ГРУЈИЋ Данило – директор Стеријиног позорја (Бачки Брестовац, Оџаци 21. XII 1919 – Београд 29. I 1980). Потиче из породице сеоског зидара, отац Лазар и мајка Даринка, рођ. Стеванчев. Г. 1930. преселили су се у Сомбор, где је уписао Реалну гимназију коју је завршио 1938. После завршене гимназије добровољно је ступио у Школу резервних пешадијских официра у Сарајеву коју је завршио августа 1939. Уписао је Филозофски факултет у Бгду, групу за руски језик и књижевност, али је даље школовање напустио због хапшења и професиналног илегалног рада. Школске 1940/41. обављао је дужност председника Војвођанске академске трпезе, која је у то време била главно стециште напредних војвођанских студената. Као официр југословенске војске заробљен је у Другом светском рату. По налогу Партије побегао је из заробљеништва и отишао на илегални партијски и војнички рад у Банат, где је постао командант штаба партизанских одреда Војводине. Мађарска окупаторска власт га је 1942. ухапсила и осудила на 12 г. робије коју је издржавао у Будимпешти и Вацу (Мађарска). Августа 1944. је по налогу Партије организовао бекство војвођанских родољуба са којима је био на принудном раду. Од септембра 1944. до ослобођења Бачке, био је заменик, а потом командант Бачко-паланачког партизанског одреда, 1945. члан Агитпропа ПК КПЈ за Војводину и 1946. Одељења за агитацију и пропаганду ЦО УСАОЈ-а. Када је образована Војна управа за Банат, Бачку и Барању, обављао је дужност команданта Новосадског војног подручја. После расформирања Војне управе радио је као члан Агитпропа ПК КПЈ за Војводину и директор и главни уредник дневног листа „Слободна Војводина“ (сада „Дневник“). Крајем 1945. постављен је за начелника Одељења за унутрашње послове АП Војводине, а марта 1946. постао је члан Одељења за агитацију и пропаганду ЦО УСАОЈ-а. Крајем 1946. прешао је у Одељење за социјалну политику АП Војводине као руководилац васпитним радом у дечјим домовима, а касније је прешао на дужност просветног инспектора у Секретаријату за просвету и културу АП Војводине. Од 1952. до 1954. наставио је славистичке студије. Ступио је 1. VII 1954. на дужност уредника у Издавачком предузећу „Ново поколење“ (касније „Нолит“), где је обављао дужност главног уредника уџбеничке редакције и директора Издавачке службе. Септембра 1959.  примио је дужност помоћника директора и главног уредника Публицистичко-издавачког завода „Југославија“, а 1. II 1964.  постао је директор НИП „Младо покољење“. У Народну библиотеку СР Србије прешао је 31. VIII 1970, где је од 1. VII 1974.  до 31. I 1976. обављао дужност начелника Сектора за издавачко-књижарску делатност и репрографију и уредника посебних издања. Од 1958. до 1965. био је  секретар Савеза издавача Југославије, од 1968. до 1970. генерални секретар Удружења издавача и књижара  Југославије и председник Комисије за међународне везе Удружења издавача и књижара Југославије, од 1971. до 1974. члан Комисије за пласман и економско-финансијска питања Удружења издавача и књижара Југославије, од 1964. до 1975. члан УО Удружења књижара и издавача Југославије. Од 1. II 1977. до смрти радио је као директор Стеријиног позорја. Сахрањен је у Београду.

М. Л.

ГРУЈИЋ Ксенија – драмска глумица (Сомбор, 16. IV 1897 – Београд, 2. IX 1959). Завршила је Учитељску школу у Сомбору и већ у школским данима аматерски се бавила глумом. Професионално је први пут ступила на сцену 1919. у Сомбору, у Позоришту Врховне команде под управом Лазе Лазаревића и Душана Кујунџића, а затим је играла: 1920. у позоришту „Стерија“ у Вршцу под управом Ђокице Протића, од 1921. до 1923. у СНП у НСаду, од 1923. до 1924. у Суботичком позоришту, од 1925. до 1926. у НП у Бгду, од 1926. до 1930. у Орфеуму Бране Цветковића у Бгду, од 1931. до 1933. у путујућој трупи Добрице Раденковића, од 1936. до 1947. у НП у Нишу и од 1947. до 1953. у НП у Лесковцу, где је и пензионисана. Тридесетогодишњицу уметничког рада прославила је 19. IV 1953. у НП у Лесковцу као Ната Нини у комаду Породица Бло Љубинке Бобић. Била је поуздана, брижљиво студиозна, реалистична, првенствено карактерна, а по потреби и драмска глумица, коректне дикције и у свему одмерена.

УЛОГЕ: Евица (Циганин), Емина (Зулумћар), Јуца краварка (Крајишкиња), Босиљка (Сеоска лола), Ела (Карлова тетка), Франсина (Контролор вагона за спавање), Бароница Билов (Мадам Сан-Жен).

ЛИТ: Gy., „A cigány“, Torontal, Велики Бечкерек 1922, бр. 121, с. 3; А-м, Новосадска позоришна дружина под управом Петра Крстоношића, Панчевац, 1922, бр. 35, с. 1; В., Српско народно позориште, Ново време, Стари Бечеј 1922, бр. 45, с. 2; А-м, Српско народно позориште, Ново време, Стари Бечеј 1922, бр. 51, с. 3; С. Д., Ксенија Грујић, НС, 1959, бр. 146, с. 7.

Б. С. С.

ГРУЈИЋ Љубен – преводилац и драмски  писац (рођ. 1864). Био је чиновник у Сремској Митровици. Преводио је наше писце на мађарски, између осталога и драму краља Николе Балканска царица. Драму Дивљуша Иштвана Геција посрбио је и она се 1906. играла у СНП. Са  Милошем Хаџи-Динићем написао је „пастирску идилу“ Мена, постављену на сцену СНП 1902. За оба комада сценску музику је  компоновао Исидор Бајић.

Б. Кв.

ГРУЈИЋ Мирослава, рођ. Тапавица – балетска играчица (Бачко Градиште, 5. VIII 1939 – Нови Сад, 24. II 2005). Завршила је 8 разреда гимназије са матуром 1958. у НСаду. Истовремено је похађала и завршила Балетски одсек Позоришне школе у НСаду, 1958, као ученица Милене Поповић и Маргите Дебељак. У СНП је први пут ангажована од 25. VIII 1958. до 31. VIII 1963; звање солисте добила је 16. VIII 1961. Играчку каријеру наставила је у иностранству као члан Балета Градског позоришта у Минстеру у сезони 1963/64, а затим Земаљског позоришта у Хановеру од 1. IX 1963. до 1. IX 1966. Од 1. III 1970. поново је у балетском ансамблу СНП, најпре као члан балетског хора а затим, од 19. IV 1971, као солисткиња. Први пут се појавила у солистичкој улози 1959. као Девојка у Велеградским варијацијама. Лепа појава, складне линије и самоуверено владање сценом основне су карактеристике ове играчице. Тумачила је класичне, карактерне и фолклорне ликове. Учествовала је и у неколико филмова: Љубав и мода (1960), Велика турнеја (1961) и Тврђава самоград (1962). Пензионисана је 28. VI 1990.

УЛОГЕ: Биљана (Охридска легенда), Мирта, Батилда (Жизела), Зеина (Шехерезада), Циганка (Лицитарско срце), Крчмарица (Ромео и Јулија), Капетан Кука (Петар Пан), Пастир, Муза (Силвија), Госпођица Паула (Пипи Дуга Чарапа), Кокота (Американац у Паризу), Свештеница (Теута), Гувернерова жена (Тророги шешир), Зла маћеха (Пепељуга), Девојка (Еро с онога свијета).

ЛИТ: М. Зајцев-Дорић, „Жизела“, Борба, 11. III 1962; Ј. Шулхоф, „Жизела“, Дневник, 14. III 1962; С. Савић, Допадљива представа „Петар Пан“, Дневник, 24. XII 1974.

Љ. М.

ГРУЈИЋ Радивој – оперски певач (Бачко Градиште, 22. IV 1914 – Бачко Градиште, 19. VII 1992). Завршио је 4 разреда гимназије у Бечеју, учитељску школу започео је у Сомбору, а завршио у Пакрацу 1936. Био је учитељ у Дабници, у Македонији (1937/38) и у Чуругу (од 1938). Учесник је НОБ од 1941. Од завршетка рата је официр ОЗНЕ до 31. XII 1952. После рата је  учио певање код О. Молчанове, Р. Ертла и Т. Дињашког, а 1953. је 8 месеци боравио у Бечу на студијама код вокалног педагога проф. Штајнбрика. Од 1. I 1953. до 31. X 1959. припадао је солистичком ансамблу Опере СНП, у којој је, и после тога, наступао хонорарно до 1965. Од 1959. је био запослен у привреди до 1961, када је пензионисан. У оперску каријеру ушао је са знатним закашњењем, и то одмах у велики тенорски  репертоар, па отуда његова несумњива гласовна обдареност није могла да се испољи у пуном, култивираном потенцијалу. Ипак, био је музикалан певач, здравог и отпорног гласовног органа, поузданог високог регистра, па је заузимао значајно место у солистичком  ансамблу Опере СНП, о чему сведочи и низ великих и сложених тенорских улога које је остварио. Носилац је Партизанске споменице 1941; одликован је Орденом  братства и јединства II реда, Орденом за храброст, Орденом заслуга за народ III и II реда и бугарском медаљом „Отачаствената воина 1944/45“.

УЛОГЕ: Туриду (Кавалерија рустикана), Алфред (Травијата), Фауст (Фауст), Ленски (Евгеније Оњегин), Грицко (Сорочински сајам), Цвек (Дорица плеше), Владимир (Кнез Игор), Понг (Турандот), Хофман (Хофманове приче), Касио (Отело), Родолфо (Боеми), Жерал (Лакме), Војвода од Мантове (Риголето).

ЛИТ: А-м, Деби Радивоја Грујића, Дневник, 8. II 1953; Н. Г(рба), Наступ Радивоја Грујића у улози Туридуа у „Кавалерији рустикани“, Дневник, 19. III 1953; Ј. Путник, Драма о вечно људском, Дневник, 16. X 1953; Н. Петин, „Фауст“ у Новосадској опери, НС, 1953, бр. 67, с. 4; Н. Петин, Пролећна премијера новосадске Опере, Евгенине Оњегин, НС, 1955, бр. 98-99, с. 4; Б. Стејин, Пучинијева опера „Турандот“ на новосадској сцени, Дневник, 29. IV 1958; Е. Фрелих, „Хофманове приче“, Дневник, 7. IV 1959; М. Логар, „Хофманове приче“, Дневник, 10. IV 1959; Ј. Шулхоф, У модернијем стилу, Дневник, 8. II 1963; И. Врсајков, Вердијев „Отело“, Дневник, 5. VI 1963; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 70.

В. П. и В. В.

ГРУМ Славко – драмски писац и приповедач (Шмартно код Литије, 2. VIII 1901 – Загорје на Сави, 3. VIII 1949). Средњу школу је похађао у Новом Месту, а 1919. је у Бечу почео да студира медицину, особито се интересујући за неурологију и Фројдову психоанализу. Промовисан је 1926. Као лекар је бесплатно радио у љубљанској болници на неуролошком одељењу и у породилишту и тек 1929. се запослио у Загорју на Сави. Његово прво драмско дело, Пјеро и Пјерета (Pierrot in Pierrette) настало је у првим бечким г. (1920/21) и описује односе уметника према маси и уметника према љубави. Развио је каузалну и изнутра организовану радњу која се, међутим, окончава апсурдним крајем. Још увек се ослањао на законе реалистичке драматургије. У његовом драмском првенцу могу се препознати утицаји Ивана Цанкара. Ова драма је први пут приказана 21. XI 1970. на Малој сцени мариборске Драме. И у драми Уморне завесе (Trudni zastori), коју је завршио 1924, бави се сложеном темом односа уметника према љубави, само што је сада садржај налазио у неумољиво активној подсвести. У техници призора и при стварању драмске атмосфере препознатљиви су снажни утицаји симболистичке и предекспресионистичке драмске књижевности, нарочито Метерлинка, Стриндберга и Андрејева. Уморне завесе је извела Академија за ГРФТ у Љубљани 14. VI 1963. При крају 1926. написао је драмски призор Бунтовник (Upornik), који обрађује садржаје сличне онима у Уморним завесама. У питању је први објављени Г. драмски текст којем је критика одмах признала „живахност и драмску напетост“. Драму Догађај у месту Гоги (Dogodek v mestu Gogi), која је врхунац Г. уметничких настојања, написао је 1927. Наслов је повезан са главним мотивом – измишљеним местом Гога, које је симбол малограђанског живота у провинцији. У својој стешњености оно очекује догађај који би узбуркао и проветрио учмали живот. А не догађа се ништа. Упркос томе, место напрегнуто очекује да се догоди било шта. И догоди се: јунакињу Хану је веома младу силовао трговачки помоћник Прелих. И поред вишегодишње одсутности, Хана је још увек у Прелиховој духовној власти, а после повратка у Гогу, она заводника убије. Тиме се избавила од своје духовне море. За такав чин није способна ни једна друга личност у драми: сви живе животом болесног мртвила и провинцијализма. Идеја драме је психоаналитика: у човеку се крију силе које притисак споља изопачује и претвара у њихову супротност. Драматуршки је ова драма уобличена као стилизована апстрактна гротеска која нема целовите радње, него показује симултаност догађаја који састављају мозаик многобројних судбина и ликова. Оцењивана је као део словеначког експресионизма, а она је уистину прва надреалистичка драма и, по светским мерилима, претходница позоришта апсурда. Први пут је приказана 13. V 1931. у Марибору, а у Љубљани 23. IX 1931. Напоредо са драмским делом Г. је писао и цртице које описују необичне призоре из бечких крчми, из болница, из ноћних улица и локала и из  студентских соба у поткровљу. У Бечу је 1923/24. написао цртице: Мај у вази (Maj v vazi), Љубав у поткровљу (Ljubezen v podstrešju), Тју и Врата. Од 1925. до 1927. написао је цртице: Изгубљени син, Мансарда, Бадње вече (Sveta noč), Пивница „Код убоге Марије“ (Pivnica „Pri deseti Mariji“), Састанак (Sastanek), Девојчица огрнута пледом (Deklica v pledu), У пролеће (Spomladi), Бели азил, Робијаши (Kaznjenci), Алојзијус Игнацијус Зингбајн (Aloisius Ignatius Singbein), Злочин у предграђу (Zločin v predmestju), која у приповедачкој форми доноси главни мотив Догађаја у месту Гоги, Пацови (Podgane) и Сопствени портрет (Lastni portret). У надреалистичком стилу је 1928. написао приповетке Портрет дечака с цветом у руци (Portret dečka s cvetlico v roki), Чекаоци (Čekajoči), Дечак и лудак (Deček in blaznik), Погреб и Матере. Сви Г. драмски списи и већина његових цртица се по форми и садржају разликују од ондашње словеначке књижевне продукције коју његова уметност превазилази и квалитетом и продором у нова уметничка подручја. СНП је 1955. извело Догађај у месту Гоги.

БИБЛ: Upornik, Ljubljanski zvon, 1925, с. 10-16; Dogodek v mestu Gogi, Ljubljanski zvon, 1930, с. 17-26, 74-83, 136-148, 205-218; Dogodek v mestu Gogi, Zagorje ob Savi 1930; Goga. Proza in drame, Марибор 1957; Dogodek v mestu Gogi, Љубљана 1968; Josipina ali vse kar se je zavesilo v meni, Љубљана 1972; Збрано дело, I-II, Љубљана 1976; Проза и  драме, НСад 1979.

ЛИТ: Ј. Видмар, Slavko Grum. Dogodek v mestu Gogi, Ljubljanski zvon, 1930, с. 262-265; Б. Борко, Razgovor z dr. Slavkom Grumom, Jutro, Љубљана 19. IX 1931; А-м, Književnik Slavko Grum – umrl, Delavska enotnost, Љубљана 19. VIII 1949; Ф. Новшак, Slavko Grum, Slovenski poročevalec, Љубљана 13. VIII 1949; Ј. Зупанчич, Pisatelj dr. Slavko Grum, Tovariš, Љубљана 1950, с. 476; Ј. Зупанчич, Ob 50-letnici rojstva pokojnega pisatelja dr. Slavka Gruma, Slovenski poročevalec, Љубљана 3. VIII 1951; Б. Крефт, Spomin na dr. Slavka Gruma, Mestno gledališče, Љубљана 1953-54, с. 178-183; М. Коблар (Ц. Загорски), Umetnik, ki ga premalo poznamo, Tedenska tribuna, Љубљана 13. V 1954; Д. Поповић, Славко Грум: Догађај у месту Гоги, ЛМС, 1955, књ. 376, с. 605-612; H. Grün, Čarodej brez moči, в: С. Грум, Goga. Proza in drame, Марибор 1957, с. 7-46; Ј. Коруза, Razmišljanja o Grumovi prozi, Naša sodobnost, Љубљана 1960,  с. 212 -224, 314-320; Ј. Жупанчич, Pred 65 leti se je rodil Slavko Grum, Tedenska tribuna, Љубљана 15. VIII 1966; Ф. Задравец, Dramatika Slavka Gruma, Slavistična revija, Љубљана 1968, с. 413-469; Л. Краљ, Literatura Slavka Gruma, Razprave SAZU, Љубљана 1970, с. 37-111; Л. Легиша, Pisatelj Slavko Grum, Zdravstveni vestnik, Љубљана 1971, с. 252-253; М. Мушич, Skrivnosni svet Goge, Sodobnost, Љубљана 1974, с. 834-836; Ј. Коруза, Увод у разумевање прозног и драмског стваралаштва Славка Грума, у: С. Грум, Проза и драме, НСад 1979, с. 5-59.

Ј. Ј.

ГРУНД Арношт – глумац и редитељ (Праг, 31. I 1886 – Загреб, 2. II 1929). На чешким позорницама (Плзен, Брно) наступао је од 1891. Од 1895. ангажован је у ХНК у Згбу, где већ при првом наступу осваја симпатије публике својом спонтаном комиком. Познат је као тенор-буфо у операма. Један је од најатрактивнијих певача и глумаца у репертоару оперете. Његов таленат и смисао за карактеризацију долазе до пуног изражаја у комедијама. Показује смисао у интерпретирању психолошки продубљених ликова. Написао је неколико шала и лакрдија (Алај су нас насамарили, Он је полудио, Модерни просјак). Био је изузетан мајстор у области мимике и маски, па је своја искуства преносио на млађе генерације у Глумачкој школи. Режирао је велик број оперета и комедија, већином оних у којима је играо главне улоге. Преводио је и локализовао страна дела, састављао куплете које је сам интерпретирао. Познат је као лапидоптеролог. Заједно са А. Биничким превео је либрето за оперету Орлов Бруна Гранихштетена, која је у СНП први пут приказана 1926. Адаптирао је либрето (Александар Енгел и Јулиус Хорст) за чарлстон-оперету Adieu, Mimi, чија је премијера у СНП била 1927.

В. Кч.

ГРУНЧИЋ Милица – драмска глумица (рођена 1844 – Нови Сад, 16. VI 1862). Први пут је ступила на сцену 1860. у путујућој дружини Јована Кнежевића, коју је напустила 16. VII 1861. и пришла глумачкој трупи Српске читаонице у НСаду. Играла је још до јуна 1862, када је извршила самоубиство тровањем због несрећне љубави. Тумачила је запажено наивке и младе девојке и показивала смисао за драмске улоге. Рецензент „Данице“ је 1862. истицао да ће СНП у њој имати „временом изванредну глумицу за наивне роле“.

УЛОГЕ: Пијада (Београд некад и сад, Ј. Ст. Поповић), Евица (Покондирена тиква), Тетка (Женидба и удадба), Милка (Два оца), Стана (Ајдук Вељко), Милерка (Сплетка и љубав), Кћи (Ђачки послови), Анка (Ђеша, Јеша и Неша), Тина (Боље је умети него имати).

ЛИТ: А-м, У среду, 16. авг. – „Београд некад и сад“ од Ј. С. Поповића, Србски дневник, 23. VIII 1861; А-м, Србско народно позориште. Н. Сад, 24. V 1862. „Ђачки послови“, Даница, 1862, бр. 15, с. 251; А-м, Србско народно позориште. Н. Сад, 10. VI 1862. г. „Боље је умети него имати“, Даница, 1862, бр. 17, с. 283; А-м, Милица Грунчић, Србски дневник, 19. VI 1862; А-м, Србско народно позориште, Даница, 1862, бр. 17, с. 283.

Б. С. С.

ГРЧИЋ Јован – књижевник, преводилац, професор (Вуковар, 31. X 1855 – Нови Сад, 5. II 1941). Отац Павле био је адвокат и политичар – посланик у Народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима. Основну школу завршио је у родном граду. Гимназију је учио у Винковцима и НСаду, где је матурирао 1872. Филозофски факултет завршио је у Грацу, а професорски испит из класичне филологије положио је 1881. у Будимпешти. У Српској православној великој гимназији у НСаду постављен је за суплента 1877, а 1881. потврђен је за професора: предавао је српски, латински, грчки, немачки и мађарски језик са књижевношћу све до пензионисања 1. IX 1901. Иницирао је и организовао светосавске беседе у Гимназији, написао њихов историјат, дириговао гимназијским хором и оркестром. Пред Први светски рат преселио се у Згб, где се бавио књижевношћу и новинарством до 1928, када се вратио у НСад. Још као гимназијалац почео је са књижевним радом. Учествовао је у раду ђачке дружине „Вила“, где је објављивао своје преводе, током студија био је секретар Српског академског друштва „Сокол“, где је објавио своје прве приповетке: Сироче и Лепа Нумантинка. Члан МС постао је 1877, а од 1880. до 1902. био је у више наврата члан Књижевног одбора и Редакцијског одбора ЛМС. Дугогодишњи је председник ДСНП. Књижевне, позоришне и музичке критике објављивао је у „Јавору“, ЛМС, „Гласу Матице српске“, „Позоришту“, „Застави“, „Стражилову“, „Бранику“, „Бранковом колу“, „Српском књижевном гласнику“, „Дану“, „Новом Саду“, „Гласнику Историјског друштва“, „Завичају“, „Српским илустрованим новинама“, „Босанској вили“, „Művészvilá“, „Хрватској ријечи“, „Књижевном северу“, „Јутарњем листу“, „Књижевном листу“, „Вијенцу“, „Обзору“, „Новостима“, „Југословенској жени“, „Вијенцу“, „Политици“, „Дневнику“… Покренуо је 1885. (и био му главни уредник 1885-1888, 1892-1894) књижевни часопис „Стражилово“; са И. Огњановићем Абуказемом уређивао је „Јавор“ (1889-1891); у „Бранику“ је од 1901. до 1912. био редактор за музичку, позоришну и књижевну рубрику; уредник „Новог позоришта“ (1909); уређивао је календаре, годишњаке и алманахе. „Сокол“, „Стражилово“, „Ратар“, „Свети Сава“, „Велики годишњак“, „Драгомиље“, „Србобран“, „Женски свет“, „Орао“ и др. Поред критика, објављивао је за школску употребу историју старогрчке, римске и српске књижевности, али и речнике, хрестоматије, драмска дела, преводе драмских дела, романа и приповедака са немачког и мађарског језика, судије о СНП, затим преписку са сарадницима „Стражилова“ и „Јавора“. Његове студије значајне су за проучавање историје СНП, а у СНП су играна поједина драмска дела у његовом преводу. Интересантно је да му је, док је био у Згбу, А. Хаџић у писму из Опатије 6. VIII 1913. предложио да прими дужност управника СНП после Ж. Савића (в), што је Г. и прихватио. Изабран је за управника СНП 1914. и када је требало да прими дужност почетком августа дружина СНП је престала са радом због рата. Плата му је  исплаћена за август, а у записнику УО ДСНП од 23. XII 1918. констатовано је да је „Ј. Г. престао бити управник пре не што је примио управит. дужности“.

БИБЛ: Кратка историја римске књижевности, НСад 1882; Кратка историја старе грчке књижевности, НСад 1883; Каврга, НСад 1888; Тит, НСад 1891; Речник српског и мађарског језика, I-II, НСад 1902, 1904; Одметници, Сремски Карловци 1903; Историја српске књижевности, НСад 1903; Речник страних речи, НСад 1904; Српско-немачки и немачко-српски речник, I-II, НСад 1905; Немачка граматика за српске школе и Србе самоуке, НСад 1906; Штиво уз историју српске књижевности, I-II, НСад 1906; Речник страних речи, узречица и пословица, Панчево 1913; Портрети с писама, I-V, Згб-НСад 1921-1926, НСад 1935; Српско народно позориште, Згб 1922; Мој књижевни рад за педесет и више година, Згб 1927; Три света лика у анализама Новосадског народног позоришта (Јован Ђорђевић, Лаза Станојевић, Димитрије Ружић), Суботица 1930; Наша преводна књижевност у другој половини 18. и првој четвртини 19. века, НСад 1932; преводи са немачког: Фридрих Халм, Стрелан, НСад 1884; Роберт Хамерлинг, Аспасиа, I-III, НСад 1884, 1905; Адолф Вилбрант, Арија и Месалина, Панчево 1885; Паул Хајзе, У земљи где но лимун рађа, НСад 1888; Паул Хајзе, Из Италије, НСад 1888; Александар Пино Дивал, Јосиф у Мисиру, НСад 1889; Адолф Вилбрант, Робијашева ћерка, НСад 1889; Франц Грилпарцер, Сафа, НСад 1891; Христоф Шмид, Мува, Славуј, Румене и беле руже, НСад 1892; Фридрих Хофман, Што ти је мати, НСад 1892; Христов Шмид, Шетња по завичају, НСад 1893; Јохан Фридрих Кинд, Вилењак, НСад 1900; Франц Грилпарцер, Јеврејка Толеђанка, Мостар 1903; Карл Гуцков, Уријел Акоста, НСад 1911; преводи са мађарског: Гергељ Чики, Две љубави, НСад 1900; Ференц Херцег, Млађи Ђурковићи, НСад 1901; Ференц Херцег, Шест причица, Мостар 1903.

ЛИТ: Ф., Један писац који је на „националном тлу“, Српски књижевни гласник, 1905, књ. XIV, бр. 6, с. 476-477; Ј. Радонић, Јован Грчић: Штиво уз историју српске књижевности, Српски књижевни гласник, 1906, књ. XVII, бр. 6, с. 468-470; А., Прослава шездесетогодишњице књижевног рада г. Ј. Грчића, Политика, 1935, бр. 9610, с. 7; А., Осамдесетогодишњица г. Јована Грчића, Политика, 1935, бр. 9841, с. 14; К. Н. Милутиновић, Јован Грчић, ЛМС, 1935, књ. 343, св. 1, с. 55-66; И. Мамузић, Драгоцена документа г. Јована Грчића, ГМЦ, 1939, бр. 98, с. 65-66; А., Осамдесетпетогодишњица г. Јована Грчића, Политика, 1940, бр. 11.629, с. 11; А., Комеморација Јовану Грчићу у Новом Саду, Политика, 1941, бр. 11.778, с. 13; П. М(алетин), Биографски и библиографски подаци о 146 чланова Књижевног одељења који су изабрани од 1864-1914, РМС, 1974, бр. 9, с. 74-83.

М. Л.

ГРЧКА Софија – глумица и певачица (рођена у Сомбору). У СНП је ангажована 16. XII 1913.