ДЕЖЕЛИЋ Берислав – сценограф и костимограф (Загреб, 4. XI 1920 – Загреб, 22. VI 1982). Завршио је Средњу техничку школу, архитектонско-грађевински одсек, а затим студирао архитектуру на Техничком факултету у Згбу. Скице декора и костима за ХНК у Згбу почео је да ради од 1945. Од 1. X 1948. до 31. VIII 1951. био је сценограф у СНП и за време боравка у НСаду је у Школи примењених уметности водио Одсек за позоришно сликарство. Нарочито је радо сценографски опремао представе тзв. Пионирског позоришта у НСаду. После учешћа представе СНП Вуци и овце на трећим Сусретима позоришта Војводине 1949. у Суботици, оцењивачка комисија му је доделила специјалну похвалу. По повратку у Згб наставио је да ради за ХНК, а постао је и креатор лутака у Загребачком казалишту лутака. Од 1967. је био наставник на Академији за казалишну умјетност у Згбу. За луткарску представу Јероним и лав И. Бакмаза 1982. је добио „Вјесникову“ награду „Дубравко Дујшин“. У СНП је гостовао као сценограф представе Еро с онога свијета, која је изведена 1982. на отварању нове зграде. Сестра Дубравка (в) и супруга Марија (в) биле су глумице.

СЦЕНОГРАФИЈЕ: Волпоне, Вишњик, Млетачки трговац, Ливница, Коштана, Дивља патка, Робинзон Крусо, Продана невеста, Тоска, Севиљски берберин, Андре Шеније, Еро с онога свијета.

ЛИТ: А-м, Војвођанско народно позориште извршило припреме за нову сезону, СВ, 14. IX 1948; Н. Петин, Опера „Тоска“ у Војвођанском народном позоришту, СВ, 19. III 1949; Ј. В(иловац), „Волпоне“ на сцени Војвођанског народног позоришта, СВ, 17. III 1950; А-м, Подељене награде драмским уметницима Војводине, НС, 1950, бр. 2-3, с. 1; А-м, „Дивља патка“ од Ибзена, СВ, 17. III 1951; М. Баричевић, Берислав Дежелић (1920-1982), Вјесник, Згб 24. VI 1982.

В. В.

ДЕЖЕЛИЋ Дубравка – глумица (Загреб, 23. X 1924 – ). Сестра сценографа Берислава Дежелића (в). Члан Драме СНП била је у сезони 1948/49.

УЛОГЕ: Џеневра (Дубоко корење), Жужа (Поп Ћира и поп Спира).

ЛИТ: В. Поповић, „Дубоко корење“, драма од Џемса Гоуа и Арнолда Д’Исоа, ЛМС, 1949, књ. 363, с. 103.

В. В.

ДЕЖЕЛИЋ Марија – глумица (Суботица, 12. VIII 1928 – ). Завршила је четири разреда гимназије у Суботици. У сезони 1947/48. била је члан Мађарске драме НП у Суботици, а од 1. X 1948. до 31. VIII 1951. члан Драме СНП.

УЛОГЕ: Алиса Ленгдон (Дубоко корење), Памела (Острво мира), Оре (Дубровачка трилогија).

ЛИТ: В. Поповић, „Дубоко корење“, драма од Џемса Гоуа и Арнолда Д’Исоа, ЛМС, 1949, књ. 363, с. 103; Б. Чиплић, Премијера „Дубровачке трилогије“ у Н. Саду, НС, 1951, бр. 9, с. 2.

В. В.

ДЕЖМАН-ИВАНОВ Миливој – лијечник, књижевник и публицист (Загреб, 30. VIII 1873 – Загреб, 26. VI 1940). Син је лијечника, књижевника и политичара Ивана Дежмана и кумче и штићеник Ј. Ј.  Штросмајера. Након матуре, положене 1890. на Гимназији у Згбу, студирао је медицину у Грацу, Бечу и Прагу, гдје је промовиран 1896. Секундарни лијечник у Болници милосрдне браће у Згбу постаје 1897. Један је од првих хрватских лијечника који се специјализирао за плућне болести и дјеловао у подручју социјалног осигурања (Окружна благајна за осигурање радника) од 1901. до 1918. Његовим залагањем основано је 1909. на Брестовцу (Загребачка гора) прво љечилиште за туберкулозу плућа, којем је био управитељ. Од младих дана бавио се књижевношћу као писац казалишних критика, новела, цртица, драма и полемика, већином под псеудонимом Иванов. На размеђу стољећа, у полемичкој дискусији између старих и младих књижевника, између конзервативаца и модерниста, Д-И. стаје одлучно на страну младих, те постаје један од идеолога и теоретичара „Хрватске модерне“, залажући се за слободу књижевног стварања. У том је духу уређивао модернистичке часописе „Младост“ (1898), „Хрватски салон“ (1898/99) и „Живот“ (1900/01); 1903. преузима заједно са Ш. Кс. Ђалским уређивање.часописа „Виенац“. Његова проза остаје у границама просјечности, а једнако и његова сценска дјела. У ХНК су изведене његове драме Свршетак (1897), Кнегиња Јелена (1901) и драматизација Шеноиног хисторијског романа Златарево злато (1901), која се приказивала деценијима у Згбу и на многим другим позорницама; у Н-Оп је изведена 1931. Поред књижевне активности, заузимао је значајно мјесто и у публицистици. Од 1906. до смрти био је главни уредник дневника „Обзор“, у којем је објавио стотине чланака, напосе политичких уводника, одржавајући дух Штросмајерових идеја. Од 1926. до краја живота био је директор „Типографијине“ штампе, која је издавала неколико дневника и тједника. Неколико мјесеци 1929. био је повјереник за социјалну скрб Покрајинске владе у Хрватској; тада се одрекао љечничке праксе и посветио се искључиво публицистици. Исте г. био је краће вријеме члан  Државног саветодавног већа, а 1934. један од потписника политичког акта „Загребачки меморандум“.

БИБЛ: Расуло, драма, Виенац, Згб 1896, бр. 3-10; Вир, драма, Живот, Згб 1901, св. III; Кнегиња Јелена, драма, Нада, Сарајево 1901, бр. 11-15; Против струје, цртице, Згб 1903; Јужнославенско питање, Згб 1918; Јужна Србија и Македонија, Згб 1926.

ЛИТ: М. Нехајев, Златарево злато, Нада, Сарајево 1901, бр. 23; (М. Савић), М. Дежман-Иванов: Против струје, ЛМС, 1904, књ. 225, св. 3; А. Г. М(атош), Златарево злато, Хрватска слобода, Згб 1911, бр. 209; Д. Домјанић, Др. Миливој Дежман, Љетопис ЈАЗУ, 1928, св. 41; Спектатор, Др. Миливој Дежман, Правда, Бгд 1934, бр. 10.520; А-м, Др. Миливој  Дежман, Загребачка смотра, 1934, бр. 6; А. Барац, Хрватска књижевна критика, Згб 1938, с. 182-191;  А-м, Др. Миливој Дежман, Дело, Бгд, 1940, бр. 37; А-м, Др. Миливој Дежман, Нова Ријеч, Згб, 1940, бр. 185; А-м, Др. Миливој Дежман, Самоуправа, Бгд 1940, бр. 1115; А-м, Др. Миливој Дежман, Обзор, Згб 1940, бр. 144, 145, 147; М. Ћ(урчин), „Посљедњи обзораш“, Нова Европа, Згб 1940, бр. 8; (Ј. Хорват), Др. Миливој Дежман, хрватски књижевник, новинар и политичар, Јутарњи лист, Згб 1940, бр. 10.207; З. Вукелић, Први књижевни покушаји дра Миливоја Дежмана, Јутарњи лист, Згб 1941, бр. 10.242; М. Марјановић, Хрватска модерна I и II, Згб 1951; И. Хергешић, Хрватска модерна у књизи „Панорама хрватске књижевности XX стољећа“, Згб 1965, с. 48-64; Ј. Хорват, Миливој Дежман, у књизи: Хрватски паноптикум, Згб 1965, с. 111-167; М. Шицел, Преглед новије хрватске књижевности, Згб 1971, с. 121-123, 125, 130.

С. Б.

ДЕЗАРБР Нере (Nérée Desarbres) – француски драмски писац (Вилфранш на Сони, 12. II 1822 – Лион, 16. VII 1872). У књижевности се јавио 1852. комадом Госпођа Диожен (Madame Diogène). Затим је, сам или у сарадњи, дао знатан број комада, који су имали много успеха. Постављен је 1856. за секретара Париске опере, а десет г. касније настанио се у Лиону, у којем је и умро. Поред позоришних комада, састављао је оперска либрета и писао дела из историје опере. Објавио је и своје успомене из Опере, у којој је провео седам г. У СНП је 1872, у преводу Гиге Гершића (в), изведена његова шаљива игра Шоља теја (Une Tasse de thé), коју је 1860. написао у сарадњи са Ш. Нитером и Ж. Дерлејем (в).

ЛИТ: М., „Сланик“, „Шоља теја“, Позориште, НСад 1873, бр. 15, с. 58-59; K., Teatar, Slavonische Presse, Осијек 21. XII 1897; А-м, Српска народна позоришна дружина, Невен, Суботица 1901, бр. 7, с. 102; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Браник, 1912, бр. 47, с. 3; А-м, „Шоља теја“, Застава, 1919, бр. 17, с. 3.

С. А. Ј.

ДЕЗОЖИЈЕ Марк-Антоан (Marc-Antoine Désaugiers) – француски драмски писац (Фрежис, 17. XI 1772 – Париз, 9. VIII 1827). Био је син француског композитора истог имена и презимена. За време револуције склонио се најпре у Сан-Доминго, затим у Филаделфију. У домовину се вратио 1797. У Паризу је радио као професор клавира и шеф оркестра. Кад су се вратили Бурбони, постао је директор позоришта „Водвиљ“ (1815) и водио га врло спретно. Још раније је био почео да снабдева мала париска позоришта свакојаким водвиљима. Писао је и чаробне игре, либрета, куплете итд. Истицао се и као шансонијер. Песме су му наилазиле на велик одзив, јер су биле преплављене „заразном радошћу“. Као и сви драматичари његовог доба, волео је да окупља сараднике (Скриб, Баријер, Бразије, Вандербирш, Моро, Бајар, Мерл, Буји, Ла Фонтен, де Куршан, Делетр-Поарсон…) и много је мање радио сам. Написао је комаде: Један час лудости (1807), Муж пре венчања или Они су код куће (1808), Три спрата или Сплетка на степеништу (1808), Иде, иде! (1810), Булевар Сен-Мартен или Ево нас! (1814, са Бразијеом), Обазрив човек (1820), Тајна врата (1825, са Ж. Бајаром) и многе друге. Музички образован, изврстан  интерпретатор својих стихова, он је у своје драмске текстове нештедимице убацивао музичке нумере и у његовим водвиљима се обавезно певало. Али његове музичке тачке нису биле импровизоване; оне су се сливале с текстом и чак појачавале његову духовитост пуну правих уједа. Као председник Кавоа (париско подрумче за састајање књижевника), потпомагао је почетке Пјер-Жана де Беранжеа, песника и шансонијера. СНП је 1862. приказало Један час лудости (Un heure de folie) под називом Лудница.

Ж. П.

ДЕЈАНОВИЋ Драга рођ. Димитријевић – драмска глумица (Стара Кањижа, 30. VIII 1840 – Стари Бечеј, 8. VII 1871). Потиче из угледне породице, по оцу адвокату и мајци племенитог рода. Једно време се школовала у институту у Темишвару. Удала се за учитеља и у Пешти ступила у круг напредне и родољубиве српске омладине. Почела је да глуми у путујућој дружини Јована Кнежевића 1860. На сцену СНП ступила је први пут 15. VIII 1862. у комедији Доктор Зољић Р. Бенедикса. Почетком 1863. била је кратко време члан Дилетантског друштва Уједињене омладине српске (у којој је била један од најборбенијих чланова) у Бгду; њен превод са немачког шаљиве игре Ђаволасти певач Друштво је извело 4. IX 1863. као свечану представу у част рођендана кнеза Михаила; убрзо се повукла са сцене и посветила се књижевном и педагошком раду. Била је изузетна жена наше романтичарске епохе – песник, публицист, полемичар. Објављивала је песме и приповетке у „Даници“, „Јавору“, „Младој Србадији“, „Застави“ и другде. У рукопису је оставила драму Деоба Јакшића. Д. није имала глумачког дара; театру се посветила као родољуб и борац за женска права, у жељи да помогне српско позориште као патриотску и васпитну институцију у времену када су глумице представљале ретку појаву на домаћој сцени.

УЛОГЕ: Роксанда Дукатићева (Доктор Зољић), Ковачица (Војнички бегунац), Удовица (Инкогнито), Чизмарка (Вампир и чизмар), Јелка Чизмићева (Сеоска лола).

ЛИТ: А-м, У среду, 15. августа: „Доктор Зољић“, шаљива игра у 5 радњи од Бенедикса, посрбио Јован Хаџић, Србски дневник, 18. VIII 1862; А-м, Србско народно позориште, Даница, 1862, бр. 23, с. 378-379; А-м, У среду, 15. августа: „Доктор Зољић“, шаљива игра у пет радњи од Бенедикса, посрбио Ј. Хаџић, Јавор, 1862, бр. 24, с. 192; А., Некролог, Млада Србадија, 1871, бр. 21, с. 320; А-м, Из позоришта, Садашњост, Кикинда 1884, бр. 44, с. 345-346; Ј. Chlapel-Ђорђевић, Омладинка Драга Дејановић, у: Студије и есеји о феминизму, Бгд 1935, с. 164-175; А-м, Глумци и глумице Српског народног позоришта у прошлости, Дан, 1940, бр. 268-269, с. 6; Б. Чиплић, „Сеоба Србаља“ у Народном позоришту (из биографије Ђуре Јакшића), Календар Матице српске, 1958, с. 11-14; С. Јанић, Српско позориште 1857-1868, Театрон, 1975, бр. 4,  с. 39-45.

С. Ј.

ДЕЈМЕК Казимјеж (Kazimierz Dejmek) – пољски глумац, редитељ и директор позоришта (Ковел, Пољска, 17. V 1924 – Варшава, 31. XII 2002). Дебитовао је новембра 1944, у Жешову, где је похађао Позоришни студио. Глумачки испит у Лођском студију (ZASP) положио је 1945. У сезони 1945/46. био је глумац у Позоришту у Јеленој Гори, а од 1946/47. до 1948/49. у Позоришту пољске армије у Лођу. У Лођској позоришној школи и у овом позоришту сусрео се са Леоном Шилером (Schiller, 1887-1954), једном од најкрупнијих уметничких личности пољског позоришта. Заједно са Ј. Вармињским (рођ. 1922) организатор је самообразовне позоришне групе која је радила углавном по „Систему“ Станиславског и из које је 1949. изникло, под колективним руководством, лођско Ново позориште (Teatr Nowy), чији је директор и уметнички руководилац постао јануара 1952. Као редитељ је дебитовао 1951. преводом, драматизацијом и режијом Макаренкове Педагошке поеме. Директор Новог позоришта у Лођу био је без прекида до 1962; затим је до 1968. директор и уметнички руководилац НП (Teatr Narodowy) у Варшави. После представе Задушнице А. Мицкјевича (фебруара 1968) његова делатност у Пољској је прекинута вануметничким разлозима – друштвеним немирима. Зато је од 1969. до 1973. режирао у иностранству: Осло, Диселдорф, Бгд, НСад (редован члан СНП био је у сезони 1971/72), Милано, Беч, Есен. Од сезоне 1973/74. је опет у Пољској – као редитељ варшавског Драмског позоришта (Teatr Dramatyczny). Почетком 1975. поново је преузео дирекцију Новог позоришта у Лођу (до 1979). Од почетка сезоне 1981/82. је директор и редитељ варшавског Пољског позоришта (Teatr Polski). Редитељску делатност отпочео је са врло јасним програмом у чијој је основи била аутентична вера у неопходност позоришта као ангажоване уметности у политичкој и друштвеној проблематици. Независно од разноврсне еволуције којој је био изложен, та вера га никада није напуштала. Као редитељ бирао је дела која за хероја имају човека увученог у спорове не само са сопственим „ја“ него исто тако и са друштвом, човека који жели да измени стварност и осетљивога на основне сукобе своје епохе, на које он као редитељ додаје и сопствена искуства. Поводом поставке Гомбровичеве Оперете, 1975, сам је изричито формулисао свој уметнички кредо: „Научио сам се да сваки реализовани комад интерпретирам, како је учио Л. Шилер, ’из аспекта његове садржине’. Једном речју, форма дате представе израста из садржине, за потребе садржине, ради изражавања садржине. Никад не доносим априорне закључке који се односе на форму представе“. Усклађујући не једном литерарни предложак за потребе представе, сам је адаптирао дела, често спајао у једну драматуршку целину много текстова и увек је те интервенције образлагао захтевом садржине и облика представе. Модерним сценским поступком оживљавао је текстове пољске средњовековне позоришне класике, почев од 1958. представом Јосифов живот Миколаја Реја. Неговање сопственог стила пољског позоришта био је један од основних задатака који је сам себи поставио преузимајући дирекцију НП у Варшави, најзначајнијег позоришног ансамбла у Пољској. Он је требало да споји циљеве институције који су имали историјско значење (народни репертоар, неговање језика) са амбицијама савремене школе историјског мишљења. Историја је била конфронтирана са данашњим временом како у делима пољске далеке класике тако и у драмама романтичара (Словацки, Мицкјевич). Необично осетљив на политичку резонанцу позоришта, конкретан и принципијелан у професионалном смислу, он је оличење стручности и стилске строгости; нерадо употребљава ефекте и има високо развијено осећање уметничке самоконтроле. Од глумаца такође захтева професионалност. Радо се везује за одређеног сценографа: у истакнутим представама НП у Варшави имао је видно учешће Анджеј Стопка (1904-1975), а у Лођу је сарађивао с познатим сликаром средње генерације Анджејем Мајевским (рођ. 1936). Сматра се учеником Леона Шилера у најбољем смислу те речи; својим сценским поставкама убрзо га је превазишао, али је зато, прошавши својеврсну школу Станиславског, развио самосвојне монументалне облике позоришне уметности високих захтева, окренуте публици, политички прогресивно усмерене, актуелне и савремене у идејном, садржинском и сценском виду. Међу његове значајније режије у Лођу спадају: Хладан туш Мајаковског (1954), Новембарска ноћ Виспјанског (1956), Тама покрива земљу Анджејевског (1957), Јосифов живот М. Реја (1958), а у Варшави: Историја о славном божјем ускрснућу (1962), Рејев Јосифов живот (1965), Кордијан Словацког (1965. и 1967), уз поменуте Мицкјевичеве Задушнице (1968). Запажене режије остварио је и на гостовањима у иностраним позориштима: Југословенско драмско позориште у Бгду (Ф. Рохас: Целестина, 1970), Burgtheater (1971), Piccolo teatro (1972), Есен (1977), Цирих (1977). Носилац је Државне награде Пољске (1951. и 1955), награде Министарства културе и уметности Пољске (1962), награде Удружења драмских уметника – SPATIF„Леон Шилер“ (први добитник ове награде – 1956). На Фестивалу „Позоришта нација“ у Паризу добио је 1964. награду француске позоришне критике. Уручена му је 1978. и награда СНП – Златна медаља „Јован Ђорђевић“. Везе са СНП потичу од 1958, од првог гостовања ансамбла Драме СНП у Пољској (Лођ, Варшава, Харков) и узвратног гостовања и турнеје по Југославији ансамбла НП из Лођа (НСад, Бгд, Скопље, од 20. IV до 4. V 1958) са четири представе: Јосифов живот, Хладан туш, Посета старе даме и Вашар песама. На његов позив маја 1959. Бојан Ступица је у Лођу поставио Господу Глембајеве М. Крлеже.

РЕЖИЈЕ: Јулије Цезар, Ревизор, Посета старе даме, Грађанин племић.

БИБЛ: Реализам и гротеска, Дневник, 17. X 1971; Молијеров „Грађанин племић“, Позориште, НСад 1973, бр. 2; Склоност, доживљај, игра, Позориште, 1975, бр. 1.

ЛИТ: Д. Чичовачки, Нови Театар многи називају Дејмеково позориште, НС, 1956, бр. 128; Е. Финци, Доследно стилизована представа, Политика, 28. I 1964; М. Кујунџић, Кућна естетика К. Дејмека, Сцена, 1966, бр. 3; С. Г., Оснивач „Позоришта побуне“, Политика, 14. X 1970; З. Пјетрушинска, Камен нека буде камен, Дневник, 22. IX 1971; С. Станић, Некакав туробан смех, Борба, 25. X 1971; С. Св. Милетић, Изражајна парабола, Политика, 8. XI 1972; М. Кујунџић, Симетрична икебана, Дневник, 12. X 1973; Д. Николић, Сусрет након двадесет година, Позориште, НСад 1978, бр. 1-2; К. Настуланка, О занатлијама и надахнутима, Позориште, НСад 1979, бр. 3, април, и бр. 1-2, септембар.

З. Т. Ј.

ДЕКУРСЕЛ Адријан (Adrien Decourcelle) – француски драмски писац (Париз, 28. X 1821 – Етрета, Доња Сена, 6. VIII 1892). Без већег дара, али врло предузимљив, сам и са сарадницима, успео је да напише знатан број ведрих комедија од којих су две у прошлости дуго забављале и наше гледаоце. То су комедије Тражи се васпитач (1853, са А. Жем-Сином) и Ручаћу с мајком (1855, са Л. Тибустом). Највећи успех постигла је његова Радница Џени (1850, са Ж. Барбијеом). Остала су му дела заборављена. Сналазио се у драматургији и сам јер је имао врло развијено осећање сцене и сценског простора, али се ипак подавао помодарству, тражећи сараднике око себе према указаним приликама. Мање је сам испомагао другима; више их је призивао на већ увелико припремљене послове. Због те замршене сарадње врло је тешко дати и приближну слику његовог драмског рада. Негде је он био можда само иницијатор и организатор, а сарадници су писали, док је у другом случају могло изгледати обрнуто. Издвајамо ипак његове позоришне комаде: Радница Џени, Један господин који уходи жене (1850, као сарадник Т. Баријера), Креолка Сара (1851, са А. Жем-Сином), Краљ моде (1851, са Т. Баријером), Освета (1852, са Баријером), Тражи се васпитач, Годарова кћи (1855, сарадник му је био А. Буржоа), Ручаћу с мајком, Радост дома (1955, са: А. Буржоа), Изнуђене љубави (1856). И његов син Пјер такође се бавио књижевношћу. СНП је извело два његова позоришна комада: Тражи се васпитач и Марсел (са Ж. Сандоом).

Ж. П.

ДЕЛА ВАЛЕ Ћезаре (Cesare Della Valle) – вентињански војвода, италијански драмски писац и либретист (Напуљ, 9. II 1777 – Напуљ, 26. II 1860). Бавио се филозофијом и економијом; био је члан Академије наука. Већ у зрелим г. почео је да пише сентименталне драме и трагедије – највећи успех постигла је Медеја (1814). За Росинија је написао либрето Мухамед II (1920). Написао је и неколико комедија, с којима је имао мање успеха. Његову једночину комедију Опклада СНП је извело 1862.

В. В.