ИЛИЋ Драгутин – песник, приповедач, романописац, критичар, драматичар, публициста, уредник, преводилац и полиграф (Београд, 14/26. II 1858 – Београд, 1. III 1926). Други син Јована Илића и после Војислава најпознатији члан ове песничке династије. Као и отац, сва његова три брата (Милутин, Војислав и Жарко) били су познати песници, преводиоци и културни прегаоци. Песничка кућа Илића дала је посебан печат Бгду крајем XIX и почетком XX века. Школовао се у родном граду, али већ у гимназији (ондашњој полугимназији) нередовно. До 1876. завршио је шести разред. Потом је (од 1878) студирао права на београдској Великој школи, па неке испите и полагао, али без већег успеха и интересовања. Прво запослење добио је релативно касно – постао је судски писар у Врању 1882, што ће рећи г. дана после прилично успешног драматичарског дебија на сцени НП у Бгду са историјском драмом Краљ Вукашин. Рано је почео да објављује песме, драме и политичке памфлете. Током дворских размирица између краља Милана Обреновића и краљице Наталије (1888) стао је на страну српске краљице, па је протеран живео у Турн-Северину (у Румунији), где је обављао физичке послове у једној кафани и бакалници. Помилован је одмах после краљеве абдикације (1889) и вратио се у земљу. Десетак г. касније, због неког политичког памфлета, још једном је морао да емигрира (1898), па је краће време провео у НСаду и нешто дуже на Цетињу, где је настала и једна од његових најбољих драма – Саул (у главној личности донекле је описан самовољни краљ Милан, који се шетао по Европи са титулом „гроф од Такова“). Са Цетиња је отишао у Москву а потом је, 1901-1902, живео у Букурешту, где је уређивао лист „Православни исток“. Затим је до почетка Првог светског рата радио као саветник у Народној скупштини Краљевине Србије. Рат провео је у Одеси и у Француској, а по повратку у домовину до краја живота био, са мањим прекидом, библиотекар Народне скупштине Краљевине Југославије. Поред свестраног књижевног рада, уређивао је неколико листова и часописа: „Србадија“ (1883), „Преодница“ (1884. и 1891), „Балканска вила“ (1885), „Велика Србија“ (заједно са песником Стеваном Каћанским 1889. и сâм 1914), „Застава“ (1898), „Србија“ (1908) и „Бранково коло“ (1912), а уз поменути „Православни исток“ 1914. је покушао да покрене и лист „Љуботен“. Осим обимног књижевног стваралаштва, много је и преводио, поглавито с руског, и то дела Пушкина, Љермонтова, Державина, Шевченка, а са истог језика и велике енглеске песнике Бајрона и Томаса Мура, немачке песнике Гетеа, Хајнеа и Хердера, као и Манзолија и Андерсена. Занимљиво је да је руски језик научио од руских добровољаца који су учествовали у првом српско-турском рату 1876. Прву песму под насловом Гледао сам објавио је у часопису „Јавор“ (1876) као осамнаестогодишњак, а последњу негде пред смрт, пола столећа касније. Као прави полиграф објављивао је много и под разним псеудонимима и шифрама а своје презиме је упорно наводио као Илијћ, а не Илић. Мада разноврстан и неуједначен, био је свестрани стваралац, успешан драматичар, изванредан версификатор, врстан преводилац и неуморан радник. Током безмало педесетогодишњег књижевног рада написао је, поред осталог, скоро читаву библиотеку драмских дела (укупно 24), од којих су неки комади само започети, неки довршени, а неки изгубљени у рукопису. Скоро половина његовог драмског опуса играна је на сцени београдског НП (11 наслова рачунајући и оперу П. Коњовића Женидба Милошева), а само четири, и то највреднија дела, на сцени СНП: Краљ Вукашин 1890, Прибислав и Божана 1898, Јаквинта 1890. и изгубљена комедија Сватови (1900), чија је премијера одржана на гостовању СНП у Великом Бечкереку. У свом бурном, за ондашње прилике и дугом животу, мада растрзан и широко радознао, И. је стално и много писао. Р. З. Поповић је указао да је он „драматичар природног инстинкта“ и да је, поред Стерије и Лазе Костића, један од најбољих песника „већега стила и дубине“, односно да је драму „целога живота свога најрадије неговао“ и да је „у првом реду… драмски песник“, где му је књижевна делатност најизразитија, тако да у његовим „баладама и поетским приповеткама има драмског нерва“. У последње време књижевна и позоришна историја све више обраћа пажњу на овог неправедно заборављеног драматичара, потцењиваног и прећуткиваног и од самог Скерлића игнорисаног, јер је био противник групе окупљене око знаменитог критичара и часописа „Српски књижевни гласник“. У двема „Нолитовим“ антологијама Српске књижевности И. је заступљен по једном књигом: у едицији Српски роман популарним Хаџи-Дишом, а у едицији Српска драма књигом Изабране драме, у коју је М. Фрајнд уврстила четири комада (Краљ Вукашин, Јаквинта, Саул и После милијон година). Прегледности ради, навешћемо хронолошки попис његових драмских дела: Краљ Радослав, 1877, ркп. изгубљен; Краљ Вукашин, хисторијска драма у пет чинова, 1880, објављено 1882, изведено у Бгду 1/13. III 1881, у НСаду 4/16. IV 1890; Заробљени Прометеј, објављено 1881, „Отаџбина“, 7; Ослобођени Прометеј, објављено 1882, „Отаџбина“, 9; Јаквинта, драма у пет чинова, 1882, објављено 1883, изведено у Бгду 21. III / 2. IV 1882. (одломак у свечаној представи Theatralia Singidunum, 1968, приликом прославе стогодишњице НП у Бгду), у Кикинди приликом гостовања СНП 1890; Прибислав и Божана, историјска драма с певањем у пет чинова, објављено 1887, изведено у Бгду 26. II / 10 III 1894, у НСаду 7/19. VII 1898; Отмица, шала с песмама у једном чину, објављено 1887, „Отаџбина“, 16; После милијон година, трагикомедија у три чина с прологом, објављено 1889, одломак изведен на ТВ Бгд 1973; За веру и слободу, трагедија у пет чинова, 1889, објављено 1890, изведено у Бгду 30. XII 1889 / 11. I 1890; Лихварка, комедија из београдског живота у три чина, 1884. (прву верзију под насловом Сваком своје, комад у четири чина, послао је на конкурс МС 1884; награду није добио, а текст је изгубљен), објављено 1895, „Нада“, Сарајево; Женидба Милоша Обилића, чаробна игра у три чина, објављено 1898, „Нада“, Сарајево, и 1923, изведено као опера Женидба Милошева (Вилин вео) Петра Коњовића у Бгду 24. II 1923, у НСаду 23. I 1961; Сватови, шаљива игра из народног живота у три чина, 1900, ркп. изгубљен, изведено 1900. у Великом Бечкереку на гостовању СНП; Саул, драма у пет чинова, 1889. на Цетињу, објављено у НСаду 1906, изведено у Бгду 7/19. XII 1900; Женик слободе, визија у три чина, 1902, објављено 1904, „Босанска вила“, Сарајево, изведено у Бгду под називом Виђење Карађорђево 29. V / 11. VI 1903; Пропланак славе, у спомен Ђуре Јакшића, 1903, објављено 1903. у Сремским Карловцима, изведено у Бгду 15/28. XI 1903. поводом двадесетпетогодишњице смрти Ђуре Јакшића; Незнани гост, трагедија у три чина, 1904, објављено 1907. у Сремским Карловцима, изведено у Бгду 13/26. III 1904; Спомен Стерији, прикажња у две слике, 1906, ркп. изгубљен, изведено у Бгду 3/16. X 1906. поводом стогодишњице Стеријиног рођења; Три депутације, комедија у једном чину из Бранкова живота, 1905, објављено у НСаду 1906, изведено у Бгду 23. VIII / 5. IX 1907; Васкрсење, ораторијум, 1912, објављено у Бгду б. г. (1912 ?), компоновао Стеван Христић (1912); Комедија без наслова, ркп. се чува у Архиву САНУ, сигн. 10614 (наслов није дао писац); Два весеља, комедија у два чина (Архив САНУ, сигн. 10607, недовршено, написана само прва појава на два листа); Катарина (план за драму) (Архив САНУ, историјска збирка, бр. 10631); Први грех (ркп.); Ђорђе, комедија (ркп.). Преостали одломци недовршених дела: Комедија без наслова, Два весеља и Катарина објављени су у „Зборнику Матице српске за књижевност и језик“ 1981. Осим тога И. је превео четири драме у стиховима: Препорођени Манфред Константина Романова (руског лирског песника и драматичара, рођеног брата последњег руског цара Николаја II Романова), објављено у „Преодници“, 9-13 (недовршено, недостаје последњи наставак, јер је часопис са бр. 13 престао да излази); и три неприказана комада А. С. Пушкина – Моцарт и Саљери, објављено у „Бранковом колу“, 23, Сремски Карловци 1895; Русаљка, 1, 3, 5, 7, и 15-18, „Босанска вила“, Сарајево 1896. (непотпуно, мада је преводилац у напомени уз први наставак обећао да ће ово недовршено Пушкиново дело „покушати да допуни и сам доврши“, с. 6) и Борис Годунов, објављено у 22 наставка листа „За отаџбину“, Бгд 1906, бр. 175-196.

БИБЛ: Хаџи Диша, у: Српски роман, књ. 14, Бгд 1981; Изабране драме, у: Српска драма, књ. 11, Бгд 1987; После милијон година – Секунд до вечности, Бгд 1988.

ЛИТ: М. Ђ. Миловановић, Вукашин, историјска драма у 5 чинова, написао Драгутин Ј. Илијћ, Отаџбина, Бгд 1881, III, 25, с. 139-145; Т. Стефановић Виловски, Позоришна писма, I, Јаквинта, историјска драма Драгутина Ј. Илића, Отаџбина, Бгд 1883, бр. 51, с. 480-493; М. Ракић, Незнани гост од Драгутина Илића, Српски књижевни гласник, Бгд 1904, бр. 7, с. 543-548; Р. З. Поповић, Драгутин Ј. Илић, живот и рад, Бгд 1931; Б. Ковачевић, Један заборављени писац: Драгутин Илијћ, Књижевност, Бгд 1958, бр. 27, с. 306-319; С. Леовац, Драгутин Илић, у: Портрети српских писаца XX века, Бгд 1978, с. 272-281; Д. Иванић, Трагикомична просјечност или Ерос и грађанска породица, поговор роману Хаџи-Диша, Бгд 1981; Д. Михаиловић, Три незавршена позоришна комада Драгутина Илића, Зборник МС за књижевност и језик, 1981, бр. 1, с. 103-134; Р. Вучковић, Модерна драма, Сарајево 1982, с. 356-358; Ј. Деретић, Историја српске књижевности, Бгд 1983, с. 404-405; П. Палавестра, Историја модерне српске књижевности, Бгд 1986, с. 456-457; М. Фрајнд, Драгутин Илић или Драма између историје и фантастике, предговор делу Изабране драме, Бгд 1987, с. 5-32; С. Дамјанов, Драгутин Илић – писац фантастике, поговор издању После милијон година – Секунд до вечности, Бгд 1988, III-XXI.

Д. М.