ДЕВЕРЖЕ (Desvergers) – француски драмски писац (ни најбољи француски приручници не дају места и датуме његовог рођења и смрти; највероватније рођен 1810. а умро 1867). Право му је име Арман Шапо (Armand Chapeau). Између 1824. и 1847. написао је, скоро увек у сарадњи, велик број комедија и водвиља: Казанова у тврђави Сент-Андре (Casanova au fort Saint-André), Педесет година (La Cinquantaine), Апотекарова породица или Мали стидљивко (La Famille de l’apothicaire ou la Petite prude), Господин Ломбар или Пријатно путовање (Monsieur Lombard ou le Voyage d’agrément) и други. Сарадници су му били Араго, Виктор, де Вилнев, Дивер, Варен, Адолф, Скриб, Анисе-Буржоа, Едмон, Дервил, Анри, Делетр, Рошфор, Либиз, Дипор, Лорансен, Пол де Кок, Албит, Дига, Бурдон… У СНП је 1872. изведен водвиљ у два дела Јелва, руска сиротица (Yelva, ou l’Orpheline russe, 1828), који је написао у сарадњи са Скрибом и де Вилневом.

ЛИТ: М., „Јелва“, Позориште, НСад 1873, бр. 6, с. 23.

С. А. Ј.

ДЕВИЛНЕВ Теодор – в. ВИЛНЕВ Теодор-Фердинан Валу де

ДЕВИЋ Ђуро (Јурај) – глумац, певач, шаптач (Сплит, 24. XI 1869 – Загреб, 11. IV 1930). Завршио је гимназију у Сплиту, а теологију у Задру напустио после три г.; радио је као службеник општине у Сплиту. Члан путујуће дружине Миливоја Барбарића постао је 1891; загребачком ансамблу прикључио се 1893. и исте г. наступио први пут у Згбу у Лаубеовој драми Гроф Есекс. Одглумио је многе веће и мање улоге. Пуних двадесет г. проводи као савестан шаптач Опере и Оперете. Превео је већи број музичких дела са италијанског и немачког језика. Издао је књигу народних шала. Организовао је тзв. „казалишни динар“ за помоћ члановима позоришне технике. Као позоришни пензионер обављао је дужност уметничког директора фабрике грамофонских плоча и први омогућио њихово снимање код нас. Превео је либрето (Ф. Дермана и Л. Јакобсона) за Штраусову оперету Чар валцера, која је у СНП први пут приказана 1909.

В. Кч.

ДЕВОЈАЧКА КЛЕТВА – слика из народног живота у 4 чина с певањем и играњем. Написао: Љубомир Петровић Љубинко. Музика: Даворин Јенко. Прво извођење 30. V 1887. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 8. X 1899. у Осијеку. – Рд. Д. Спасић; А. Лукић (Стеван Мргодић), Д. Спасић (Јово), М. Николић (Ђорђе), Д. Спасићка (Ружа), К. Васиљевић (Марко), А. Стојановић (Стеван Ђаковић, Вилип), Ј. Душановић (Милун), М. Марковићка (Анђелија), П. Добриновић (Гвозден), А. Ботић (Спасоје), Ј. Тодосић (Тривун), С. Стефановић (Тиосав, Један дечак), М. Тодосићка (Ранђија), Љ. Душановићка (Мара), Д. Симићева (Јагода), Л. Вујичићева (Јованка), Ђ. Бакаловић (Ћира), Д. Николићка (Сељанка), М. Стефановић (Каплар). – Изведено 3 пута.

Обновљено као премијера у СНП 13. II 1900. у НСаду. – Рд. М. Хаџи-Динић; П. Крстоношић (Стеван Мргодић), Д. Спасић (Јово), А. Стојановић (Ђорђе), Д. Спасићка (Ружа), К. Васиљевић (Марко), Ђ. Маџарић (Стеван Ђаковић), Ј. Душановић (Милун), М. Марковићка (Анђелија), П. Добриновић (Гвозден), А. Ботић (Спасоје), Ј. Тодосић (Тривун), С. Стефановић (Тиосав), С. Манојловић (Филип), М. Тодосићка (Ранђија), Љ. Душановићка (Мара), М. Радошевићева (Јагода), Л. Вујичићева (Јованка), Ђ. Бакаловић (Ћира), М. Николантић (Један дечак), Д. Николићка (Сељанка), В. Хорват (Каплар). – Изведено 8 пута.

Обновљено као премијера у СНП 4. VIII 1902. у Турском Бечеју. – Рд. Д. Спасић; А. Лукић (Стеван Мргодић), В. Виловац (Јово), М. Николић (Ђорђе), Д. Спасићка (Ружа), К. Васиљевић (Марко), М. Брановачки (Стеван Ђаковић), А. Стојановић (Милун), М. Марковићка (Анђелија), П. Добриновић (Гвозден), А. Ботић (Спасоје), Е. Слука (Тривун), С. Стефановић (Тиосав), С. Шикопарија (Вилип), М. Тодосићка (Ранђија), З. Добриновићка (Мара), М. Радошевићева (Јагода), Л. Вујичићева (Јованка), Ђ. Бакаловић (Ћира), xxx (Сељак), Д. Николићка (Сељанка), xxx (Каплар). – Изведено 1 пут.

Прво извођење у НП у НСаду 6. VI 1924. – Рд. Б. Цветковић, дир. Х. Маржинец; Д. Милутиновић, к. г. (Стеван Мргодић), В. Ивановић (Јово), М. Хаџи-Динић (Ђорђе Перић), М. Филиповићка (Ружа), Стеван Јовановић (Марко Добрић), В. Виловац (Стеван Ђаковић), Б. Цветковић (Милан), К. Цветковићка (Анђелија), Ј. Стојчевић (Гвозден Грбић), Д. Величковић (Спасоје), М. Васић (Тривун), С. Савић (Вилип, Кувар), Ђ. Бакаловић (Ђура), С. Стојчевићка (Ранђија), В. Јовановићка (Мара), Р. Кранчевићка (Јагода), З. Душановићка (Јованка), Љ. Јовановићева (Сељанка), М. Пашко (Четовођа), М. Живановић (Каплар), мали Филиповић (Дечко), Д. Сотировић (Рањеник), Љ. Стојчевић (Сељак), Ј. Силајџић (Циганин). – Изведено 2 пута.

Прво извођење у ДНП 16. VI 1942. у Панчеву. – Рд. М. Стојановић, к. г., сц. М. Шербан, дир. В. Путник; Љ. Иличић (Степан Мргодић), Г. Николић (Јово), Н. Митић (Ђорђе Перић), М. Миљковићка (Ружа), В. Милин (Марко Добрић), М. Јаснић (Стеван Ђаковић), М. Јелић (Милун), К. Игњатовићка (Анђелија), М. Мирковић (Гвозден Грбић), Р. Шобота (Спасоје), Р. Гојкић (Тиосав), В. Милојевић (Тривун), М. Милићевић (Вилип), А. Мајценовићка (Ранђија), И. Душановићка (Мара), В. Јелићка (Јагода, Жена), З. Деспотовићка (Јованка), С. Савић (Ћира), Б. Душановићева (Дечак), Т. Тасић (Четовођа, Рањеник), М. Николић (Каплар), Б. Марковић (Кувар). – Изведено 10 пута.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште..., Сриемске новине, Вуковар 23. IX 1899; K., Teater, Slavonische Presse, Осијек 12. X 1899; А-м, У недељу, 13. фебруара гледасмо: „Девојачку клетву“, Застава, 15. II 1900; (Ј.) Г(рчић), Девојачка клетва, Позориште, НСад 1900, бр. 30, с. 119; А-м, Српска народна позоришна дружина, Невен, Суботица 1901, бр. 7, с. 102.

В. В.

ДЕВОЈАЧКИ ЗАВЕТ (Śluby panieńskie) – шаљива игра у 5 чинова. Написао: Александар Фредро. Превео: Јосип Еуген Томић. Прво извођење у Лавову, 15. II 1833, у нашој земљи 17. XI 1872. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 2. IV 1877. у НСаду. – Ј. Поповићева (Дубровска), М. Рајковићка, к. г. (Анђелија), Ј. Сајевићка, Л. Хаџићева (Клара), С. Рајковић, к. г. (Радостин), А. Сајевић, Д. Ружић (Густав), С. Бошковић (Албин), Н. Рашић (Иван). – Изведено 2 пута.

Обновљено као премијера у СНП 27. II 1879. у НСаду. Подела узета са плаката представе одржане 29. IV 1880. у Великом Бечкереку. – Ј. Поповићева (Дубровска), М. Рајковићка (Анђелија), Л. Хаџићева (Клара), С. Рајковић (Радостин), Т. Јовановић, к. г. (Густав), М. Гавриловић (Албин), Ђ. Банковић (Иван). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), „Девојачки завет“, Позориште, НСад 1877, бр. 6, с. 22-23; цртеж теразија (М. Јовановић-Батут), „Девојачки завет“, Застава, 24. IV 1877; W. Kot, Dramat polski na scenach chorwackich i serbskich do roku 1914, Kraków 1962, с. 74-77.

В. Кт

ДЕВОЈКА БЕЗ МИРАЗА (Бесприданница) – драма у 4 чина. Написао: Александар Николајевич Островски. Прво извођење 10. X 1878. у Малом театру у Москви, у нашој земљи 13. II 1940. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 17. IV 1948. у НСаду. Превео: Кирил Тарановски. – Рд. Ј. Ракитин, сц. М. Шербан, к. С. Шербан, хор увежбао В. Тополковић; Х. Хајдушковић (Огудалова), М. Коџић, Љ. Секулић (Лариса), Љ. Иличић (Кнуров), Ј. Виловац, О. Новаковић (Вожеватов), Стојан Јовановић (Паратов), С. Симић (Карандишев), С. Перић-Нешић (Потаповна), Б. Татић (Робинзон), В. Милин (Гаврило), С. Молеров (Иван ), Ј. Силајџић (Илија), М. Топаловић (Лакеј), В. Томић (Циганка), Д. Балтић (Циганин). – Изведено 14 пута, глед. 5803.

БИБЛ: Островски, Девојка без мираза, драма у четири чина. Превео Кирил Тарановски, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 134.

ЛИТ: В. Поповић, Нова премијера у Војвођанском народном позоришту, ВС, 1948, бр. 12, с. 10; А-м, А. Н. Островски: „Девојка без мираза“, ВС, 1948, бр. 13, с. 35; А-м, Позоришна недеља у част годишњице рођења А. Н. Островског, СВ, 20. IV 1948; А-м, „Девојка без мираза“ у извођењу Војођанског народног позоришта, СВ, 4. VII 1948.

Ј. М.

ДЕВРИЈЕН Ото (Otto Devrient) – немачки глумац, позоришни радник и писац (Берлин, 3. X 1838 – Шћећин, Пољска, 23. VI 1894). Потиче из познате породице глумаца и позоришних радника. Отац Едуард је био оперски певач, глумац и редитељ у Берлину, а као редитељ у Дрездену наследио је познатог немачког писца Лудвига Тика (Tieck, 1773-1853); поред осталог, написао је Историју немачке глуме (Geschichte der deutschenSchauspie1kunst, у 5 свезака, 1848-1874). Његов син Ханс (1868-1927) био је професор у Вајмару и написао је више радова из историје немачког позоришта, а издавао је Архив за историју позоришта (Archiv für Theatergeschichte, 1904-1905). На сцену је ступио као осамнаестогодишњак; од 1869. је редитељ Дворског позоришта у Карлсруеу, од 1873. редитељ Дворског позоришта у Вајмару, од 1884. директор Дворског позоришта у Олденбургу и најзад директор Краљевског позоришта у Берлину. Последњих г. живота повукао се из јавности. За рад у области позоришта Универзитет у Јени му је доделио почасни докторат. Поред издавања Ифландових и Шредерових писама упућених глумцу Вердију (Werdy), написао је за немачку сцену свечану историјску слику Лутер (Luther, 1883) и комад Густав Адолф (1891), поставио на сцену Гетеовог Фауста као мистерију, у два дела (два дана), и написао више студија из историје позоришта. Он је понемчио драму Хенри Хамелин француског писца Емила Сувестра (Émile Souvestre, 1806-1854), која је у СНП 1869. изведена под називом Фабричар, у преводу Јована Стефановића Виловског.

С. К. К.

ДЕДА НА ПРОДАЈУ (Der verkaufte Grossvater) – сељачка  гротеска у 3 чина. Написао: Антон Хамик. Прво извођење у Грацу, 1942, у нашој земљи 22. III 1942. у ХНК Згб.

Прво извођење у ДНП 14. VI 1944. у Панчеву. Превео и посрбио: Јован Гец. – Рд. Ј. Кулунџић, к. г., сц. В. Ребезов; М. Мирковић (Деда), М. Јелић (Панта), Д. Стојовић (Ђока), П. Милосављевић (Сима), Н. Нешовић (Јулка), А. Милосављевић (Ева), Р. Шобота (Мата), М. Симић (Перса). – Изведено 10 пута.

А. В.

ДЕДИЈЕР Јевто – преводилац (Чепелица, Херцеговина, 15. VIII 1880 – Сарајево, 24. XII 1918). По свршеној гимназији у Мостару студирао ја географске науке на Великој школи у Бгду и на Универзитету у Бечу, где је и положио докторат 1907. До анексије Босне и Херцеговине 1908. службовао је у Земаљском музеју у Сарајеву, па је потом прешао у Србију и неко време био професор Богословије у Бгду. На Универзитету у Бгду изабран је 1910. за доцента. У сарадњи са Јованом Цвијићем предавао је физичку географију, општу антропогеографију, географски преглед насеља српских земаља и картографију. Главне области његовог научног рада биле су физичка географија и антропогеографија. Објавио је, поред посебних дела (Херцеговина и Херцеговци, НСад 1912; Стара Србија, Бгд 1912; Нова Србија, Бгд 1913; Далмација, Ниш 1915; (Traces glaciaires en Albanie et en Nouvelle Serbiе, Paris), велик број чланака и расправа у листовима и часописима који су излазили у Бгду, Дубровнику, Сарајеву, НСаду, Цетињу, Згбу, Скопљу, Њујорку, Крагујевцу, Женеви, Паризу. За време Првог светског рата био је на војној дужности и објавио низ књижевно писаних дописа са ратишта. После повлачења са српском војском из Србије 1915, боравио је у Француској и Швајцарској и радио на националним пословима. Одржао је и већи број предавања о поробљеној Србији. По ослобођењу 1918. пошао је у домовину. На путу се разболео од шпанског грипа и умро у Сарајеву, где је и сахрањен. На сцени НП у НСаду изведена је 1924. драматизација романа Злочин и казна Ф. М. Достојевског у његовом преводу са руског језика.

ЛИТ: А-м, Јевто Дедијер, Књижевни југ, Згб 1919, бр. 2-3, c. 137; A. L., Jevto Dedijer, Revue yougoslave, Paris, 1919, бр. 1-2, c. 93-94; Б. Ж. Милојевић, Др Јевто Дедијер, доцент географије на Универзитету у Београду, Гласник Географског друштва, 1920, бр. 5, с. 309-310; А-м, Помен Јефти Дедијеру, на 10-годишњицу смрти великог учењака, Вечерња пошта, Сарајево 1928, бр. 2250, с. 5; Б. Ж. Милојевић, Др Јевто Дедијер, Политика, 1928, бр. 7419, с. 8; М. Карановић, Три Цвијићева сарадника на сарајевском гробљу, Југословенски лист, Сарајево 1935, бр. 80, с. 5.

М. Н.

ДЕДИЋ Мирослав-Миња – редитељ и драматизатор (Горњи Милановац, 14. XI 1921 – Београд, 1- III 1915). Гимназију је учио на Цетињу; режију је студирао на Државном институту за позоришну уметност (ГИТИС) у Москви 1946/47, а наставио и дипломирао на Академији за позоришну уметност у Бгду 1954. Извесно време провео је на специјализацији у Паризу и Прагу. У току рата се као борац бавио глумом. Глумац НП на Цетињу био је 1945/46, помоћни редитељ НП у Бгду од 1948. до 1950; управник и редитељ Београдског драмског позоришта од 1950. до 1962; затим је био редитељ РТВ Бгд и директор Драме НП у Бгду од 1963. до 1964. Наставник позоришне режије на Академији за позоришну уметност у Бгду био је од 1949. до 1960. и наставник глуме од 1964. Од 1975. је предавао глуму и на Академији уметности у НСаду. Као стални редитељ и к. г. поставио је у београдским и југословенским позориштима већи број претежно модерних драма; режирао је многе представе приликом пригодних манифестација. Драматизовао је неколико текстова (Злочин и казна, Поп Ћира и поп Спира, Доживљаји Николетине Бурсаћа). На сцени СНП изведени су Доживљаји Николетине Бурсаћа у његовој обради 1959, а 1976. режирао је к. г. Медаљу Вељка Радовића.

С. Ј.