СНП, а од 28. VI 1948. до 19. X 1950. и њен директор. Од 1951. до пензионисања, 1975, предаје хорско дириговање на Музичкој академији у Бгду и води хор Факултета музичких уметности. Упоредо са позивом диригента активно се бавио и компоновањем оркестарске и хорске музике; међу овим његовим делима истичу се опере Зона Замфирова и Шанко, Народна симфонија, кантате Народне загонетке и Спомен на устанак, композиције за женски и мешовити хор и соло песме. Веома је значајна његова педагошка активност у подизању младих кадрова хорских диригената, не само кроз редовну наставу на Музичкој академији него и његовим учешћем на многим семинарима за наставнике музичког васпитања и диригенте аматерских хорова широм Војводине и Србије. У ту сврху написао је и неколико приручника: Хорско дириговање, Импостација хорског гласа, Нега дечјег гласа и Хорске вежбе. У НСаду је 16. XI 1947. под И. диригентском палицом изведена Вердијева опера Травијата, којом је новоформирана (обновљена) Опера СНП званично означила почетак свог рада. И. је добитник неколико значајних признања: Седмојулске награде НСада (1949), Награде Министарства за културу и науку НР Србије (1950) и II награде Културно-просветне заједнице Југославије (1957). Као композитор, И. је „веран националном музичком идиому, тежи да га осавремени применом нових изражајних средстава; при томе је карактеристична честа употреба квартних акорада који освежавају претежно модалну хармонску потку“ (В. Перичић).

ДИРИГОВАЊА: Травијата, Еро с’ онога свијета, Шева, Мамзел Нитуш, Силва, Риголето, Севиљски берберин, Боеми, Продана невеста.

БИБЛ: Хорске вежбе I и II, Бгд 1956.

ЛИТ: Н. Петин, Еро с’ онога свијета на сцени Новосадске опере, СВ, 3. XII 1949; М. К(ујунџић), Двадесет година новосадске Опере – „Зашто две флауте?“, Дневник, 4. II 1968; Д. П-ћ, Први диригент новосадске Опере, Дневник, 28. XII 1971; В. Перичић, Музички ствараоци у Србији, Бгд 1969; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 76; Алманах – 40 година Факултета музичке уметности, Бгд 1977.

Н. П.

ИЛИЋ Драгослав – преводилац (Београд, 25. X 1889 – Београд, 9. V 1973). Основну школу, гимназију и Филозофски факултет (југословенску и немачку књижевност) завршио је у Бгду. Радио је као суплент у Штипу 1913-1914. За време Првог светског рата као војник је прешао преко Албаније на Крф, а потом је у Француској, најдуже у Кану, био професор избеглим  српским ђацима. После рата је поново у Штипу (1919-1922), па у Крагујевцу и у Ђевђелији (1913-1924). Од 1924. до 1927. предавао је у Првој мушкој гимназији у Бгду. Потом је постављен за начелника Општег одељења Министарства просвете у Бгду. Са тог положаја дошао је за управника НП у Бгду (1933-1935). Као управник је врло успешно сређивао финансијско стање НП, али је допринео и његовом уметничком подизању. Од 1935. до 1941. био је управник Народне библиотеке. После Другог светског рата предавао је у Трећој београдској гимназији а затим је био један од уредника Речника САНУ. Аутор је неколико уџбеника и једне граматике која је дуго била у употреби. Носилац је Легије части. Као преводилац највише се истицао преводима са француског језика. У његовом преводу са немачког и француског језика у НСаду су изведени комади: Осма жена (La Huitième femme de Barbe-Bleu) Алфреда Савоара (1926), Комедија с бисером (Perlenkomödie) Бруна Франка (1930), Топаз (Monsieur Topaze) Марсела Пањола (1930) и Учене жене (Les Femmes savantes) Ж. Б. П. Молијера (1952). Преводио је врло одмереним, правилним и књижевним, а такође и нарочито течним и живим бинским језиком. Његови врло надахнути преводи комедија, и то једне модерне, као што је Пањолов Топаз, и једне класичне, као што су Молијерове Учене жене, добро погађају дух и стил два различита времена, па је стил и лексички, и ритмички, и бински друкчији.

БИБЛ: Молијер, Одабране комедије, превео Драгослав Илић, Бгд 1950.

ЛИТ: М. Богдановић, Молијер, „Учене жене“, превод г. Драгослава Илића, Српски књижевни гласник, 1933, бр. 6, с. 457-459.

Б. С. С.

ИЛИЋ Драгутин – песник, приповедач, романописац, критичар, драматичар, публициста, уредник, преводилац и полиграф (Београд, 14/26. II 1858 – Београд, 1. III 1926). Други син Јована Илића и после Војислава најпознатији члан ове песничке династије. Као и отац, сва његова три брата (Милутин, Војислав и Жарко) били су познати песници, преводиоци и културни прегаоци. Песничка кућа Илића дала је посебан печат Бгду крајем XIX и почетком XX века. Школовао се у родном граду, али већ у гимназији (ондашњој полугимназији) нередовно. До 1876. завршио је шести разред. Потом је (од 1878) студирао права на београдској Великој школи, па неке испите и полагао, али без већег успеха и интересовања. Прво запослење добио је релативно касно – постао је судски писар у Врању 1882, што ће рећи г. дана после прилично успешног драматичарског дебија на сцени НП у Бгду са историјском драмом Краљ Вукашин. Рано је почео да објављује песме, драме и политичке памфлете. Током дворских размирица између краља Милана Обреновића и краљице Наталије (1888) стао је на страну српске краљице, па је протеран живео у Турн-Северину (у Румунији), где је обављао физичке послове у једној кафани и бакалници. Помилован је одмах после краљеве абдикације (1889) и вратио се у земљу. Десетак г. касније, због неког политичког памфлета, још једном је морао да емигрира (1898), па је краће време провео у НСаду и нешто дуже на Цетињу, где је настала и једна од његових најбољих драма – Саул (у главној личности донекле је описан самовољни краљ Милан, који се шетао по Европи са титулом „гроф од Такова“). Са Цетиња је отишао у Москву а потом је, 1901-1902, живео у Букурешту, где је уређивао лист „Православни исток“. Затим је до почетка Првог светског рата радио као саветник у Народној скупштини Краљевине Србије. Рат провео је у Одеси и у Француској, а по повратку у домовину до краја живота био, са мањим прекидом, библиотекар Народне скупштине Краљевине Југославије. Поред свестраног књижевног рада, уређивао је неколико листова и часописа: „Србадија“ (1883), „Преодница“ (1884. и 1891), „Балканска вила“ (1885), „Велика Србија“ (заједно са песником Стеваном Каћанским 1889. и сâм 1914), „Застава“ (1898), „Србија“ (1908) и „Бранково коло“ (1912), а уз поменути „Православни исток“ 1914. је покушао да покрене и лист „Љуботен“. Осим обимног књижевног стваралаштва, много је и преводио, поглавито с руског, и то дела Пушкина, Љермонтова, Державина, Шевченка, а са истог језика и велике енглеске песнике Бајрона и Томаса Мура, немачке песнике Гетеа, Хајнеа и Хердера, као и Манзолија и Андерсена. Занимљиво је да је руски језик научио од руских добровољаца који су учествовали у првом српско-турском рату 1876. Прву песму под насловом Гледао сам објавио је у часопису „Јавор“ (1876) као осамнаестогодишњак, а последњу негде пред смрт, пола столећа касније. Као прави полиграф објављивао је много и под разним псеудонимима и шифрама а своје презиме је упорно наводио као Илијћ, а не Илић. Мада разноврстан и неуједначен, био је свестрани стваралац, успешан драматичар, изванредан версификатор, врстан преводилац и неуморан радник. Током безмало педесетогодишњег књижевног рада написао је, поред осталог, скоро читаву библиотеку драмских дела (укупно 24), од којих су неки комади само започети, неки довршени, а неки изгубљени у рукопису. Скоро половина његовог драмског опуса играна је на сцени београдског НП (11 наслова рачунајући и оперу П. Коњовића Женидба Милошева), а само четири, и то највреднија дела, на сцени СНП: Краљ Вукашин 1890, Прибислав и Божана 1898, Јаквинта 1890. и изгубљена комедија Сватови (1900), чија је премијера одржана на гостовању СНП у Великом Бечкереку. У свом бурном, за ондашње прилике и дугом животу, мада растрзан и широко радознао, И. је стално и много писао. Р. З. Поповић је указао да је он „драматичар природног инстинкта“ и да је, поред Стерије и Лазе Костића, један од најбољих песника „већега стила и дубине“, односно да је драму „целога живота свога најрадије неговао“ и да је „у првом реду… драмски песник“, где му је књижевна делатност најизразитија, тако да у његовим „баладама и поетским приповеткама има драмског нерва“. У последње време књижевна и позоришна историја све више обраћа пажњу на овог неправедно заборављеног драматичара, потцењиваног и прећуткиваног и од самог Скерлића игнорисаног, јер је био противник групе окупљене око знаменитог критичара и часописа „Српски књижевни гласник“. У двема „Нолитовим“ антологијама Српске књижевности И. је заступљен по једном књигом: у едицији Српски роман популарним Хаџи-Дишом, а у едицији Српска драма књигом Изабране драме, у коју је М. Фрајнд уврстила четири комада (Краљ Вукашин, Јаквинта, Саул и После милијон година). Прегледности ради, навешћемо хронолошки попис његових драмских дела: Краљ Радослав, 1877, ркп. изгубљен; Краљ Вукашин, хисторијска драма у пет чинова, 1880, објављено 1882, изведено у Бгду 1/13. III 1881, у НСаду 4/16. IV 1890; Заробљени Прометеј, објављено 1881, „Отаџбина“, 7; Ослобођени Прометеј, објављено 1882, „Отаџбина“, 9; Јаквинта, драма у пет чинова, 1882, објављено 1883, изведено у Бгду 21. III / 2. IV 1882. (одломак у свечаној представи Theatralia Singidunum, 1968, приликом прославе стогодишњице НП у Бгду), у Кикинди приликом гостовања СНП 1890; Прибислав и Божана, историјска драма с певањем у пет чинова, објављено 1887, изведено у Бгду 26. II / 10 III 1894, у НСаду 7/19. VII 1898; Отмица, шала с песмама у једном чину, објављено 1887, „Отаџбина“, 16; После милијон година, трагикомедија у три чина с прологом, објављено 1889, одломак изведен на ТВ Бгд 1973; За веру и слободу, трагедија у пет чинова, 1889, објављено 1890, изведено у Бгду 30. XII 1889 / 11. I 1890; Лихварка, комедија из београдског живота у три чина, 1884. (прву верзију под насловом Сваком своје, комад у четири чина, послао је на конкурс МС 1884; награду није добио, а текст је изгубљен), објављено 1895, „Нада“, Сарајево; Женидба Милоша Обилића, чаробна игра у три чина, објављено 1898, „Нада“, Сарајево, и 1923, изведено као опера Женидба Милошева (Вилин вео) Петра Коњовића у Бгду 24. II 1923, у НСаду 23. I 1961; Сватови, шаљива игра из народног живота у три чина, 1900, ркп. изгубљен, изведено 1900. у Великом Бечкереку на гостовању СНП; Саул, драма у пет чинова, 1889. на Цетињу, објављено у НСаду 1906, изведено у Бгду 7/19. XII 1900; Женик слободе, визија у три чина, 1902, објављено 1904, „Босанска вила“, Сарајево, изведено у Бгду под називом Виђење Карађорђево 29. V / 11. VI 1903; Пропланак славе, у спомен Ђуре Јакшића, 1903, објављено 1903. у Сремским Карловцима, изведено у Бгду 15/28. XI 1903. поводом двадесетпетогодишњице смрти Ђуре Јакшића; Незнани гост, трагедија у три чина, 1904, објављено 1907. у Сремским Карловцима, изведено у Бгду 13/26. III 1904; Спомен Стерији, прикажња у две слике, 1906, ркп. изгубљен, изведено у Бгду 3/16. X 1906. поводом стогодишњице Стеријиног рођења; Три депутације, комедија у једном чину из Бранкова живота, 1905, објављено у НСаду 1906, изведено у Бгду 23. VIII / 5. IX 1907; Васкрсење, ораторијум, 1912, објављено у Бгду б. г. (1912 ?), компоновао Стеван Христић (1912); Комедија без наслова, ркп. се чува у Архиву САНУ, сигн. 10614 (наслов није дао писац); Два весеља, комедија у два чина (Архив САНУ, сигн. 10607, недовршено, написана само прва појава на два листа); Катарина (план за драму) (Архив САНУ, историјска збирка, бр. 10631); Први грех (ркп.); Ђорђе, комедија (ркп.). Преостали одломци недовршених дела: Комедија без наслова, Два весеља и Катарина објављени су у „Зборнику Матице српске за књижевност и језик“ 1981. Осим тога И. је превео четири драме у стиховима: Препорођени Манфред Константина Романова (руског лирског песника и драматичара, рођеног брата последњег руског цара Николаја II Романова), објављено у „Преодници“, 9-13 (недовршено, недостаје последњи наставак, јер је часопис са бр. 13 престао да излази); и три неприказана комада А. С. Пушкина – Моцарт и Саљери, објављено у „Бранковом колу“, 23, Сремски Карловци 1895; Русаљка, 1, 3, 5, 7, и 15-18, „Босанска вила“, Сарајево 1896. (непотпуно, мада је преводилац у напомени уз први наставак обећао да ће ово недовршено Пушкиново дело „покушати да допуни и сам доврши“, с. 6) и Борис Годунов, објављено у 22 наставка листа „За отаџбину“, Бгд 1906, бр. 175-196.

БИБЛ: Хаџи Диша, у: Српски роман, књ. 14, Бгд 1981; Изабране драме, у: Српска драма, књ. 11, Бгд 1987; После милијон година – Секунд до вечности, Бгд 1988.

ЛИТ: М. Ђ. Миловановић, Вукашин, историјска драма у 5 чинова, написао Драгутин Ј. Илијћ, Отаџбина, Бгд 1881, III, 25, с. 139-145; Т. Стефановић Виловски, Позоришна писма, I, Јаквинта, историјска драма Драгутина Ј. Илића, Отаџбина, Бгд 1883, бр. 51, с. 480-493; М. Ракић, Незнани гост од Драгутина Илића, Српски књижевни гласник, Бгд 1904, бр. 7, с. 543-548; Р. З. Поповић, Драгутин Ј. Илић, живот и рад, Бгд 1931; Б. Ковачевић, Један заборављени писац: Драгутин Илијћ, Књижевност, Бгд 1958, бр. 27, с. 306-319; С. Леовац, Драгутин Илић, у: Портрети српских писаца XX века, Бгд 1978, с. 272-281; Д. Иванић, Трагикомична просјечност или Ерос и грађанска породица, поговор роману Хаџи-Диша, Бгд 1981; Д. Михаиловић, Три незавршена позоришна комада Драгутина Илића, Зборник МС за књижевност и језик, 1981, бр. 1, с. 103-134; Р. Вучковић, Модерна драма, Сарајево 1982, с. 356-358; Ј. Деретић, Историја српске књижевности, Бгд 1983, с. 404-405; П. Палавестра, Историја модерне српске књижевности, Бгд 1986, с. 456-457; М. Фрајнд, Драгутин Илић или Драма између историје и фантастике, предговор делу Изабране драме, Бгд 1987, с. 5-32; С. Дамјанов, Драгутин Илић – писац фантастике, поговор издању После милијон година – Секунд до вечности, Бгд 1988, III-XXI.

Д. М.

ИЛИЋ Лазар – преводилац (Мартонош, 1834 – Нови Сад, 16. XII 1880). Пошто је завршио основну школу у Мартоношу и I–IV разред гимназије у Суботици (1850), похађао је Српску учитељску школу у Сомбору (1854-1856). Потом је постављен за учитеља Главне девојачке школе у НСаду (1857-1870). Напустивши просветну струку, запослио се као перовођа код Државног надзорништва жупаније бачке, а затим као „званичник“ Краљевског окружног суда у НСаду (1870-1880). На том положају је изненада умро. Знајући да је одлично познавао мађарски језик, управник СНП Ј. Ђорђевић приволео га је да му преводи мађарске позоришне комаде, које је Ђорђевић потом редиговао и посрбљивао. Тако је познато да су заједнички превели позоришни комад Е. Сигетија Стари бака и његов син хусар, који је са успехом приказиван на позорници СНП од 1863.

ЛИТ: (Н.) В(укићевић), Некролог (Лазар Илић), Школски лист, 1881, бр. 1, с. 15-16; А. М. Огњановић, Новосадске народне основне школе и њихови учитељи од 1703. до 1940. године, НСад 1964, с. 127.

Ђ. П.

ИЛИЋ Миодраг – драмски писац (Београд, 23. IV 1934 – ). Основну школу (1941-1945), гимназију (1945-1953), Филозофски факултет – групу за енглески језик и књижевност (1953-1960) и Академију за позориште, филм, радио и тв (1962-1966) завршио је у Бгду. Радио је као новинар „Вечерњих новости“ (1956-1962), уредник листа „Београдска недеља“ (1956-1966) и уредник у редакцији образовне и културне рубрике Информативног програма ТВ Бгд (1965-1975). Од 1975. до 1980. био је управник Београдског драмског позоришта, а од 1980. уредник у Редакцији драмског програма ТВ Бгд; 1. VI 1982. постао је директор Драме НП у Бгду. Први штампани рад му је приповетка Смрт војника („Наш весник“, 20. I 1966). Писао је позоришне приказе у „Сцени“ (1965-1968), „Вечерњим новостима“ (1965), „Београдској недељи“ (1965-1966), коментаре и фељтоне. Члан је Удружења књижевника Србије од 1967. Написао је двадесетак драмских, радијских и телевизијских текстова и добио неколико награда: Илон – ишчезли град (прва награда на конкурсу СНП у НСаду, 1962), Вештац (прва награда на конкурсу Радио Бгда за радио-комедију, 1966), Поликарп (друга награда на конкурсу Радио Бгда за радио-комедију, 1966), Кафана у луци (друга награда на конкурсу НП у Бгду, 1969), Пси (прва награда на конкурсу НП у Зеници, 1980), Фонтана ала Медичи (награда на конкурсу Радио Бгда, 1980), Сан зимске ноћи (награђена на конкурсу Позоришта Босанске крајине у Бањој Луци, 1981). Већи број његових драма изведен је у југословенским позориштима: Илон – ишчезли град и Камелеони у НП у Зрењанину (1964), Погреб незахвалника у Омладинском позоришту „Дадов“ у Бгду (1965), Пред слепим зидом у Савременом позоришту у Бгду (1967), Вештац на Малој сцени НП у Бгду (1967), Кафана у луци у НП у Бгду (1970), Пуч у НП у Крагујевцу (1973), Савременом позоришту у Бгду (1976) и у СНП у НСаду (1977), Шала, драматизација романа М. Кундере, у Београдском драмском позоришту (1976), Пси у НП у Зеници (1981). Више његових драмских текстова емитовано је на радију и тв. Драма Илон – ишчезли град, награђена на конкурсу СНП, у основи је антиратна драма, али проширеног значења, јер говори о страху, изгубљености  и безнађу модерног човека. Ова драма – као и црна комедија Погреб незахвалника, у којој је реч о апсурдном свету у којем жена убија мужа претераном љубављу – мање је карактеристична за његов драмски опус. Као писац најбоље се сналази у реалистичким водама, јер поседује, како је тачно уочено, „развијено осећање актуелности, дар посматрања и страст да у тим свакидашњим и пресним истинама тражи и одгонета наше енигме“. Зналачки успева да оцрта атмосферу и односе у декласираној београдској породици (Камелеони), сукоб идеала и стварности, стручњака и заостале провинције (Пред слепим зидом) или да се наруга каријеризму и бирократији у сатиричној комедији Вештац. У реалистичком поступку, као одраз савременог живота и друштвених појава, написане су комедија Пси и драма Сан зимске ноћи, као и готово све његове радио и тв-драме. У драми Пуч, кроз причу о историјском догађају из XIV столећа, убиству Стефана Дечанског и доласку Душана Немањића на престо, говори о феномену власти уопште, о трагичној улози владаоца на размеђу Истока и Запада, демистификујући средњовековни мит и предање. Њему успева да ову драму о историји учини актуелном, чак ангажованом – указујући на свевременост друштвене и политичке ситуације наших, балканских простора, на опасности које су и данас присутне.

БИБЛ: Седамнаест Кастрових пушака, казивања Е. Че Геваре, Вечерње новости, 8-15. VIII 1959; Сведок у бекству, Бгд 1960; Кафана у луци, Позоришна култура, 1970, бр. 2-3; Поликарп, у: Савремене комедије на програму Радио-Београда, Бгд 1979; Сан зимске ноћи, Сцена, 1981, бр. 6.

ЛИТ: Ђ. Ђурђевић, М. Илић, Илон – ишчезли град, Борба, 27. II 1964; М. Тополовачки, Млађа генерација београдских драматичара, Сцена, 1967, бр. 2, с. 204-205, 215-216; М. Чолић, Моћ и власт, историја и митологија, Политика, 22. III 1973; С. Селенић, Историја и власт, Политика експрес, 10. XI 1976; М. Первић, Синови и краљеви, Политика, 15. XI 1976; Б. Милошевић, Историја, мит, поука, Борба, 15. XI 1976; Б. Јездић, Актуализирана прошлост, Вјесник, 19. XI 1976; П. Волк, Историја или судбина, Књижевне новине, 16. XI 1976; М. Кујунџић, Драма без мотива, Дневник, 24. X 1976; С. Св. Милетић, Поновљена историја као фарса, Борба, 3. XII 1976; Д. Поповић, О виђењима „Пуча“ Миодрага Илића, Позориште, НСад 29. XII 1976.

П. М.

ИЛИЋ Сима – глумац и певач (Крагујевац, 28. VI 1894 – Београд, 30. VII 1974). У родном граду је завршио шест разреда школе Војно-техничког завода, а затим је боравио на двогодишњем позоришном усавршавању у Берлину. Као ученик играо је у крагујевачком дилетантском друштву „Абрашевић“ и као волонтер у представама путујућих позоришта приликом гостовања у Крагујевцу. Професионално је први пут наступио као Селимбег у Зулумћару 1918. у повлашћеном позоришту „Гундулић“ у Бгду. У сезони 1919/20. био је у Градском позоришту у Нишу, 1920/21. у НП у Скопљу, 1922. у НП у НСаду, од 1922. до 1936. у НП у Сарајеву, од 1936. до 1941. у ХНК у Згбу и од 1941. до пензионисања, 1953, у НП у Бгду. „Врло импресивне појаве, атлетски грађен, велике стваралачке снаге, снажног темперамента, изразито осећајан, са дикцијом разноврсних динамичких и тонски изражајних могућности, И. је убедљиво тумачио драмске хероје, а у зрелијим годинама личности из карактерног фаха са јаче израженом индивидуалношћу“ (Б. С. Стојковић).

УЛОГЕ: Војник (Шокица), Кувар (Женска влада), Члан сабора (Чаша воде), Послужитељ (Цезаров тестамент).

ЛИТ: А-м, Биографије наших уметника – Драма – Сима Илић, Српска сцена, 1942, бр. 2, с. 57-58.

В. В.

ИЛИЋ Тодор-Кицош – драмски глумац (Београд, 1865 – Београд, 1908). Почео је да игра у путујућем позоришту Исаија Јокића. Од 6. I 1888. до 1896. био је члан СНП у НСаду, од 1897. до 1898. је поново код Исаија Јокића, од 1898. до 1900. код Фотија Иличића, од 1900. до 1902. у НП у Бгду, од 1902. до 1905. код Драгутина Крсмановића и од 1905. до 1907. код Михаила Лазића Чичка. И поред свих материјалних невоља био је увек лепо обучен, углађен и дотеран, па су га звали „Кицош“, по којем је надимку био познатији него по правом имену. Играо је подједнако вешто карактерне и комичне улоге и врло лепо је певао. Био је запажен као изразито реалистични глумац који је умео да истакне типично у карактерима.

УЛОГЕ: Адријан (Монтроз), Манфелд (Златан паук), Жигмонд Феро (Штромфајеви), Герно (Лионски улак), Дворски управитељ (Из захвалности), Старац (Краљ Лир), Мехмед везир (Вукашин), Сретен (Подвала), Др Лелер (Ђаволове стене), Тамничар (Гроф Монте Христо), Бошко (Задужбина цара Лазара), Жупан приштински (Немања), Јован (Ђидо), Тома Комлади (Вечити закон), Мица (Јабука), Тубал (Млетачки трговац), Војник (Шокица), Прогнаник (Северо Торели), Хото (Балканска царица), Слуга (Галеото), Дитијел (Булинарови), Петар (Чикина кућа), Глумац (Хамлет), Бобер (Господар од ковница), Миша (Риђокоса).

ЛИТ: А-м, Новости из места и из народа, Браник, 1888, бр.  3, с. 4; -СТ-, Распикућа, Позориште, НСад 1891, бр. 25, с. 103, бр. 26, с. 106-107; А-м, Народно позориште, Српске новине, Бгд 1892, бр. 281, с. 1; М. Д.,  „Јабука“, шаљива оперета из српског народног живота у три чина, написао Веља  М. Миљковић, компоновао Хуго Дубек, Весник, Панчево 1893, бр. 10, с. 1; М. С(ави)ћ, Господар од ковница, Позориште, НСад 1895, бр.  24, с. 94-95; М. С(ави)ћ, Северо Торели, Позориште, НСад 1895, бр. 25, с. 98; Вронски, Српско народно позориште у Митровици, Застава, 1895, бр. 178, с. 3; Ј. Хр(аниловић), „Булинарови“, комедија водвиљ у три чина, написали Морис Ордоно, Албен Валабрег и Анри Керул, Браник, 1896, бр. 12, с. 2.

Б. С. С.

ИЛИЋ-ОЛИВИЈЕРИ Мицика – в. ОЛИВИЈЕРИ-ИЛИЋ Мицика

ИЛИЋ-СУБИЋ Снежана – балетски критичар (Кисач, 7. II 1949 –). Завршила је осам разреда гимназије и истовремено похађала и завршила Средњу балетску школу у НСаду 1968, у класи Љ. Мишић. Исте г. уписала се на Ликовни одсек Више педагошке школе и паралелно студирала на Филозофском факултету (Одсек за југословенску књижевност) у НСаду, на којем је дипломирала 1974. Како је од 1973. била стипендисткиња ТВ НСад и као студент у овом медију радила волонтерски, у ТВ НСад је примљена 1. III 1974. Најпре је радила у Редакцији информативно-политичког програма, а затим је постала један од уредника за културу. Уз редовне прилоге у дневним програмима и „Новосадским разгледницама“, истакла се монографским телевизијским филмом о Милану Коњовићу (1992), а од 2002. је уређивала емисију „Артикулус“. Као добар познавалац уметничке игре, систематски, у континуитету, информисала је гледаоце о свим балетским збивањима и програмски обликовала емисије у којима је скретала пажњу на актуелна питања у домену уметничке игре, дајући властити осврт на балетске представе текућег репертоара СНП. Њен први писани текст, који је још као студент објавила у „Индексу“ 1970, под насловом Фантастична симфонија, односио се на прво извођење овог балета на сцени СНП. Текстови који су следили, објављивани у новосадском „Позоришту“, тематски су везани за рад балетског ансамбла односно за припреме новог балета – кроз разговоре са кореографима, балетским педагозима и играчима, учесницима у представи. Ширем информисању о раду и резултатима рата Балета СНП допринело је објављивање њених приказа представа и на страницама за културу у листовима „Дневник“ и „Борба“. Својим континуираним праћењем рада Балета СНП, као и резултата рада Балетске школе у НСаду, својом тридесетогодишњом посвећеношћу балету, односно уметничкој игри уопште, а у сфери медија, дала је значајан допринос афирмацији и бољем разумевању уметничке иге, не само у НСаду него и у Покрајини. Члан је УПИДИВ-а (Секција историчара и теоретичара ликовне уметности и дизајна) од 1998. Добитница је Златне значке КПЗ Србије, а Центар за визуелну културу „Златно око“ јој је доделио годишњу награду за ликовну критику – за емисију посвећену „Балкан-арту“. Рођена сестра Оливера је после завршене новосадске Балетске школе играчку каријеру остварила у Балету СНГ у Марибору, где је и предавала Основе игре у Педагошкој академији.

БИБЛ: Фантастична симфонија, Индекс, 1970, бр. 196, с. 6; Дон Кихот.  Стваралачка сарадња са надареним кореографом, Позориште, НСад 1984/85, бр. 3, с. 2-3; Гледљива Враголанка, Дневник, 17. V 1986; Саговорник – Лидија Пилипенко, кореограф. Тело се навикава на нове форме, Позориште, НСад 1986/87, бр. 4/5, с. 7; Мудра подела улога, Дневник, 9. IV 1987; Бајка доброте и мира, Борба,  9. IV 1987; Атмосфера старине и прохујалих времена (Алтум силенцијум и Кармина бурана), Позориште, НСад 1991/92, бр. 9/10, с. 11; Сликовито обновљено време. Краљева јесен на сцени СНП, Позориште, НСад 1993/94, бр. 1-3, с. 2; Две балетске представе, а у истој вечери, Позориште, НСад 1998/99, бр. 1-10, с. 18; Широки спектар емоција, Дневник, 22. XII 2002.

Љ. М.

ИЛИЋ-ХРИСТИЛИЋ Олга – драмска глумица (Солун, 5. II 1880 – Београд, 17. I 1945). Девојачко презиме јој је било Гашпаровић. Као девојчица доселила се са мајком из Солуна у Ниш, где је завршила два разреда гимназије и као четрнаестогодишњакиња ступила на сцену позоришта „Синђелић“ улогом Стефана (Трње и ловорике). Удала се за глумца Косту Илића и са њиме је од 1896. до 1898. била члан неколико путујућих дружина и градских позоришта у Вараждину и Шапцу. Затим је ангажована у НП у Бгду до марта 1900, па је наступала у београдским ревијалним позориштима „Веселе вечери“ Косте Делинија 1900, “Орфеум“ Бране Цветковића 1901, „Весело позориште“ Михаила Мике Бакића 1903. Потом је и сама водила путујуће позориште кроз Босну 1904-1905, па ступила у београдско „Позориште код Слоге“ Михаила Мике Стојковића и у Градско позориште у Шапцу 1906. Између 1906. и 1909. гостовала је у разним театрима; 1909. је била првакиња београдског Позоришта код Булевара под управом Богобоја Руцовића, а од јесени 1910. београдске Опере Жарка Савића, са којом је гостовала и у НСаду 1911. Током 1912. наступала је у Осијечком казалишту под именом Оливера Сант, а од 1913. је члан новооснованог НП у Скопљу. Непосредно после рата била је једно време одсутна са скопске сцене, а онда је удајом за глумца Петра Христилића постала члан и редитељ његове путујуће трупе (1923-1929). У сезонама 1930/31. и 1931/32. члан је Н-Оп, а од 1932. до 1934. је у НП у Нишу, где је прославила 35-огодишњицу уметничког рада улогом Лукреције Борџије у истоименој Игоовој драми. Ретко је која глумица њене генерације у Србији располагала толиким распоном талента и изражајних могућности као она. Припремајући се за каријеру драмске глумице на великој сцени, носила је од ране младости улоге поетичних и младодрамских хероина у класици, као што су Дездемона, Јулија, Офелија, Кларица (Егмонт) и друге. Када су уочене њене могућности у улогама субрета из музичког репертоара, напустила је НП у Бгду због суревњивости старијих колегиница, те је почетком XX века постала звезда ревијално-музичких програма у београдским булеварским позориштима. Причало се навелико о њеној лепоти, шарму, темпераменту, боемском духу, ексцентричностима у стилу Саре Бернар и о њеном изузетном сценском дару. Непосредно пред балканске ратове репертоари позоришта су подешавани њеним тежњама да се афирмише као примадона репрезентативног драмског жанра: Сипријена (Разведимо се), Мали лорд и Франсина у истоименим комадима, Маргарета Готје (Госпођа с камелијама), Коштана, Лукреција Борџија и друге. У том периоду је тумачила и две мушке улоге: Хамлета и Стеву Драгића у Сеоском лоли. После рата је тумачила роле духовитих дама у француским конверзационим комадима, војвоткиња, краљица и класичних хероина у ликовима трагичних мајки и старица, достижући највиши степен надахнућа и саживљености, драмске снаге и сценске експресије.

УЛОГЕ: Госпођа Табрет (Свети пламен), Бароница Питар Варнијол (Топаз), Марија (Три девојчице), Лукреција Борџија (Лукреција Борџија), Зорка (Преко мртвих), Царица (Урошева женидба), Јевросима (Максим Црнојевић).

БИБЛ: О њој, која се не враћа, Ниш 1934.

ЛИТ: А-м, Опера Жарка Савића у Новом Саду, Браник, 1911, бр. 10, с. 2-3; А-м, Максим Црнојевић, Југословенски дневник, 1930, бр. 292, с. 4; А-м, „Три девојчице“, музика Франца Шуберта у облику оперете, у преради Вертера, Нови Сад, 1930, бр. 48, с. 2; П. Радивојевић, Новосадско позориште у Вршцу, Југословенски нови лист, Вршац 1931, бр. 17, с. 3; А-м, Гостовање Српског народног позоришта у Сенти, Слога, Сента 1931, бр. 16, с. 2; А-м, „Свети пламен“ од Сомерсета, једна интересантна драма по своме склопу и по филозофији, Ново време, Стари Бечеј 1931, бр. 42, с. 3; М., Драма Д. С. Николајевића „Преко мртвих“, Нови Сад, 1932, бр. 7, с. 2-3; А-м, „Квочка“, Југословенски дневник, 1935, бр. 47-, с. 14, бр. 48, с. 6.

С. Ј.