ДЕРМАН Феликс (Felix Dörmann) – аустријски књижевник (Беч, 29. V 1870 – Беч, 26. X 1928). Право презиме му је Бидерман. Књижевну каријеру је почео као песник, под утицајем Бодлера; најпознатије дело му је збирка поезије „Неуротика“, која одише умором и говори о уморној младости. У неколико наврата живео је у Берлину, где је радио као позоришни критичар, драматург и писац, а опробао се и као редитељ. Писао је и драме и сентименталне новеле. Заједно са Л. Јакобсоном (в), по Х. Милеру (в), написао је либрето за Штраусову оперету Чар валцера, коју је СНП извело 1909.

В. В.

ДЕРУЛЕД Пол (Paul Déroulède) – француски песник и драмски писац (Париз, 2. IX 1846 – Ница, 30. I 1914). Отац му је био бележник, а драмски писац Емил Ожије (в) ујак. Средњу школу је учио у Версају. Студирао је права и био адвокат у Паризу. Суделовао је као добровољац у Француско-пруском рату, затим се борио и против Комуне и био рањен у руку, а 1874. је пао с коња и сломио ногу. Његова драма у стиху Хетман (L’Hetman), изведена 1877, имала је много успеха. У СНП је приказана 1896. Чувену „Лигу патриота“ основао је 1882, а 1887. је са Лигом стао на страну генерала Буланжеа; 1889. је изабран за народног посланика; 1892. је напао „панамисте“, а 1893. се одрекао посланичког мандата. У време Драјфусове афере био је на страни Драјфусових противника. Поново је изабран за народног посланика 1898. и својом интерпелацијом допринео паду Брисоновог кабинета. Идуће г. покушао је да побуни регуларну војску против владе. Због тога је био ухапшен и после суђења ослобођен оптужбе, али га је због увреде председника републике и због увреде суда Врховни суд 1900. осудио на десет г. прогонства. Настанивши се у Сан Себастијану, на самој шпанско-француској граници, наставио је да оштро полемише, па је због тога у једном тренутку прешао на француску територију да би се тукао у двобоју са Жаном Жоресом. У Француску се вратио 1905, кандидовао се на посланичким изборима и – пропао. Умро је шест месеци пре но што је избио Први светски рат, који је, из реваншистичких разлога, толико прижељкивао. Писао је песме, приповетке, романе, есеје. Поред поменутог Хетмана, аутор је још пет драмских дела, већином у стиху.

ЛИТ: Ј. М. Веселиновић, Хетман, драма у пет чинова…, Побратим, 1895, св. 4, с. 64; А-м, „Хетман“, драма у пет чинова од Павла Деруледа, Вечерње новости, Бгд 1895, бр. 110, с. 2; (Ј) Г(рчић), Хетман, Позориште, НСад 1896, бр. 14, с. 54-55; Ј. Г(рчић), „Хетман“, драма у 5 чинова од Пола Деруледа, Браник, 1896, бр. 14, с. 1; А-м, Српско народно позориште, Будућност, Вршац 1896, бр. 50, с. 1; Р. Каталинић-Јеретов, Paul Déroulède, Просвјета, Згб 1899, бр. 19, с. 614; А-м, Пол Дерулед. Смрт великог француског националисте, Политика, 1914, бр. 3598, с. 3.

С. А. Ј.

ДЕСАНТ У НОРВЕШКУ (The Moon is Down) – догађај у 5 чинова. Роман Месец је зашао написао: Џон Штајнбек. Прво извођење америчке драматизације у Њујорку 7. IV 1942.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 7. II 1946. у НСаду. Драматизовао по роману: Славко Батушић. – Рд. Ј. Коњовић, сц. М. Шербан; В. Старчић (Градоначелник Орден), Р. Кранчевић (Орденова жена), Б. Татић (Доктор Винтер), С. Јовановић (Трговац Корел), Л. Лазаревић (Послужитељ Јосип), С. Перић-Нешић (Куварица Ана), М. Барић (Алекс Моран), Г. Гошић (Моли), Ж. Котрошан (Андерс), В. Милин (Тем Андерс), Љ. Иличић (Ланзер), С. Душановић (Хантер), П. Стојановић (Лофт), Ж. Митровић (Пракел), М. Јаснић (Тондер), Ђ. Сремчевић (Наредник). – Изведено 10 пута, глед. 2180.

БИБЛ: Мјесец је зашао, роман, прев. Бранко Белан, Згб 1952; Мјесец је зашао, драматизовао Славко Батушић, ркп. у Библиотеци СНП.

ЛИТ: Б. Ч(иплић), „Десант у Норвешку“, СВ, 7. II и 12. II 1946.

А. К.

ДЕСАУ Пол (Paul Dessau) – немачки композитор и диригент (Хамбург, 19. XII 1894 – Кенигс Вустерхаузен код Источног Берлина, 28. VI 1979). Потекао је из породице у којој су се скоро сви, кроз више генерација, професионално бавили музиком. Пошто је на Берлинском конзерваторијуму завршио музичке студије (примарно виолину), запослио се као репетитор у Градском театру у Хамбургу. Наставио је музичко усавршавање код диригената Ф. Вајнгартнера и А. Никиша, те код композитора М. Ј. Левенгарда. Пред Први светски рат постао је други „капелмајстер“ позоришта „Тиволи“ у Бремену. После рата је радио као диригент у хамбуршком Камерном театру, затим у операма у Келну (1919-1923), Мајнцу (1923) и Берлину од 1923. до 1933, када је емигрирао у Француску, а 1939. у Њујорк, одакле се 1943. преселио у Холивуд. Са другом супругом, списатељицом Елизабет Хауптман, вратио се 1948. у Немачку, у Источни Берлин, где је, од 1952. до 1959, предавао у Државној драмској школи; члан Немачке академије уметности постао је 1952, а од 1957. до 1962. био је и њен потпредседник. Г. 1954. оженио се редитељком и кореографкињом Рут Бергхаус – њихов син Максим Д. прославио се као филмски режисер. Умро је у једном малом месту у околини Берлина, а сахрањен је у Берлину. Компоновао је балете, опере, симфоније, филмску музику (између осталог и за ране филмове Волта Дизнија), мале форме за вокално или инструментално извођење… Слична емигрантско-повратничка судбина повезала га је са Бертолтом Брехтом, са којим се спријатељио и компоновао разне музичке форме на његове текстове: Die Reisen des Glücksgotts (1945), Die Verurteilung des Lukullus – Das Verhör des Lukullus (1951), песму „Friedenslied“ за соло глас са једним пратећим вокалом (Брехт је текст написао по Паблу Неруди, 1951), Puntila (1956), Die heilige Johanna der Schlachthöfe (1961) и др., међу којима је и хроника из тридесетогодишњег рата у 12 слика Мајка Храброст и њена деца (Mutter Courage und ihre Kinder, 1945), коју је СНП извело 1967. Поводом Брехтове смрти приредио је музику In memoriam Bertolt Brecht за велики оркестар (1956-1957).

В. В.

ДЕСИМИРОВИЋ Андрија-Андра – драмски глумац (Београд, 1858 – Београд, 20. IX 1886). Први пут је ступио на сцену 1876. у путујућој дружини Михаила Пешића, где је играо до 1878. Од 1878. до фебруара 1880. је члан СНП у НСаду, од 1880. до 1882. у НП у Бгду, од 1882. до 1884. поново код М. Пешића и поново у СНП од 1885. до марта 1886, када је тешко оболео и повукао се у Бгд код своје породице, где је исте г. и умро од туберкулозе. Аутор је и двеју драма: Јадна Мара и Глумац на умору (обе објављене у листу „Бачванин“ 1886). Био је изузетно интелигентан и образован глумац; осећајан и непосредан, он је у игру уносио много темперамента, полета, реалистичности и природности. „Има дара и воље за приказ млађахних љубавника у чему га потпомаже и витак стас и леп глас“ (Димитрије Ружић, Мемоари – Приказ комада „Чаша воде“ Ежена Скриба, Позориште, НСад 1886, бр. 28).

УЛОГЕ: Бернард (Наши робови), Радован (Потурица), Сељак (Вампир и чизмар), Маркез Д’Естре (Две сиротице), Хуго Винген (Великоварошани), Дерусо (Дружина), Окељ, Гроф Шузбери (Марија Стјуартова), Алфред Селденек (Прилепчиво), Јулије Прије (Милион), Послужитељ (Краљевић Марко и Арапин), Етјен (Стрелан), Аврам (Дебора), Мазереј (Посланички аташе), Спиглберг (Разбојници), Барон Префон (Господар од ковница), Мрђен (Градиња и син му Немања), Мурат (Ђурађ Бранковић), Карбоне (Језуита и његов питомац), Судија (Звонар Богородичине цркве), Бруно Бренат (Ултимо), Мишић (Кир Јања).

ЛИТ: К. Р., Г. Десимировић, Јавор, 1879, бр. 9, с. 285-286; А-м, (Српско народно позориште), Стражилово, 1886, бр. 4, с. 129-130; А-м, Звонар Богородичине цркве, Наше доба, 1886, бр. 21, с. 4; М. С. М., „Наши сељани“, позоришна игра из народног живота у 3 чина, написао Мита Поповић. Музика од Ј. Пачуа, Јавор, 1886, бр. 3, с. 85-91; М. С(ави)ћ, „Разбојници“, драма у пет чинова од Ф. Шилера, превели Ж. А. Шокорац и М. В. Вујић, Браник, 1886, бр. 11, с. 3; С. Лукин Лазић, Спомен Андри Десимировићу, некадашњем члану Српске народне позоришне дружине († 20/9 1886.), Позориште, НСад 1886, бр. 65, с. 257-258.

Б. С. С.

ДЕСИМИРОВИЋ Благоје – глумац-волонтер (Сента, 1919 – ). У СНП је статирао и играо епизодне улоге у сезони 1935/36.

ДЕСКАШЕВ Стеван – оперски и оперетски певач, драмски глумац, преводилац и посрбљивач (Арад, 3. X 1855 – Загреб, 13. I 1921). Његов отац Матија и мати Христина доселили су се у Арад из Деске, села недалеко од Сегедина; отуда му и потиче презиме. Основну школу је учио у Араду и у Темишвару, где је завршио трговачку струку а затим извесно време као трговачки путник путовао по земљама које су биле под аустроугарском доминацијом. Убрзо је напустио овај позив и посветио се певању – наступао је као певач на концертима, беседама и забавама. Био је одличан певач уз гусле, можда најбољи међу Србима оног времена. Од априла 1875. био је члан НП у Бгду, у којем је дебитовао као Гуслар Милоје у представи Ајдук Вељко Ј. Драгашевића (в). У београдском НП је марљиво и са великом амбицијом учио певање код Д. Јенка (в), а у савлађивању технике глуме помагао му је Ј. Бошковић (в). У српско-турском рату 1876/77. учествовао је као добровољац, а затим је краће време провео у путујућој позоришној дружини Ђ. Пелеша (в), па се поново вратио у НП у Бгду, где је остао до лета 1881. као глумац и певач у комадима из народног живота. Од 4. IX 1881. до 31. V 1889. наступао је као члан Опере ХНК у Згбу, где је истовремено са И. Зајцом (в) радио на свом певачком усавршавању. У међувремену је (28. VIII 1886), као члан ХНК, гостовао у будимпештанској Опери као Дон Хосе у Бизеовој Кармен. После укидања загребачке Опере отишао је на своје прво гостовање у Русију: 1. VIII 1889. наступио је у Летњем позоришту г-ђе Неметове у Озеркама, недалеко од Петрограда, где је вокално интерпретирао компоноване песме Б. Радичевића, српске народне песме и црногорску химну. Затим је поново гостовао у Мађарској краљевској опери у Будимпешти: 24. IX 1889. као Алмавива у Севиљском берберину Ђ. Росинија, а 1. X 1889. као Гомес у Преноћишту из Гранаде Конрадина Кројцера. Потом је остао као солист у ангажману будимпештанске Опере од 15. XI 1889. до 15. V 1891; у слободном времену наступао је у многим местима на концертима, а 13, 16. и 21. V и 3. VI 1890. гостовао је у НП у Бгду као Стева Драгић у Сеоском лоли Е. Тота, у сопственој посрби, 22. V као Бранко у Радничкој побуни Е. Сиглигетија и А. Балажа, а 26. и 27. V 1890. наступио је као певач-солист између чинова. Почетком 1892. други пут је гостовао у Русији, најпре у Петрограду, а затим у Москви, где му је понуђено место тенора за другоредне и епизодне партије, што је одбио. У повратку из Русије гостовао је у Пољској опери у Варшави као Дон Хосе у Кармен и Вилхелм Мајстер у опери Мињон А. Томаса, и у Лублину, у двема оперетским представама. Први самостални концерт у НСаду одржао је 12. IV 1892: певао је руске романсе и оперске арије. Поново је концертирао у НСаду 26. IV 1893, овог пута уз суделовање Султане Цијукове (в). Први сусрет са СНП, међутим, имао је 12. IV 1887. на прослави 25-огодишњице новосадског Позоришта: том приликом је, као члан ХНК у Згбу, наступио на завршној свечаности, у концертном делу, са аријом Радамеса из Аиде и Зајчевом композицијом Ти си моја. После тога је у више махова гостовао у СНП у улози Бранка у Радничкој побуни: 1891. у Сремској Митровици, а 1893. у Земуну, Панчеву и Ковину. Позоришни одсек ДСНП примио га је 9/21. X 1893. за глумца и певача али не и за редитеља, као што је тражио, па је у СНП остао само до лета 1894. проводећи све време с њим на гостовању, тако да пред новосадском публиком није ни наступао. Због тога скоро и нема података о његовом учешћу у представама СНП, чак ни о улогама које је играо. Од 16. X 1894. до почетка 1896. опет је члан ХНК у Згбу, а затим је иступио из ангажмана и поново наступао на концертима и гостовао у Грацу, Сарајеву и Нишу. Потом је концертирао у Скопљу и још неким местима у Македонији. У Цариграду је наступио 31. III 1896, вероватно са неком приватном компанијом, у Пиковој дами  П. И. Чајковског, у улози Хермана. После тога се појављивао на концертима у Србији, Хрватској и у местима у Угарској где има словенског живља. Од 19. I до 29. V 1898. трећи пут је члан ХНК у Згбу, а затим се повукао са сцене и, нарушеног здравља и истрошеног гласа, проводио тешке дане. Марта 1905. влада Краљевине Хрватске и Славоније поставила га је за инспектора зграде Хрватског сабора са 2200 круна годишње плате. После 1918. је као пензионер поново запао у материјалне невоље, живео у беди, а потом у психичком растројству, помраченог ума, завршио у болници за душевно оболеле у загребачком предграђу Врапче. Био је врло музикалан, невеликог али врло лепог, милозвучног, пријатног тенора. Захваљујући Д. Јенку за кратко време постао је ненадмашни тумач улога с певањем у комадима из народног живота. После тога се, под руком И. Зајца, развио у поузданог интерпретатора главних партија у многим оперетама а нешто доцније и операма. Он је први српски школовани оперетски и оперски певач. Поред наведених, познате су још три његове оперске улоге: Лајонел (Марта, Флотов), Фауст (Маргарета односно Фауст, Гуно) и Соколовић (Никола Шубић Зрињски, Зајц). Био је и добар глумац, па је у млађим г. у драмским представама са успехом тумачио улоге љубавника и бонвивана, а у зрелијим отмене људе и старију господу. Као гуслару-певачу Ј. Ј. Змај му је посветио песму Дескашев и Бранко. Преводио је и драмска дела, искључиво са мађарског. У његовом преводу и посрби СНП је приказивало комаде Сеоска лола Е. Тота (1884) и Радничка побуна Е. Сиглигетија и А. Балажа (1891), а само у преводу Мајку Г. Чикија (1894). Поред ових комада, у НП у Бгду извођени су му још и превод и посрба комада Две невесте Е. Тота, а само у преводу (са мађарског превода) Царичин сужник Ж. Бајара. Није му приказиван превод Словакиње Т. Алмашија. Приликом отварања Зетског дома у Цетињу, у чијем  је програму учествовао као певач, црногорски књаз га је одликовао Даниловим орденом IV реда.

УЛОГЕ: Раде Неимар (Задужбина цара Лазара), Стева Драгић (Сеоска лола), Бранко (Радничка побуна).

БИБЛ: Е. Тот, Сеоска лола, позоришна игра с певањем у три чина. Превео и за српску позорницу удесио Стеван Дескашев, Бгд 1880.

ЛИТ: А-м, Управни одбор Српског народног позоришта, Браник, 1893, бр. 120, с. 3; Н. Андрић, Спомен-књига Хрватског земаљског казалишта, Згб 1895, с. 64-65; Ј. Грчић, Историја српске књижевности, НСад 1903, с. 199; A Magyar Kir. Operaház 1884-1909, Budapest 1909, 50, 77-78, 314 old; В. Јовановић, Библиографија српско-хрватске драмске књижевности, Споменик СКА, XLV, Други разред, књ. 38, Бгд 1907, с. 96; Н. М. Симеоновић, Моји доживљаји, Згб 1918, с. 70-71; Ж. Марковић, Стеван Дескашев – оперски певач (1855-1921), НС, 1959, бр. 141, с. 13; С. Милетић, Хрватско глумиште, Згб 1978.

Л. Д.

ДЕСПОТ ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ (Brankovics György) –  историјска драма у 5 чинова. Написао: Карољ Оберњик. Прво извођење у Будимпешти, 3. VI 1856.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 31. VIII 1865. у Араду. Превео и за српску позорницу удесио: Јован Ђорђевић. Подела узета са плаката представе одржане 14. IX 1866. у Земуну. – С. Андријевић (Ђурађ Бранковић), Н. Недељковић (Гргур), С. Поповићева (Стеван), Ђ. Пелеш (Лазар), Н. Зорић (Секула Јанко), Д. Ружић (Владислав), М. Станишић (Мурат), М. Цветић (Челебија), М. Брнићева (Паж Бранковићев), П. Видаковић (Мађарски гласник), М. Гргурова (Мара), М. Рашићка (Јевросима). – Изведено 19 пута.

Премијера у СНП 17. IX 1867. у Бгду. – Л. Телечки (Ђурађ Бранковић), Н. Недељковић (Гргур), С. Максимовићка (Стеван), Ђ. Пелеш (Лазар), П. Маринковић (Један велможа српски), Н. Зорић (Секула Јанко), Д. Ружић (Владислав), М. Станишић (Мурат), xxx (Челебија), А. Савић (Први слуга Бранковићев), М. Бошњаковић (Други слуга Бранковићев), Н. Рашић (Мађарски гласник), М. Гргурова (Мара), М. Рашићка (Јевросима), К. Хаџић (Један грађанин), М. Недељковићка (Једна жена). – Изведено 15 пута.

Премијера у СНП 17. IV 1872. у НСаду. – А. Мандровић, к. г. (Ђурађ Бранковић), К. Савићева (Мара), Н. Недељковић (Гргур), Л. Хаџићева (Стеван), Н. Зорић (Секула Јанко), Ђ. Лесковић (Владислав), Ђ. Соколовић (Лазар), Ј. Поповићева (Јевросима), М. Суботић (Мурат), Живковић (Челебија), Г. Пешић (Први великаш), Љ. Зорићка (Паж у двору Бранковићевом), А. Лукић (Први слуга Бранковићев), Н. Рашић (Други слуга Бранковићев), Ј. Бунић (Гласник), К. Хаџић (Мађарски гласник). – Изведено 7 пута.

Премијера у СНП 22. XI 1881. у НСаду. – Д. Ружић (Ђурађ Бранковић), М. Рајковићка (Мара), М. Димитријевић (Гргур), Б. Хаџићева (Стеван), В. Поповић (Секула), П. Добриновић (Владислав), Јовановић (Лазар), Ј. Поповићева (Јевросима), А. Лукић (Мурат), А. Милосављевић (Челебија), Ђ. Банковић (Први грађанин), Б. Рашић (Други грађанин), С. Димитријевићка (Прва жена), Д. Адамовићка (Друга жена), И. Станојевић (Први слуга), М. Барбарић (Други слуга). – Изведено 8 пута.

Премијера у СНП 4. III 1884. у НСаду. – Т. Јовановић, к. г. (Ђурађ Бранковић), М. Рајковићка (Мара), М. Димитријевић (Гргур), Т. Лукићка (Стеван), С. Ђурђевић (Секула), М. Барбарић (Владислав), А. Милосављевић (Лазар), Ј. Добриновићка (Јевросима), А. Лукић (Мурат), М. Марковић (Челебија), И. Станојевић (Велможа), Љ. Станојевић (Први слуга), М. Динић (Други слуга), Л. Петровићева (Грађанка), Н. Рашић (Чувар). – Изведено 22 пута.

Премијера у СНП 29. I 1910. у НСаду. – Рд. К. Васиљевић; Д. Ружић (Ђурађ Бранковић), С. Бакаловићка (Мара), Ј. Антонијевић (Гргур), А. Лукић (Секула), М. Матејић (Ладислав), Р. Спиридоновић (Лазар), М. Тодосићка (Јевросима), М. Николић (Велможа), К. Васиљевић (Мурат), С. Стефановић (Челебија), В. Виловац (Први грађанин), М. Динић (Други грађанин), Д. Кранчевић (Први слуга), С. Ђуркић (Други слуга), Д. Спасић (Чувар), П. Добриновић (Мађарски гласник), Б. Савић (Српски гласник). – Изведено 6 пута.

Премијера у СНП 4. XII 1932. у Вршцу. – Рд. П. Христилић; П. Христилић (Ђурађ Бранковић), Р. Ферари (Мара), М. Динићка (Стеван), Г. Николић (Гргур), Е. Миљуш (Владислав), М. Миљуш (Секула), Л. Лазаревић (Лазар), П. Матић (Мурат), Х. Вугринчић, П. Слука (Јевросима), С. Савић (Челебија), Д. Левак (Први велможа), Н. Динић (Други велможа), Ж. Моачанин (Грађанин). – Изведено 4 пута.

ЛИТ: А-м, Србско народно позориште, Матица, 1865-66, бр. 2,  с. 44; А-м, Данас је представљен у Народном позоришту „Ђурађ Бранковић“, Србобран, 1866, бр. 64, с. 2; -С., Српско народно позориште у Н. Саду, Подлистак Заставе, 1869, бр. 135, с. 2; Л., Српско народно позориште, Матица, 1869, бр. 31, с. 730-731; Б., „Ђурађ Бранковић“, Позориште, НСад 1872, бр. 59, с. 239; Ј., Ђурађ Бранковић, Позориште, НСад 1881, бр. 8, с. 31; П., Ст. Бечеј 21. 3. „Ђурађ Бранковић“, Застава, 1882, бр. 52, с. 6; -ћ,  Вршац 23. 1. „Ђурађ Бранковић“, Застава, 1883, бр. 47, с. 4; (Ј.) Г(рчић), Ђурађ Бранковић, Позориште, НСад 1884, бр. 29, с. 114; А-м, Српско народно позориште у Земуну, Стражилово, 1885, бр. 24, с. 768; Др Д., Рума 20. 7. „Ђурађ Бранковић“, драма у 5 чинова од К. Оберњика, Застава, 1885,  бр. 3, с. 12; А-м, Ђурађ Бранковић на нашој сцени, Наше доба, 1886, бр.  35, с. 3-4; М. С(ави)ћ, Српско народно позориште, Браник, 1886, бр. 34, с. 4;  М. Ј., Српско народно позориште, Браник, 1888, бр. 90, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Вршачки гласник, 1890, бр. 8, с. 4; М. О. гимн., Врањево, у недељу 12(24) јула даван је „Ђурађ Бранковић“, Банаћанин, Велика Кикинда 1892, бр. 30, с. 3; А-м, У среду 8. марта давана је трагедија „Ђурађ Бранковић“, Слога, Сомбор 1906, бр. 12, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1910, бр. 22-23, с. 3; А-м, Ђурађ Бранковић, Ново позориште, НСад 1910, бр. 22, с. 243; В., Последње позоришне представе, Кикиндска недеља, 1932, бр. 12, с. 1; М. В. Исаиловић, Српско народно позориште из Новог Сада, Панчевачка недеља, 1933, бр. 10, с. 3.

В. В.

ДЕСПОТОВИЋ-АЋИМОВИЋ Ангелина-Анђа – драмска глумица (Вуковар, 16. VII 1871 – Осијек, 9. IV 1934). Први пут је ступила на сцену 1893. у Ћуприји у путујућој дружини Ђорђа Пелеша. Од 1898. до 1900. играла је у трупи Петра Крстоношића, где се удала за глумца Милорада Аћимовића (в). Од 1901. до 1903. је била ангажована у трупи Косте Делинија, а затим до рата у путујућим позориштима Љубомира Рајичића Чврге и Драгутина Крсмановића. Од 1919. до 1921. била је члан НП „Стерија“ у Вршцу, а од фебруара 1922. до јула 1924. у Трупи Друштва за СНП. Од јесени 1924. била је у Градском народном позоришту у Битољу, а од 1925. до смрти непрекидно у НК (и Н-Оп) у Осијеку. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославила је 1925. у Битољу, а тридесетогодишњицу 1930. у Осијеку. Њене сестре Јелена-Зела Деспотовић (в) и Катица Деспотовић-Јанковић такође су биле глумице, али је међу њима трима Д-А. несумњиво била најбоља и најсвестранија уметница. Врло даровита, јаког и динамичног темперамента, изразито реалистична глумица, у свему уметнички одмерена, она се успешно потврђивала у драмском, а још боље у карактерном и комичном фаху. Ликовима је давала тачан и природан глумачки израз, изразито типско обележје, говорни тон, праву психолошку вредност и тежину, јер се дубоко преносила у права расположења личности и изражавала се уметнички свестрано.

УЛОГЕ: Мајка (Смрт мајке Југовића), Дока (Зона Замфирова), Спириница (Народни посланик), Госпођа Алвинг (Авети), Аугуста Климхен (Насилно уконачивање), Грофица Лидија Ивановна (Ана Карењина), Дора (Матија Губец), Госпођа Паливец (Добри војник Швејк), Тетка Даца (Госпођа министарка), Мадам Сис (Рај на земљи), Магда (Златарево злато), Госпођа Бенет (Фани и њена послуга), Прва жена у зрелим годинама (Бољи господин), Ката (Дубровачка трилогија), xxx (Катинкини снови), Дућанџиница (Напаст у долини шентфлоријанској), Аурора (Контролор вагона за спавање).

ЛИТ: А-м, Војвођанско позориште, Comoedia, 1923, бр. 4, с. 20-21; А. Л., „Народни посланик“ од Б. Нушића, Радикалски гласник, Велики Бечкерек 1924, бр. 36, с. 3; М. Ср., Позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1924, бр. 19, с. 1; С. С(екулић) Ц(еца), Новосадско-осечко позориште у Сомбору – „Јазавац пред судом“ и „Сумњиво лице“, Застава, 20. IV 1928.

Б. С. С.

ДЕСПОТОВИЋ-ХОРВАТ Јелена-Зела – драмска глумица (Земун, 25. III 1888 – Београд, 9. I 1956). Завршила је основну школу у Бгду. Први пут је ступила на сцену 1903. у тзв. Босанско-херцеговачком позоришту. Од 1904. до 1907. је у путујућој дружини Михаила Лазића Чичка, 1908. у дружини Душана Кујунџића, 1909. код Љубомира Рајичића Чврге, од 1910. до 1911. у „Смедеревском позоришту“ Душана Топаловића, од 1912. до 1914. код Петра Христилића. После ослобођења, од 1919. до 1920. је у „Гундулићу“ у београдском „Такову“ под управом Љ. Рајичића Чврге, од 1921. до 1922. код Николе Јоксимовића, од 1923. неколико г. у Подрињско-повлашћеном позоришту Душана Животића, од 1933. до 1934. у водвиљском позоришту у башти „Рибнице“ у Бгду под управом Милана Бандића, од 1. XII 1940. до 31. VII 1941. у НПДб и од 1. VIII 1941. до 25. IX 1944. у ДНП у Панчеву. Двадесетпетогодишњицу свога уметничког рада прославила је 1. V 1928. у Бгду. Као и њена сестра Анђа Аћимовић (в), такође бивша значајна чланица новосадског позоришта, и она је била изврсна и врло инвентивна комична глумица, али са више склоности ка драстичном и чак ка карикирању. Играла је обиман и разноврстан репертоар, јаче се обележивши улогама у домаћој комедији и нарочито у комадима с певањем. На новосадску сцену је стигла као дугогодишња рутинирана глумица и играла је ликове старијих жена у драми и комедији.

УЛОГЕ: Собарица (Црни и бели Цигани), Марица (Чикина кућа), Марија (У агонији), Матирен (Мадам Сан-Жен), Стојна (Чучук Стана).

Б. С. С. и С. Ј.