ДВАНАЕСТ ГНЕВНИХ ЉУДИ (Twelve Angry Men) – заседање једне пороте у 3 чина. Написао: Реџиналд Роуз. Адаптација: Хорст Беџон. Прво извођење у Њујорку, 1954, у нашој земљи 23. V 1959. у НП Сарајево.

Прво извођење у СНП 10. X 1959. у НСаду. Превео: Драгослав Андрић. – Рд. Л. Дотлић, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић, пом. рд. В. Матић; Л. Богдановић, С. Шалајић, П. Вртипрашки, Б. Микоњић, Р. Којадиновић, И. Хајтл, Т. Плескоњић, Љ. Ковачевић, Д. Милосављевић, Д. Колесар, Ф. Живни, В. Матић (Поротници), Драгиша Шокица (Судски послужитељ), Ђ. Јелисић (Глас председника суда), Б. Бошковић (Глас судског записничара). – Изведено 16 пута, глед. 4151.

ЛИТ: Љ. В., Оптимистичка „грозница“, Дневник, 10. X 1959; М. Кујунџић, Порота на испиту савести, Дневник, 13. X 1959; А-м, „Дванаест гневних људи“, НС, 1959, бр. 146, с. 4.

В. В.

ДВЕ ВАРАЛИЦЕ – весела игра у две радње. Написао: Јован Ристић Бечкеречанин.

Прво извођење у СНП 6. VIII 1861. у НСаду (заједно са: Мушки метод и женска мајсторија). Архива СНП не располаже плакатом. Подела реконструисана из дела у ркп. (Позоришни одсек Војвођанског музеја, инв. бр. 33). Рд. Ј. Ђорђевић; Н. Недељковић (Аркадије Алваџић), Д. Поповићева (Савка), Д. Ружић (Пера), Д. Марковић Бечкеречанин (Ђока), С. Чекић (Један грађанин). – Изведено 1 пут.

БИБЛ: Две варалице, весела игра у две радње, Даница, 1868, с. 562, 591, 605, 630; Дела Јована Ристића (Бечкеречанина) (1835-1910), Сремски Карловци 1911.

ЛИТ: А-м, У недељу, 6. августа: Две варалице, весела игра у две радње од Ј. Р., Србски дневник, 9. VIII 1861; А-м, Народно позориште – белешка о представи „Двеју варалица“, Даница, 1861, бр. 22, с. 351; Л. Дотлић, Неколико нових података о Николи Ђурковићу и његовом драмском раду, Зборник МС за друштвене науке, св. 11/1955 (сепарат), НСад 1955, с. 1-11.

Л. Д.

ДВЕ КЋЕРИ НА УДАЈУ – шаљива игра у 1 чину. По италијанском написао: Никола С. Ђурковић.

Прво извођење у СНП 8. I 1871. у Панчеву. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

ДВЕ ЉУБАВИ (Két szerelem) – жалосна игра у 3 чина. Написао: Гергељ Чики. Прво извођење у Будимпешти, 1882.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 5. II 1900. у НСаду. Превео: Јован Грчић. – Рд. Д. Спасић; М. Динић (Стеван), М. Тодосићка (Агнеза), Д. Спасић (Никола), М. Марковићка (Јудита), А. Лукић (Михаило), С. Вујићка (Ана), С.  Бакаловићка (Тереза), К. Васиљевић (Шандор), Ј. Тодосић (Бернат), М. Марковић (Ваш), Лука Поповић (Хот), П. Крстоношић (Детре), С. Стефановић (Ламија), А. Ботић (Ендрес), В. Хорват (Колар), Ђ. Бакаловић (Мате), А. Стојановић (Боја), Д. Туцаковићева (Пирошка), Ј. Душановић (Тамничар). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: А-м, У суботу, 5. фебруара, представљало се први пут: „Две љубави“, Застава, 8. II 1900; А-м, Две љубави, Позориште, НСад 1900, бр. 29, с. 114-115.

М. М.

ДВЕ СИРОТИЦЕ (Deux orphelines) – драма у 8 слика а 6 чинова. Оригинал на француском написали: Адолф Денери и Ежен Кормон. Прерадио у енглеску верзију Џон Оксендорф. Прво извођење француског оригинала 29. I 1874. у Паризу, први пут у нашој земљи 3. IV 1876. у ХНК Згб под насловом Двије сироте.

Прво извођење у СНП 3. III 1879. у НСаду. Прераду Џ. Оксендорфа са немачког превода под насловом Die beiden Waisen превео Сава Петровић. – Рд. А. Хаџић; Н. Зорић (Гроф Линијер), А. Лукић (Маркиз де Прел), В. Марковић (Арман), С. Рајковић (Жак), Д. Ружић (Пјер), М. Рајчевић (Доктор), П. Добриновић (Пикар), П. Ћирић (Лафлер), Р. Поповић (Маре), Ђ. Јовановић (Гроф Маљи), А. Десимировић (Маркиз д’Естре), Д. Ружићка (Грофица Линијер), М. Рајковићка (Лујза), С. Максимовићка (Ханријета), Ј. Поповићева (Фрошарова), Л. Хаџићева (Маријана), Б. Хаџићева (Женевјева).

Премијера у СНП 7. II 1884. у НСаду. – Рд. Д. Ружић; А. Лукић (Гроф Линијер), М. Димитријевић (Маркиз де Прел), Љ. Станојевић (Арман), И. Станојевић (Жак), Д. Ружић (Пјер), А. Милосављевић (Доктор), М. Хаџи-Динић (Пикар), М. Суботић (Лафлер), М. Марковић Мика (Маре), М. Барбарић (Гроф Маљи), Б. Рашић (Маркиз д’Естре), Д. Ружићка (Грофица Линијер), М. Рајковићка (Лујза), Л. Хаџићева (Ханријета), Ј. Добриновићка (Фрошарова), Љ. Хаџи-Динићка (Маријана), С. Димитријевићка (Женевјева).

Премијера у СНП 12/25. XII 1905. у Осијеку. – Рд. А. Лукић; М. Марковић Мика (Маркиз де Прел), С. Стефановић (Гроф Мали), Р. Спиридоновић (Маркиз д’Естре), М. Тодосићка (Фрошарова), Д. Спасић (Жак), П. Добриновић (Пјер), Д. Спасићка (Лујза), С. Бакаловићка (Ханријета), Т. Лукићка (Маријана), Ј. Душановић (Ла Флер), С. Лијанка (Маре), М. Матејић (Арман), Ђ. Бакаловић (Пикар), С. Вујићка (Дијана), А. Лукић (Гроф Линијер), М. Николић (Доктор), Д. Васиљевићка (Женевјева).

Премијера у СНП 10/23. I 1910. у НСаду. – Рд. А. Лукић; А. Лукић (Гроф Линијер), Т. Лукићка (Дијана), М. Марковић Мика (Маркиз де Прел), М. Матејић (Арман), М. Тодосићка (Фрошарова), Д. Спасић (Жак), К. Делини, к. г. (Пјер), О. Освалдова (Лујза), С. Бакаловићка (Анријета), Д. Васиљевићка (Маријана), М. Филиповићка (Женевјева), С. Стефановић (Гроф Маљи), В. Виловац (Маркиз д’Естре), Р. Спиридоновић (Доктор), Б. Савић (Лафлер), Ј. Антонијевић (Маре), Д. Кранчевић (Пикар).

Премијера у СНП 5/18. VIII 1912. у Меленцима. – Рд. М. Хаџи-Динић; И. Динуловић (Маркиз де Прел), С. Стефановић (Гроф Мали), В. Виловац (Маркиз д’Естре), М. Тодосићка (Фрошарова), Д. Спасић (Жак), П. Добриновић (Пјер), М. Ђорђевићева (Лујза), М. Јосићева (Хенријета), Д. Васиљевићка (Маријана), Ј. Цвијановић (Ла Флер), С. Ђуркић (Маре), М. Матејић (Арман), М. Хаџи-Динић (Пикар), К. Васиљевић (Гроф Линијер), Љ. Динићка (Дијана), Н. Гошић (Доктор). – Од 1879. до 1912. најмање 26 представа.

Прво извођење у НП у НСаду 11. III 1920. Плакат није пронађен. Из новинских вести, сем датума извођења, није могла бити утврђена глумачка подела која је у представи наступала.

Премијера у СНП 30. X 1922. у Старом  Бечеју. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у неозначеним улогама наступили: М. Аћимовић, А. Аћимовићка, Торђанска, И. Торђански, Б. Ђорђевић, Живановић, Р. Павићевић, Д. Павићевићка.

Премијера у НП у НСаду 1. X 1926. – Рд. Ј. Гец; Ј. Гец (Гроф Линијер), Т. Хаџић (Маркиз де Прел), Стојан Јовановић (Арман, Гроф Мали), М. Живановић (Жак), Љ. Стојчевић (Пјер), М. Вебле (Доктор), Јаковљевић (Мартен), Л. Лазаревић (Ла Флер), М. Васић (Пикар), М. Душановић (Маре), Ђ. Врачаревић (Маркиз д’Естре), Љ. Јовановићева (Дијана), М. Грујићка (Фрошарова), Д. Берн (Маријана), Б. Катић (Флорета), В. Ђорђевић (Слуга). – Од 1920. до 1927. најмање 12 представа.

Премијера у СНП 28. X 1934. у НСаду. Са француског оригинала Денерија и Кормона превео: Слободан А. Јовановић. – Рд. М. Рајчевић, сц. А. Кумрић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: Р. Петровићка (Лујза), Г. Николић (Пјер), Д. Павићевићка (Фрошарка), М. Рајчевић (Жак), К. Рајчевићка (Грофица Дијана), Ђ. Козомара (Витез де Водре), Д. Сотировић (Де Прел), К. Ђорђевићка (Маријана), П. Милосављевић (Пикар), Р. Павићевић (Грађанин, Доктор), Б. Казазовићка (Ивон), Б. Костић (Флорета), С. Савић (Ла Флер), А. Маслов (Полицајац). – Од 1922. до 1937. најмање 10 представа.

Прво извођење у ДНП 3. III 1943. у Панчеву. Музика: Велимир Путник. – Рд. А. Верешчагин, дир. В. Путник, сц. В. Ребезов; Љ. Иличић (Гроф де Линијер), М. Симић (Маркиз де Прел), М. Јаснић (Арман), Ж. Котрошан (Гроф де Мари), В. Милојевић (Маркиз Дестре), М. Јелић (Доктор), Р. Кранчевићка (Дијана), К. Игњатовићка (Анријета), М. Петровићева (Лујза), А. Мајценовићка (Фрошарова), В. Милин (Жак), Р. Гојкић (Пјер), М. Николић (Лафлер), Ђ. Драгић (Мартен), Т. Јеремићка (Маријана), М. Миљковићева (Флорета), И. Душановићка (Јулија). – Изведено 15 пута.

БИБЛ: А. Денери и Е. Кормон, Две сиротице, драма у 6 чинова (8 слика). С француског превео Слободан А. Јовановић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 645.

ЛИТ: С. М., „Две сиротице“, Позориште, НСад 1879, бр. 37, с. 147, бр. 38, с. 150-151, бр. 39, с. 154-155; -СТ-, „Две сиротице“, драма у 8 слика а 6 чинова, од Џона Оксендорфа, превео Сава Петровић, Јавор, 1879, бр. 13, с. 413-414; Кеста, Српско народно позориште у Вршцу, Застава, 1880, бр. 11, с. 2;  Д. М. Б., Сента, 30. 5. „Две сиротице“, драма у 3 чина од Џона Оксендорфа, Застава, 1881, бр. 91, с. 2; -р-, Две сиротице, Позориште, НСад 1884, бр. 16, с. 63; С-, „Две сиротице“ – драма од Оксендорфа, превео С. Петровић, Јавор, 1884, бр. 10, с. 315-318; (цртеж теразија), Српско народно позориште у Земуну, Ново време, Земун 1892, бр. 98, с. 5; А-м, Српско народно позориште у Вуковару, Застава, 1893, бр. 156, с. 3; А-м, У недељу 22. фебр. давана је драма „Две  сиротице“, Слога, Сомбор 1906, бр. 10, с. 5; А-м, Две сиротице, Ново позориште, НСад 1910, бр. 8, с. 185-186; (Ј.) Г(рчић), „Две сиротице“, Ново позориште, НСад 1910, бр. 10, с. 194-195; А-м, Српско народно позориште, Ново време, Стари Бечеј 1922, бр. 46, с. 3; А-м, „Две сиротице“ од Оксендорфа, Застава, 1. X 1926; О. С(уботи)ћ, „Две сиротице“ – драма од Џ. Оксендорфа (Реприза 1. X), Застава, 3. X 1926; Сведин (С. Динчић), „Две сиротице“ од А. Д’Енериа и Е. Кормона, Југословенски дневник, 1934,  бр. 226, с. 4; А-м, „Две сиротице“ од Денерија, Дан, 1935, бр. 124, с. 11; Ј. С. Т., Д’Енери и Кормон: „Две сиротице“, Дан, 1935, бр. 125, с. 4.

Л. Д.

ДВЕ ЦЕДУЉЕ (Die beiden Billets) – шаљива игра у 1 чину. Написао: Антон Вал. Прво извођење у Немачкој, вероватно 1802.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 19. III 1884. у НСаду. Посрбио: Јован Грчић. – М. Барбарић (Ранко), Л. Петровићева (Цвета), М. Хаџи-Динић (Шаранац). – Изведено 1 пут.

БИБЛ: Вала, Две цедуље, с немачког, НСад 1880.

В. В.

ДВЕСТА ХИЉАДА (Двести тысяч) – комедија у 3 чина. Написао: Иван Иљич Мјасницки.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 11. VI 1898. у НСаду. Превела: Зорка Ђуришићева. – Рд. П. Добриновић; Љ. Динићка (Метелкина), П. Добриновић (Метелкин), З. Ђуришићева (Катарина Ивановна), М. Николић (Мавзолејев), Д. Симићева (Варвара Степанова), Л. Вујичићева (Мања), К. Васиљевић (Горкин), М. Х.-Динић (Козирев), Ј. Душановић (Теодоров), Д. Васиљевићка (Морковкина), Љ. Душановићка (Лиза), Д. Николићка (Игрунина), Д. Туцаковићева (Саша), Д. Спасић (Кудрјашкин), xxx (Метелников), Л. Поповић (Михаљски), Ђ. Бакаловић (Јегоров), М. Радошевићева (Госпођа), Т. Лукићка (Арина), Р. Павићевић (Први послужитељ), Љ. Мицић (Други послужитељ). – Изведено 1 пут.

ЛИТ: А-м, „Двеста хиљада“, комедија у три чина од И. И. Мјасницког, Браник, 1898, бр. 68, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Двеста хиљада, Позориште, НСад 1898, бр. 23, с. 102-103.

В. В.

ДВОБОЈ (Combat) – балет у једном чину. Музика: Рафаело де Банфилд. Либрето: Рафаело де Банфилд према поеми Ослобођени Јерусалим Торквата Таса. Први пут изведено 24. II 1949. у Лондону. Прво извођење у нашој земљи 11. IV 1967. у НП Сарајево.

Прво извођење у СНП 4. III 1977. у НСаду. – Дир. Л. Бута, к-граф Д. Парлић, к. г., сц. М. Лесковац, к. М. Стојановић-Маурич; Т. Русу (Генерал), Е. Марјаш-Брзић (Клоринда), Ж. Новков, Р. Варга, Д. Јеринкић (Први официр), Б. Курунци, В. Чебски (Други официр). – Изведено 8 пута, глед. 2093.

ЛИТ: Љ. Мишић, „Двобој“ Рафаела де Банфилда, Позориште, НСад 1977, бр. 6, с. 4; М. Сујић-Виторовић, Стандардно остварење „Двобој“ Рафаела де Банфилда; кореографија Д. Парлића, Политика, 8. III 1977; С. Савић, Више жена него ратник, „Двобој“ Рафаела де Банфилда са Ериком Марјаш-Брзић у главној улози, Дневник, 13. III 1977.

Љ. М.

ДВОРЖАК Антоњин (Antonin Dvořák) – чешки композитор (Нелахозевес, на Влтави, код Прага, 6. IX 1841 – Праг, 1. V 1904). Још као дете учио је виолину и оргуље. Као шеснаестогодишњак отишао је у Праг и уписао се у Оргуљску школу. Да би обезбедио егзистенцију, дуги низ г. свирао је  виолину у капели К. Комзака (Komzák) и давао приватне часове. Једно време је био виолиниста у оркестру НП у Прагу којим је дириговао Б. Сметана. Већ у то време бавио се интензивно и компоновањем. Као композитор први пут јавно иступа тек 1871, када се почело са припремама једне његове комичне опере, чију је партитуру касније повукао због самокритичности. Прави успех постиже две г. касније патриотском кантатом Hymnus, коју је извео славни хор „Хлахола“ са 300 певача и оркестром. Аустријска државна стипендија коју добија за своју Трећу симфонију доноси преокрет у његовом животу, јер му омогућује да се потпуно посвети компоновању. Познанство и, касније, велико пријатељство са Брамсом утиче не само на формирање његовог стила, него и на његово опредељење за неокласични правац у европском романтизму (за разлику од Сметане, који је био ближи неоромантичарима). Успешно извођење Stabat mater у Прагу 1880. и неколико г. касније у Лондону, омогућује му дужи боравак у Енглеској, где се његова дела изводе на монументалан начин (са 800 певача и оркестром са 24 прве виолине), а он бива изабран за почасног доктора Универзитета у Кембриџу. Вративши се у Праг 1891. постаје професор композиције на Конзерваторијуму. Међу његовим ученицима била су касније славна имена чешке музике – Ј. Сук и В. Новак. Прихватајући позив Националног конзерваторијума у Њујорку, он одлази у Америку, где борави до 1894. Ту су настала многа од његових најбољих дела. По повратку из Америке наставља рад у Прагу као професор композиције на Конзерваторијуму, а 1901. постаје и директор ове високе школе. Последњи, прашки период његовог живота обележен је пре свега музичко-сценским стварањем. Био је и посланик у аустроугарском парламенту и доктор Прашког универзитета. За собом је оставио многобројна ремек-дела у свим областима музичког стваралаштва, а опус од 10 опера такође представља значајан допринос чешком оперском стваралаштву. Важнија дела су му: 9 симфонија, 4 концерта за соло инструменте и оркестар: за виолончело у А-дуру, за клавир у ге-молу, за виолину у а-молу и за виолончело у ха-молу; опере: Тврде палице, Шелма, Седлак, Черт и Кача и Русалка (ова последња је једина Д. опера која је заузела трајно место у репертоарима светских оперских кућа); симфонијске поеме: Водник, Zlatý kolovrat, Holoubek и Piseň bohatýrká; вокално-инструментална дела: ораторијум Света Људмила, Stabat mater, Hymnus; камерна: 14 гудачких квартета, 1 секстет, 3 квинтета, 2 клавирска квинтета, 2 клавирска квартета, 4 клавирска трија (славни Dumky-trio), соло-песме итд. Као и Сметана, своју музику гради на  фолклору, али иде више у ширину, не заноси се само чешким него општесловенским, па и несловенским фолклором. Најбоља остварења даје у традиционалним симфонијским и камерним облицима које испуњава новим садржајима. Он је прави утемељивач чешке инструменталне музике свих врста, први велики чешки симфоничар и камерни композитор. Убраја се међу најизразитије представнике европског симфонизма XIX века и међу ствараоце чији „национализам“ далеко превазилази регионални значај. У СНП је изведена његова VIII симфонија у оквиру једног балетског дивертисмана.

М. Х.

ДВОРНИКОВИЋ-ЈОВАНОВИЋ Јованка – в. ЈОВАНОВИЋ-ДВОРНИКОВИЋ Јованка