ЖИРАРДЕН Гђ-а де (Madame de Girardin) – француска књижевница (Екс-ла-Шапел, 26. I 1804 – Париз, 29. VI 1855). Позната је и под девојачким именом Делфина Геј (Delphine Gay). Расла је крај матере књижевнице Софије Геј (1776-1852), ауторке романа у којима је приказивала прилике под Директоријумом и Првим царством. У почетку је стварала под девојачким именом. Паметна и привлачне лепоте, нашла се међу љубавницама Виктора Игоа. Била је иначе ватрена поборница спиритизма. Удала се (1831) за Емила де Жирардена (в), ванбрачног сина Александра де Жирардена, врло даровитог полемичара. Муж јој се прочуо основавши дневни лист „Штампа“ („La Presse“, 1836), у којем је сарађивала и његова супруга подижући му углед и успех међу читаоцима својим сјајним хроникама о Паризу под Луј-Пилипом, Извештајима из Париза (1836 – 1848). Најпре је писала оштроумне стихове. У њима је, сем општих тема, развијала и теме о љубави, изражавајући душевне немире заљубљене девојке и тек удате жене, обоје с подједнаком тананошћу. Објављивала је и приповетке (Штап г. де Балзака, 1836), које нису остале незапажене. Велик дар је, међутим, показала у романима. Мада је то по правилу „мушки посао“, писала је и позоришне комаде: Леди Тартиф (1833), Школа новинара (1839), Јудита (1843), Клеопатра (1847), Муж је крив (1851), Сајџијин шешир (1854), Страх од радости (1854), Жена која презире свога мужа (1856). Међу њима су трагедије, драме и комедије – направљене доста вично и пре свега једноставно и непосредно. СНП је приказивало њене комедије Сајџијин шешир (у преради Јована Петровића са немачке прераде) и Страх од радости (у преводу Милана Петровића са немачке прераде Хајнриха Лаубеа).

БИБЛ: Œuvres complètes (vol. VI: Théâtre), Париз 1860-1861.

Ж. П.

ЖИРАРДЕН Емил де (Emile de Girardin) – француски публицист и драмски писац (Париз, 22. VI 1806 – Париз, 27. IV 1881). Ванбрачни је син генерала Александра де Жирардена и г-ђице Фањан, удате Дипиј (Dupuy), познате париске лепотице. До 1827. био је службеник у краљевским канцеларијама под именом Емил Делапот. Затим је био чиновник код једног мењача. Аутобиографска књижица Емил (1827), једно мало ремек-дело, у којем је, у облику романа, описао своје рођење и детињство, донела му је славу. Ускоро је наименован за инспектора уметничког одељења, што је у ствари била синекура која му је омогућила да се посвети ономе по чему ће га потомство запамтити: штампању новина и часописа по ниској цени, и то захваљујући што већем броју огласа. Најпознатији његов лист, који је дуго излазио и који је у ствари био први француски политички лист, звао се „La Presse“ („Штампа“): он се продавао упола јефтиније од свих тадашњих листова. Иако је, у међувремену, више пута био народни посланик, носилац разних друштвених функција и активни учесник у многим политичким и државним догађајима, његове су заслуге, оличене у великом броју разнородних списа, највеће и најтрајније у области публицистике. Његов књижевни рад је споредан. Састоји се од малог, чак минималног, броја комада. Један од њих носи наслов Патња једне жене (Le Supplice d’une femme, 1865) и значајан је по томе што га је Александар Дима Син, пре париске премијере, коренито прерадио. Овај комад је НП у НСаду приказало 1922. под насловом Женин грех.

ЛИТ: А-м, Први пут нов комад, Видовдан, НСад 1922, бр. 32, с. 3; А-м, „Женин грех“ од Е. де Жирардена, Застава, 7. XI 1922.

С. А. Ј.

ЖИРОДУ Жан (Jean Giraudoux) – француски романописац и драмски аутор (Белак, 29. X 1882 – Париз, 31. I 1944). Син је малог провинцијског службеника. Лицеј је завршио у Шаторуу као стипендист пошто су му родитељи били сиромашни. У Вишу нормалну школу у Паризу ушао је 1903. Идуће г. је дипломирао немачки језик и књижевност. Кроз цело школовање био је увек први у рангу. Неколико месеци 1905. био је прецептор у Минхену, затим је 1906. радио као лектор француског језика на универзитету Харвард у САД, а 1907. је постао уредник књижевне стране у дневном листу „Le Matin“ („Јутро“), у којем је објављивао своје приповетке. У дипломатску службу ушао је 1910, после обављеног конкурса, и овог пута као први у рангу. Учествовао је у Првом светском рату, у којем је два пута био рањен; 1916. је послат у Португалију, а затим у САД као војни инструктор. До 1928. је писао и објављивао романе. Тада се упознао са глумцем Лујем Жувеом. Овај сусрет је био судбоносан. Романописац Ж. је постао драмски писац чија ће дела изводити искључиво Жуве са својом трупом. Пред публику је скоро сваке г. излазило по једно ново његово драмско дело. Париз са својих педесетак позоришта и небројено много драмских аутора живео је у сенци овог тандема. У то доба у Паризу није било блиставијих и успешнијих представа од Ж. комада и Жувеових режија.  Понуђен му је 1956. положај директора Француске комедије, који је одбио. Други светски рат га је затекао у својству владиног комесара за информације, али се одмах по окупацији Француске повукао из јавног живота. Умро је пре завршетка Другог светског рата, под врло спорним околностима. Писац изврсне културе и ретке интелигенције, спајао је у себи песника и мислиоца. Одличан познавалац германске и англоамеричке књижевности, успео је да у своме делу амалгамише најбоље особине националног генија свог народа са највишим достигнућима ове две за Французе доста стране цивилизације. Француској луцидности додао је германске узлете у снове, а англоамерички хумор помешао је са галском духовитошћу. Пресадио је Ибзена и уопште Германе и Нордијце у Француску преточивши их у Раблеове потомке, а Шоову бесмртну проницљивост је помешао са лирским узлетима. Створио је дело заслепљујуће величине које иде до ивица прециозности и које је, у својој бити, ближе човековом духу него његовом срцу. Главни су му позоришни успеси: Сигфрид (Siegfried, 1928), Амфитрион 38 (Amphitryon38, 1929), Интермецо (Intermezzo,  1933), Тројанског рата неће бити (La Guerre de Troïe n’aura pas lieu, 1935), Ондина (Ondine, 1939), Содома и Гомора (Sodome et Gomorrhe, 1943). У нашу земљу је стигао са великим закашњењем и веома окрњен. Комад За Лукрецију (Pour Lucrèce, 1953), који је СНП приказало 1957,  једино је његово дело изведено на овој позорници.

БИБЛ: Амфитрион 38, комедија у три чина, превео Драгослав Андрић, Мостови, Бгд 1971, св. 8, Драмски додатак.

ЛИТ: Т. Манојловић, Жан Жироду и његово дело, предговор књизи Бела, Бгд 1957, с. 5-29: Т. Манојловић, Жан Жироду (1882-1944), Књижевност, 1956, књ. XXII, с. 42-63; Т. Манојловић, Жан Жироду, НС, 1957, бр. 127-128, с. 8.

С. А. Ј.

ЖОРЖ ДАНДЕН (Georges Dandin) – комедија у 3 чина. Написао: Жан-Батист Поклен Молијер. Прво извођење у Версају, 9. XI 1668, у нашој земљи 10. IX 1905. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 23. X 1913. у НСаду. Превео: Ђура Трифковић. Архива СНП не располаже плакатом. По Ј. Грчићу (Српско народно позориште, Згб 1922, с. 49) представу је режирао М. Беговић. – Изведено 1 пут.

Прво извођење у НП у НСаду 11. VII 1925. Превео: Јован М. Јовановић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. и сц. Б. Цветковић; Б. Цветковић (Жорж Данден), К. Цветковићка (Анжелика), Љ. Јовановићева, М. Васић, Р. Кранчевићка, М. Живановић, Л. Лазаревић, Д. Величковић. – Изведено 3 пута.

Прво извођење у Н-Оп 6. X 1928. у Сомбору. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 3 пута.

Премијера у СНП 17. X 1928. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Ж. Васиљевић; Н. Динић (Жорж Данден), Љ. Драгићка, Љ. Динићка, Ј. Силајџић, С. Хурбан, М. Јовановићка, Д. Марковић, Ђ. Јанковић. – Изведено 5 пута.

Премијера у СНП 29. XI 1932. у Великој Кикинди. – Рд. А. Верешчагин; Н. Динић (Жорж Данден), Е. Миљуш (Анжелика), П. Христилић (Господин од Сотанвила), О. Илићка (Госпођа од Сотанвила), М. Миљуш (Клитандер), М. Динићка (Клодина), Л. Лазаревић (Лубен), С. Савић (Колен). – Изведено 5 пута.

Премијера у СНП 22. VIII 1945. у НСаду. Превео: Младен Лесковац. – Рд. Ј. Коњовић, сц. М. Шербан; М. Ајваз (Жорж Данден), Љ. Драгић-Стипановић (Анжелика), В. Старчић (Господин Будалић), Љ. Раваси (Госпођа Будалић), С. Јовановић (Клитандар), В. Петрић (Клаудина), П. Стојановић (Лубен), Ј. Сремчевић (Колен). – Изведено 5 пута, глед. 1578.

ЛИТ: Крит, „Жорж Данден“ – Премијера, Застава, 1925, бр. 157, с. 3; А-м, Позориште, Нови Сад, 1925, бр. 10, с. 7; А-м, Премијера Молијеровог „Жорж Дандена“, комедија у 3 чина, редитељ Брана Цветковић, Нови Сад, 1925, бр. 11, с. 7; А-м, George Dandin, Délbácska, 1925, бр. 160, с. 3; А-м, „Жорж Данден“ од Молијера, Застава, 1928, бр. 236, с. 2; А-м, Из позоришта, Војводина, Вршац 1928, бр. 47, с. 2; А-м, Гостовање Српског народног позоришта у Вел. Кикинди, Југословенски дневник, 1932, бр. 291, с. 4; А-м, Репертоар Српског народног позоришта, Кикиндска недеља, 1932, бр. 11, с. 3; О. С., Народно позориште у Вршцу, Југословенски нови лист, 1932, бр. 50, с. 2; -кђ-, Последње позоришне представе, Кикиндска недеља, 1932, бр. 12, с. 2; Е. С., Гостовање Српског народног позоришта у Вршцу, Југословенски дневник, 1932, бр. 298, с. 4; Б. П(етровић), Молијер: „Жорж Данден“, СВ, 1945, бр. 256, с. 5; Б. Петровић, Пут Војвођанског народног позоришта у новој сезони, ЛМС, 1946, књ. 356, с. 136.

В. В.

ЖУИН Карл (Karl Juin) – аустријски писац (Беч, 2. III 1818 – Беч, 10. VIII 1891). Право му је име Карл Ђуњо (Karl Giugno). Син оџачара, после завршене хуманистичке средње школе је, као петнаестогодишњак, наставио очев занат. Живо је учествовао у јавном животу и ускоро постао општински саветник за сиротињска питања, а нешто касније окружни школски саветник. После револуције 1848-49. дошао је у контакт са многим глумцима и позоришним писцима, посебно са Нестројем (в) и на њихов подстицај постао веома плодан писац драма и композитор. Написао је око тристо не увек оригиналних комада, већином лакрдија. Многе је саставио заједно са другим писцима. Драму изведену у СНП писао је заједно са П. Ј. Рајнхардом, и то према француском извору Диманоара (в) и Денерија (в). Данас га не спомињу ни најобимнији уџбеници историје књижевности немачког језичког подручја. У СНП је изведен његов Стари каплар (Ein alter Korporal, 1854) – 25. III 1876. у  преводу Д. Јоксића (са музиком Ивана Зајца).

С. К. К.

ЖУПАНИЋ Даворин – диригент (Грац, Аустрија, 1. VII 1912 –  Нови Сад, 20. XI 1983). Школовао се на конзерваторијуму у Љубљани, где је учио клавир (проф. Т. Равник), композицију (проф. С. Остерц) и дириговање (проф. Л. М. Шкерјанц). Усавршавао се као диригент прво у Франкфурту (проф. Х. Шерхен) 1936, а затим у Бечу (проф. О. Кабаста) 1937. Врло рано, већ као петнаестогодишњак, почео је да наступа као пијанист, а од 1934. и као диригент. По завршетку студија у Бечу радио је као корепетитор Љубљанске опере; девет г. је био диригент Опере НП у Бгду, до 1. IV 1953, а у периоду од 1948. до 1950. био је и шеф оркестра Дома ЈНА. У НСаду је радио прво као диригент, а затим и директор Опере СНП, од 1. XI 1950. до 31. VIII 1954. Као диригент у СНП је музички поставио низ опера, а Кавалерију рустикану је и режирао и режијски обновио Травијату. Његово знање, музикалност и богато искуство веома су инспиративно деловали на ансамбл Опере СНП, а нарочито на музичаре оркестра: „Може се констатовати да је оркестар веома лепо звучао, показао се као добро усвиран и добро уравнотежен према солистичким партијама и под диригентском палицом Д. Жупанића заиста музицирао“ (Н. Петин). Од 1955. до 1957. Ж. је био диригент и директор Скопске опере, а од 1959. музички уредник РТВ Бгд, где је у издању ове куће снимио неколико плоча са нашим истакнутим оперским уметницима – Бредом Калеф и Мирославом Чангаловићем, а такође и плочу песама Ј. Маринковића са оркестром и хором РТБ. У сезони 1963/64. поново је био ангажован у НСаду – као хонорарни диригент Опере СНП. Једно време је био и хонорарни професор Музичке академије у Бгду, где је водио оперски студио. Као симфонијски и оперски диригент наступао је у многим градовима Југославије – Бгду, Љубљани, Згбу, Ријеци, Дубровнику, НСаду, Скопљу, Сарајеву, али и у иностранству – у Минхену, Аугзбургу, Келну, Хелсинкију, Истанбулу, Солуну, Атини, Диселдорфу. У Грчкој је гостовао са ансамблом Скопске опере, а у Финској је 1965. изводио словенски репертоар.

ДИРИГОВАЊА: Тоска, Боеми, Трубадур, Мадам Батерфлај, Слепи миш, Андре Шеније, У долини, Вертер, Кармен, Кавалерија рустикана, Манон Леско, Бал под маскама, Отело, Травијата, Дон Карлос.

ЛИТ: А-м, Ново уметничко руководство Опере Војвођанског народног позоришта, СВ, 3. XII 1950; Н. Петин, „Кармен“ на сцени Новосадске опере, НС, 1. XII 1952; Н. Петин, „Дон Карлос“ на новосадској сцени, Дневник, 5. V 1964; Н. Херцигоња, Вердијев Трубадур, НС, 15. III 1951; А-м, Умро диригент Даворин Жупанић, Борба, 22. XI 1983; Н. С., У спомен Даворину Жупанићу, Дневник, 23. XI 1983.

Н. П.

ЖУТИЋ Милош – глумац (Београд, 16. XII 1939 – Београд, 30. VIII 1993). Завршио је београдску Академију за позоришну уметност и отада је до смрти био члан НП у Бгду. У СНП је наступао као сталан гост у улогама Мије Кромберга и Блаже Кромберга у Сликама жалосних доживљаја (1981).

ЛИТ: М. Кујунџић, Игра из два вица. „Слике жалосних доживљаја” Деане Лесковар у режији Слободана Унковског, Дневник, 26. I 1981; А. Мујчиновић, Премијера „Слике жалосних доживљаја“ у Новом Саду, Трећа – срећа?, Политика експрес, 26. I 1981.

В. В.

ЗА КРУНУ (Pour la couronne) – драма у 5 чинова. Написао: Франсоа Копе. Превео: Душан Л. Ђокић. Прво извођење у Бриселу, 14. I 1890, у нашој земљи 18. III 1895. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 30. IV 1895. у НСаду. – Рд. П. Добриновић; Ј. Душановић (Стеван), А. Лукић (Михаило), Д. Спасић (Константин), К. Илић, К. Васиљевић, С. Стефановић (Ибрахим-ефендија), М. Николић (Урош), Ј. Тодосић (Лазар), Ј. Жикић, М. Хаџи-Динић (Турчин), Т. Илић, Л. Поповић (Стражар), Ђ. Бакаловић (Козар), С. Стефановић, М. Станковић (Официр), С. Бакаловићка (Василида), Љ. Душановићка (Ана), М. Марковићка (Милица), Д. Туцаковићева (Софија), Д. Весићева, Л. Вујичићева (Алексије). – Изведено 12 пута.

Прво извођење у НП 2. IX 1922. у НСаду. – Рд. Б. Цветковић; Д. Спасић (Михаило), К. Цветковићка (Василија), М. Душановић (Константин), М. Хаџи-Динић (Бенко), В. Ивановић (Лазар), Ј. Стојчевић (Урош), К. Васиљевић (Стеван), Р. Алмажановић (Заробљеник), В. Јовановићка (Милица), М. Авировићева (Паж), М. Оливијери (Софија), М. Јанковићка (Милица), В. Виловац (Стражар), Л. Лазаревић (Козар), З. Душановићка (Ана), Стеван Јовановић (Стотник). – Изведено 7 пута.

ЛИТ: Ј. Хр(аниловић), За круну, Позориште, НСад 1895, бр.  44, с. 177-179; А. Прерадовић, „За круну“, Застава, 10. V 1895; А-м,  „За круну“ од Франсоа Копе, Браник, 1895, бр. 45, с. 3; Ј. Грчић,  „За круну“ од Франсоа Копе, Браник, 1895, бр. 47, с. 1; С., Српско народно позориште – „За круну“, Застава, 17. I 1896; О., За круну, Позориште, НСад 1896, бр. 12, с. 47; А-м, Српско народно позориште, Будућност, Вршац 1896, бр. 45, с. 2; О. С(уботи)ћ, Нова сезона – Народно позориште, Застава, 5. IX 1922; Д. П., Франсоа Копе: „За круном“, Видовдан, НСад 1922, бр. 12, с. 3.

В. В.

ЗА ЛУКРЕЦИЈУ (Pour Lucrèce) – драма у 3 чина. Написао: Жан Жироду. Прво извођење 5. XI 1953. у Театру Марињи у Паризу.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 18. X 1957. у НСаду. Превео: Живојин Живојиновић. – Рд. М. Шуваковић, сц. и к. Д. Душановић, к. г.; Д. Рошуљ (Лисила Бланшар), Љ. Раваси (Паола), С. Перић-Нешић (Барбета), М. Шијачки, Д. Чаленић (Ежени), Д. Чаленић, М. Шијачки (Жијета), Б. Ковач (Гроф Марцелус), С. Шалајић (Арман), Љ. Ковачевић (Лионел Бланшар), Р. Којадиновић (Жозеф), Ф. Живни (Грађанин), Драгиша Шокица (Марцелусов собар), Д. Милосављевић Гула (Писар). – Изведено 11 пута, глед. 2595.

БИБЛ: Жан Жироду, За Лукрецију. Комад у три чина. Прев. Живојин Живојиновић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 788.

ЛИТ: Т. Манојловић, Жан Жироду, НС, 1957, бр. 127-128, с. 8; О. Новаковић, Из прве премијере у Новом Саду, НС, 1957, бр. 127-128, с. 8.

Ј. М.

ЗАВАЂЕНА БРАЋА (Les Rantzau) – позоришна игра у 4 чина. По властитом роману Два брата написали: Емил Еркман и Александар Шатријан. Прво извођење 27. III 1882. у Паризу, у нашој земљи 4. III 1883. у ХНК Згб, под насловом Rantzavi.

Прво извођење у СНП 28. III 1887. у НСаду. Превео: Милорад П. Шапчанин. – Рд. В. Миљковић; В. Миљковић (Жан Ранцављев), А. Лукић (Жак Ранцављев), Л. Хаџићева (Лујза), М. К. Димитријевић (Ђорђе Ранцављев), А. Милојевић (Флоранс), М. Марковић Мика (Лебло), С. Лукин-Лазић (Лекар), С. Кестерчанек (Доминик), К. Васиљевић (Шумар), Ј. Добриновићка (Маријана), С. Бркићева (Жилијета), З. Милојевићка (Нанета), С. Миљковићка (Жистина), Д. Николићка (Марија). – СНП је 1888. комад давало у Сомбору под насловом Ранцављевићи, а 1889. у Земуну под насловом Ранцављеви. У свим осталим местима у којима је гостовало од 1888. до закључно 1893. СНП је комад приказивало под насловом Завађена браћа.

Премијера у СНП 14/26. X 1899. у Осијеку, под насловом: Ранцављеви, позоришна игра у 4 чина с певањем. – Рд. М. Хаџи-Динић; Д. Ружић (Жан Ранцављев), А. Лукић (Жак Ранцављев), М. Марковићка (Лујза), Д. Спасић (Ђорђе Ранцављев), М. Николић (Флоранс), Лука Поповић (Лебло), А. Ботић (Лекар), С. Стефановић (Доминик), А. Стојановић (Шумар), М. Тодосићка (Маријана), Љ. Душановићка (Жилијета), Д. Николићка (Нанета), Л. Вујичићева (Једна сељанка), Д. Туцаковићева (Жистина). – Од 1887. до 1893. и 1899. изведено најмање 14 пута.

ЛИТ: -О-, „Завађена браћа“, позоришна игра у 4 чина од Еркмана и Шатријана, Браник, 1887, бр. 140, с. 3; и., Завађена браћа, Позориште, НСад 1887, бр. 11, с. 42-45; А-м, (Српско народно позориште), Стражилово, 1887, бр. 14, с. 224; (Ј.) Г(рчић), Завађена браћа, Позориште, НСад 1887, бр. 31, с. 142-143; -н-ћ, У уторак 4. фебруара давана је драма: „Завађена браћа“, Банаћанин, Велика Кикинда 1892, бр. 9, с. 2; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Застава, 1893, бр. 184, с. 3; М. Д., „Завађена браћа“, поз. игра у 4 чина, са певањем; написали Еркман и Шатријан, превео М. П. Шапчанин, Весник, Панчево 1893, бр. 16, с. 2.

Л. Д.