ДЕЖМАН-ИВАНОВ Миливој

ДЕЖМАН-ИВАНОВ Миливој – лијечник, књижевник и публицист (Загреб, 30. VIII 1873 – Загреб, 26. VI 1940). Син је лијечника, књижевника и политичара Ивана Дежмана и кумче и штићеник Ј. Ј.  Штросмајера. Након матуре, положене 1890. на Гимназији у Згбу, студирао је медицину у Грацу, Бечу и Прагу, гдје је промовиран 1896. Секундарни лијечник у Болници милосрдне браће у Згбу постаје 1897. Један је од првих хрватских лијечника који се специјализирао за плућне болести и дјеловао у подручју социјалног осигурања (Окружна благајна за осигурање радника) од 1901. до 1918. Његовим залагањем основано је 1909. на Брестовцу (Загребачка гора) прво љечилиште за туберкулозу плућа, којем је био управитељ. Од младих дана бавио се књижевношћу као писац казалишних критика, новела, цртица, драма и полемика, већином под псеудонимом Иванов. На размеђу стољећа, у полемичкој дискусији између старих и младих књижевника, између конзервативаца и модерниста, Д-И. стаје одлучно на страну младих, те постаје један од идеолога и теоретичара „Хрватске модерне“, залажући се за слободу књижевног стварања. У том је духу уређивао модернистичке часописе „Младост“ (1898), „Хрватски салон“ (1898/99) и „Живот“ (1900/01); 1903. преузима заједно са Ш. Кс. Ђалским уређивање.часописа „Виенац“. Његова проза остаје у границама просјечности, а једнако и његова сценска дјела. У ХНК су изведене његове драме Свршетак (1897), Кнегиња Јелена (1901) и драматизација Шеноиног хисторијског романа Златарево злато (1901), која се приказивала деценијима у Згбу и на многим другим позорницама; у Н-Оп је изведена 1931. Поред књижевне активности, заузимао је значајно мјесто и у публицистици. Од 1906. до смрти био је главни уредник дневника „Обзор“, у којем је објавио стотине чланака, напосе политичких уводника, одржавајући дух Штросмајерових идеја. Од 1926. до краја живота био је директор „Типографијине“ штампе, која је издавала неколико дневника и тједника. Неколико мјесеци 1929. био је повјереник за социјалну скрб Покрајинске владе у Хрватској; тада се одрекао љечничке праксе и посветио се искључиво публицистици. Исте г. био је краће вријеме члан  Државног саветодавног већа, а 1934. један од потписника политичког акта „Загребачки меморандум“.

БИБЛ: Расуло, драма, Виенац, Згб, 1896, бр. 3-10; Вир, драма, Живот, Згб, 1901, св. III; Кнегиња Јелена, драма, Нада, Сарајево, 190л, бр. 11-15; Против струје, цртице, Згб 1903; Јужнославенско питање, Згб 1918; Јужна Србија и Македонија, Згб 1926.

ЛИТ: М. Нехајев, Златарево злато, Нада, Сарајево, 1901, бр. 23; (М. Савић), М. Дежман-Иванов: Против струје, ЛМС, 1904, књ. 225, св. 3; А. Г. М(атош), Златарево злато, Хрватска слобода, Згб, 1911, бр. 209; Д. Домјанић, Др. Миливој Дежман, Љетопис ЈАЗУ, 1928, св. 41; Спектатор, Др. Миливој Дежман, Правда, Бгд, 1934, бр. 10520; А-м, Др. Миливој  Дежман, Загребачка смотра, 1934, бр. 6; А-м, Др. Миливој Дежман, Дело, Бгд, 1940, бр. 37; А-м, Др. Миливој Дежман, Нова Ријеч, Згб, 1940, бр. 185; А-м, Др. Миливој Дежман, Самоуправа, Бгд, 1940, бр. 1115; А-м, Др. Миливој Дежман, Обзор, Згб, 1940, бр. 144, 145, 147; М. Ћ(урчин), „Посљедњи обзораш“, Нова Европа, Згб, 1940, бр. 8; (Ј. Хорват), Др. Миливој Дежман, хрватски књижевник, новинар и политичар, Јутарњи лист, Згб, 1940, бр. 10207; А. Барац, Хрватска књижевна критика, Згб 1938, с. 182-191; З. Вукелић, Први књижевни покушаји дра Миливоја Дежмана, Јутарњи лист, Згб, 1941, бр. 10242; М. Марјановић, Хрватска модерна I и II, Згб 1951; И. Хергешић, Хрватска модерна у књизи „Панорама хрватске књижевности XX стољећа“, Згб 1965, с. 48-64; Ј. Хорват, Миливој Дежман, у књизи: Хрватски паноптикум, Згб 1965, с. 111-167; М. Шицел, Преглед новије хрватске књижевности, Згб 1971, с. 121-123, 125, 130.

С. Б.