ГРЧИЋ Јован

ГРЧИЋ Јован – књижевник, преводилац, професор (Вуковар, 31. X 1855 – Нови Сад, 5. II 1941). Отац Павле био је адвокат и политичар – посланик у Народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима. Основну школу завршио је у родном граду. Гимназију је учио у Винковцима и НСаду, где је матурирао 1872. Филозофски факултет завршио је у Грацу, а професорски испит из класичне филологије положио је 1881. у Будимпешти. У Српској православној великој гимназији у НСаду постављен је за суплента 1877, а 1881. потврђен је за професора: предавао је српски, латински, грчки, немачки и мађарски језик са књижевношћу све до пензионисања 1. IX 1901. Иницирао је и организовао светосавске беседе у Гимназији, написао њихов историјат, дириговао гимназијским хором и оркестром. Пред Први светски рат преселио се у Згб, где се бавио књижевношћу и новинарством до 1928, када се вратио у НСад. Још као гимназијалац почео је са књижевним радом. Учествовао је у раду ђачке дружине „Вила“, где је објављивао своје преводе, током студија био је секретар Српског академског друштва „Сокол“, где је објавио своје прве приповетке: Сироче и Лепа Нумантинка. Члан Матице српске постао је 1877, а од 1880. до 1902. био је у више наврата члан Књижевног одбора и Редакцијског одбора „Летописа Матице српске“. Дугогодишњи је председник ДСНП. Књижевне, позоришне и музичке критике објављивао је у „Јавору“, „Летопису Матице српске“, „Гласу Матице српске“, „Позоришту“, „Застави“, „Стражилову“, „Бранику“, „Бранковом колу“, „Српском књижевном гласнику“, „Дану“, „Новом Саду“, „Гласнику Историјског друштва“, „Завичају“, „Српским илустрованим новинама“, „Босанској вили“, „Művészvilá“, „Хрватској ријечи“, „Књижевном северу“, „Јутарњем листу“, „Књижевном листу“, „Вијенцу“, „Обзору“, „Новостима“, „Југословенској жени“, „Вијенцу“, „Политици“, „Дневнику“… Покренуо је 1885. (и био му главни уредник 1885-1888, 1892-1894) књижевни часопис „Стражилово“; са И. Огњановићем Абуказемом уређивао је „Јавор“ (1889-1891); у „Бранику“ је од 1901. до 1912. био редактор за музичку, позоришну и књижевну рубрику; уредник „Новог позоришта“ (1909); уређивао је календаре, годишњаке и алманахе. „Сокол“, „Стражилово“, „Ратар“, „Свети Сава“, „Велики годишњак“, „Драгомиље“, „Србобран“, „Женски свет“, „Орао“ и др. Поред критика, објављивао је за школску употребу историју старогрчке, римске и српске књижевности, али и речнике, хрестоматије, драмска дела, преводе драмских дела, романа и приповедака са немачког и мађарског језика, судије о СНП, затим преписку са сарадницима „Стражилова“ и „Јавора“. Његове студије значајне су за проучавање историје СНП, а у СНП су играна поједина драмска дела у његовом преводу. Интересантно је да му је, док је био у Згбу, А. Хаџић у писму из Опатије 6. VIII 1913. предложио да прими дужност управника СНП после Ж. Савића (в), што је Г. и прихватио. Изабран је за управника СНП 1914. и када је требало да прими дужност почетком августа дружина СНП је престала са радом због рата. Плата му је  исплаћена за август, а у записнику УО ДСНП од 23. XII 1918. констатовано је да је „Ј. Г. престао бити управник пре не што је примио управит. дужности“.

БИБЛ: Кратка историја римске књижевности, НСад 1882; Кратка историја старе грчке књижевности, НСад 1883; Каврга, НСад 1888; Тит, НСад 1891; Речник српског и мађарског језика, I-II, НСад 1902, 1904; Одметници, Сремски Карловци 1903; Историја српске књижевности, НСад 1903; Речник страних речи, НСад 1904; Српско-немачки и немачко-српски речник, I-II, НСад 1905; Немачка граматика за српске школе и Србе самоуке, НСад 1906; Штиво уз историју српске књижевности, I-II, НСад 1906; Речник страних речи, узречица и пословица, Панчево 1913; Портрети с писама, I-V, Згб-НСад 1921-1926, НСад 1935; Српско народно позориште, Згб 1922; Мој књижевни рад за педесет и више година, Згб 1927; Три света лика у анализама Новосадског народног позоришта (Јован Ђорђевић, Лаза Станојевић, Димитрије Ружић), Суботица 1930; Наша преводна књижевност у другој половини 18. и првој четвртини 19. века, НСад 1932; преводи са немачког: Фридрих Халм, Стрелан, НСад 1884; Роберт Хамерлинг, Аспасиа, I-III, НСад 1884, 1905; Адолф Вилбрант, Арија и Месалина, Панчево 1885; Паул Хајзе, У земљи где но лимун рађа, НСад 1888; Паул Хајзе, Из Италије, НСад 1888; Александар Пино Дивал, Јосиф у Мисиру, НСад 1889; Адолф Вилбрант, Робијашева ћерка, НСад 1889; Франц Грилпарцер, Сафу, НСад 1891; Христоф Шмид, Мува, Славуј, Румене и беле руже, НСад 1892; Фридрих Хофман, Што ти је мати, НСад 1892; Христов Шмид, Шетња по завичају, НСад 1893; Јохан Фридрих Кинд, Вилењак, НСад 1900; Франц Грилпарцер, Јеврејка Толеђанка, Мостар 1903; Карл Гуцков, Уријел Акоста, НСад 1911; преводи са мађарског: Гергељ Чики, Две љубави, НСад 1900; Ференц Херцег, Млађи Ђурковићи, НСад 1901; Ференц Херцег, Шест причица, Мостар 1903.

ЛИТ: Ф., Један писац који је на националном тлу, Српски књижевни гласник, 1905, књ. XIV, бр. 6, с. 476-477; Ј. Радонић, Јован Грчић: Штиво уз историју српске књижевности, Српски књижевни гласник, 1906, књ. XVII, бр. 6, с. 468-470; А., Прослава шездесетогодишњице књижевног рада г. Ј. Грчића, Политика, 1935, бр. 9610, с. 7; А., Осамдесетогодишњица г. Јована Грчића, Политика, 1935, бр. 9841, с. 14; К. Н. Милутиновић, Јован Грчић, ЛМС, 1935, књ. 343, св. 1, с. 55-66; И. Мамузић, Драгоцена документа г. Јована Грчића, ГМЦ, 1939, бр. 98, с. 65-66; А., Осамдесетпетогодишњица г. Јована Грчића, Политика, 1940, бр. 11.629, с. 11; А., Комеморација Јовану Грчићу у Новом Саду, Политика, 1941, бр. 11.778, с. 13; П. М(алетин), Биографски и библиографски подаци о 146 чланова Књижевног одељења који су изабрани од 1864-1914, РМС, 1974, бр. 9, с. 74-83.

М. Л.